КРАТКО ТУМАЧЕЊЕ АРХИЈЕРЕЈСКОГ БОГОСЛУЖЕЊА

Архијерејско богослужење симболично

представља Божански домострој спасења људског рода

као и историју земаљског Христовог живота.

Када архијереј треба да служи, онда се један од свештеника обуче и пре архијерејевог доласка, заврши проскомидију.

Када архијереј долази у цркву тада га, на западним вратима цркве, дочекује свештенство, које ће с њиме служити, ђакони и остали прислужници. Овај излазак свештенства на сусрет архијереју, (и ишчекивање његовог доласка), означава оно време и оне људе, који су жељно ишчекивали, долазак Месије.

Када, дакле, дође архијереј на западна врата црквена, прислужници га огрћу архијерејском мандијом, док га ђакон кади.

Ово огртање (а не облачење) архијереја у мандију означава, да Спаситељ није имао својих личних грехова, него да драговољно прима на себе грехове људства, које грехове и означава дугачка, тешка и онако велика архијерејска мантија.

Када се, дакле, архијереј огрне мандијом, ђакони пођу напред кадећи пут архијерејски, за њима пође архијереј окружен свештеницима као анђелима, и тако долазе до пред царске двери. Ту архијереј, спремајући се да сврши на литургији велику тајну, и као човек, а и по примеру самог Спаситеља, који се пред извршењем велике тајне искупљења, молио Оцу небесноме у Гетсиманском врту, - моли се, читајући обичне тропаре и молитве и целива иконе. После тих очитаних молитава – тропара, архијереј силази у западни део храма, попне се на уздигнуто место које се зове амвон и благосиља предстојећи народ обема рукама, док певница поје: „Ис пола ети деспота.“

Овај архијерејски силазак у западни део храма - наос, означава, силазак Христов на земљу „к темному западу естеству нашему“.

Архијереј би требао свагда да се облачи на амвону (тј. по сред храма), што означава оваплоћење Спаситељево на земљи.

Зато, кад сврши благосиљање предстојећих, приступају му ипођакони, скину му мантију и облаче га у свештене одежде – по реду.

Ово облачење архијереја означава оваплоћење Спаситеља – примање на себе човечијег тела; кађење – да је ваплоћење Његово било наитијем св. Духа; а прислужници и ђакони – анђеле, који су објавили Христово рођење и који му служаху у пустињи после крштења и победе над кушачем – ђаволом (Мат. гл. 4, стр. 11; Мар. гл. 1 стр. 13).

Када се, дакле, архијереј обуче у све своје одежде, тада прима од ђакона трикирије и дикирије (тросвећњак и двосвећњак), те при појању: „Тон деспотин“ благосиља народ на све четири стране.

Када се ово заврши, тада архијереј, с подигнутим рукама, моли се, читајући обичну молитву: Царју небесни... После ове молитве, архијереј благослови ђаконе и свештенике, који га сви љубе у руке, и онда даје благослов првом свештенослужитељу, да, као Претеча пред Спаситељем, иде у Олтар и отпочне литургију. Овај одлазак свештеника у Олтар, означава Христово слање Апостола, да иду пред њим куда ће Он проћи и да проповедају Његову науку. При архијерејском служењу, царске двери бивају отворене целе литургије. Овим хоће да се означи то, да су врата небесна од доласка Христовог на земљу, отворена свакоме, који у Њега верује, као што и Он Сам вели: от сеље узрите небо отверсто и Ангели Божија восходјашчија и насходјашчија над Сина человјеческаго (Јов. гл. 1 стр. 51).

Архијереј, дакле, не почиње сам литургију него то чини првенствујући свештенослужитељ, а он, до малог входа, ћутећи седи на амвону и тајно чита прописане молитве по реду.

Ово ћутање архијереја до малог входа, и седење у западном делу храма, означава оно време, које је Христос до тридесете своје године провео међу људима у неизвесности; а слање првенствујућег свештенослужитеља, да отпочне литургију, означава, да је пре, него што се Он појавио свету као Месија, Јован Претеча објавио Његов долазак и спремао људе да Га дочекају – покајањем.

