Отачко слово

СВЕТООТАЧКЕ ПОУКЕ

"Макар се сва васељена стала причешћивати са патријархом, ја се нећу причестити с њим!" Свети Максим Исповедник

Упиташе светог Максима Исповедника: „Шта, дакле, ти се једини спасаваш, а сви остали пропадају?“ Одговори им светитељ: „ Када се у Вавилону сви људи клањаху златном телету, света Три Младића никога не осудише на погибао, јер не гледаху на туђа дела, него само на себе, да неби отпали од истините вере. Тако исто и Данило, бачен у јаму, не осуди оне који се молише Богу по наређењу Даријевом, него мишљаше на себе и стараше се у себи и вољаше пре умрети него сагрешити Богу и бити убијен од своје савјести због нарушења Божијега закона. Не дао стога Бог ни мени да кога судим или говорим како ћу се само ја спасти. А, колико могу, пре сам готов умрети него савест своју смутити, сагрешивши ма чиме против православне вере.“
Они га упиташе:“А шта ћеш радити када се Римљани сједине са Византијцима? Јер јуче стигоше из Рима два преговарача, и сутра у недељу причестиће се са патријархом Пречистим Тајнама“. Преподобни одговори:“Макар се сва васељена стала причешћивати са патријархом, ја се нећу причестити с њим. Јер знам да Дух Свети, преко апостола Павла, и ангеле предаје анатеми ако би другачије објавили Јеванђеље, уносећи шта ново( Гал.1,8)“.

Беседа

БЕСЕДА ЈЕРОМОНАХА АКАКИЈА

НА ДАН СПОМЕНА СВЕТИХ ЗОГРАФСКИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ПОСТРАДАЛИХ ОД ЛАТИНА 

10. октобар

Данас небеска Победничка Црква светло прославља свечасни спомен светогорских преподобномученика Зографских на челу са њиховим блаженим игуманом Томом. Данас и ми на земљи – Воинствујућа Црква Православна у песмама и молитвама славимо спомен незаборавних духовних војника свете Христове истине. Данас се молитвено сећамо оних који су својим примером показали пут којим треба да крене сваки православни хришћанин када се пред њега поставља опасност избора: одрећи се вере Православне и тако спасити тело; или сачувати веру Православну по цену губитка сопственог живота и тако спасити душу. Велика борба између папства и Свете Горе водила се у давном 13-ом веку у време владавине византијског императора Михаила Палеолога који је да би избегао крсташке походе латина који су пустошили византију прихватио унију, затраживши политичку и економску помоћ Запада за раслабљену Византијску империју. Сатрудник у том Богомрском делу му је био патријарх Јован Векос који је усвојио ставове Лионског унионистичког сабора о признању и потчињавању Православља римском Папи. Света Гора је наравно одбила да призна унију, те је Папа решио да огњем и мачем утврди своју власт и на Гори Атонској која је одувек била чврсти бедем и неосвојива тврђава светог Православља. Латински војници предвођени бискупима и фратрима уз које су били и православни унијати патријаха Јован Векоса су нахрлили на Богородичин врт приморавајући монахе да прихвате унију, прво милом па онда и силом. Један део светогорског монаштва је, због страха од смрти примио унију и заједно саслуживао са папистима. У манастиру Ксиропотаму су одслужили заједничку литургију. Но, убрзо потом их је сустигао велики гнев Божији у виду земљотреса који је срушио храм и зграде обитељи. Од тада престаде и велико чудо од једне биљке која је расла у поднижију Часне Трпезе у саборном храму Светих Четрдесет Мученика Севастијских, доносећи сваке године четрдесет лековитих плодова, који исцељиваху сваку болест код људи који су их са вером кушали. 

Јеромонах Акакије

Пре него што су се латини приближили Зографској Бугарској монашкој обитељи, Мајка Божија је ове монахе на чудесан начин о томе обавестила. У манастирском винограду је, наиме, по послушању живео један стари монах, који је у својој келији редовно читао акатист Пресветој Богородици пред једном њеном иконом. Док је клицао Војвоткињи небеској акатисно „Радуј се!“, икона проговори и рече му: “Радуј се, и ти старче, но бежи што брже одавде, да те не снађе невоља! Иди и реци братији у манастиру да се затворе, јер су непријатељи моји и Сина мога богопротивни римљани насрнули на ово мноме благословено место, и већ су близу“. Старац је питао: „Како Владичице, да оставим Тебе, заступницу своју?“ Глас са иконе му је рекао: „Не брини за мене, него пожури!“ Старац је похитао, а икона га ја на чудесан начин, престигла, и већ је била стала над манастирску капију. Удивио се бугарски монах, и испричао игуману и братији о свему. Пошто су прославили Господа и Мати Његову, монасима се обратио игуман Тома, који их је подсетио на речи апостола Павла о неустрашивости синова Божијих који, ако са Христом страдају, са Њим бивају и прослављени. Потом је храбрима предложио да остану и приме мученичке венце, а слабијима да се склоне док опасност не прође, да се не би поколебавши се у вери прелестили и прихватили заједничке молитве са папистима и признање римског папе. Тако и би: једна група побеже да се сакрије по околини манастира, а неки остадоше са игуманом Томом и затворише се у манастирску кулу, чекајући богомрске латине. Непосредно после тога, латини уђоше у манастир и стадоше пред кулу куцајући на врата, говораху: „Отворите нам господо, зашто сте се затворили, ми смо ваша браћа по вери јер су ваш патријарх и благочестиви император са римским архиепископом склопили унију!“ Игуман Тома их иза замандаљених врата упита: „Не знамо вас откуда сте!“ Латини наставише: „Ми смо слуге Христове и чули смо да ви не прихватате наредбу вашег благочестивог цара и одлуку о унији вашег патријарха, па смо дошли да вас обратимо на пут Христове истине.“ Свети игуман Тома им рече: „Идите од нас ви, који чините безакоње, зато што апостол каже: да ако нам и наш цар и наш патријарх па и ангео са неба буду проповедали јеванђеље друкчије него што су нам православни Оци проповедали, АНАТЕМА да буду! Изложите нам своје учење и ако је од Бога, ми ће мо се сјединити са вама и примићемо вас као браћу, а ако није од Бога, прођите нас се!“ Тада латини рекоше да су од Бога пошто их шаље римски архиепископ као глава васцеле цркве што подразумева филиоквистички додатак Никејско – Цариградском Символу вере, служење литургије на бесквасном хлебу, целибатно обријано свештенство, као и сличне новотарије. Игуман Тома одлучно одговори да такво јеретичко исповедање ни по цену живота, заједно са братијом неће да прими, исповедивши потом православну веру у Свету Тројицу. Тада латини, пуни беса скинуше маску душебрижништва нанесоше мноштво грана и дрва и запалише кулу да би „шизматици“ у њој изгорели. Док је пламен полако захватао кулу, ови нови духовни младићи у пећи нововавилонске папске јереси, подигоше руке своје ка небу, и помолише се овако: „ Владико Господе Исусе Христе, Боже наш, Јединородни Сине и Логосе Божији, Који Си као непорочно Јагње Себе дао на заклање за род људски! Ти, Господе, Који Си излио пречисту Крв Своју за Своју Цркву и рекао да јој ни врата паклена неће одолети, заштити Цркву Своју од вукова који је уништавају. Умножи, Господе наслеђе Своје по свој васељени, од једног краја земље до другог. Земаљски удео своје Пречисте Мајке заувек сачувај непобедивим и неодоливим; оне који у њему живе освештај, прослави са собом и помилуј их. Прими ову молитву из уста наших као добромирисно кађење и погледај милостиво на нас, као што Си погледао на Аврамову жртву и Јосафатово жртвоприношење, јер си благ и човекољубив“. Када окончаше молитву, са неба дође глас: „Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима!“ Док се кула у страшном пламену већ почела обрушавати из ње се чуло појање псалама и стихови Акатиста Богородици. У зографу тада пострада двадесет шест монаха - мученика Христових, од којих су четири била световна лица. Много година после страдања светих мученика, Зоографска обитељ је у деветнаестом веку на месту де се назила кула подигла споменик. Требало га је освештати на дан њихове мученичке кончине. Када је отпочело свеноћно бденије уочи празника, ноћ је била без месеца и звезда, веома тиха. Око поноћи читано је у храму житије и страдање светих зографских мученика; тада се над храмом неочекивано појавио огњени стуб. Он је обасјавао манастир таквом светлошћу да су се у порти на тлу могли видети и најситнији предмети. Над храмом је овај стуб стајао три – четири минута, а затим се преместио и стао изнад новог споменика. Онда се подигао и постао сличан венцу који је увенчавао одозго место мучеништва зографских монаха. Ово чудо су видели не само зографски монаси него и многобројни гости зографске светиње. Тако Господ прославља своје верне служитеље још овде на земљи, док оне који су га издали, такође, још овде на земљи посрамљује, што се дало видети кроз наказна демонолика тела двојице монаха који су у време Јована Векоса саслуживали са латинима. Њихова тела и данас леже, као божија опомена, у једној пећини надомак Велике Лавре на Светој Гори. 
Браћо и сестре, истински православни хришћани, немојмо никада заборавити речи Пресвете Богородице: ево иду непријатељи моји и Сина мога! Немојте да једнога дана себи дозволимо да на основу неких наших варљивих осећања или чињенице да већина људи тако мисли, и помислимо да нека црква која је у молитвеном заједништву са латинском јересју и која папство признаје за равноспасоносну веру може и даље да остане православна, благодатно – спасавајућа Црква. Иако су непријатељи Пресвете наше Богородице и њеног Сина већ одавно, кроз молитвено и евхаристијско општење званичне Српске цркве са њима, на простору наше отаџбине присутни, њихов ЦРНИ ПОГЛАВАР ЦРНЕ ИНТЕРНАЦИОНАЛЕ, (како га је 1937. у време борбе против конкордата, назвао наш последњи српски православни патријарх кога су папофили мучки отровали – свети Варнава), дошао је на праг и наше отаџбине. Данас као и у време Конкордата наши властодршци широм отварају капије и пуштају га да, пошто су га већ духовно прихватили црквени великодостојници, физички, чврстом ногом, стане на тло светосавске, православне, Христове Србије. Авај, данас Србија нема непоколебивог Варнаву за патријарха, него унијату Павла. Нема Сабор савесних и ревносних православних јерараха који су после мученичке Варнавине смрти изопштили из Цркве скоро целокупну Владу и Сенат, само зато што су потписали државни споразум – Конкордат са Ватиканом и папом, него разбојничку пећину разних комунистичких постављеника, јеретика, богохулника, папофила, морално настраних особа, среброљубаца и духовних слабића који немају снаге да се успротиве потопу отпадништва који је полако али сигурно у својим вртлозима удавио српски народ и државу. 
Браћо и сестре, дали смо свесни да смо ми, истински православни хришћани данас Српска Православна Црква? Ако јесмо, а јесмо! Онда ће се од нас много тражити. Како ћемо изаћи пред св. Саву и светога Варнаву, ако смо нашим немарним животом срамотили Цркву Српску за коју су се и наши преци на челу са њима борили и сачували православном, а коју је лажипатријарх Герман са данашњим унијатом Павлом положио под ноге папе и осталих непријатеља Христових? Уозбиљимо се и будимо дорасли тешкој ситуацији у коју нас је промисао Божија довела. Сетимо се речи светитеља Саве: ДА СВАГДА ТВОРИМО БЕСМРТНА ДЕЛА У ХРИСТУ ВЕРУ ЧИСТУ И МОЛИТВУ ЧЕСТУ. Помолимо се данас светим мученицима зографским да нам измоле у Бога љубав према Богу и ближњем, међу нама слогу и јединомислије и да нам Господ подари такву исповедничку храброст какву су они имали, да ако време и прилике то буду од нас захтевале дарујемо и свој живот, само да се не одрекнемо наше свете православне вере. 

