Владика Акакије честитао имендан Архиепископу Тихону (РИПЦ)

Хришћани последњих времена

Јеромонах Сава (Богдан)

ПУТ ИСПОВЕДНИКА

прича

Од оштрог успона завртело ми се у глави а потом ми је јарка светлост заслепила очи. Колико су се само пута смењивали светлост и тама, требало је одавно да се привикнем. Али ово је било нешто чудно, мада су ми кругови као и обично лебдели пред очима. "Зар је то сунчева светлост?" После толико година под земљом готово да не верујем.

Потом се зачу онај исти, једнолични глас: "Последњи пут питам: ви дакле не прихватате наш систем?" И поред сунчевих зрака, около се поново смрачило. Зашто бих уопште одговарао? Они и тако знају да је за мене боља смрт. Као и увек припремам се за најгоре: показали су ми сунце, ставиће ме на муке, а онда поново у мрак, да бих тамо, сећајући се светлости, још више патио. Слично је било и пре много година, док још нисам седео под земљом. Само што ми тада нису показивали сунце, него су доводили моје ближње, показивали ми их и говорили:

"Ево, погледај добро, јер ни ти њих више никада нећеш видети, ни они тебе, а све због твоје тврдоглаве упорности. Како си ти немилосрдан и горд! Буди смирен, па ћеш спасити и себе и друге".

Свети оче Варнаво моли Бога за нас!

Скица за икону свештеномученика Варнаве

Као епископ Српске ИПЦ, епархије Ресавско-шумадијске, позивам верни народ Светосавске Цркве и уопште све православне хришћане да подигнемо из заборава светлу и свету успомену на српског патријарха-мученика  Варнаву (Росића).

Исповеднички живот и дело патријарха Варнаве су још за живота, а и непосредно по његовој мученичкој кончини, заслужено уздизани на светитељски пиједестал великог борца за Православље, православни монархизам и словенофилство, због великих заслуга и неуморне борбе не само за Српску Цркву и Светосавље, тј. Српско Православље, него и за Руску исповеденичку емиграцију. Но, након Другог светског рата

ГОДИШЊИЦА МУЧЕНИЧКЕ СМРТИ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ ВАРНАВЕ

Поводом 75-е годишњице (1937-2012) мученичке смрти

приснопамјатног Патријарха Српског Варнаве редакција блога СрбинИП објављује беседу оца Јустина Поповића коју је он изговорио на прву годишњицу исповедничке смрти патријарха-мученика

Патријарх Варнава - свенародни човек

Годишњица смрти Блаженопочившег Патријарха Варнаве у ствари је годишњица његове бесмртности. Јер је својом смрћу он постао бесмртан. Величина православних великана темељи се не еванђелском парадоксу: бесмртности не бива без смрти. Без смрти за Христову истину и правду. А смрт за Христову истину и правду чини човека бесмртним и у овом свету који оставља и у оном у који улази. Човек може многим путевима у овом свету јурити за бесмртношћу, али је само један пут који води у стварну бесмртност, то је: смрт за Христа. Она чини човека бесмртним и у овом свету који напушта и у оном у који улази. Уколико невидљива рука времена буде више година одмицала наш живот од дана смрти таквога човека, утолико ће он бити све бесмртнији и бесмртнији.

Первый Собор Сербской ИПЦ

Первый Собор Сербской Истинно-Православной Церкви

Новый Стьеник – Лисинэ, Октябрь 2012г.

Программа

Участники Собора

Его Преосвященство, Епископ Акакий Ресавско-Шумадийский, созывает Собор, в котором примут участие Их Преосвященства, иерархи Русской Истинно-Православной Церкви, а также духовенство и представители приходов и монастырей Сербской Истинно-Православной Церкви.

Бог ће открити кога да помињеш

Изјава јеромонаха Саве, бившег клирика Руске духовне мисије

Руске Заграничне Цркве у Јерусалиму

Јеромонах Сава (Богдан)

Све до скора надао сам се да ћу моћи у тишини на усамљеном месту да се молим Богу, не учествујући у расправама и поделама. "Али испоставило се да црквени живот не стоји замрзнут на нули, него ври и кипи изнад тачке кључања" (Писмо свештеномученика Јосифа Петроградског архимандриту Лаву Јегорову). Стога и ја морам нешто да кажем, како не бих остао по страни од црквеног живота. Но пре свега тога, молим се Господу и Богу Исусу Христу да моје убоге речи не буду некоме на саблазан.

