Свети оче Варнаво моли Бога за нас!

Скица за икону свештеномученика Варнаве

Као епископ Српске ИПЦ, епархије Ресавско-шумадијске, позивам верни народ Светосавске Цркве и уопште све православне хришћане да подигнемо из заборава светлу и свету успомену на српског патријарха-мученика  Варнаву (Росића).

Исповеднички живот и дело патријарха Варнаве су још за живота, а и непосредно по његовој мученичкој кончини, заслужено уздизани на светитељски пиједестал великог борца за Православље, православни монархизам и словенофилство, због великих заслуга и неуморне борбе не само за Српску Цркву и Светосавље, тј. Српско Православље, него и за Руску исповеденичку емиграцију. Но, након Другог светског рата

и пада Српске Цркве у комунистичко, а касније и екуменистичко ропство, његова светла успомена предата је тихом забораву.

Његови подвизи - усрдно покровитељство над стварањем Карловачког Синода исповедничке Руске Заграничне Цркве, као и непризнавање каноничности ауторитета Сергијанске Москосвске Патријаршије, те његов непоколебљиви став неприхватања конкордата са Ватиканом, из кога је настао оштар конфликт Цркве и државе који је кулминирао бруталним прогоном свештенства и верног народа и насилном смрћу самог патријарха - некоме већ деценијама не одговарају.

Свештеномученик Варнава је животом платио непоколебљиво стајање за одбрану Православља. Мученичка кончина патријарха Варнаве представљала је, може се теко рећи, и један вид ритуалног убиства: "Ударићу пастира и овце стада разбећи ће се" (Мат. 26, 31). Ова велика трагедија требало је да проузрокује пораз православног духа српства, да сломи народну вољу и погрузи српски народ у очајничку тугу. Тако се и збило. Уклањањем српског исповедничког патријарха Варнаве, а пре њега православног монарха, мученички убијеног краља Александра I Карађорђевића, мрачне силе су у Србији (и ондашњој Краљевини Југославији) започеле ново поглавље тајне безакоња, чиме су широм 

отворена врата великој апостасији последњих времена (2.Сол.2). Црква се одувек пажљиво и са страхопоштовањем односила према чувању успомене на свете и према њиховом поштовању. Прослављање светитеља 

она је сматрала за веома одговоран и важан догађај. Штавише, прослављање светих представља заједничку обавезу свих нас. Када је сећање на неког угодника Божијег предавано забораву, Сам Господ је указивао људима, у сну или кроз чудесно виђење, на њиховог небесног заступника кога су заборавили. Људи који су живели духовним животом веома су се жалостили ако је неко од угодника Божијих предаван забораву. Давали су све од себе да се спомен праведника поново успостави и сачува, ради могућности његовог молитвеног заступништва за земаљску цркву на небу. Тако је свети Јован Шангајски радио на поновном успостављању поштовања незаслужено заборављених западних светитеља. Његов однос према светима треба и нас да надахне на пажљив и благочестив однос према подвизима и заслугама нашег заступника пред престолом Божијим, патријарха-мученика Варнаве. Мученички подвиг је видљив одмах. Насилна смрт православних епископа ради исповедања и одбране православне вере одувек се сматрала довољним основом за њихово прослављење као свештеномученика. Поштовање свештеномученика често је почињало одмах по њиховој мученичкој кончини. Благочестиви хришћани молили су се на њиховим гробовима и обраћали им се као светима. За разлику од римокатолицизма, где је канонизација посао јуридичке природе, у Православној Цркви извор прослављања светитеља је Дух Свети, Који у народу Божијем буди срца за молитвено обраћање угоднику Божијем, јер Му је овај послужио мишљу, речју и делом. Светитељ се не постаје административном одлуком: епископски сабор само "прибраја лику светих" некога ко је већ одавно доживљен као угодник Божији у народу. Свештеномученик патријарх српски Варнава уживао је велико поштовање још за живота како од Срба тако и од заграничних Руса, а по мученичкој кончини многи су га почели сматрати светим страдалником за веру православну. У Руском храму Свете Тројице у Београду загранични Руси су на левој страни иконостаса, као знак сећања на њиховог добротвора и мученика за веру, поставили икону светог апостола Варнаве, патријарховог небесног заступника.