СВЕТИ МУЧЕНИЦИ ЗОГРАФСКИ МОЛИТЕ БОГА ЗА НАС!

Историјат

РУСКИ ЛЕСНЕНСКИ ЖЕНСКИ МАНАСТИР

Провемон, Француска

Историјат Лесненског манастира је тесно везан са историјом Лесниске чудотворне иконе Пресвете Богородице. Икона је нађена на чудесан начин, на празник Воздвижења часног Крста Господњег 14. септембра 1683. године. Икону је нашао пастир из села Лесна, Белског округа, Гроденске губерније, у густом шипражју на дрвету крушке, окружена јарким сијањем. Веома мало времена је света икона била код овога пастира, пошто је од њега одузима пољски властодржац – католик. Убрзо су га постигле несреће, те је био принуђен да светињу преда православној цркви села Букович, близу Лесне, где се она надаље и налазила ради свеопштег поклоњења православних. Када се слава о чудотворној икони Божије Макле проширила по свој околини, католичко свештенство је решило да је искористи за ширење католичанства међу православнима. Они су 1686.на силу одузели икону од православних житеља села Букович и сместили је у Лесненски римо – католички самостан који је основан почетком 18. века Лесинска чудотворна икона Божије Мајке враћена Православној Цркви. Икона је урезана на тамно – црвеном овалном камену. Од иконе је произишло мноштво чудеса. Познато је више од 500 сведочанстава чудотворења. Празновање Лесненске иконе Божије Матере врши се 8/21 септембра и на дан Свете Тројице. Данас се чудотворна икона постојано налази у Француској, у Лесненком женском манастиру у Провемону. Првобитна Лесненска обитељ основана је 1885. године заузимањем православног архиепископа Варшаског Леонтија. Прва игуманија је дошла у Лесну из Москве са пет сестара. 1889 године то сестринство је примљено у општежитељни женски манастир и имало је своје метохе у Петрограду, Холми, Варшави и Јалти. Сестре су се бавиле васпитавањем деца и обитељ је постала центар православља у тим периферним територијама Руске империје. Царска породица је два пута посетила Лесненску обитељ, Манастир су у своје време руководили преподобни Амвросије оптински и св. Праведни Јован Кронштатски . У време 1. Светског рата 1915. године сестринство је евакуисано дубоко у Русији – свих 500 монахиња и више од 600 васпитаница. После богоборног преврата 1927. на позив тадашњег архиепископа Анастасија Грибановског сестринство је прешло у Кишиневску епархију (Молдавија), а потом у краљевину Југославију, у манастир Хопово на Фрушкој Гори. Крајем 2. Светског рата када се Руска Загранична Црква, заједно са Белом емиграцијом повлачила пред надолазећом Црвеном армијом, целокупно сестринство је прешло у Француску (прво у Фрук, а потом у Провемон), где живе и данас. Овај манастир је један од најпознатијих и највећих манастира Руске Заграничне Цркве. У њему су одржавани Сабори Руске Заграничне цркве. Лесненску обитељ су често посећивали св. Јован Шангајски чудотворац, св. Филарет Вознесенски (манастир Лесна је био његова летња резиденција) као и други епископи Руске Заграничне Цркве. Иначе, манастир Лесна је познат и по специфичном четворогласном руском појању Лесненских монахиња, које ту традицију појања верно преносе са генерације на генерацију.

                                            Леснинска игуманија матушка Макрина 

На дан Преполовљења 19.04./02.05. 2007. манастир Лесна је прешао под архијерејски омофор Руске Истински Православне Цркве под председавањем архиепископа Тихона. После уније Руске Заграничне Цркве са Московском Патријаршијом сестринство на челу са игуманијом Макрином је прекинуло општење са митрополитом Лавром. Тражећи јурисдикцију најближу по духу ревнитељској традицији Руске Заграничне Цркве обратиле су се првојерарху РПЦИ архиепископу Тихону да их прими у својству ставропигијалног манастира, што подразумева да се манастир подчињава самом њему – првојерарху РПЦИ.

     Данашња игуманија Макрина са светим Филаретом (Вознесенским)

Историјска истраживања: Руска ИПЦ

Јеромонах Акакије

РЕФЕРАТ

НА ТЕМУ КАНОНИЧНОСТИ СИНОДА
РУСКЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
И ЊЕГОВЕ САМОСТАЛНОСТИ У ОДНОСУ НА
РУСКУ ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВУ ЗАГРАНИЧНУ

(Реферат упућен Управном Одбору Српске ИПЦ)


Циљ овог рада је упознавање наше Српске Истински Православне Цркве са јерархијом Руске Истински Православне Цркве којом данас председава архиепископ Тихон Омски и Сибирски, на првом месту, са њиховом каноничношћу која је нераскидиво везана за период распада Руске Православне Цркве Заграничне (надаље РПЦЗ). Руска Истински Православна Црква (надаље РИПЦ) је прејемница Катакомбне Тихоновске Цркве. Апостолско прејемство (епископат) им је обновила РПЦЗ 1982. г. са благословом митрополита Филарета (Вознесенског). Архијереји РИПЦ припадали су епископату Синода РПЦЗ и били су под влашћу Архијерејског Сабора РПЦЗ. Стога је веома важно да се цео ток догађаја распада РПЦЗ детаљно проучи. Веза РИПЦ са Синодом РПЦЗ (Лавр) који је склопио унију са Московском Патријаршијом, не улази у оквире овог истраживања јер је беспредметна. Односе између РИПЦ и новооснованог Мансонвилског Синода детаљно су у овом раду проучени, пошто би површан преглед догађаја мало шта могао да разјасни. Хронологија догађаја коју пратимо у овом раду је доста замршена. Трудио сам се да новонасталу ситуацију у РПЦЗ што више поједноставим и приближим схватањима просечног српског верника.
   
УВОД

Овако обимну тему је тешко обухватити у неколико кратких црта, без детаљног описа догађаја, цитирања изјава и докумената. Кратко упознавање свих нас са веома сложеном ситуацијом везаном за распад РПЦЗ и, што нас највише интересује, канонском основаношћу образовања самосталног Синода РИПЦ у Русији, независног од Заграничних Синода – како Њујоршког, тако и Мансонвилског – неопходно је за разумевање овог питања.

историја

БОРБА СРПСКЕ ЦРКВЕ ПРОТИВ ПАПОКОНКОРДАТА
Подсећање на не тако давну славну прошлост Српске Православне Цркве

први део

Конкордат је уговор који су наши тамни синови са Папом написали, озаконили, спровели кроз скупштину. Пре свега шта значи Конкордат? То значи споразум. Ја мислим, споразумевају се два разума. Међутим, текст Конкордата не показује да је то споразум, да су ту два разума спроведена, него да је ту само један разум, један диктат. то није Конкордат, него Уникордат. 
Епископ Николај жички