Пошто владика Агатангел (Пашковски) не престаје да спомиње моје недостојно име (види официјелни сајт Руске Заграничне Цркве (А)), требало би да одговорим, али не њему, јер то би било бескорисно, него онима који искрено жале због моје судбине.

КРАТКО ТУМАЧЕЊЕ АРХИЈЕРЕЈСКОГ БОГОСЛУЖЕЊА

Архијерејско богослужење симболично

представља Божански домострој спасења људског рода

као и историју земаљског Христовог живота.

Када архијереј треба да служи, онда се један од свештеника обуче и пре архијерејевог доласка, заврши проскомидију.

Када архијереј долази у цркву тада га, на западним вратима цркве, дочекује свештенство, које ће с њиме служити, ђакони и остали прислужници. Овај излазак свештенства на сусрет архијереју, (и ишчекивање његовог доласка), означава оно време и оне људе, који су жељно ишчекивали, долазак Месије.

Када, дакле, дође архијереј на западна врата црквена, прислужници га огрћу архијерејском мандијом, док га ђакон кади.

Ово огртање (а не облачење) архијереја у мандију означава, да Спаситељ није имао својих личних грехова, него да драговољно прима на себе грехове људства, које грехове и означава дугачка, тешка и онако велика архијерејска мантија.

Упокојио се Митрополит Валентин

Блаженопочивши митрополит Валентин Првојерарх Руске Православне Аутономне Цркве. Са његове десне стране Владика Теодор - његов заменик, а са леве катакомбни епископ Владика Серафим

16.  јануара лета Господњег 2012. упокојио се у Господу у својој 73 години живота Првојерарх Руске Православне Аутономне Цркве (Сајт РПАЦ) Валентин Митрополит Суздаљски и Владимирски. Руска ПАЦ уз Руску ИПЦ је једна од највећих истински  православних цркава руске традиције. Сахрана покојног Митрополита одржана је 22. јанура у крипти њиме саграђеног храма Светих Новомученика и Исповедника Руских у граду Суздаљу. Службу опела је предводио по чину најстарији архијереј РАПЦ Архиепископ Отрадњенски и Севернокавкаски Теодор иначе заменик покојног митрополита. Архиепископа Теодора су својевремено 1994. заједно рукоположили  Архиепископ Лазар (Журбенко) и епископ Валентин. Уз Архиепископа Теодора у опелу су  узели учешће и остали архијереји РПАЦ епископ Павловски управљајући парохијама РПАЦ у САД и Канади владика Андреј, Архиепископ Оренбурски и Кургански Тимотеј, епископ Сибирски Трофим, Армавирски Марко,  Суходолски Јаков, Тулски и Брјански Иринарх и Сухумски и Абхазки Серафим уз саслуживање више од 30 свештенослужитеља и четири ђакона. Сахрани је присуствовало око 300 верника.  

После упокојења и сахране блаженопочившег митрополита Валентина већ се почела помињати могућност сједињења два најкрупнија истински православна Синода: Руске ИПЦ под председавањем Архиепископа Омског и Сибирског Тихона и Руске ПАЦ под председавањем Архиепископа Отрадњенског и Севернокавкаског Теодора.

Његово Преосвештенство епископ Српске ИПЦ, владика Ресавско-шумадијски Акакије упутио је јерарсима, клиру и верном народу РПАЦ његово искрено саучешће поводом упокојења њиховог Првојерарха, митрополта Валентина.
Вечная память Владыке митрополиту Валентину!

Јубилеј часописа "РЕВНИТЕЉ" - претече нашег блога СрбинИП

РЕВНИТЕЉ

православног благочешћа

Петнаест година од изласка првог броја

15 лет журналу Истинно-православных христиан Сербии

У јануару 2012. године навршава се тачно 15 година од изласка првог РЕВНИТЕЉА – Листа истинитих православних хришћана Србије. Издавач првог броја овог легендарног катакомбног часописа била је Келија Светог Јована Шангајског на Фрушкој Гори, која је убрзо потом променила назив у Келија Светих равноапостолних Методија и Кирила, учитеља словенских.

