Хришћани последњих времена

Јеромонах Сава (Богдан)

ПУТ ИСПОВЕДНИКА

прича

Од оштрог успона завртело ми се у глави а потом ми је јарка светлост заслепила очи. Колико су се само пута смењивали светлост и тама, требало је одавно да се привикнем. Али ово је било нешто чудно, мада су ми кругови као и обично лебдели пред очима. "Зар је то сунчева светлост?" После толико година под земљом готово да не верујем.

Потом се зачу онај исти, једнолични глас: "Последњи пут питам: ви дакле не прихватате наш систем?" И поред сунчевих зрака, около се поново смрачило. Зашто бих уопште одговарао? Они и тако знају да је за мене боља смрт. Као и увек припремам се за најгоре: показали су ми сунце, ставиће ме на муке, а онда поново у мрак, да бих тамо, сећајући се светлости, још више патио. Слично је било и пре много година, док још нисам седео под земљом. Само што ми тада нису показивали сунце, него су доводили моје ближње, показивали ми их и говорили:

"Ево, погледај добро, јер ни ти њих више никада нећеш видети, ни они тебе, а све због твоје тврдоглаве упорности. Како си ти немилосрдан и горд! Буди смирен, па ћеш спасити и себе и друге".

"Бити смирен пред неправдом, то значи издати саму Истину – Христа".

"А ипак, неки људи, такви као и ти, смирили су се, па сад служе и нама и народу и Богу. Захваљујући таквима, у нашој земљи сад влада мир".

"Постоји и неправедан мир који удаљава од Бога, али и праведна борба која творевину сједињује са Творцем".

Док ме је талас успомена одвајао од стварности, пискави глас је, не дочекавши да одговорим до краја, продужио:

"Ево, видиш ли како радосно играју сунчеви зраци, какву топлоту доносе чак и кроз ова дебела стакла и густе решетке. Шта те кошта да изађеш и огрејеш се на сунцу, још данас, одмах. Само климни главом, не мораш ништа ни да потписујеш. Ако то не желиш, онда ћеш опет доле, у мрак, хладноћу и мемлу".

Поново сам ћутао. Јер они су били духовни слепци којима није било јасно да постоји и унутрашња Светлост. Та Светлост је Христос. Он ће и загрејати и утешити и дати снагу да се претрпи све до краја.

"Ћутиш? Онда знај да смо ти припремили мучење страшније од пакла. Пустићемо те напоље и видећеш да је цео свет наш, да су нам се сви поклонили. Када се у то и сам будеш уверио и када те сви буду одбацили, вратићеш се овамо и молити нас да те примимо натраг. Сад одлази! Погледај црне бројеве на твојој десној руци – ничим их не можеш уклонити. Због тог жига свуда ћеш бити отпадник и нигде нећеш наићи на милост, пошто ње на земљи више нема".

Уследио је дивљи смех након кога су се врата отворила, неко ме је гурнуо отпозади и нашао сам се на слободи, ако је то било могуће назвати слободом, пошто сам знао да је сваки делић земље под њиховом контролом.

Дунуо је свежи ветар који као да је развејао моје мрачне мисли. Први пут после много година удахнуо сам пуним плућима и помислио:

"Лажеш зликовче непокајани да на земљи нема милости, јер да је тако ни саме земље више не би било. И њу држи милост Господња. Чак и вас безбожнике Господ трпи по својој неизрецивој милости".

Ту је до мене допро звук црквених звона, али учинио ми се некако хладан и безосећајан, и срце ми је задрхтало као да предосећа нешто тешко и узнемирујуће. У даљини се назире бели звоник, чини се руком би могао да га додирнеш, а ти идеш, идеш, и колико год још ишао – изгубићеш се у покушајима да до њега дођеш. Моје ноге су се одвикле од ходања јер су годинама прелазиле само растојање од пар корака између зидова. Ништа, потрудићу се. Ево, већ сам близу. Звоник се све више издиже преда мном. Такав је и наш пут према Господу: док смо далеко од Њега чини нам се да смо велики, а чим му се приближимо увиђамо колико смо заправо малени пред величанством Божијим, као да и немамо никакву тежину, као да смо зрна прашине која разноси ветар. Када нас Ти, Господе Исусе Христе, не би подржавао, одавно бисмо били изгажени на земљи.

