ОПАСНОСТ КИПРИЈАНИЗМА

УТИСЦИ

Једног верника Руске Заграничне Цркве

 после сусрета са „митрополитом“ Кипријаном

Драги у Господу Баћушка, оче А.! (1)

        Пре свега, понизно од Вас молим опроштај због тога што вам тако дуго нисам писао.
       Можда ће неке околности мог живота, о којима ћете сазнати из овог писма, бар делимично оправдати моју лењост.

        Срдачно Вам честитам наступајући велики празник Рождества Христовог и грађанску Нову годину. Желим вам да тај благословени Дан, као и целу наредну годину, проведете у духовној радости и телесном здрављу.

        Како време пролази, тако ја све више схватам да је поклоничко путовање на Свету Гору било најважнији догађај у мом животу (изузев, наравно, крштења). Честа сећања на Атос мене некако духовно крепе – веома је важно да је на Земљи још сачувано такво благодатно место. Књиге и чланке о Атосу почео сам да читам на сасвим нов начин – не као раније. Све ми се у њима чини блиским, готово сродним. Хоћу ли поново моћи да видим Свету Гору? Нисам сигуран. Надам се на милост Божију и благослов Пресвете Игуманије Атоса, али, расуђујући чисто људски, свестан сам тога, да се онакав стицај околности, као у септембру ове године, можда више никада неће поновити. Доћи на Атос легално, тј. добити „Диамонитирио“, готово је немогуће, јер за то ми је потребна препорука из Московске патријаршије. Такођер, уз наше сиромаштво веома је тешко сакупити потребну суму новца за пут у Грчку. Тако дакле, драги баћушка, следећи пут ћемо се вероватно видети у Русији. Како би било дивно када би се остварио Ваш сан: да попут Антонија Кијево-Печерског донесете у Русију „комад Атоса“ – да засадите овде манастир са светогорским уставом и традицијама. То би била значајна подршка за нашу Цркву у Русији (јер ми овде немамо ни један мушки манастир, а каква је то Правосалвна Црква без манастира?!). А као друго, многи млади, па и не баш млади хришћани, жедни подвижничког живота, који не могу да остану у „овом свету“ – јер је он као никада раније стран истинском хришћанству – могли би ту за себе да пронађу пристаниште спасења. Тражење места за такву обитељ не представља велику тешкоћу и не захтева велике новчане издатке. Зато, баћушка – све зависи од вас. Ми ћемо се молити да тај сан што пре постане јава.

        Сада хоћу да вам опишем наше даље путовање по Грчкој и уопште догађаје у моме животу по одласку са Свете Горе. Пошто смо прошли контролу у Дафни, стигли смо у Уранополис, а затим у Неа Роди, где сам срео Јурија Александровича. Он је толико уживао у одмору и купању у мору да ми је била потребна упорност да бих га убедио да пођемо у Атину. На крају, после три дана, пошли смо из села Неа Роде, да бисмо четвртог дана стигли у Атину. Сам град, како ми се чини, изгледа горе него Солун – прљав и скучен. Пошли смо у манастир светих Кипријана и Јустине, где смо провели два дана.

        Кипријановски манастир се ипак силно разликује од светогорских обитељи. Он је устројен некако у европском стилу. Монаси су лепо одевени, а на послушањима где се тражи физички рад запоследни су углавном најамни радници. У дворишту стоји мноштво аутомобила, од којих неколико припада домаћину манастира – митрополиту Кипријану. Најпре смо срели оца Јоаникија, који нам се представио као обичан монах. Сусрео нас је радосно, али помало формално. После кратког разговора са њим, пошли смо митрополиту Кипријану. Он нас је примио у свечаној сали, седећи на архијерејском трону са жезлом у рукама, а ми смо седели на столицама на другом крају просторије. Током разговора интересовао се за живот парохијана Заграничне Цркве у Русији, док је Јуриј Александрович све време покушавао да разговор окрене на другу тему. Рекли смо му за наше планове да у Русији издамо књиге „Јудин пољубац“ и „Православна Црква у ХХ веку“, на шта је митрополит рекао да сада уопште нема новца и приложио нам је 200 долара.