У уједињеној Краљевини Југославији није могло да се реши националне питање Хрвата католика. Као предуслов за решење тог кризног питања требао је да буде Конкордат, који је и постао једна од главних тачки програма новог премијера Стојадиновића. Коначном споразуму Конкордата потписаном у Риму 25. јула 1935, предходила су три нацрта: први је израђен 1923, други 1925, а трећи 1931. године, као пројекат Споразума између Владе Краљевине Југославије и Ватикана. Стојадиновић је доведен на државно кормило Краљевске владе од стране кнеза Намесника Павла Карађорђевића. За ту одлуку кнез Павле се био определио са знањем и сагасношћу британских владајућих кругова. За њега се веровало да ће успети да нађе заједнички језик са Мачековом Хрватском сељачком странком, као и то да ће водити политику приближавања Југославије фашистичкој Немачкој и Италији, пошто је британска политика у Европи у то време имала изразито антикомунистичку и антисовјетску оријентацију. Стојадиновић је, како су га неки оценили, као берзијанац и хазардер, одмах прорачунао да ће усвајањем Конкордата постићи своја два циља придобити католичку цркву као предводника пет милиона Хрвата католика и побољшати односе са фашистиком Италијом ради приближавања силама Осовине. Уз то је био уверен да ће се уговор са Ватиканом закључити без икаквих сметњи. И како наводи у својим мемоарима објављеним после рата у Аргентини , његова сигурност темељила се на обимним припремама у које је укључио цео државни апарат. На првом месту се постарао да знатан број новинара и листова стави под своју контролу. Побринуо се чак и да у саставу Одбора за конкордат буду његови људи. Доушници су све време будно пратили шта се о Конкордату говори у круговима Српске Православне Цркве и о томе га редовно обавештавали. У борби за Конкордат није се ништа препуштало случају. Наизглед сигуран у позитиван исход ствари, није могао да наговести буру која ће касније доћи. 
У прво време Конкордату се није супростављао нико, чак је и сам патријарх Варнава био уверен да је са конкордатом све у реду, пошто је рађен према идеји краља Александра и као такав не може бити у супротности са интересима Српске Православне Цркве. Када је каснијим анализама утвђено да би се многим одредбама уговора са Ватиканом нарушила Уставом загарантована верска равноправност, патријарх Варнава је изменио став и постао огорчен противник Конкордата. Потписивањем Конкордата Католичка црква је требала да добије од државе веће привилегије него што их има Православна Црква. Према оцени професора Сергија Троицког, који је у посебној брошури анализирао предложени пројекат Конкордата, одредбе члана 7 и неке друге, обавезивале су југословенску државу да усвоји римокатолички Code turis canonici који би, ако би се усвојио, добио својство другог устава. Најоштрија примедба односила се на члан по коме би католичка црква имала „пуно право да слободно и јавно врши своју мисију у Краљевини Југославији.“ У формулацији овог члана употребљен је црквеном слуху неприхватљив термин „мисија“. У конкордатима који су донети у другим европским земљама то питање се решавало констатацијом да ће се католичка вероисповест моћи слободно и јавно исповедати... Краљевина Југославија се термином „мисија“ карактерише као непросвећена. Тог становишта се држао и професор Троицки: пројект Конкордата даје католичкој цркви мисионарски карактер, као да је Југославија непросвећена незнабожачка земља. Признавање повлашћеног положаја католичке цркве уочен је и у другим члановима Конкордата. Например, члан о склапању брака у католичкој цркви, говори о томе да се таквом браку дају грађанска дејства. Тим чланом се за све грађане који се венчавају у католичкој цркви укида обавеза завођења грађанског брака. У истом члану налазила се још једна спорна одредба која је обавезивала грађанске власти да се заузму, у случају мешовитих бракова, на захтев увређене католичке стране, да супротна страна испоштује обећање да ће сви синови и кћери, без изузетка, бити одгојени у католичкој вери. Таквим и њему сличним члановима, католичкој цркви дата су велика преимућства над осталим вероисповестима у држави, како је то окарактерисао патријарх Варнава: „дајући римокатоличкој цркви положај владајуће доминирајуће државне цркве и услед тога све остале вероисповести, а нарочито Цркву релативне већине становништва у држави, Цркву православну, ставља на положај толерисаних“ , чиме је нарушено начело верске равноправности, загарантоване државним уставом. 
Све критичке публикације по питању Конкордата, биле су цензурисане или забрањиване. Оно што је промицало државној цензури није било довољно да представи јавности озбиљност Конкордатске кризе и оштрину сукоба у који су почели да улазе највише личности из Српске Православне Цркве и тадашњег државног врха. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је, на свом ванредном заседању, 24. новембра 1936. разматрао положај Српске Цркве после донетих закона о државно признатим конфесијама. Српска Православна Црква више није могла равнодушно гледати да се католичкој цркви у Краљевини Југославији дају права и повластице које она нема нигде у Европи и које ни она сама није имала као државна Црква у Србији . 
13. јануара1937, уочи православне Нове године, о Конкордату је коначно јавно свој суд изрекао и патријарх Варнава. Цензура се постарала да јавност не сазна какву поруку је поглавар Српске Цркве у својој традиционалној новогодишњој беседи упутио верницима. Из цензурисаног текста објављеног у „Политици“ могло се закључити да је патријарх без великог узбуђења очекивао реализацију Конкордата. Шта је патријарх Варнава рекао у новогодишњој поруци, део јавности је тих дана сазнао из илегалног летка у коме је под насловом: „Оно што је новинарима било забрањено да објаве“, штампан његов целокупан говор за нову 1937. годину. Свакоме ко је прочитао бар један пасус из те беседе, било је јасно зашто је Стојадиновић забранио објављивање новогодишњег патријарховог говора.“...Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока, они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале (патријарх мисли на папу). Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на балкану, за којим они теже хиљадама година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Када је њихово оружије малаксало, борбу су прихватили наши главни Немањићи на челу са св. Савом. Када је српско царство пало на косову, и сами турци су се борили против латинске најезде на балкан. Знали су турци лажни карактер те интернационале, па јој нису дали на балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави, знали су да та интернационала непреза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, па нису улазили ни укакав компромис са њом. Православну веру Османлије су понекад и гониле, али су је сматрале за веру и поштовале као веру. Међутим, на ону црну интернационалу гледали су не као на веру, него као на политику. И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају капије и пуштају је да стане чврстом ногом на балкан. И то ко и икад? Не какви туђинци, но крштени синови Светосавске Цркве...Нека је част турцима и нека је срам таквим православцима и таквим Србима.“ Правдајући се што на стање, против кога диже свој глас, није раније указао, патријарх Варнава је наставио да излива свој духовни гнев:“...Пребацују нам што уводимо политику у Цркву! Не уносимо ми политику у Цркву, него уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење... Ко ће казати народу истину ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божији и глас пригушене народне свести, ако не из Светосавске Цркве? Ја се небојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се одговараћу зато пред судом Божијим. Али све сам рачунао, као и сви савесни људи у овој земљи, да ће се зло прекратити...“ Стојадиновић је након тога што се побринуо да та патријархова порука нестигне до шире јавности, настојао да умекша ставове црквених великодостојника убеђујући их да у Конкордату нема апсолутно ничега што би ма на који начин могло нашкодити Српској Цркви и православној вери. Из разговора са Архијерејима убрзо му је било јасно, како је касније писао у својим мемоарима, да је сваки труд био узалудан. Никаква аргументација ту није помагала. Конкордат је већ био „осуђен“. Од тада се борба за Конкордат претворила у рат између Православне Цркве и њене духовне војске, с једне стране, и државе и њеног снажног апарата, с друге стране. Користећи разне верске скупове, празничне свечаности ,свештеници и епископи су са амвона, са крстом у руци, изрицали најтеже осуде онима који су се залагали за Конкордат. Од стране државе је уследила строга цензура, забрањујући штампање сваког текста упереног против Конкордата. Министарство унутраших послова, одељење за заштиту државе, маја 1937. је дало инструкције свим среским начелницима, жандармеријским испоставама комесарима полиције и управе полиције да спрече агитацију за слање депутација у Београд које би на високим местима молиле да се Конкордат са Ватиканом не прими. У скупштини је требала да отпочне главна дебата за прихватање Конкордата. Истог дана почело је ванредно заседање светог Архијерејског сабора, највишег органа Српске Православне Цркве. Напету атмосферу још више је повећавало стање здравља патријарха Варнаве, о чему је свакодневно објављиван билтен који су потписивали тројица тада познатих специјалиста. Патријарх се разболео почетком јуна, за време редовног заседања Архијерејског сабора. Пошто се знало да је патријарх велики противник Конкордата, у народу је почело да се прича да је поглавар Српске Православне Цркве отрован. Једна група народних посланика је од министра унутрашњих послова тражила да поведе истрагу, поводом основане сумње да је Патријарха отровао његов лични момак по наговору неких лица изван патријашије. У патријаршији се чврсто веровало да је лични патријархов момак извршио његово тровање, те је због тога смењен са своје дужности и неко време, док није без трага нестао, држан под присмотром . Сама патријашија у том правцу повела истрагу. Дакле 8. јула, готово у исто време заседала су два тела- Одбор за Конкордат и ванредни Архијерејски Сабор. У свим београдским храмовима су у то време организована молепствија за оздрављење патријарха, која су у београдске богомоље довела огроман број верника. Ова окупљања су допринела да се страсти још више распале, полиција је тада појачала контролу сваке верске акције. Конкордат је на гласању тесним резултатом прескочио прву ратификациону препону, али одлучна битка је тек предстојала. 

историја

БОРБА СРБСКЕ ЦРКВЕ ПРОТИВ ПАПОКОНКОРДАТА

други део

Влада није бирала средства у обрачуну са онима који су покушали да се супротставе Конкордату. Појаве сукоба између представника власти и народа узеле су забрињавајуће размере. Верски фанатизам, који је приписиван противницима Конкордата, распирен је усред двадесетог века и грађански рат је био на помолу. У сукобима са полицијом неки су , како је то потврдио у својој познатој беседи у Ваљеву владика Жички Николај, положили и своје животе: „...Ево имена оних за које се зна да су погинули. То су: Милован Живановић из села Јањила, Љубомир Спасовић из села Кораћице, Ђорђе Тодоровић из Бијељине, Драгица Бостановић из Сарајева. А колико је њих рањено, колико је њих по болницама пријављено, а колико је побегло у кукурузе и шуме, не смејући да се јаве у болницу, да не би били ухапшени и саслушавани. Па колико је њих отпуштено из службе, колико их има пензионисаних, понижених и увређених. Хиљаде и хиљаде синова за ових шездесет дана страдали су и страдају за ову свету Веру народну и свету Православну Цркву“ Услед буре ових догађаја и незадовољства које се ширило из дана у дан, Стојадиновићевој влади се журило да што пре заврши посао око усвајања Конкордата. То је био главни разлог што је већ за 19 јул заказана пленарна седница Скупштине. Занимљиво је да је седница почела питањем посланика Душана Иванчевића да ли су предузете мере безбедности око Народне скупштине. Ово питање илуструје атмосферу у којој је почињала пленарна дебата о Конкордату. Да би се потпуније схватило зашто је тог дана владало такво узбуђење у Народној скупштини, ваља подсетити да је у „Политици“ од 18. јула, значи дан уочи самог заседања скупштине, од стране Патријаршије објављено обавештење да ће се, следећег дана, по жељи народа приредити литија и молепствије за здравље нашега Патријарха. На дан заседања Скупштине, око 4 часа поподне, без обзира на забрану од стране Управе града, из Саборне цркве кренула је са незапамћеним верским заносом и одушевљењем, у литији, огромна маса људи са црквеним барјацима и рипидама, на челу са око 70 свештеника и четири епископа. Пред Кнез Михајловом улицом, око 6 часова увече наишли су на кордон жандармерије. Ево како су по опису догађаји даље текли: ... Жандарми су зауставили поворку позивајући народ да се растури, јер је литија била забрањена: Назад богохулници! Не скрнавите свети крст већ нас пустите да идемо својим путем на миру! Ми не сметамо ником, ми вршимо свој верски обред у својој рођеној земљи – викао је шабачки владика Симеон, стежући чвршће крст запевао је: Спаси Господи људи твоја... и хтео да настави пут. Даље се није могло, литија се сукобила са новим кордоном жандарма, који почињу да туку кога стигну, да отимају и цепају црквене барјаке, заставе, да ломе крстове, да чупају свештенике за браду, хватају за гушу и цепају одежде. Драматична сцена је била када је неки жандарм истрчао из кордона и из све снаге почео да удара тешком гуменом палицом шабачког владику Симеона вичући: Мајку ти српску, хоћеш ли већ једном да се уклониш,иначе ћу ти браду ишчупати! Спаси Господи... продужује владика и креће напред. Спасићу те ја, мајку ти поповску, кад те млатнем, виче један полицајац коме притрчавају још двојица наваливши на владику. Ударци га сустижу, митра пада на земљу, са владичиног лица шиба крв. Он се ипак сагиње, узима митру, ставља је на главу и продужује напред сав рашчупан и крвав. Корачао је тако, бранећи се крстом, док га жандарми нису савладали ударцима кундака, где пада онесвешћен на земљу сав обливен крвљу. Народ га је на рукама пренео у патријаршију. Настала је општа туча. Свештеници су, да би се бранили од кундачења и батинања, употребили рипиде и почели њима ударати по жандармима. Посматрачи ових инцидената тврде да никада жандармерија није тако бездушно и немилосрдно ударала по грађанству. После ових инцидената на патријаршији и на свим црквама у Београду извешане су црне заставе и звона су почела да брује. Постојала је сумња да су сви употребљени жандарми, по наређењу тадашњег министра унутрашњих послова Корошеца (иначе католичког свештеника), били католици. То је додатно усијало ионако узаврелу ситуацију. Руководство Српске Православне Цркве је према онима који су гласали за Конкордат предузело драстичне мере. Свети архијерејски сабор је на седници 19. јула, 1937, дакле истог дана када је полиција брутално растурила литију, одлучио да се из Цркве искључе сви министри и посланици православне вере који су гласали за Конкордат, са појашњењем да ниједно свештено лице, под ма којим изговором и ради ма ког црквеног обреда или приватног посла не може улазити у дом дотичног посланика или сенатора. Уз то је одређено да се ова одлука има јавно прочитати вернима после прве литургије, у свим црквама. У образложењу се, такође, препоручује да не само свештенство избегава додир са кажњеним лицима него и верни треба да заузму исти став према њима. Следећих дана инциденти су се поновили: батинања, јуришање на грађане, чак је употребљено и ватрено оружије. У тим уличним сукобима погинуо је један жандарм и два грађанина. На улици жандарми на сваком кораку. Црквама је приступ забрањен, код сваке цркве стоје жандарми. Свакога сата са црквених торњева су брујала звона. 