Коначно видим и улаз у звоник, само што степеница нигде нема. Како се звонар уопште попне и ко га је научио да тако чудно звони? Желео бих да поразговарам с њим! Улазим и видим кабину лифта. Врата се затварају за мном и лифт се пење ка врху. За трен сам се обрео високо горе и схватио да тамо нема живе душе. Било ми је јасно шта ме је у тој звоњави узнемирило: она је вештачка, изводи је компјутер. Пожурио сам да сиђем јер нисам имао никакву жељу да одозго посматрам зграде у околини. Све ми је изгледало страно – све се изменило, нисам видео ништа познато: нигде прозора, нигде лица, нигде кола, нигде дворишта. Све је деловало некако вештачке дотерано и мени несхватљиво. Хтео сам да уђем у храм, али и оданде ме је запахнула хладноћа. Тада је из цркве почео да излази народ, очигледно се завршила служба. Посматрам их, а њима очи као да су стаклене, лица им не показују осећања, као да су од камена. Пролазе поред мене и гледају негде у празно, не осврћући се око себе. Решио сам да приђем једном од њих и започнем разговор. Он баци поглед на моју руку и брзо се удаљи. Приђем другом и он поступи исто. Не разумем, зашто ме избегавају? Али једна жена у пролазу добаци: "Губи се, ти с црним жигом, није ти овде место!" Тада сам се сетио црних бројева на мојој руци и како су са мном збијали шалу, па сам упитао: "А где је моје место, где треба да будем?" "Не знам, – одговори она – само не треба да будеш међу нама, јер си обележен посебним знаком. Кад мало погледаш око себе биће ти и самом јасно да не овде припадаш".

Ту се појавио и њихов поп, па вели: "Видим по твом лику да ниси од наших и признајем да такве као ти одавно нисам видео. Има нешто болно у твојим очим што ми се не допада. Очи ти некако сјаје". Онда и он виде моју руку: "Аха, сад ми је јасно. Ти си отпадник, зато се разликујеш".

"Како се молите и кога помињете на молитвама?" – упитао сам. "На првом месту помињемо нашег вођу. Он је заслужан за благостање у коме живимо. А за вишњи мир се више не молимо, пошто је сад благостање овде, на земљи".

"Добро, а каквом се Богу молите, каквих се духовних учења држите?"

"Требало би да знамо јако много ствари, а тиме бисмо само узнемирили и себе и народ. Зато владика уместо нас зна све. Иди код њега, ено га тамо са западне стране, дели благослове".

Приђем и поставим питање: "Какву веру ви исповедате?"

"Одакле си се ти појавио, незналице? – одговара ми владика – Сви се ми држимо наше вере, једине истините и општеприхваћене".

Тад и он угледа мој жиг: "Види, види, па ти си отпадник? Не треба да будеш овде и да узнемираваш народ. Мада не би никога ни узнемирио, то су све наши људи..."

Гледам ту безличну гомилу, нико ни обрвом није мрднуо. Сви као да су зачарани, гледају само шта ће владика рећи. Покушао сам да им нешто објасним, али они сви понављају исто, као да су програмирани: "Наш владика је свети човек, ми смо сви слуге најсветијег, његово име сви носимо не само на руци него и у срцу. А твоје речи нас вређају".

Ту владика рече: "Видиш ли каква је твоја проповед?"

"Ја им не говорим своје речи – узвратих – него истину".

"Шта ће њима та истина? Она им је тешка, не би је поднели. Зато смо им олакшали, ослободили смо их тог терета. Сада су спокојни, сити су, наш вођа им је пружио све што им душа жели, па му се клањају до земље".

"А шта је са заповешћу Божијом да се Њему Једином треба клањати и Њему Једином служити?"