РЕВНИТЕЉ је излазио као самиздат у форми фанзина – ручно израђене публикације која се од обичних часописа разликује по томе што је не уређују професионални новинари, што њени уредници све раде сами, што нема спонзоре и рекламе, што се умножава најчешће фотокопирањем (у Совјетском Савезу, где је КГБ контролисао све машине за фотокопирање, самиздат је умножаван прекуцавањем на писаћој машини). Фанзини су прављени тако што су делови текста куцани на писаћој машини, затим исецани, лепљени и фотокопирани.

У основи тако је рађен и РЕВНИТЕЉ, с тим да је писаћу машину заменио компјутер (стари, гломазни, са процесором 486 и касније пентиум). И овај лист је следио општу филозофију самиздата и фанзина према којој се читаоци позивају да и сами допринесу ширењу идеја за које се публикација залаже на тај начин што ће је умножавати и даље дистрибуирати. Оно што је представљало специфичност дизајна РЕВНИТЕЉА биле су илустрације које је посебно за овај часопис цртао његов уредник јеромонах Акакије, укључујући чак и неколико насловних страна.

The Zealot Of Orthodox Piety

The catacomb journal of the True Orthodox Christians of Serbia

The Zealot

Of Orthodox Piety

Fifteen Years Since the Publication of the First Edition

In January of 2012, it will be exactly fifteen years since the publication of the first Zealot – the journal of the True Orthodox Christians of Serbia. The editor of the first number of this legendary catacomb journal was the St. John of Shanghai Cell on Frushka Gora, which quickly changed its name to that of the Holy Equal-to-the-Apostles Methodius and Cyril.

The Zealot was “samizdat” (self-published) in the form of a fanzine – a handmade publication which is different from regular magazines or journals because it is not edited by professional journalists – the editors do everything themselves, because they have no sponsors or advertisements. The reproduction is mostly done by copying (in the Soviet Union, where the KGB controlled all copy machines, samizdat journals were reproduced on typewriters). Fanzines were made in this way: texts were typed on typewriters, then they were cut and pasted together, then copied. Basically, this was the method for making the Zealot also, with the one difference that computers (old, unwieldy, with a 486 processor, and later Pentium) took the place of typewriters. This newsletter followed the general samizdat/fanzine philosophy, in which the readers are invited to help spread the ideas of the publication by themselves making copies and distributing it. The Zealot was characterized by its specific design, which was illustrated with drawings done by its editor, Hieromonk Akakije, which included some front pages.

Божићна Посланица

БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА

+АКАКИЈЕ,

милошћу Божијом

истински-православни епископ

Ресавско-шумадијски

Свим верним чедима Светосавске Цркве

По милости Божијој дочекасмо још један радосни и утешни празник силаска на земљу Бога Слова, тј. његовог пречудесног рођења од Духа Светога и Марије Дјеве. Ради нас људи и ради нашега спасења Христос се роди, постаде тело, настани се међу нама и ми на земљи видимо Његову славу, као јединороднога од Оца, пуног благодати и истине. Сва творевина Божија радује се данас и хита да се поклони Цару који се родио, Творцу своме: Анђели му приносе појање, небо - звезду, мудраци - дарове,  пастири - побожно усхићење, земља - пећину, пустиња - јасле, а род људски Мајку Дјеву. Ми, истински православни, приносимо Богу држање истинске вере предане нам од отаца наших на челу са Светим Савом, и жртву хвале – плод усана које прослављају име Његово.

CHRISTMAS EPISTLE

CHRISTMAS EPISTLE

+AKAKIJE

By the Mercy of God

True Orthodox Bishop of Resava and Shumadiya

(SERBIAN TRUE ORTHODOX CHURCH)

To All the Faithful Children of St. Sava’s Church,

By the mercy of God, one more joyous and comforting feast of the descent of God the Word to earth, that is, of His most wondrous birth by the Holy Spirit and Virgin Mary, has arrived. For our sake and our salvation, Christ was born, took flesh, and dwelt among us, and we on earth beheld His glory, as the Only-Begotten Son of God, full of grace and truth. All God’s creation rejoices today and hastens to worship the King Who has been born, their Creator: Angels offer their singing, the sky – a star, the Magi – gifts, the shepherds – pious delight, the earth – a cave, the wilderness – the manger, and the race of man – the Virgin Mother.  And we True Orthodox offer God the preservation of the True Faith given to us by our fathers, at the head of whom is Saint Sava, and a sacrifice of thanksgiving – the fruit of lips who glorify His name.