Борба против Конкордата није се ограничила само на Београд, већ је у својој завршници захватила већи део земље и народа. Крагујевац, Шабац, Ужице и Младеновац су само неки од градова који су подржали борбу против Конкордата. У Младеновцу се одиграо један од најжешћих сукоба противника Конкордата и жандармерије у којем је погинуло троје, а тешко рањено педесеторо људи. У овој заоштрености односа између световне и духовне власти своје шансе виделе су разне политичке странке и групације, прикључујући се, према својим опредељењима, уз једну или другу страну. Тако су се у молепственој литији за оздрављење патријарха са епископима и свештенством нашли чланови забрањене Комунистичке партије Југославије, који са Црквом и свештенством нису били ни у каквој вези. У међувремену, у поноћ између 23. и 24. јула упокојио се патријарх Варнава. Цензура није могла да забрани писање да је у погребној поворци учествовало више од 350.000 људи који су стигли из разних крајева земље и да је то био најграндиознији скуп који је запамтио тадашњи Београд. Дан пре, Скуштина је усвојила Конкордат, али то ипак није значило његово коначно усвајање. Законски предлог изгласан на Скупштини морао је да прође и кроз Сенат. У јавности се учврстило уверење да је патријарх Варнава, као главни противник Конкордата, отрован и да је тровање извршено са знањем Стојадиновића и његових блиских сарадника. Кулминација народног незадовољства наступила је оног дана када је штампа објавила да је патријарх умро исте ноћи када се скупштинска већина изјаснила за ратификацију Конкордата. Тада се Стојадиновићева влада нашла у врло неугодној ситуацији. Растуће незадовољство, подстицано са црквених амвона, запретило је да се претвори у бујицу коју ништа неби могло зауставити. Да би колико толико неутралисала ту опасност, влада је покушала да полицијским путем прикупи изјаве лекара који су лечили Патријарха и да на тај начин покаже да су приче о намерном тровању Варнаве неосноване. Међутим, тај маневар је био сувише провидан да би било ко у њега поверовао. Професор Игњатовски - лекар који је од почетка до смрти лечио покојног Патријарха тврдио је да је у питању насилно тровање. Такође и професор др. Ксенофон Шаховић је после доста година дословно јавно рекао: “... изјављујем, јер то пре рата нисам смео, да је патријарх Варнава отрован! То знам, јер сам са мојим асистентима обдуковао покојног патријарха Варнаву и, неопозиво утврдио да је патријарх Варнава отрован“. Горе наведену тврдњу донекле демантује сведочење вишег медицинског техничара Мирослава Божовића. Он је тврдио да професор Шаховић није могао обдукцијом утврдити да је патријарх Варнава отрован, јер обдукција није ни вршена због тога што тадашње власти то нису дозволиле. Уместо обдукције „са највишег места“ наређено је балсамовање патријарховог тела. Балсамовање је извршено ноћу „по хитном поступку“ уз присуство полиције. Они који су то иницирали, желели су да балсамовањем (убризгавањем већих количина формалина у вене и стомачну дупљу) онемогуће да се сазна права истина. Резултати судске истраге нису никада објављени, нити је предмет о Варнавиној смрти правосудно окончан. Сама истрага је априла 1938. обустављена. Једно је сигурно, да је Управа града, која је водила истражни поступак, успела да докаже да Патријарх није отрован и да Влада није умешана у тровање, томе свакако дала велики публицитет. Конкордат је у октобру званично повучен. Стојадиновићева влада је донела одлуку да се неће доносити никакав Конкордат, ни стари кориговани, ни нови, нити уопште ма какав Конкордат. Уз то Стојадиновић је, притеран уза зид, с једне стране непопустљивошћу руководства Српске Православне Цркве и с друге категоричким захтевом кнеза Павла да се са Српском Православном Црквом што пре успоставе добри односи, практично прихватио све што су упорни архијереји од његове владе захтевали, например: да се за немиле догађаје пред Саборном црквом у Београду и у другим местима казне они који су били одговорни, без обзира на њихов положај, било да су министри или државни чиновници, и томе слично. За узврат на једној од завршних седница Архијерејски сабор је одлучио да епархијски архијереји изврше одлуку Сабора којом се укидају санкције према министрима и народним посланицима. Тим одлукама су обе стране ставиле тачку на спор који је више од годину дана распламсавао верске и политичке страсти. 
Одбацивање Конкордата са Ватиканом је изазвало јавно незадовољство и гнев Папе Пија XI који је децембра 1937. изјавио:“Доћи ће дан – а волео бих да то неморам казати, али сам дубоко уверен – када неће бити мален број душа, које ће зажалити што нису широкогрудо, великодушно и активно примиле тако велико добро као што је оно, које је заступник Исуса Христа (Папа) нудио њиховој земљи, и то не само ради црквене и верске слоге народа, већ и ради социјалне и политичке слоге , мада одлучно одбијамо да политика буде наша ствар, наш посао“. Ова папина претња се убрзо, током Другог Светског рата у најмонструознијем виду обистинила. Папина одмазда због неприхватања „великог добра“- Конкордата, преко усташке руке, је заиста била стравична.

Тридесете године двадесетог века, историјски пут Српске Цркве обележио је чврст став да се, не само не прими нови календар него и избегавање саслуживања са новокалендарцима и са сергијанском Совјетском црквом; као и то да је патријарх – мученик Варнава пружио гостопримство и био у најприснијим односима са исповедничком - Руском Заграничном Црквом, такође Српска Црква је у то време незванично са симпатијом подржавала грчке исповеднике за стари календар, шаљући им Свето Миро скоро све до краја педесетих година; и када на све то додамо и ову безкомпромисну борбу против Папоконкордата, не можемо, а да не приметимо колико је будност и спремност на жртву, за одбрану позиција православне Цркве у предратој Србији, у свести клира и народа, била на високом нивоу. 
Имајући пред собом, не тако давну, славну прошлост Српске Цркве, као и срамну садашњост завапимо из дубине душе светоме патријарху – мученику Варнави, са осталим сабором нових свештеномученика, мученика и исповедника српских да Господ земљу српску (макар мали остатак верних синова њених) избави од раскола и јереси и да дарује да Истинским ПРАВОслављем и истинским ПРАВОживљем ПРАВО - славимо Пресвету Тројицу љубљеног Бога нашега Оца, Сина и Светога Духа у сву вечност, амин!

Светоотачка Ризница

РЕЧИ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ
МАРКА
АРХИЕПИСКОПА ЕФЕСКОГ
које је изговорио
пред многим својим пријатељима,
архијерејима, јеромонасима и монасима,
окупљеним око његовог самртног одра,
онога дана када се преставио Богу

На Флорентинском сабору (1438-1439) представници Источне Цркве – најистакнутији међу њима били су византијски цар Јован, патријарх Константинопољски Јосиф и митрополит Кијевски Исидор – прихватили су учење о врховној папској власти, filioque, учење о чистилишту, и другe римске догмате. Тако је успостављена Унија са Латинима коју су потписали сви православни епископи присутни на сабору, осим светог Марка Евгеника, архиепископа Ефеског. Када је чуо за светитељев одважни поступак, папа је рекао: „ако Марко није потписао, ништа нисмо постигли“. Унија је наишла на велико противљење у целом православном свету; званично је проглашена у цркви Св. Софије у Цариграду тек 1452. Следеће године су Турци заузели Цариград. Први акт новог патријарха , Генадија Схолариса, ученика св. Марка, био је укидање Уније, која, захваљујући у великој мери истрајности св. Марка, у православном народу, и поред свег труда јерархије, заправо никада није ни била прихваћена.



 Желим да вам подробно изложим моја схватања, нарочито сада, када ми се приближио крај, како бих од почетка до краја био доследан себи, и како неко не би помислио да сам говорио једно, а у мислима скривао нешто друго, због чега бих у овај смртни час морао да будем постиђен.
 Рећи ћу за патријарха, да му случајно не падне на памет да ми укаже некакву част на погребу овог мог смиреног тела, или да ми на гробницу пошаље неког од својих архијереја, или од свога клира, или уопште, било кога од оних који се са њим налазе у општењу, како би узели учешће у молитвама или стали међу наше свештенослужитеље који су ту позвани, ако би помислио да сам ја некада, можда и тајно, допуштао општење с њим. Како пак моје ћутање – онима којима моји погледи нису добро и у потпуности познати – не би дало повода да подозревају нeкакво пристајање, ја говорим и сведочим пред многим достојним људима који се овде налазе, да у потпуности и ни на који начин нећу и не прихватам општење са њим (патријархом) или са онима који су уз њега, како за овога мога живота, тако и после смрти, као што не примам ни Унију, ни латинске догмате које је он сам са својим истомишљеницима примио, и ради спровођења којих је заузео то предстојатељско место, са циљем да обори праве догмате Цркве. Потпуно сам уверен, да што сам даље од њега и њему сличних, то сам ближе Богу и свима Светима; и колико се удаљавам од њих, толико се више сједињујем са Истином и са Светим Оцима, Богословима Цркве. А такође, убеђен сам да они који се убрајају у такве, стоје далеко од Истине и Блажених учитеља Цркве. Зато кажем: као што сам током свог живота био одвојен од њих, тако се од њих одвајам и у време мога одласка, и после моје смрти – одвајам се од општења и јединства са њима, и под претњом клетве заповедам да се нико (од њих) не приближава моме погребу, нити моме гробу, а такође да се нико (од њих) не приближава да би покушао да се присаједини и да саслужује на нашим богослужењима, јер би то значило да се меша оно што се мешати не може; јер ми морамо да будемо потпуно одвојени од њих све до оног часа када ће Бог да дарује исправљање и мир Цркви Својој.