"То је било некад давно, – одговара владика – сада су наше заповести другачије, не учимо више по старом. Јер то старо је било заостало, стварало је само поделе. Ко је могао да схвати – схватао је, али таквих је увек било мало. Ми смо се сада побринули за већину, за све. То је вера која одговара свима. Ето, то је наша истина. И наша чудеса су таква каква свет раније није видео. Ево, наш вођа лети кроз ваздух као на крилима. А од твоје вере – каква је корист и теби и народу?

"Али зар је душа – одговорио сам му – створена за земљу? Зар је створена да се као животиња наслађује само земаљским добрима? Одступнике од вере чекају ад и вечне муке!"

"Нема ада. Постоји само рај на земљи".

"Дакле, таква је ваша вера – зверска. Ви без Бога царујете на земљи".

Срце ме је заболело од туге, али видео сам да ту још није крај. Из храма почеше да излазе дечица и да носе цвеће које су стављала код подножја некаквог идола. Једна ваза се преврнула, а младић који је стајао крај попа, вероватно његов син, пожурио је да је подигне и стави цвеће у њу.

Одједном ми се смрачило пред очима и осетио сам како падам. Не знам колико сам тако лежао, али приметио сам да ми нико није пришао јер сам се пробудио на истом месту.

А онда, неко ме вуче за рукав и прска водом по лицу. Напољу ноћ, толико је мрачно да сам отворио очи али и даље ништа не видим. Упитао сам:

"Ко си ти, добри човече, који си пришао мени, одбаченом од свих?"

"Мати ме је звала Јован, али отац ме је по новој вери преименовао у Вона".

"А ко ти је отац?"

"Опрости, боготражитељу, али он служи у овом храму. Разговарао си са њим".

"Да, сад се сећам. Ти си похитао да подигнеш вазу покрај оног идола?"

"Опрости. Отац ми је тако наредио. Сам не бих пришао да ставим цвеће".

"А зашто си по ноћи дошао код мене грешног?"

"Опрости, али морам да се скривам како се не бих одао. Ја нисам примио печат као сви други овде".

"Како си се то скривао и ко те је томе научио?"

"Господ, преко моје мајчице, истински-православне".

"А где је твоја чуварка, дете?"

"Ох, страниче Божији, срце јој није издржало када је мој рођени отац у цркви почео да помиње вођу, да произноси његово име у јектенијама. Разболела се и пала у постељу. Рекла ми је да ће ускоро сви морати да приме печат. "Ти умри, али не примај! Верујем да ће те Господ, преко доброг човека, извести из овог осињег гнезда".

Тако због мајчиног завета нисам одлазио онамо где су ишли сви, а оцу сам, Боже опрости, слагао да сам и ја примио печат. Пошто је мој отац врло цењени служитељ код владике, никоме нисам био сумњив. Мајчица се упокојила још пре но што су сви морали да приме печат. Сад углавном седим код куће, пошто свуда – и у продавницу и у превоз – може да уђе само онај ко је примио печат.

"А тај печат – питам га – да ли се јасно види?"

"Не, он се људским оком не види. Само жиг који ти носиш је свима видљив. Сад када сам те срео надам се да си управо ти тај добри човек о коме ми је мајка говорила".

Кажем му: "Мислим да ја никако не могу да будем тај за кога ти је мати рекла, јер нигде не могу да те одведем, будући да ни сам немам где да се склоним".

"Ништа, ја ипак верујем да ћеш ме ти уз Божију помоћ извести одавде. Али сад морамо да се удаљимо пошто сваке вечери вођа долеће до храма и нагог идола, како би му ту његове слуге полагале рачуне.

После његових речи изненада се зачула бука и ја сам се одмах прекрстио, а младић ми је  шапатом рекао: "Прекрсти и мене, пошто на мени крста нема. Мајка ме је крстила тајно од оца и дала ми крстић, али отац ми га је одузео, а други нисам нашао".

Тек што смо се оградили крстом, пред нама указао овакав призор: вођа, како сам схватио, седи на престолу. На глави има пентаграм и сав сија. Слуге га обавештавају колико је душа где и како погубљено, и колико их је приведено на поклоњење.