Документ: Првојераршки благослов

Пошто се у последње време појављује, тј. злонамерно објављује некакав документ блаженопочившег митрополита Виталија, последњег канонског Првојерарха Руске Заграничне Цркве који наводно оспорава каноничност хиротонија јерархије Руске Истински Православне Цркве којом данас председава Његово Високопреосвештенство Архиепископ Тихон, сматрамо за корисно да изнесемо појашњење у вези тога. У наставку доносимо факсимил оригиналног документа својеручно написаног и потписаног самим митрополитом Виталијем на званичном меморандуму Руске Заграничне Цркве упућеном Председнику Архијерејског Савета РИПЦ архиепископу Лазару (Журбенко) 26. фебруара/11. марта 2002. године као и превод самог документа на српски језик. Документ је очигледан и недвосмислен Првојераршки благослов за извршење архијерејских хиротонија и стварање Архијерејског Синода у Русији.

Превод:

„Ваше преосвештенство, драги Владико!
Бог да Вам благослови извршење хиротонија нових епископа. На Вама је обавеза да устројите свој Архијерејски Синод, који би био у сагласности са нашим Архијерејским Синодом. Ја ћу на редовном Архијерејском Сабору саопштити свим архијерејима о овом решењу. Бићемо са Русијом у јединомислију и јединодушности, без обзира на раздвојеност црквених администрација. Сам црквени живот нам то диктира. Нека Вас чува Христос и да Вас својим Омофором покрије Његова Пресвета Мајка. Ваш искрени доброжелатељ. +Митрополит Виталије (потпис)“

Треба обратити пажњу да овај историјски документ није откуцан на писаћој машини, нити је одштампан преко компјутера него га је написао својеручно митрополит Виталије. Он за састављање овог документа није тражио ничију помоћ, очигледно претпостављајући да ће се у будућности појавити оптужбе да је документ фалсификован, да потпис није аутентичан, или да је изнуђен путем обмане. У самом почетку је до тога и дошло: мансонвилски епископ Владимир (Целишчев) преко интернета је одмах изјавио да је документ фалсификован, а када је постало јасно да је документ аутентичан назвали су га „личним мишљењем митрополита“, док су самог митрополита цинично оптужили за „прекорачење пуномоћи“. Митрополит Виталије је не једном усмено потврдио аутентичност документа и своје разумевање нужности оснивања засебног Руског Синода и извршења нових хиротонија за потребе Руске пастве, без којих би нормализација црквеног живота у Русији била немогућа.

Уопштено говорећи, проблем питања канонске заснованости самосталности Руске ИПЦ у односу на Загранични Синод, и без његовог жалосног пада у унију са Московском Патријаршијом као и неканонског настајања новог Синода викарних епископа у Мансонвилу, не постоји.
Руска Катакомбна Црква је увек била део Руске Помесне Цркве, настала, као и Загранична Црква, на основу Указа патријарха Тихона бр. 362 из 1920. године.
Интересантно је навести да је на свим богослужењима традиционалне Руске Заграничне Цркве  помињано на првом месту: «Православно Епископство прогоњене Цркве Руске», па тек онда Првојерах и месни епископ. Став РПЦЗ према Руској Истински Православној (Катакомбној) Цркви увек је био недвосмислено одређен као став према прогоњеној Мајци Цркви. И што је посебно важно, горе наведени Указ патријарха Тихона у себи не садржи никакав основ по коме би Загранични Синод имао право да управља Помесном Црквом у Русији.
Архиепископ Лазар (Журбенко) је у свом Обраћању из 1993. године писао: «Ја сматрам за потребно да изјавим, да без обзира на то што се Истински Православна Катакомбна Црква налази у молитвеном и евхаристијском општењу са РПЦЗ, то су ипак и даље два различита дела Помесне Руске Православне Цркве, и сједињење та два дела се до данас није десило. Ја сам испуњавао одлуке Синода РПЦЗ и указе Првојерарха по својој доброј вољи, будући да не постоји никаква званична обавеза усаглашавања наша два дела једне Цркве. Сигурно би такав однос био и настављен, када би наши међусобни односи били засновани на поверењу, уважавању и љубави, и да имају за циљ добробит Цркве. Али услед немилих догађаја у Русији, које сам изложио у овој посланици, код мене, као и код многих других, појавиле су се озбиљне сумње у то да ли је Црквена Управа у заграничју слободна, и да ли је покреће благодат Светог Духа или можда испуњава вољу која је туђа Цркви».
Но, ако занемаримо неспорну чињеницу да Руска Истински Православна (Катакомбна) Црква није никада престала да постоји као Помесна Црква, онда да истакнемо још једном и то, да је архиепископ Лазар са епископом Вењамином, на основу Указа патријарха Тихона био обавезан да се још у време пада Њујоршког Синода и одлучне оставке митрополита Виталија на место Првојерарха РПЦЗ у корист архиепископа Лавра – и услед тога новонастале ситуације нестајања законске, канонске Црквене управе – потпуно самостално организује. Јер, тада је једино у Русији сачуван јединствени у Руској Цркви канонски орган црквеног управљања – Архијерејски Савет РИПЦ под његовим председавањем. Ипак, смирени и ненаметљиви руски архијереји нису инсистирали на спровођењу својих права у дело. Тако су дочекали да им вољени митрополит, последњи истински православни Првојерарх РПЦЗ, призна самосталност и благослови оснивање Синода.