Ризница савремених отаца

Есфигменски игуман
схиархимандрит Методије

ОДГОВОРИ НА ПИТАЊА
О КРШТЕЊУ

Питање: Старче, имали спасења без Крштења и без постајања чланом Цркве?
Одговор: Нико се не може спасити без православног Крштења. То је први корак ка нашем спасењу. Нама је ово сам Господ предао кроз речи и дела. Делима, када је и Сам примио Крштење од Јована, „да се прослави наше сопствено Крштење и да поверујемо да као што се на Њега спустио Свети Дух, тако се спушта и на нас, у Њему Крштенима“ (Прак. Рад Вас. Саб Том 1. стр. 270). Речју, када је после Свога Васкрсења из мртвих послао ученике Своје да науче све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа, уверавао их је да који поверује и Крсти се биће спасен, а који не верује биће осуђен (Мк 16,16). Подучавајући кнеза Никодима, Господ рече да ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3,5). Свети Атанасије тумачећи овај пасус каже да ниједан некрштени не улази у Царство Небеско и ако се запитамо шта ће се десити са неверницима који су чинили добра дела, одговор је, да ће добити своју награду овде, у виду извесног благостања или ће у пакли бити лакше осуђени од грешника. А Свети Златоуст, у трећој беседи својој Филипу, каже да плачемо због некрштених јер су ван Царства, заједно са проклетима и презренима. Свети Кирило Јерусалимски у свом трећем катехизису говори да се нико од некрштених не може спасити чак и ако је пун врлина. Крштени је унутар Царства Божијега, а некрштени ван њега. Средњи пут не постоји, осим мученика који су крштени својом сопственом крвљу.
 Ако је Апостол Павле веровао тако дубоко у Христа, зашто се онда упутио ка Ананији да се крсти? Ако је само доброчинство осигуравало спасење, зашто је онда требало да се крсти Корнелије Сотник (Дел. ап. 10)? Слично је и са праведним војсковођом Плакидом, касније Светим Евстатијем (Жит. Св. 20. септ.) Зашто је, Свети Григорије Богослов јецао на броду, који је био у опасности од силне буре, тажећи спасење од Бога? Зато, што је још увек био некрштен (Жит. Св. 25. јан.). Безброј других примера показују предањски став према Крштењу.
  Сви Свети Оци чији су писани споменици сачувани слажу се у овоме. Веома изражајно о овоме говори равноапостолни Амвросије: „Некрштен и не исповеђен човек не може да се спасе. Боље, брате мој, да усмртиш стотину Крштених људи, него да оставиш једино некрштено чељаде да умре“.
 То смо, чедо моје, предањем прихватали. Без Светог Крштења и праве вере, каква год дела и врлине да учинимо не можемо се спасити. Свети Амвросије каже да оно што нам изгледа као врлина, без праве вере је злобна рђавост, будући да није богоугодна. Промисли мало, зашто је тако? Зато што је само правовернима могуће да се подвизавају у врлинама Бога ради. Остали који су у зловерју, то раде или човекоугодништва или славољубља ради. Са времена на време Господ на нас допушта искушења којима просејава наша намерења, издвајајући нас тако као Своје истинске делатеље – благочестиве исповеднике вере.
Питање: Наравно Старче, о Крштењу говоре и Римокатолици, Протестанти и Јеховини сведоци. Како да препознамо право крштење?
Одговор: Исто као и Истинску Цркву Христову. Истину коју нам је предао Господ Христос чува само Православна Црква, јер живи по Светом Предању, без прекида још од времена Светих Апостола. Ово је Црква која Крсти водом и Духом и само се Она поклања Богу у духу и истини.
Питање: А шта је са крштењима других „цркава“? Шта се ту дешава? Да ли су она прихватљива? Доносе ли спасење? 
Одговор: Немогуће је да су она спасоносна. Питање је само у којој су она мери прихваћена у Православљу. Са овим питањем Црква се суочила много пута током своје вишекорисне историје. Колико по питању старих, толико и нових јеретика. У новијој историји Цркве, значајна за ову тему, развила се полемика о Римокатоличком крштењу. Последњи повод за расправу изазвао је приснопамјатни Патријарх Кирило V, који је установио поновно Крштавње 1755. године, које су заједно потписали Патријарх Јерусалимски, Патријарх Александријски, уз сагласност Патријарха Антиохијског који је био одсутан. Савременици овог догађаја, оци - кољивари, повиновали су се одлуци Патријараха без резерве. Мало касније, средином 19. века Константин Економ је решио да теолошки размотри ово питање, сложивши се са горе наведеним, што је веома битан догађај који осликава Православну свест тога времена. Тумачи древних канона су постали темељнији у вези са усклађивањем и применом тих канона у суочавању са новим јеретицима. Сматрам да овај светоотачки став треба да усвоји сваки православни хришћанин да би се спасао: Један Господ, Једна вера, Једно крштење (Еф. 4,5). Наиме, једна је Црква чије су тајне важеће а то је Црква – Православна. Послушај да ти прочитам Божанствене и Свете Каноне, који говоре о Крштењу.
- 68. Апостолски канон о крштењу и рукоположењу
- 50. Апостолски канон који описује правилну форму – три потпуна погружења.
Полазећи од Светих Апостола, и Свети Кипријан на Кархидонском (Картагенском) Сабору (110. канон), као и Василије Велики (47. канон), сматрају да су јеретици ван Цркве и њихово крштење одбијају као „псеудокрштење лишено истине“. Дакле, чак и јеретици испоштују правилну форму призивања Свете Тројице, као и свега осталог у обреду крштења, по речима Светог Никодима Агиорита „узалудна су и неделотворна ова пребожанствена имена изговорена кроз уста јеретика“. Ово је учење Цркве, када поступа по АКРИВИЈИ – тачном и строгом држању правила. Послушај сада приступ овој теми са гледишта када црква примењује ИКОНОМИЈУ – снисхођење, тј. мало одступање од правила ради спасења људских душа. Црквена икономија се јавља у 7. правилу Другог Васељенског Сабора и њему сличном 95. правилу Пето-шестог (Трулског) Сабора. Будући да су Апостоли, пређашњи Сабори и Свети Оци применили акривију, два Васељенска Сабора су прихватила икономију уз временско-историјских разлога. По њима је једна група јеретика: Аријани, Македонијани, Новатијани, Четрнаестодневници, Аполинаристи, Манихеји, Валентијани, Маркионити – била примљена уз обичну писмену исповест (ливело) и одбацивање јеретичких убеђења. Међутим, на другу групу јеретика: Павлијане, Евномијане, Монтанисте Савелијане гледало се као на „Јелине“ (идолопоклонике), и поново су крштавани. Због чега је, питам се, дошло до овакве поделе? Прочитаћу вам први том одговора Константина Економа. Јеретици који су безусловно морали бити крштени, каже учитељ: „Као заједничку одлуку носили су не само свакојака богохуљења у односу на свете догмата, већ и ниподаштавање ФОРМЕ самог обреда крштења“.
 Дакле, нису се придржавали форме крштења на прави начин, нити у призивању лица Пресвете Тројице, као ни трећег погружења онога који се крсти (први том стр. 421).
 Овде се поставља питање: пошто су покајани јеретици, путем ливела (покајаног списа) одбацили своје заблуде, због чега су Васељенски Сабори од њих захтевали поновно крштење? Почуј поново мудрог Економа: „Најпре и изнад свега, огрешивши се о божанствено призивање, као и о треће погружење у крштењу, цео обред им је ПОГРЕШАН, НЕПОСВЕЋЕН И УЗАЛУДАН. Застрашујуће! Наиме, њих су поново крштавали јер су обред сматрали погрешним, непосвећеним и узалудним, будући да је без правилног божанственог призивања или потпуна три погружења. Свети Никодим додаје да су јеретике ове групе примали као „Јелине“, јер су се назови-крштавали, не на начин на који се крштавају православни. Због тога их нису сматрали крштеним (Пидалион стр. 164. и 55.).
Питање: Значи да је правилна форма Крштења у тој мери неопходна?
Одговор: Да! На питање која је од ова два значајније и суштаственије: спољашњи облик или вера, Економ одговара: „Обоје“. Јер, према схватању Отаца, под Крштењем се не подразумева било какав улазак у Цркву, већ онај који је одређен Апостолским начином кроз три погружења. Свети кољивари, као и Константин Економ, безусловно се залажу за акривију, тј. за њихово поновно крштење. Међутим, не одбијају ни примену икономије. Према општем ставу Другог Васељенског Сабора до снисхођења долази „уколико оно озбиљно не угрожава Цркву“, односно када не угрожава догмате или мења Апостолска правила“.
Питање: А уколико се не примењује правилна форма?
Одговор: Такви случајеви излазе чак и из надлежности икономије. Таква крштења су безблагодатна и недејствена. Због тога Господ и допушта да их врше само потпуно заблудели јеретици. Стога она треба да се изнова изврше, јер је Крштење сагласно са исповедањем догмата вере. Троструко потпуно погружење је такође догма. Разлике у исповедању вере и начину Крштења су недопустиве. Верник се сахрањује заједно са Христом и ту се ради не о симболици, већ о реалности. Без три погружења није нам дата ни могућност да се поистоветимо са смрћу Христа, ни тридневног погребења Његовог. Православно Крштење такође представља и вид силаска душе Господње у Ад. Тако се према светом Григорију Богослову, кроз вид погребења Христовог, и тело крштаваног Обоготворује, док се кроз силазак у Ад његова душа Обожује. Након овога што си сазнао, постоји ли могућност да крстимо по нашој вољи и нахођењу – једни кантама и бокалима, други кропљењем и поливањем, а да при том доживимо ову надземаљску и божанствену радњу коју сам ти описао? Нешто пре кољивара Свети Козма Етолски је апостолски осудио сличне грешке: „Свети свештеници, треба да имате велике крстионице у црквама, у које цело дете може да се урони, а да не остане ни најситнији делић сув, јер и ту ђаво може да се усели, па да вам деца постану епилептична, демонизована, плашљива и злосретна, због тога што нису ваљано крштена.“ Шта даље да кажем! И сам Богочовек је, крстећи се људским крштењем, био три пута потпуно погружен. Сва писма то протврђују. Јеванђелист Матеј описујући призор Богојављења Владике Христа како излази из воде и како гледа небо које се отвара, каже: И крстивши се изиђе одмах из воде. И гле отворише му се небеса (Мт 3,16). Исто каже и Марко: И одмах излазећи из воде виде небеса где се отварају (Мк 1,10). Ово је основни разлог зашто византијски иконописци сликовито приказују тај догађај, живопишући Богочовечије тело у целини на извору Јордана где је Јован крштавао у Енону близу Салима, јер онде беше много воде; И долажаху те се крштаваху (Јн 3,23).
Питање: Заиста упечатљиво старче! Пало ми је на памет да можда претерано улазимо у детаље. Зар анђели не допуњују људске пропусте?
Одговор: Пусти то! То ми личи на сеоска празноверја. Војинствујућу Цркву на земљи не чине ангели већ људи. Све што се дешава од Бога је ради будућег наслеђа спасења људи, наравно, уз помоћ Њему служећих духовних бића – ангела, који дејствују кроз саме људе. Људске руке све извршавају, јер Бог није призвао анђеоску већ људску природу. Тако ове људске руке постају часне и освећене, јер су своје дужности испуњавале свесно и исправно, или пак вечно проклете јер су исте дужности презреле и занемариле. Но иза свега овога се крије једна врста опасне душевне болести – маловерје. Да појасним: као што нечасни и безакони Јудеји нису препознали иза безгрешне људске природе Исуса и Његову Божанскост, тако ни маловерни клирици не верују у духовну божанску силу која стоји иза правилно урађених и примењених тајни. Не увиђају да правила Светих Тајни нису симболизам нити подражавање, већ ОЖИВЉАВАЊЕ освећујућих радњи и божанских догађаја из живота Господа. Ту лежи и суштина проблема. Тај дух ниподаштавања је изродио све јереси. На пример данашњи Римокатолици и Протестанти верују да је тајна причешћа коју нам је Христос подарио, само представа и симбол његовог тела и крви.
 Дакле, Свето Крштење је оживљавање прослављеног погребења Господа, с којим је Божанство Христа, са потпуном силом Његове Владавине, поново објединило божанствену душу Христа са мртво-живим божанственим телом у Васкрсењу; тако и благодат Свештенства која, пошто је покопала старо, уздиже ново духовно, пречисто, усиновљено чедо Божије, сијајуће и просветљено божанственом благодаћу Његовом. Ово је апостолско-предањски начин увођења у Цркву Христову – један једини. Оно што само личи на то, не може бити прихваћено исправно. Јер Бог је бескрајан, савршен и вечан па и све што нам је предао треба извршити У ПОТПУНОСТИ.