Затим су нас повели у трпезарију, где су нам дали раскошан (у поређењу са светогорским) обед. Увече је у манастиру служен молебан на који је дошао велики број богомољаца. По нашој процени било их је више од хиљаду. Читав велики манастирски паркинг био је испуњен аутомобилима и аутобусима. Сматра се да за време тог молебана, који се служи сваке среде, долази до исцељења болесних. Да бих избегао гужву, пошао сам у унутрашњи манастирски храм (манастир је подељен на два дела, у унутрашњи пуштају само „своје“), где је савршавано обично вечерње. У почетку службе у храму су била само два човека – ја и о. Јоаникије. Постепено су се браћа сабирала, тако да их је на крају вечерње службе било петнаестак. Вечерње је трајало нешто дуже од пола сата, служили су веома брзо, и како ми се чинило, уз нарушавање типика. Отац Јоаникије ми је показао светиње храма, међу којима је било неколико честица светих моштију и (!) остаци оца митрополита Кипријана у кивоту под стакленим поклопцем. Затим ми је показао капелу коју је митрополит Кипријан подигао изнад своје будуће гробнице. После вечере митрополит Кипирјан (који није био на вечерњу) позвао ме је у свој двор, где су нас послужили кафом с млеком (напомињем, била је среда). За време кратког разговора митрополит Кипријан ми је говорио о томе како не би било лоше да се у Русији подигне манастир. Искористивши одсудтво Јурија Александровича ја сам поставио питање односа према новокалендарцима и крштавања обливањем. На прво питање митрополит Кипријан је одлучно одговорио да благодат код новокалендараца постоји, иначе ми не бисмо могли да примамо њихове свештенике у чину у коме се налазе. А поводом крштавања обливањем, његов одговор је био чисто субјективистички: он је рекао, да је могуће и не крстити човека који је крштен обливањем, ако њега самог савест не опомиње због тога; а ако се човек колеба око крштења обливањем, онда је боље погрузити (крстити) га.

        Узгред, мало касније су ми причали о томе да митрополит Кипријан има „духовна чеда“ и међу свештеницима „Московксе патријаршије“. А до тога је дошло не следећи начин. Када су ти свештеници долазили у Грчку и посећивали манастир Св. Кипријана и Јустине, митрополит Кипријан их је питао како су крштени. Показало се да су крштени обливањем, па им је митрополит предлагао да их крсте поново. У већини случајева они су пристајали. После тога, не рукополажући их други пут, он би им благословио да се врате у Русију и наставе да служе као свештеници у храмовима „МП“. Тако се негде подвизава неки о. Давид, који је као свештеник примио крштење од митрополита Кипријана, а затим се вратио у Русију и све до данас је у клиру „МП“.

Питање благодатности новокалендараца врло је важно, и зато заслужује посебну пажњу. Мишљење митрополита Кипријана по овом питању је противречно. У својој брошури „Еклисиолошке тезе за православне који се супротстављају јереси екуменизма“, он јасно и одређено тврди да благодат Тајни код новокалендараца постоји. Он ово објашњава са два разлога: 1) Новокалендарске свештенике старокалендарци примају у њиховом чину, што значи да се признаје њихова хиротонија, па сходно томе и брак, и миропомазање, и крштење. Ако се примају ове четири Тајне, онда значи да треба примати и остале. 2) Ни један сабор није осудио јерес екуменизма, дакле новокалендарци још нису одвојени од Једне Саборне Цркве, што значи да имају благодат Тајни.

Али, са друге стране, у неким издањима митрополита Кипријана изискује се сасвим друга тачка гледишта и проповеда друго учење. У брошури „Посланица Свештеног Кинота Св. Горе Атоса патријарху Вартоломеју“, наводи овај цитат из књиге о. Димитрија Станилоја „Ка православном екуменизму“ (Пиреј, 1976): „Икономија се састоји у томе, да човек добија благодат Тајне савршене изван Цркве онда, када уђе у пуно општење вере са члановима Православне Цркве и постане њен члан“. Такођер, у другој брошури коју је издао митр. Кипријан, „Крштењско богословље екумениста – нови вид протестантске теорије грана“, он сам пише: „Примање јеретика по икономији, без крштења, ипак никад није значило да Црква признаје крштење инославних. Пошто је правилан обред крштења већ био савршен изван Саборне Правосалвне Цркве, и пошто су се јеретици сада у покајању обратили у Истинску и Једину Цркву, сама Црква довршава и оживотворује несавршене и стога неделотворне и не без кривице ван ње савршене Тајне, замењујући све што у њима недостаје и што је осуђено помазањем Св. Миром, и кроз то, давањем благодатних дарова Духа“.