Но змија на трону зашкргута зубима тако да су слуге задрхатале: "Докле ће још бити живих истински-православних хришћана, душа ми огњем гори кад само помислим на њих!"

"Опстају у катакомбама молећи се и даље Богу у Тројици, мада смо ми све учинили да немају шта да једу и пију, и требало би већ одавно да су сви помрли".

"Не! – повика вођа – Моје срце осећа да их има чак и ту, близу наше престонице. Ако се пође низ корито усахле реке, тамо иза Братске Горе они се крију у пештерама".

Слуге су се правдале да су их и тамо тражили, али да нема никога. Да их је и било, одавно би умрли од глади и жеђи.

"Ви не знате – засикта човек-змија – да их штити сила Назарећанина, тог Галилејца, Сина Маријиног. Ах, како ми је тешко и да говорим о Њему, одмах ми буде вруће. Они су тамо у катакомбама дошли дотле, да узму земљу, закрсте је и по вери својој једу као хлеб. А њихова вода је жива – она вода за коју је Он говорио Самарјанки да ко од ње буде пио, неће ожеднети довека. У томе је несрећа. Зашто уопште да трошимо речи, кад тих људи има не само ван града, него је и овде једна душа која није примила печат и коју невидљиво штити сила Распетога. Кажи ми дакле – рече вођа обраћајући се идолу – колико ти их се данас поклонило и да ниси приметио нешто сумњиво?"

"Сви који су преда ме ставили цвеће – одговори погани идол – твоји су одани служитељи. Био је само један другачији случај, о коме је страшно и говорити".

"Причај!" – заповеди вођа.

"Једна ваза са цвећем је пала, голубови су је закачили, одавно сам ти рекао да их све треба потаманити јер су ме целога испрљали, чак и моју испружену руку".

"Ах, шта раде служитељ храма и владика, платиће ми!" – запрети змија на престолу.

"Немој да их кажњаваш, они су ти одани, увек ми се клањају. Владика ме је сам очистио, а служитељ ми је и руку опрао, и послао је свога сина да подигне вазу".

"Па шта је ту страшно?" – упита вођа.

"Сада тек следи оно главно. Попов син је подигао цвеће, помислио сам да ми се клања, кад он пљуну на мене и рече: 'Одричем се тебе и дела твојих и служења теби'".

"Е, то је та душа – заурла змија – за коју сам осетио да није примила печат. Где ја та будала? Гледам кроз зидове дома његовог оца, али њега нигде не видим. Где је, ко га је сакрио?"

Младић силно задрхта и ја га чврсто загрлих.

"Не бој се – велим – чуо сам како Господ и Бог наш Исус Христос заклања Своје слуге, а Он је моћнији од свих њих. Хајде да се помолимо да открије пут нама, Својим верним чедима, како бисмо пошли кроз најцрњу таму".

Помолили смо се, прекрстили и кренули на Исток а да нас нико није приметио. Наишли смо на исушено речно корито. Дуго смо тако ходали ка Истоку и успут узимали глину, закрштавали је и јели, а вода нам је била Реч Божија. Говорио сам младом Јовану да ће се са истока јавити сам Господ Исус Христос, али најпре ће се преко читавог неба јавити знамење Часног и Животворног Крста, тако да ће га видети сви народи, и једни ће заплакати док ће се други обрадовати. Тако смо уз Божију помоћ нашли катакомбу. Како смо само наизрециво заблагодарили Богу када смо чули како се из дубине пећине чује: "Свет је, Свет, Свет Господ Саваот, пуни су небо и земља славе Твоје! Осана на висинима, благословен је Који долази у име Господње!" Одмах сам схватио: Литургија. И сетио сам се заиста вечних речи Господњих: "Сазидаћу Цркву Своју и врата ада неће јој одолети".

Написано у ноћи на 14. мај,

Спомен св. муч. Исидора,

преп. Никите Новгородског

и св. Јована Бугарског