Кад наступи време малог входа, архијерејско тада седење у западном делу храма, означава силазак Христов у ад; а устајање његово са седишта свог, при малом входу, означава васкрсење Христово, - и тада свештеници и ђакони излазе из Олтара носећи св. Јеванђеље, и поново окруже, као и пре, архијереја, и архијереј, после тајне молитве и благосиљања входа, целива св. Јеванђеље, узима од прислужника трикирије и дикирије, а ђакон, који је носио Јеванђеље, стане пред царске двери, и сви тако очекују док се сврши појање. Тада први ђакон, подижући високо св. Јеванђеље, и правећи њиме крст, возглашава, громогласно: Премудрост. Прости! Чиме означава анђела, који је објавио Христово васкрсење.

После овога возгласа, архијереј поје: „Придите поклонимсја...“ и клања се ниско, чиме хоће да покаже силазак Христов у ад и васкрснуће, па онда, благословивши предстојећи народ свећама, улази свечано у Олтар, коме ђакони претходе а свештеници га спроводе.

Овај улазак у Олтар, означава вазнесење Христово; благосиљање свећама, одговара ономе, кад је Христос, при вазнесењу, благосиљао ученике; свештеници идући за архијерејем, означавају апостоле; а ђакони претходећи архијереју – анђеле, који су спроводили Спаситеља при вазнесењу, појући: „возмите врата књази ваша и возмитесја врата вјечнаја и внидет цар слави. Кто јест сеи цар слави? Господ сил тои јест цар слави.“

У ово време, као и свагда, Олтар представља небо куда се Господ вознео.

Чим, дакле, архијереј ступи у Олтар, он целива св. Престо, појући први тропар, кади одмах св. Престо, Олтар, иконостас и све предстојеће у храму, а ђакони му свуда претходе са трикиријем и дикиријем.

Кађење ово напомиње силазак св. Духа, које је било ускоро по вазнесењу.

После кађења и последњег кондака који се пева у олтару почиње Трисвета песма – „Свјатиј Боже“.

При архијерејском служењу ову песму поју наизменце служећи у Олтару и за певницом. За певницом отпоје се два пута, за тим у олтару један пут, и тада архијереј узима дикирије, и појући, дотиче се њиме Јеванђеља у накрст, да тиме означи, да нам је доласком Христовим и у Јеванђељу откривена тајна о двема природама у Исусу Христу, па зато се ова песма и узноси двојакој природи Богочовека.

За тим отпоју за певницом један пут, па опет у Олтару један пут, а архијереј узима трикирије; па појући дотиче се њиме Јеванђеља у накрст, да тиме означи, да смо дознали о тајни св. Тројице; па зато се ова песма и узноси св. Тројици.

После овога, за певницом поју: „слава и ниње“, и ону другу половину стиха, и тада,  олтар, поје свечано „Свјати Боже“, а архијереј узима трикирије и дикирије, излази на амвон к људима, и окренут право западу, узноси Богу за паству своју потресну молитву, богодухновеним речима Псалмопојца: „Господи, Господи, призри, с небесе и вижд, и посјети виноград сеј (паству његову) и утверди и јегоже насади десница твоја“. Олтар поје: свјати крјепки, а архијереј, благословивши свећама народ на западном делу храма, окреће се југозападу и говори исто. Олтар отпоје „свјати безсмертниј“ а архијереј благословивши свећама народ на југозападној страни, окреће се северозападној страни и говори исто. Тада олтар заврши: „Помилуј нас“ и архијереј улази у Олтар, а хор поје још једанпут: „свјати Боже“...

Појање ово у Олтару представља анђелско појање око Престола Божијег, а појање за певницом – песму људи, то означава, да, подобно небесној цркви, и земаљска прославља Господа, и да, и небесни и земаљски становници сачињавају једну Христову цркву.

Када архијереј оде у Олтар, он преда ђакону свеће, стаје на Горње место. Око архијереја, с десна и лева, поседају свештеници. Архијереј представља Христа седећег на „престоље слави својеја“ с десне стране Бога Оца, а свештеници Апостоле, којима је Христос рекао: „Јегда сјадет син человјечески на престоље слави својеја, сјадете и ви на двојунадесјате престолу, судјашче објеманадесјате кољенома Израиљевома“ (Мат. гл. 19 стр. 28).

Кад архијереј оде на Горње место, ради слушања читања апостолске посланице, а нарочито Јеванђеља, он одмах скида омофор (омофор иначе преставља изгубљену, па потом нађену овцу).