Текст преузет из часописа „Воанергес“
(Св. Јован Богослов Син Грома)
Издање ман. Есфигмен, Св. Гора,
Јул-август 2002. бр.2.

светогорски старци

Старац САВА Атонски
из келије Св. Николаја (Капсала, Света Гора Атонска)

(прeузето из грчког часописа
„Агиос Агатангелос“ за новембар-децембар 1991 год.)


Поштовани старац Отац Сава држао се става 19 главних светогорских манастира, који су, као и многи људи, сматрали да привремено треба да пристанемо на одређене уступке у питањима вере. Пошто је отац Сава живео узвишеним подвижничким животом, оци који су недавно стигли на Свету Гору – тзв. нови атонски оци – који су били у општењу са екуменистима-новокалендарцима и помињали Васељенског патријарха, често су га посећивали ради духовних савета. Они су својим следбеницима наводили старца као пример и велики ауторитет, јар ако је протест зилота који су одбијали да помињу патријарха оправдан, зар не би и о.Сава био међу њима? 
Ипак, када је Васељенски патријарх Димитрије саслуживао са Римским папом у Риму, у децембру 1987. године, отац Сава је устао – његова душа више није могла да поднесе останак у таквој отворено екуменистичкој цркви. Заједно са другим подвижницима, изразио је протест и одвојио се од осталих атонских отаца који су и даље следили 19 манастира који су и даље општили са Цариградским патријархом и новокалендарцима. Није више одлазио у цркву, ни у један од тих манастира, ни у келије и скитове које су тим манастирима били подчињени, него је прешао под омофор грчких старокалендарских епископа којима је био подчињен манастир Есфигмен.
 Они који помињу Васељенског патријарха су се узнемирили. Многи су из манастира и келија долазили старцу да би га убедили да се предомисли и врати. Али те честе и напорне посете нису постигле циљ.
На крају крајева старац је био принуђен да писмено одговори једном монаху који му је често досађивао. Тиме је одговорио и свима другима који су се својски трудили да га отргну из Православља и гурну у наручје екуменизма. У продужетку наводимо текст старчевог писма.





Келија Св. Николаја
Капсала, 13. август 1991.