ХАНУКЕ: Анти - Божић, Београд 2011.

Среда, 21. дец 2011.

Молитвама и паљењу свећица у синагоги Сукат Шалом у Београду, којима су  Јевреји обележили други дан празника Хануке, присуствовали су врховни Рабин Израела Јона Мецге, председник Србије Борис Тадић и епископ СПЦ Иринеј Буловић.

Врховни Рабин Израела Јона Мецге, који је упалио прву свећицу, честитајући припадницима јеврејске заједнице у Србији Хануку, захвалио се председнику Србије Борису Тадићу на свему што је учинио за "његову нацију"...

Подсетимо се шта је Ханука и шта симболизује молитвено паљење Менора свећњака од стране истакнутих грађанских и црквених личности – представника традиционално хришћанских народа и држава. Тим поводом поново објављујемо филм наше продукције који смо први пут објавили прошле године у исто ово време.

Погледајте наш видео на ову тему:

ПОЖАР ХАНУКЕ

ДУХОВНА ПОНОСИТОСТ

Најочитији пример духовне поноситости налазимо не у Риму (тамо је све  духовно више маска него принцип) него у доцнијих или данашњих Грка. Богу је  било угодно изабрати њихов језик за прослављање његова имена, а њих за  распрострањење вере у свету. Незабораван је спомен њихових мученика,  незаборавна је слава њихових духовних учитеља! Од њих су се просветлили  многи народи; и ми, Словени, од њих смо добили најбоље своје благо, истинито  познање Бога и Спаситеља нашег, чисто од сваке јереси и лажи, којима су  помрачени западни народи. Са захвалношћу и искреним уважењем спомињемо ми  тако велике трудове и заслуге Грка. Али ради тих заслуга они су се понели до  безумности. Славу својих пређашњих бораца за веру преносе они на себе и китећи се њоме узносе се пред другим народима и презиру своју по Христу  браћу. Веру, којој су служили њихови преци, не држе као општу свих који је  исповедају, но као своју, грчку, и себе као једине синове Цркве, а друге као  слуге и посвојчад. Из тог убитачног извора истиче: мржња на све народе, који  не одобравају те њихове неумесне прохтеве, а нарочито на нас Словене; жеља  да нас потчине или држе у турском ропству да би преко Турака над нама  господарили; непријатељство према нашем језику, који би, кад би могли, избацили из храмова Божијих и из употребе у служби црквеној, сасвим противно  ономе што су радили њихови првоучитељи; и, напослетку, така окорелост срца  да је племенима словенским тежи православни Грк него мухамеданац Турчин. То  је познато целом свету. Разуме се да су и друге страсти, као користољубље и  властољубље, узрок овој мржњи грчкој на Словене, али први узрок је духовна  поноситост, због које, као Јевреји у старини, готови су да себе држе  јединственим избраницима Божијим, а све друге народе нечим нижим, и  створеним да служе изабраном племену грчком. То су плодови њихове духовне поноситости: мржња на све народе и умно слепило које им не допушта да увиде  своје властите користи. Нека би Бог дао да се исправе од тог страшног  порока. Ми их и сад волимо као браћу и учитеље наше, али још ревносније  бисмо се ми старали о њихову добру, па и крв бисмо своју проливали за њих,  заборављајући свако зло и сећајући се само њихових заслуга и велике Божије  благодати која је дата њиховим прецима.