Са овом поседњом тврдњом, као правосалвни хришћанин, свакако се у потпуности слажем. Заиста, приликом присаједињења Цркви долази до благодатног испуњавања спољашње форме Св. Тајне која је и поред формалне исправности била савршена изван Цркве и стога лишена благодатног садржаја. Али из неког разлога митрополит Кипријан у пракси поступа у складу са својим учењем изнесеним у „Еклисиолошким тезама“. Он екуменисте изгледа не сматра за јеретике и не зна да су они осуђени на Сабору из 1983. године.(2) Мени су причали да он причешћује мирајне новокалендарце, па чак и клирике, уопште не тражећи од њих да се одрекну екуменистичке јереси и новокалендарског раскола, и знајући да ће они сутра поћи у новокалендарски храм како би се и тамо причестили.

Уопште, однос митрополита Кипријана према причешћу – то је посебна прича. Он сматра да свако ко је присутан на Литургији треба да се причести. При томе он препоручује причешћивање без предходне исповести – баш онако како је учио Шмеман. Присуствовао сам једној Литургији у кипријановском манастиру. Митрополит Кипријан је стигао негде око малог входа. Изгледао је поспано. Па ипак, причестио се, чак се и обукао и завршио служење Литургије (почев од „Спаси Боже људи Твоја“ па до отпуста). Од свих присутних у храму није се причестило само троје: о. Јоаникије, ја и још један младић из Русије. Тај младић (митрополит Кипријан га је постригао у расу са именом Антоније) у манастиру је провео два месеца. Он ми је причао да митрополит Кипријан допушта да се пре светог Причешћа не чита Правило, објашњавајући то тиме да је непријатељ људског рода измислио много различитих препрека (пост, правило, исповест и сл.) да би се људи причешћивали што је могуће ређе. Тако испада, по мишљењу митрополита Кипријана, да молитвено правило пред свето Причешће нису саставили свети Оци, него непријатељ људског рода!

У среду увече у манстиру су свечано дочекали митрополита Власија, првојерарха Румунске Старокалендарске Цркве, који је дошао на манастирску славу, празник св. Кипријана и Јустине. После кратког молебана у цркви митрополити су разменили поздравне беседе, а затим је био приређен свечани пријем у једној дворани у којој су служили вотку и колаче, тако да сам тога дана (са „благословом“ митр. Кипријана) два пута нарушио пост. По завршетку тог свечаног пријема веома малобројно братсво дошло је у храм где је служено јутрење (ујутру су служили само Литургију). Таква јутрења нисам виђао чак ни у Московској патријаршији! Оно се сатојало из шестопсалмија, треће и шесте песме канона (по четири тропара у свакој), неколико стихира и Великог славословља. Све остало било је замењено Исусовом молитвом која је прочитана неколико десетина пута. Јутрење је потрајало четрдесетак минута. Како сам сазнао од о. Јоаникија, комплетне службе по Типику у манастиру се савршавају само на дванаест великих празника у години. Сам митр. Кипријан у манстиру се појављује суботом и недељем. Ми смо га ту затекли у току недеље само због доласка митр. Василија. Све остало време он проводи у својим многобројним вилама које називају метосима.

Манастир Св. Кипријана и Јустине напустио сам у дубоком убеђењу да је наша јерархија начинила велику грешку када је ступила у општење са митрополитом Кипријаном. Он је веома поносан због тог општења, јер и у Грчкој и у другим замљама његова црква има врло мало следбеника. Зато му веза са Руском Заграничном Црквом даје тежину.

Девет дана касније након нашег одласка на црквену славу у кипријановски манастир допутаовао је и епископ Ишимски и Сибиркси Евтихије. И њему се допало оно што је тамо видео! То говори или о његовој необичној простоти, или о духовној неразборитости, односно о томе да није у стању да разликује праву вредност од подвале. О томе како је било на црквеној слави причао ми је монах Антоније, кога сам већ поменуо. После Литургије одржана је литија. Затим су званице пошле у један од најбољих атинских ресторана, чије изнјамљивање кошта више милона драхми, где је одржан свечани пријем, тачније спектакл. Ту су се појавили различити људи, међу њима монаси и монахиње који нису прослављали св. Кипријана и Јустину, него митрополита Кипријана. Он је пажљиво пратио бурне аплаузе којима су на сваки помен његовог имена реаговали монаси и монахиње из разних манастира. Епископ Евтихије је био задивљен добровољним сиромаштвом митр. Кипријана који му је „са муком“ скупио 400 долара за пут, а при томе сам има свега неколико лимузина.