Драги Оче, Благословите.
За време твоје последње посете нашој келији, пре неколико дана поновио си своју неправилну изјаву да смо ми – ван Цркве, пошто не помињемо патријарха Димитрија. Такође, рекао си и неке друге ствари, што нас је подстакло да ти напишемо следеће, како бисмо те сада потпуније поучили, јер су докази и оспоравања које смо изложили током разговора нарушли твој мир и разгневили те.
 У изрекама Отаца пустињака написано је да су авву Агатона једном приликом питали да ли је он горд, блудник и јеретик. Авва је прихватио прве две оптужбе, јер је то било корисно за његову душу, али је одбио да је јеретик, јер би та оптужба значила одвајање од Бога.1
 По твоме мишљењу (као и по мишљењу 19 светогорских манастира, осим Есфигмена, скит Пророка Илије и многих отаца зилота) ми смо у заблуди и постали смо расколници. Тешко ти је да признаш да Константинопољска патријаршија проповеда јерес, јер онда треба да признаш да си и сам у општењу са тим вуковима, а не са пастирима, и да не треба да идеш за њима, као што су заповедали сви наши Свети Оци и Сабори.
Покушаваш да одбраниш Фанар, али њихове речи и дела показују да грешиш. Узалуд се позиваш на мишљење оца Пајсија2 и других који су снисходљиви у погледу савремених околности и пристају на уступке, тј. сада користе „икономију“, а када дође време (када Димитрије уђе у општење са папом, како си рекао), тада ће се одвојити од онога што није сагласно учењу Светих Отаца и Сабора. Ипак, дубоко сте у заблуди.
 Што се тиче савета који си спомињао – старца Пајсија или твога суседа, оца Исака, или било кога другог – који полазе од тога да Димитрије „право управља речју истине“, како можеш очекивати да ћемо их прихватити за богоугодне, када су у потпуној супротности са Православним учењем? Ако се Истина издаје, зар то не треба назвати безакоњем, а не „икономијом“, уступком, усаглашавањем или попуштањем? Ти браниш своју позицију речима старца Пајсија: „Димитрија доводе у заблуду јерарси који су око њега и он због њих чини оно што иначе не би чинио“ или „ Ако престанемо да помињемо патријарха, онда ћемо бити изван Цркве!“ итд. за које се речима св. Јована Златоуста може рећи: „Све што причају су глупости и приче за малу децу.“ Њихове речи представљају плод новог богословља, које је Фанар искористио у злогласној Енциклики из 1920. године, у којој је јеретике назвао „санаследницима благодати Божје“.
Ти наводиш речи св. Златоуста о томе да чак ни мученичка крв не може да спере љагу раскола, и речи св. Игњатија Богоносца: „Да ништа не чини без епископа“. Из тога изводиш закључак, да када се одвајамо од епископа, остајемо изван Цркве.
Ипак светитељи су те истине изговорили у време када је било јасно шта је Православље и шта је Црква. Данас, када је ураган екуменистичке свејереси понео чак и изабране, на снази су друге речи истих светитеља: „Ако је твој епископ јеретик, бежи од њега, бежи, бежи као од ватре и змије“ (св. Јован Златоуст), или: „Ако твој епископ учи нечему што излази изван граница закона, онда чак и ако води целомудрен живот, ако твори знамења или пророкује, нека ти буде као вук у овчијој кожи, јер он ради на разарању душа“ (св. Игњатије Богоносац). Када би Димитрије правилно управљао речју истине, ти би био у праву када користиш ове две изреке светитеља, али овако ти користиш речи Отаца по своме укусу, како би оправдао то што следиш Димитрија, Партенија Александријског, Јакова Америчког, Стилијана Аустралијског. Зар ти нису довољне бројне изреке Светих Сабора и Отаца? Или се плашиш да те не избаце из јеретичке зборнице? Чињеница да други патријарси имају општење са Фанаром у стварности је небитна. Важно је ко следи светитеље и ко је у Истини. Партеније, Александријски патријарх, рекао је да он Мухамеда сматра за апостола који се трудио ради Царства Божијег. Партеније је изрекао и друга богохуљења, која су ти позната. Нема потребе да пишем о јереси Јакова (Кукузиса) Америчког и Стилијана (Харкинакиса) Аустралијског. А ти си са њима у општењу као да правилно управљају речју истине! Ко осуђује Јакова? А Партенија? Можда Вартоломејева комисија која већ две године истражује да ли је Стилијан јеретик или не? Зар не схваташ да они неће да подигну оптужбу? 
Фанар је делегацији у којој су била тројица светогорских игумана обећао да ће бити исправљена изјава патријарха Димитрија дата штампи о примању причешћа од латина, да ће Стилијан бити смењен са места председника Комисије за богословски дијалог, итд. Да ли је то данас учињено? Или ти верујеш да ми немамо ни одговорности, ни кривицу, и да ћемо да остајемо у општењу зато што старац Пајсије бестидно говори да Димитријеве изјаве и дела не противрече нашем учењу и не нарушавају истину?
 Историја се понавља. Св. Теодор Студит, св. Максим Исповедник и многи други хришћани нису следили јерархију која је у различита времена проповедала јерес, па су зато од те јерархије били називани расколницима. Без обзира на то што је св. Герасим Јордански био чудотворац и што му је служио дивљи лав, он је једно време пребивао у заблуди, водећи за собом хиљаде палестинских монаха, и није примао Четврти Васељенски Сабор све док на крају св. Евтимије Велики није исправио његову заблуду, те се он покајао.
 Ти питаш: „Може ли погрешити старац Пајсије и 79 епископа Државне Цркве Грчке?“ Хоћеш да их Господ натера да Га исповедају? На иконоборачком сабору за време цара Копронима читамо једнодушну изјаву 338 присутних епископа: „Живео цар! Иконе су – идоли, и треба да буду уништене или постављене тако високо да их не буде могуће целивати.“ А теби је тешко да поверујеш да 79 епископа може да буде у заблуди данас, када их је у оно време толико могло бити у заблуди? Данас монаси желе митре, игуманска жезла, и при томе само формално исповедају веру, тј. улажу некакав протест, али не престају да помињу патријарха, и прихватају све новине у исповедању које уводи Димитрије, Јаков, Партеније и слични. Св. Теодор Студит је међутим писао, да је позив монаха – да не трпи ни најмање новине у Благовести Христовој!
Димитрије се није на празник причестио у Риму, да би избегао непријатељску реакцију „конзервативаца“, али се тамо у Риму ипак потписао испод учења по коме латини имају благодат Светих Тајни Цркве. То није довољно? Када су то у време ширења јереси светитељи и хришћани поступали тако као ти, који настављаш да помињеш Димитрија? Који пример можеш да пронађеш у историји па да кажеш да га следиш? Да си ти син светих (тј. да подражаваш и следиш свете), „творио би дела Авраамова“, како каже Еванђеље. У време патријарха Веке атонски оци престали су да га помињу, без обзира на то што он није био осуђен на сабору, и тако су остали непоколебиво верни светоотачким заповестима (да нема општења са оним ко је отпао од Православне вере), те им је Христос даровао мученичке венце. Када је реч о онима који су саслуживали са латиномислећим патријархом Веком, њихова се тела до данас, као што је познато, нису распала, него остају надута и смрдљива, као поучан пример за све.
 Говорио си нам да ако Димитрије не пође на исповест да ви се покајао због свега што је учинио, биће осуђен на вечно проклетство. Ти дакле признајеш да следиш човека који се прредаје проклетству због својих дела. То што проклиње самога себе (и то за дела вере, а не за личне грехе) значи, да он твори дела ђавола. Ти дакле признајеш да си повезан са ђаволом.
Да ли говориш озбиљно, оче, или се шалиш? Ако се Атинагора „покајао“ и исповедио свој грех пред смрт, хоће ли се спасити? 1Покажи ми макар и једно светоотачко сведочанство које би потврђивало да и даље припада Цркви онај ко проповеда јерес, „кротки и тихи, глава Православља, Димитрије“. Освећује ли нас послушање јерархији која не управља право речју истине? Ако већ нећеш да признаш да манастир Есфигмен и многи други оци зилоти заслужују почаст по 15 канону Двократног сабора2, онда макар ћути и не богохули да су они разбојници и изван Цркве. Ти заборављаш завет св. Марка Евгеника Ефеског, који чак није желео да латиномислећи присуствују његовој сахрани3. 
Прво проучи, а онда причај. Према твоме мишљењу и св. Марко Ефески и св. Максим Исповедник и читав збор других светитеља, који нису имали општење са јеретицима, налазили су се изван Цркве?!
Видиш ли куда води твоје „ново богословље?“ Ко би могао и да помисли да ће неки атонски оци као своју библију држати књигу „Две крајности“ оца Епифанија Теодоропулоса? Ти саветујеш да се протествује онако како препоручује та књига (стр. 19,20): „свештени канони данас нису примењиви јер им недостаје љубав.“ Њен аутор такође каже да Атинагора „поседује демонску љубав“. Без обзира на то, он и даље остаје у општењу са оним ко „поседује демонску љубав.“ Запрепашћујућа „доследност“!
Нешто слично видели смо када је представник манастира Григоријата замолио да се у одлуке Свештеног Кинота унесе, да ако главни секретар буде послан у Аустралију, он тамо не треба да служи. Секретар на крају није отишао, али је о. Василије, игуман Ставрониките, игноришући одлуку свих других манастира, послао о. Тихона као „испомоћ“ Архиепископу Стилијаносу. Када се о. Тихон вратио, био је послан на празник у келију Буразери. Тамо је прдставник манастира Григоријата (о. Атанасије) саслуживао са о. Тихоном и осталима. Сваки коментар је излишан.
Отац Епифаније Теодоропулос је заћутао када су пре 20 година оповргли његову заблуду (прелест). А ти са таквим небогословским ставовима хоћеш да оправдаш своје општење са патријарсима који проповедају јерес „откривене главе“ и који имају демонску љубав према јеретицима, док истовремено прогоне истински православне и тако постају исти као патријарх Века, цар Копроним и њима слични. Када им певате многољетствије или их помињете, ви им не помажете да схвате да иду злим путем. Али ако бисте прекинули општење са њима, можда би они тада осетили грижу савести и почели да траже истину? Ваша одговорност за ћутање – које је св. Григорије Палама назвао трећом врстом атеизма – расте из дана у дан, без обзира на ваше такозване протесте. Када су у време патријарка Веке латини дошли овамо да би верне присилили на унију, наша Владичица, Пречиста Мајка Божија, Покровитељка Атоса, Сама је рекла: „Приближили су се Моји непријатељи и непријатељи Мога Сина“.
 Прошле године, када је наследник Веке, Димитрије („глава Православља“) дошао на Атос, видео је да је читаво полуострво покривено црнином после двонедељних пожара.4 Ко има уши, нека чује глас Пречисте Мајке Божије.
 Никодим Светогорац учи у своме тумачењу посланица апостола Павла: „ Ако игуман или епископ греши у питањима вере, тј. ако верује у јеретичка и богохулна учења, бежи од њега, чак и ако би био анђео са неба“.


старац Сава
монах који не монахује, али је православан


 

Отачка ризница

Поводом овогодишње канонизације новопрослављеног светитеља Божијег Филарета - новог исповедника, објављујемо једно мање познато писмо упућено игуманији манастира Лесне које ће посетиоце овог блога подсетити на тврди непоколебљиви став којега се овај велики светитељ држао.
ПИСМО МИТРОПОЛИТА ФИЛАРЕТА ИГУМАНИЈИ МАГДАЛИНИ

Игуманији Магдалини (грофици Граббе), настојатељници манастира Лесне у Француској


26. новембра/9. децембра 1979 г.

Ваше Високопреподобије,

Пишем ово писмо на путу – на парoброду „Орион“ који плови према Аустралији. Пароброд је прилично велик, има 42 000 тона (то је отприлике величина „Титаника“) и довољно удобан. Данас је недеља. Јутрос је мој сапутник о. Прот. Константин (Теодоров – нап. ред.) у кабини служио Литургију и ја сам се причестио. Исто тако је било и јуче, на дан оданија празника Ваведења Пресвете Богородице, јер ни на сам дан празника, ни дан након тога нисмо били у могућности да служимо, пошто се брод непрестано љуљао. Али од четвртка океан се утишао и пловимо спокојно.

Полемика

Јеромонах Акакије
ОДГОВОР МНОГОПОШТОВАНОМ („УМЕРЕНОМ“) РЕВНИТЕЉУ- БРАТУ ЖЕЉКУ КОТОРАНИНУ
У вези са текстом: „Старокалендарци у областима
и градовима СПЦ“,  објављеном у часопису св. Кнез Лазар (Кликни!)

„Кормило наше Цркве свакако су,и треба да увек буду, свештени канони. Данас се, на несрећу, примећује појава
да други представљају себе као оне који
следе свештене каноне, док их ми,
наводно, газимо.
То је лицемерје без премца.“

Архиепископ Цркве ГОХ, Њ. Б.
Хризостом II (из Шесте енциклике
16/29. септембар 1997. године)

„НАШИ ЕПИСКОПИ“

 Брат Жељко, („умерени“) борац против јереси екуменизма, у своме тексту под горенаведеним насловом, несвесно учвршћује власт и устоличење обновљенаца-екумениста на некада светим православним троновима „ у областима и градовима СПЦ“.
 По његовом мишљењу, старокалендарци врше мисију и организују Цркву изван граница свога сабора, у областима и градовима СПЦ, а све то без знања епископа којима су дотични области и градови поверени и тиме се огрешују о бројне каноне, наводећи као пример 2. канон Другог васељенског сабора.

+ Митрополит Виталије
Првојерарх Руске Православне Заграничне Цркве

14/27 октобар 2001.године

Муч. Назарија,
Менсонвил, Канада

ПОСЕБНА ИЗЈАВА МИТРОПОЛИТА ВИТАЛИЈА


Свето-Преображенски скит
Руске православне ЗаграничнеЦркве,
Менсонвил, Канада

У вези са трагичним развитком противцрквених догађаја последњих дана, сматрам за свој Архипастирски дуг да изјавим да одлучно осуђујем следећа дела савремених учесника „разбојничког сабора“, на коме сам одбио да присуствујем због непокајаности архијереја који су заузели нови курс зближавања са лажном црквом – Московском Патријаршијом и евхаристијског општења са екуменистима: 

1) Противзакониту узурпацију црквене власти од стране неправо-мислећих архијереја.
2) Неосновано и грешно окривљавање мене да „подржавам расколнике“ (ја никоме не дозвољавам да „расколницима“ и „бунтовницима“ називам верне пастире и паству наше Свете Православне Заграничне Цркве).
3) То што ме држе у кућном притвору уз чуваре, са знањем и „благословом“ архијереја који су према мени непријатељски настројени
4) Насилно и подмукло, без мога знања, исељавање из мога дома мог личног секретара – чиме сам фактички лишен неопходне здравствене неге која ми је нарочито потребна после повреде руке, од које бол постаје све јачи након што је то лечење прекинуто.
5) Неуљудно и похлепно изнуђивање мога потписа на попис имовине која ми је преписана ( и то уз недозвољиво повишен и заповедан тон).

У жељи да спречим погубне последице неканонских дела тог „сабора“, која су усмерена на различите форме дијалога или сједињења са екуменистима или са тзв. „светским православљем“, видећи одсуство жеље код већине архијереја да умире и успокоје невиђену смутњу међу нашим свештенослужитељима и паством, а такође узимајући у обзир молбе неколицине преосвећених архијереја и многобројних чеда Заграничне Цркве, ја уз одговорност изјављујем, да повлачим, у складу са тачком 34. Статута РПЦЗ, свој потпис са акта о мом добровољном одласку у мировину и предаји мојих пуномоћи архиепископу Лавру. Моје име као и до сада треба да се произноси на богослужењима у свим храмовима Руске Православне Заграничне Цркве. У случају непредвиђених околности, привремено држање пуномоћи Заменика Првојерарха РПЦЗ – док архијереји Заграничне Цркве који су сачували верност Православљу не изаберу новог Првосветитеља – завештава се епископу Канском Варнави.
Опет и опет позивам на покајање архијереје који су одустали у вери, а све верне Архипастире, пастире и Богољубива чеда истинске Цркве Христове позивам на непоколебиво стајање у Истини и једномислено и једнодушно уједињавање против „синова противљења“, узносећи при томе непрестано ватрене молитве Господу нашем Исусу Христу, молећи од Њега милост и помоћ.