У Москви 1860. године. 

Одломак преузет из: „СРБИМА: ПОСЛАНИЦА ИЗ МОСКВЕ“.  Аутори дела – група аутора: Алексјеј Хомјаков, Михаил Погодин, Александер Кошељев, Иван Бјељајев,  Николај Јелагин, Јуриј Самарин, Петар Бесонов, Константин Аксаков, Петар  Бартењев, Феодор Чижов, Иван Аксаков.

Српски превод: Српска Краљевска академија,  Сремски Карловци, Српска манастирска штампарија, 1925. Године.

ДИМИТРИЈЕ ХОМЈАКОВ: О ЈЕЛИНСКОМ ПРАВОСЛАВЉУ

Грчки национализам историјски је повезан са Православљем и штитио га је сопственим самоочувањем, док је с друге стране у њему пронашао своје духовно утемељење. Православље и Јелинство су узајамно тако блиско повезани, да се прво ближе означава другим. Хришћанско Јелинство ово јединство доживљава и развија управо у националистичком духу. Религиозни аспект био је чинилац у националним настојањима и био им је потчињен. Нису га само Фанариоти (цариградски Грци) потчинили великојелинским сновима. Ови снови су били проткани религиозним, православним елементом који их је обојио, што је Византијском патријарху давало статус и права „етнарха“ за све хришћанске народе Истока, и поштовање као живој и одуховљеној слици Христа (Матија Властар у својој 14. синтагми, 8). Као резултат тога, сва надмоћност духовно-хришћанског елемента припадала је Јелинству, и други су могли да је усвоје једино кроз Јелинизам. У том смислу просвећени Григорије Византинац (митрополит Хиоса 1860. и Хераклиона 1888) категорички је тврдио да је „мисија Јелинства божанска и универзална“. Одатле потичу древни и непрестани захтеви Јелинства за ексклузивним вођством у Православљу, будући да се оно сматра његовим поседником и преносиоцем. 

„Што је јањичарство у држави, то је фанариотство у Цркви.
Једно другом ни у длаку није уступало, а само је разлика била у средствима.“
Светозар Никетић

Према речима првог одговора Тибингенским теолозима (мај 1576) Константинопољског патријарха Јеремије II (+1595), који говори у својству „наследника Христовог“ (у Уводу), Грчка „света Црква Божија је мајка Цркава и благодаћу Божијом заузима прво место у познању. Она се непоколебљиво поноси чистотом својих апостолских и светоотачких одлука, и док се обнавља она је древна у Православљу, и налази се на челу, те због тога свака хришћанска црква мора да прославља Литургију управо на онај начин како то чини она (Грчко-Константинопољска Црква)“ (глава 13). Константинопољ је одувек показивао тенденције ка црквеном апсолутизму у Православљу и никад није био наклоњен развоју аутономних националних Цркава, чак је имао тешкоће да прихвати њихову јерархијску једнакост. Византијско-Константинопољски Јелинизам није учинио ништа да ојача националне особености хришћана у Источним Патријаршијама, него је свим средствима бранио сопствену управно-јерархијску превласт, борећи се против националне независности Дамаска (Антиохије) и Јерусалима. Крајем XVI века Константинопољ нипошто није хтео у потпуности да прихвати независност Руске Цркве, нити се у потпуности помирио са грчком аутокефалношћу (од половине XIX века), док је у односу према Бугарској Цркви своју националистичку нетолеранцију развио до црквеног раскола, проглашавајући је (1872) у свим њеним сегментима за расколничку. Веома је чудно да су најекстремнији националисти у црквеној сфери потом (1872) сматрали да су национално-црквене тежње код других недопустиве, па су их чак оптужили за нову јерес „етнофилетизма“.

Овај одломак преузет из дела Димитрија Алексејевича Хомјакова (1841-1918): „Православље, Самодржавље, Нација“ (Москва, Институт Руске цивилизације, 2011.)