Суштинска важност поштовања светог оца нашег свештеномученика Варнаве састоји се у следећем: оно нас покреће да идемо његовим стопама, узводи нас на висину његове непоколебљиве борбе за свето Православље и позива нас да га следимо на том његовом исповедничком путу, нарочито у данашње смутно време свеапостасије. Уз то, учи нас и покајању, подсећајући нас на ревност за веру и некадашњу славу Српске Цркве коју смо изгубили због свенародне небриге и млакости према питањима вере.  Повратак свештеномученика Варнаве као јунака вере, борца против богоборног комунизма и уопште политичких власти незаинтересованих за добробит Српске Цркве и светог Православља, и обнављање његовог молитвеног поштовања међу народом светосавским – то је узвишени и тајанствени позив Цркве упућен нашим грехом помраченим душама. Данас Србија више није она некадашња благочестива земља која је порађала свете људе. Већ дуже време против наше православне отаџбине води се непоштедна борба којом се одузима и најмањи остатак светлости српске душе који се очувао после вишедеценијског угњетавања. А светлост српске душе, светлост за сваку хришћанску душу - јесте светост. Поштовање светих и њихово прослављење је позив на светост. Ако свако од нас почне да плаче над својим сагрешењима - која су свакако допринела још дубљој пропасти наше отаџбине и паду отачаствене цркве у отпадништво сергијанизма и свејерес екуменизма - из тог плача родиће се молитвено поштовање наших отаџбинских светитеља и новомученика, на челу са светим патријархом Варнавом, а самим тим и истинска љубав ка нашој некада славној и православној отаџбини. Нико не може волети своју отаџбину ако се не труди на очишћењу своје огреховљене душе, јер ко сеје страсти и жање душевну смрт, тај у чашу гнева Божијег улива можда последњу одлучујућу кап која ће прелити дуготрпљење Божије.

Нема веће љубави ка отаџбини од жеље за спасавањем њене душе кроз наш сопствени допринос, и нема страшније мржње према отаџбини од погубљења њене душе. А та најрођенија и многострадална отаџбина наша – то је твоја и моја душа, душа наше деце и родитеља, душа наших предака и оних који ће се тек родити. Истинска љубав према тој души је даноноћни рад на њеном спасењу. Сваки наш лични грех срамоти и понижава нашу отаџбину. Свако од нас понаособ носи одговорност за њену судбину. Српски светитељи су светлост душе нашег народа – светлост што сија у тами савременог свеотпадништва. Они су нада у нашем безнађу. Молитвено поштовање свештеномученика Варнаве, једног од последњих великих светила нашег народа, и његово прослављење, значило би наше чврсто утемељење на непокретном камену правоверја и правоживља. Ово би било видљиво знамење да Бог није неправедан, па да заборави дело ваше и труд љубави коју показасте за Име Његово, послуживши и служећи светима (Јевр.6,10). Нека наше жртве хвале, тј. плод усана које исповедају име Бога који у светима обитава, покрене светог патријарха нашег Варнаву на још силније умољавање Бога за његов многострадални народ Српски пред Престолом Свевишњега.

Свештеномучениче, оче наш Варнаво моли Бога за нас!

О Великом посту 2012.

Епископ Акакије

Редакција блога објављује и једну од могућих верзија тропара светитељу:

Тропар св. Варнави гл. 8.
Патријараха српских похвало. Путоказе спасоносног пута светосавског. Неуморни трудбениче на њиви спасења рода српског. Расејања руског покровитељу. Пред Христом усрдни наш молитељу. Свештеномучениче Варнаво, моли Христа Бога да нам дарује опроштај сагрешења наших.