Чуо сам и за неке чудне способности митрополита Кипријана. Поменути монах Антоније неколико пута је на себи приметио напрегнути поглед митрополита Кипријана. После тога није могао да окуси храну, руке су му дрхтале и био је присиљен да остане гладан. Нешто слично, по речима монаха Антонија, догађало се и другим монасима.

Мени се чини да о. Јоаникије схвата да у манстиру влада немонашка атмосфера. Али он се труди да то сакрије, јер очигледно неверује својим чулима и сумња у исправност свог мишљења. У сваком случају веома ми је жао о. Јоаникија, зато што се види да је њему тешко да живи у том манастиру.

Последњих дана нашег боравка у Грчкој осећао сам се врло лоше. Када сам стигао кући у Москву, испоставило се да је моја висока температура по својој прилици проузроковна тровањем. Болест је потрајала дуже од две недеље, а боље ми је било тек крајем октобра. После тога на мене су се обрушиле нове непријатности....

Друга тужна новост је то што се на дан нашег повратка из Грчке упокојио у Богу Владика Георигје (Грабе)  - непоколебиви стуб наше Цркве. У свом завештању он је молио да га опевају само свештеници, а не и епископи.

У заграничном делу наше Цркве у порасту су либералне тенденције. Саслуживање са србима-екуменистима постаје уобичајена ствар. А недавно се из Немачке вратио један мој познаник коме су тамошњи свештеници Руске Заграничне Цркве рекли да је „МП“ исто тако црква као и наша, само што је она страдала док смо ми уживали у иностранству. Ти свештеници му нису дали да иде у наше храмове у Русији, говорећи да су они расколнички, него су му говорили о томе како у Москви има много дивних православних храмова које треба да посети. Свакако, у Москви су остале десетине дивних правосланвих храмова, али све те храмове су приграбили јеретици или њихови поданици. Наши загранични пастири и мирајни, који би требало да буду наш ослонац и наше залеђе (линија фронта је у Русији), све чешће бивају заведени варљивим спољашњим сјајем „Московске патријаршије“ и као да заборављају или не размишљају о томе шта се иза тог привида крије.

Извесну утеху за мене представља наш рјазански храм где је по милости Божијој све у реду. Отац Максим је добио тамјан са Атоса, а такође и свеће, иконе и фотографије које сам донео из Грчке. Он вам је много захвалио и узео од мене Вашу адресу (можда Вам је послао писмо?) Верујем баћушка да ће те и ви једном моћи да се помолите у нашем рјазанском храму.

Што се тиче Ваших поруџбина, делимично сам их испунио.

Као што сте тражили купио сам Вам следеће књиге:

1)          Еп. Никодим (Милаш), Књига правила са тумачењима.

2)          С.В. Булгаков, Настолнаја књига за свештенике.

3)          Минеји на црквенословенском (12 месеци).

4)          Преп. Максим Исповедник. Том 2.

5)          Свети Дионисије Ареопагит, Дела.

У најскорије време сазнаћу цене скуфије и мантије, а такође постараћу се да добијем касету са Акатистом Мајци Божијој. Јуриј Александрович се спрема да ускоро пође за Солун, па ћу се са њим договорити да узме те књиге и остави их у метоху манастира у Солуну. Али ако он не буде могао, јавите молим да ли знате да неко иде из Русије у Грчку, па ћу књиге и друге ствари њему да предам.

Поздравите молим Вас у моје име оце Хрисанта и Јулијана. Њих се стално сећам и помињем их у молитвама. Драги Баћушка! Молим за Ваше свете молитве пред светињама Атонске Горе за мене многогрешног. Мени су Ваше молитве и ваша духовна подршка сада нарочито потребни. Веома  се надам да ћу од Вас добити неко писамце.

Опростите ми због дужине писма и зато што можда нисам све написао као треба.

Са искреном љубављу у Господу, Ваш

А. С.

П.С. Преко Јурија Александровича послаћу Вам

информациони билтен „Вертоград-Информ“ и мој текст

поводом антиканонских одлука последњег Архијерејског

сабора „Московске патријаршије“.

(1)       Писмо упућено месеца октобра 1995. године једном есфигменском монаху.

(2) Мисли се на анатему екуменизму коју је донео Сабор РПЦЗ под председавањем светог Филарета 1983.