ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА

Архиепископа Омског и Сибирског ТИХОНА

Христос Воскресе!

Драги у Господу браћо и сестре, ево Спаситељ нас је још једанпут удостојио Своје неизрециве милости – изнова дочекујемо светло Васкрсење Христово. Сваке године се радујеш томе празнику, сваке година га дочекујеш заједно са читавом Црквом, јер тај Празник над Празницима представља центар читавог круга годишњих богослужења, он представља главни и коначни циљ Очовечења Сина Божијег. Присећаш се утисака са дочека Васкрса протеклих година, и поготово првог Васкрса у твом животу – са како великом и необичном радошћу си га дочекао.

Свако од нас се сећа свог првог Великог поста у животу, и праве Пасхе. Чак и онај ко је од детињства у Цркви, ко је од детињства навикао на постове и празнике, памти тај први Пост који је свесно провео у побожности, и прву Пасху коју је дочекао са необичном радошћу. Управо та пасхална радост, која је тада, када смо је осетили први пут, изгледала тако небеска, и толико изнад свега земаљског, греје душу хришћанина током читавог живота и као да представља залог будуће рајске радости. Као што се у центру богослужбене године као њена круна налазе Велики пост и Страсна седмица и Васкрс, тако и у центру целокупног људског живота и човековог доживљаја света треба да буде сећање на Крсну смрт и Васкрсење Спаситељево. Сећање на то биће крајеугаони камен нашег духовног постојања и нашег живота, на којем ће се, као на чврстом темељу, дизати наша тврда вера у Бога. Сећање на смрт и Васкрсење Господње даваће смисао читавом нашем животу, руководиће нас, помагаће нам у решавању најсложенијих питања и биће наш ослонац на путу ка Богу.

Ово говорим стога што нам крсна страдања Спаситељева показују саму суштину закона постојања, указују нам на то како и на који начин у животу треба да остварујемо главне заповести Божије – заповести о љубави према Богу и ближњима. Христос је једном рекао да је у те две заповести садржан целокупан закон и сви пророци. Ово никако не значи да онај ко испуњава закон од "а" до "ш" аутоматски испуњава и ове Христове заповести. Управо супротно. Јудејци – исти они књижевници и фарисеји који су распели Христа, испуњавали су закон са ситничавом тачношћу, али нису стекли љубав и зато су завршили тако што су распели свог Бога. Па и само распеће било је учињено у складу са законом, уз чување његових прописа. Али то не оправдава Јудејце за нечувени злочин – Богоубиство, које се појавило као последица тога што нису умели да воле.

Љубав надвисује слово закона, она нам заповеда да понекад чак и нарушимо закон. Довољно је да се присетимо како је упркос свим законима и традицијама јудејаца Христос суботом исцељивао болесне. Господ нам је показао да је Љубав изнад закона о суботи. Током читавог живота Цркве та два различита начела – дух и слово, милост и жртва, љубав и правичност, икономија и акривија – час се приближавају, а час удаљавају једно од другог, иако потичу из једног извора. Данас са тугом морам да кажем како у наше време љубав све ређе и ређе односи превагу у међусобним односима оних који су верни Христу и Његовој Цркви, а да све чешће поступамо ревнујући не по разуму, него "по канону", "по закону", "по правилу" –не усуђујући се да због љубави макар и за длаку одступимо од канона. Бојимо се чак и да помислимо на такву дрскост, јер ће нас "ревнитељи" не по разуму одмах осудити због тога.

Но, присетимо се зашто је Христос дошао на земљу и чему нас је учио? Зар Он није покушавао да убеди јудејце да другачије гледају на закон? Зар није у Његовом учењу најважнији био милостив однос према ближњима и ватрено, срчано осећање према Богу? Зар радост нашег живота и радост општења са Творцем није у томе да осетимо слободу свога избора и да од срца, због љубави а не због страха, служимо Богу?

Понекад погледаш на савремено Православље и помислиш: по чему се оно разликује од старозаветне религије из времена доласка Спаситељевог? Није ли оно постало збирка правила, обреда и зaбрана? Није ли се претворило у фарисејство? Нисмо ли ми заборавили оно најважније чему нас је учио Христос? Што више мислиш о томе, јасније схваташ како сви морамо да се променимо. Потребно је да још једном са чистим срцем прочитамо Јеванђеље, да се присетимо како је радостан и чист био наш први Васкрс, колике су наде тада грејале наше срце – и да онда погледамо на свој живот. Треба да поставимо себи једно просто питање: умем ли ја да волим људе онако како учи Јеванђеље? Јесам ли се за све ове године које сам провео у Цркви научио тој љубави? Чувајући све каноне и обреде, јесам ли сачувао две главне заповести Божије?

Имајмо на уму то да када пребивамо у љубави ми самим тим пребивамо у Богу (1 Јн. IV,16), да је љубав сила која нас, када је усвојимо, приликом општења са светом чува од свега светског, те да смо са њом далеко од зависти, преузношења, гордости, разузданости, раздражљивости, неправде, злурадости и неповерења (1 Кор. XIII,5-7). Уз љубав нам ни искушења нису тако страшна; ђаво ни од чега тако не стрепи као од ње; њу изнад свега хвали Христос.

У љубави је и велика мудрост. Само љубав може да надвиси закон, а понекад чак и да га наруши, и да при томе не учини греха. Овој мудрости нас је учио и Христос, јер она лежи у центру Божанског Промисла, у њој је – главни закон постојања.

Припремимо своја срца и своје душе да бисмо, очишћени од греха, примили васкрслог Христа; устремимо са ка томе да стекнемо ту јеванђелску љубав, њу положимо као угаони камен и тада ће се наш живот испунити радошћу коју љубав носи у себи. Управо она је испунила Христа и за време Тајне вечере, и на Његовом крсном путу, и у време страдања на Крсту. Ради ње Он је предузео тај Подвиг, ради ње је био распет, и ради ње –

Ваистину Воскресе!

+Архиепископ ТИХОН

Васкрс 2010. године од Рођења Христовог