Нека нас све благослови Господ Бог молитвама Пречисте Његове Мајке Пресвете Богородице, и нека нам помогне Својом благодаћу да одолимо лажи, неоправеданом насиљу и Одступништву.

+Митрополит Виталије

Документи

President of the Synod of Bishops of the Russian Orthodox Church
Outside of Russia

Изјава Првојерарха РПЦЗ 
Митрополита Виталија


Архијерејском Сабору 
Руске Православне Цркве
Заграничне

5/18. октобар 2001.

 Схвативши дубину греховног пада неких чланова Архијерејског Сабора наше цркве у њиховој интезивној, али још не у потпуности исказаној жељи да се сједине са Московском Патријаршијом, ја, са пуном одговорношћу пред Богом, руским православним народом и својом савешћу сматрам за свој архипастирски дуг да предстојећи Архијерејски Сабор, који треба да буде отворен 23. октобра 2001. године, назовем не другачије, него сабор неодговорних.
 Несумњиво, тај сабор намерава да истражи питања могућности сједињења са лажном црквом Московске Патријаршије. Ових дана стигла је „Братска посланица“ патријарха Алексеја II, која је, на моју велику жалост, изазвала радосну реакцију многих клирика наше Цркве. Они су се чак одушевљено обратили Сабору, молећи Сабор да позитивно одговори на Патријархову посланицу. То обраћање потписала су 18-орица клирика наше Цркве. А колико је још оних, који се плаше да се отворено изјасне? Пошто не видим други излаз из ове ситуације и не желим да сносим одговорност за коначну пропаст Руске Православне Заграничне Цркве која је поверена моме старању, ја изјављујем:
 Себе сматрам законитим наследником свих претходних митрополита наше Свете Заграничне Цркве: првог, Митрополита Антонија, потом Митрополита Атанасија, и коначно Митрополита Филарета. Ја сам четврти Митрополит наше Руске Православне Заграничне Цркве и до последњег тренутка, уз Божију помоћ, настављао сам да водим овај свети брод правим путем, по страшним таласима мора живота, избегавајући подводне стене, изненадне спрудове и дубоке вирове који су одвлачили бродове на морско дно.
 На жалост, дошло је судбоносно време када сам схватио и проценио тужну чињеницу, да између мене и других архијереја, чланова нашег Синода, нема више истомишљеништва и једнодушности. То сам им рекао на прошлом Синоду, када сам након почетка првог заседања са огорчењем у потпуности схватио своју усамљеност међу другим архијерејима и када сам напустио седницу. На основу тога и само тога пристао сам да одем у мировину и сматрајући се умировљеним Митрополитом Руске Православне Заграничне Цркве. У тој Цркви сам рођен, крштен и умрећу кад дође време.
 Хоћу још додатно да изјавим, и нека сви знају, да као Првојерарх Руске Православне Заграничне Цркве у потпуности одбацујем и осуђујем било какво зближавање и даље сједињење са лажном црквом-Московском Патријаршијом.
  Хоћу такође да објавим да повлачим свој потпис са следећих докумената која сам потписао:
1) Потпис испод обраћања србском Патријарху Павлу 
2) Потпис испод сагласности да се образује комисија за успостављање односа са московском патријаршијом.
На основу горе изложеног позивам све православне Архипастире, пастире, монахе и верна чеда Руске Православне Заграничне Цркве да се уједине против свих безаконих дела садашњег Сабора и Московске Патријаршије.
Призивам Божији благослов на све православне Русе у Отаџбини и иностранству, који желе да иду путем прво св. Патријарха Тихна, а затим и мојих блаженопочивших претходника: Митрополита Антонија, Анастасија и Филарета.

+ Митрополит Виталије
Првојерарх Руске Православне Заграничне Цркве

Из историје Цркве

ДУГО ОЧЕКИВАНИ
ПРЕОКРЕТ
У Руској Заграничнoј Цркви

(На фотографији Митрополит Виталије, последњи канонски изабрани Првојерах РПЦЗ)
Били смо сведоци коначног зближења РПЦЗ са Московском патријаршијом, потврђеном одлукама Архијерејског сабора РПЦЗ из октобра 2000. године, као и писмом србском патријарху Павлу.

После тих одлука у редовима и онако неједномисленог епископата и пастве Руске заграничне цркве појавио се раздор. Уследило је неколико месеци борбе оних који нису прихватили „нови курс“ и кјои су због тога претрпели гоњења од стране модернистички настројених епископа ( нарочито су се у исповедништву истакли клирици француске епархије). У међувремену су многи појединци као и целе парохије, који су изгубили сваку наду у исправљање своје јерархије, прешли у друге истински православне јурисдикције – канонске, неканонске или спорне. Такво расуло пастве навело је вероватно Првојерарха РПЦЗ митрополита Виталија да стварно сагледа ситуацију у којој се нашао брод цркве којим је управљао, те да на радост верних чада Цркве објави Окружну посланицу од 9/22 јуна 2001. у којој је захтевао да се преиспитају све одлуке Сабора из октобра 2000. године. 10. јула 2001. године већина епископа која је кренула новим путем зближавања са светским православљем, на челу са архиепископом Лавром и епископом Марком Берлинским, на силу је уклонила митрополита Виталија са дужности првојерарха (тобоже због старачке немоћи), опуномоћивши архиепископа Лавра да обавља ту дужност до избора новог првојерарха. Старец-првојерарх митрополит Виталије присуствовао је отварању тога сабора, који је формално сазван поводом јубилеја 50-годишњице његовог епископског служења, али је после пола часа демонстративно напустио заседање.
На дрска питања архијереја како је без њиховог знања мога да објави окружну посланицу (од 9/22. јуна 2001), Митрополит је одговорио да међу њима више нема јединомислија и рекао је: „ Ја овде немам више шта да тржим!“ Заседање је настављено без учешћа Митрополита и његовог благослова, што цео даљи рад Сабора као и легитимност свих његових даљих решења ставља под велику сумњу. Готово сви архијереји подржали су уклањање Митрополита под изговором „старачке немоћи“.
Фактичко одстрањивање митрополита Виталија са дужности првојерарха РПЦЗ као и његово избацивање из Синода (архиепископ Лавр и епископ Михајло су буквално тражили да Митрополит „ослободи“ своју собу у згради Синода и то на дан његовог „златног“ јубилеја), показују нам сву величину одступништва овог новог, и за нас потпуно нелегитимног вођства РПЦЗ.
Такође, прошле године је празнована осамдесетогодишњица од оснивања РПЦЗ, тј. јубилеј првог заседања Руског свезаграничног Синода у Сремским Карловцима. Московска патријаршија је митрополита Виталија назвала „последњим непомирљивим карловчанином“, што се на делу и испунило. Велика идеја истинског православља којом су 80 година били вођени оци-оснивачи Загрничне Цркве данас се код већине јерархије РПЦЗ угасила услед сујетног тражења сједињења са светским одступничким православљем. 
23. октобра 2001. на ванредном заседању Архијерејског Сабора РПЦЗ за новог првојерарха изабран је архиепископ Лавр – присталица зближавања са светским православљем. Сам Митрополит и неколицина архијереја нису признали овај сабор ни његове одлуке. Владика Варнава Кански, један од највећих противника „новог курса“, одмах је стао на страну Митрополита Виталија осудивши остале архијереје . Владики Варнави се придружило мноштво клира и верујућих, како из Америке тако и из Западне Европе и Русије, који нису признали нову црквену власт, него су остали верни старом првојерарху, митрополиту Виталију. Увече 1. новембра један од Лаврових епископа, Михајло Торонтски, уз пратњу наоружане канадске полиције ушао је у олтар Мансонвилског преображенског скита, иначе седишта Митрополита, и на силу одвео Митрополита у лудницу града Шербрука, где је без сна провео целу ноћ и дан. Док су га вукли Митрополит је три пута анатемисао епископа Михајла. После прегледа од стране комисије психијатара Митрополит је у славу Божију и на посрамљење одступника пуштен као потпуно психички здрав. Све је ово било наручено од стране новог (незаконитог) Синода РПЦЗ који је наводно хтео да се увери у то какво је психичко стање умировљеног Митрополита.
После овог срамног чина где је прекинуто богоопштење и где је на силу, заједно са Лавровим епископом, у олтар ушла и наоружана жена полицајац, било је јасно да се од новооснованог Лавровог Синода не може очекивати ништа добро.
И већ 3.новембра митрополит Виталије заједно са епископом Канским Варнавом хиротонише архимандрита Сергија у новог Епископа Мансонвилског. После тога било је написано неколико указа и посланица, а обављене су и нове архијерејске хиротоније, што је дефинитивно поделило Руску заграничну цркву на два Синода: Лавров проекуменистички и Виталијев конзервативни. Гоњење се наставило 17. новембра када су у мансонвилски Преображенски скит опет дошли помоћници Лавровог епископа Михајла са полицијом и ухапсили дугогодишњег секратара митрополита Виталија, госпођу Људмилу, а све документе запленили. 22.новембра исти епископ Михајло је са својим помоћницима (овога пута без полиције) покушао да на силу угура Митрополита у аутомобил. У општој тучи која је настала између братије скита и незваних гостију Митрополит је био оборен на земљу. Полиција која је тек дошла ступила је телефоном у контакт са судијом, а овај је стао у одбрану митрополита Виталија, рекавши да га не могу на силу, против његове воље, одвести из манастира. Тек тада су се епископ Михајло и његови помоћници повукли, остављајући Митрополита и братство скита на миру.
Нашим читаоцима као додатак овом до крајњих граница скраћеном обавештењу прилажемо неколико докумената који су, како ћете и сами видети, од историјског значаја за препород истинске Руске Православне Цркве Заграничне (или: „у Изгнанству“), као и за могуће сједињење са нашом Српском ИПЦ и Синодом ИПХ Грчке.
Да пода Господ силу и укрепи старца-митрополита на овоме путу исповедништва, да не поклекну пред ударцима неправославно мислећих, него да устраје на путу истинског Православња, путу његових предшественика Антонија, Анастасија и светитеља Филарета, као и других знаменитих јерараха, светитеља Јована Шангајског, архиеп. Аверкија, еп. Григорија Грабеа и осталих.