Ово архијереј чини зато, да тиме означи, да је Исус Христос, возневши се на небо, принео и предао Оцу Своме нађену овцу своју, - нас људе тј. да је обожио нашу људску природу. Св. Исидор Пелусиот вели: „Кад се јавља сам истинити Пастир у лицу Јеванђеља, тј. кад се чита Јеванђеље, тада епископ устаје са свога места, и скида омофор, који служи као знак архијерејског – Христовог достојанства, јер тада присуствује и, кроз Јеванђеље, говори сам Господ, наставник пастирске дужности, Бог и владика.“

Овај стари обичај чувају и данас православни епископи пред читањем Јеванђеља, окрећући се лицем западу као и свештеник, и у знак поштовања, присуства и проповедања самога врховног Пастиреначелника, скидају омофор.

По што се прочита Јеванђеље, архијереј сиђе с Горњег места, узме трикирије и дикирије, излази кроз царске двери у храм и благосиља народ, а хор поје: „Ис пола ети деспота“ тј. благосиља да покаже, „Да је Христос, проповеђу Јеванђеља, победио свет.“

У време херувимске песме, архијереј, пошто очита молитву: „Никтоже достоин“ – излази на царске двери, благосиља поднесену му воду, говорећи молитву: „Господи Боже наш, освјативи Јорданскија струји“ итд. Умива руке, лице и очи.

Ово јавно умивање, у тајанственом смислу, значи, да, како он - архијереј и сви свештенослужећи, - тако и предстојећи народ, треба да буду чисти од греха и да имају чисте мисли и осећаје.

За ово време, један свештеник иде у Проскомидију те открива Дискос и Путир, скине звездицу и спреми две просфоре за архијереја.

После умивања, архијереј меће омофор (мали) на себе и моли се с подигнутим рукама, читајући: Иже херувими... После тога одлази у Проскомидију, да вади частице за живе и мртве.

Када архијереј извади частице, он покрива Путир; окади покривене Дарове и тада бива Велики вход. Првом ђакону даје Дискос, а првом свештенослужитељу Путир. Остали свештеници узимају крстове, копље, кашичицу, митру и томе слично. Архијереј скида омофор. И тако излазе у храм кроз северне двери обичним редом, тј. старији напред. Архијереј пак не износи св. Дарове, јер он собом представља Исуса Христа, - а и св. Дарови представљају Исуса Христа, - него их дочекује на царским дверима из Олтара, и пошто окади Дискос, прима га од ђакона и по установљеном пропису помиње, ако је митрополит - патријарха, а ако је епископ - свога митрополита и односи Дискос на Престо читајући извесне тропаре. За тим окадив Путир, узме га и помиње све православне Хришћане, па односи Путир на Престо. Остали свештеници улазе за њим.

За време читања символа вере, свештеници дижу воздух од св. Дарова, а архијереј приклања главу под воздух, те тако свештеници тресу воздух над св. Даровима и над архијерејевом главом. Овим архијереј показује то, да се, он представљајући Христа, погребао и лежао у гробу – на Престолу покривен воздухом, као што су и св. Дарови, због чега се после и преноси воздух преко његове главе у знак, да је њиме био и он покривен и сада васкрсао као и Спаситељ.

При возгласу: Благодат Господа нашего Исуса Христа... архијереј узима трикирије и дикирије, излази кроз царске двери и, говорећи тај возглас, окренут право западу, благосиља народ. За тим се окреће југозападној страни и возглашава: Горје имјеим сердца! За тим северозападној, и говори: Благодарим Господа!

Кад се отпоје: Свјат, свјат... архијереј меће омофор, јер, кад год има архијереј да возглашава Христове речи и да сврши главну свештенорадњу, он меће на себе омофор, као знак архијерејског достојанства и представника Христовог. Дакле, и овде наступа време, да понови Христове речи: Примите и јадите... и за тим освећење Дарова, он за то меће на себе омофор, без кога никакво важно дело не може да сврши.

После освећења Дарова, кад изговори: Изрјадно... одмах скида омофор.

На возглас: И да будут милости... говорећи овај возглас, окренут народу, благосиља народ крстом.

Кад се, поје велико: амин, пред: Вонмем! Свјатаја свјатим! – архијереј опет меће на себе омофор и не скида га до краја службе. Ово чини зато, што му сада наступа време да се причести и да разда причешће и осталима као Христос Апостолима на Тајној вечери, а то све мора да изврши у потпуном одјејанију – са свима знацима свога достојанства.

За време „Причасна“, прво се сам архијереј причести па тек после позива свештенике и по реду их, он сам причешћује.

На возглас: „Всегда, ниње и присно“ – после причасна, св. Дарове преноси на Проскомидију, што означава вознесење Христово.