ЕКУМЕНИЗАМ

 Предговор редакције блога СИП:
Овај текст који је пред вама осликава сву тужну реалност стања званичних екуменистичких цркава и још тужнију равнодушност њених епископа, клирика, монаха и верног народа. Сједињење званично православног истока и римокатоличког запада се догодило и траје већ деценијама, а да нико то није схватио као озбиљну, дубоку и велику издају православља какву нисмо способни ни замислити. Овај план се развија по фазама, поступно. Заједничке молитве, изјаве о љубави, разумевању и јединству сестринских цркава, конгреси, дијалози љубави све су то трикови којима архитекте црквеног јединства и глобализације припремају и навикавају, боље рећи смућују, мењају и кваре православне осећаје народа како би га мало по мало спремили да не пружи никакав отпор при коначном објављивању већ оствареног јединства цркава. Аутор у тексту намерно цитира негодовања мноштва епископа, игумана и теолога који и даље припадају званичној новокалендарској цркви Грчке. Сви ти протести одређених конзервативних кругова из званичне Грчке цркве тзв. бораца изнутра само су „платонска“ негодовања без конкретног потеза, а тај потез би био само – прекид општења! Идентично жалосно стање по томе питању је и код нас у Србији...
   

Атанасије Сакарелос, теолог – правник 

ЈЕДИНСТВО «ЦРКАВА» СЕ ДОГОДИЛО


ОБМАНА ВЕРНИКА

  1) Последњих педесет година, православни су често слушали и гледали најнеправославније изјаве и манифестације и то не само од стране инославних него и од својих пастира који су тиме показали своје савршено папофилство тј. да су већи јеретици од самих јеретика – паписта.
а) Неправославне изјаве ови православних патријараха, архиепископа, митрополита, епископа – дакле клирика и теолога су многе.
 Њихово је заједничко безаконовање је да Православље више није Једина Света Саборна и Апостолска Црква коју исповедамо у Символу Вере. Они верују да се налазимо у истом стању као и «сестра» - папистичка Црква. Објављују да је духовни вођа папокатолицизма – папа, први епископ свеопште Цркве Христове и да је он њихов брат предстојник. И још су уз то сагласни да је јединство две «Цркве» већ «скоро потпуно» по уверењу папе Павла VI који је 1972. изјавио: «Са Православном Црквом налазимо се у скоро савршеном заједништву»(1)
 Другим речима по папи Павлу VI јединство је настало али још није «савршено»!

 Ово гледиште се до данас учестало подражава и од латинопаписта и од паполатинофила са Фанара (а и шире – СИП). И с једне стране то је тачно.
 Истина је да се јединство заиста догодило! Оно што још преостаје је једино откривање тога верницима као и прихватање тога од њих. То ће се међутим догодити онда када се папа и патријарх причесте из заједничке чаше, као што се уосталом већ причешћују након 1965. у многим случајевима остали клирици и лаици обе «Цркве».
 Данас велики део православног народа очигледно није узнемирен могућношћу једног таквог јединства са папом! Опасно су отупели осећајни органи Православља. За то је одговорна у првом реду равнодушност њених пастира. Нису поучили народ нити га уче сагласно с учењем и борбеним примером светих Отаца у питањима вере. Очигледно они не познају и нису никада окусили Православље.
 Тако паполатинофили патријарси, архиепископи и остали пастири тек мало по мало показују јединство које је 1965. успоставио папа са ондашњим патријархом Атинагором. Они верују да ће на тај начин избећи непожељна и за њих тешка противљења од стране верног народа Божјег због те њихове издаје.
 б) Антиправославна изражавања паполатинофила пастира Православне «Цркве» су такође многа. Најкарактеристичније су «заједничке молитве»(2), помињања на службама папиног имена као православног епископа, «саслуживања» папа и патријараха, продирање франачке (- латинске) теологије на просторе Православља(3) те давање «Светих Тајни» верницима паполатинима што и значи «заједничка чаша». Тако нешто се догодило у много пута као нпр. 2002. у Равени, када су Вартоломеј и Атанасије архиепископ Албаније безобзирно причестили и православне и паписте!
 Остале манифестације папофила јерараха су дијалози како онај «дијалог љубави» тако и онај тзв. «теолошки». У овај последњи Атинагора баш није веровао и ниподаштавао га је, посебно његове теологе.(4) Док са друге стране ни један православни верник не може да укаже поверење и поштовање таквом начину „теолошког дијалога“ у форми у којој се он данас спроводи. Нити је такође могуће икада иједном православном вернику да пружи своје поверење и поштовање према теолозима оданим папофилима са Фанара, и све то из разлога који нису Атинагорини.
 «Теолошки дијалог» се по Атинагори одвија по светском моделу (!) с базом у сједињујућим а не раздељујућим теолошким питањима између Православља и папизма. Разговарају дакле они тј. папофили теолози са својом браћом папистима и решавају да су сагласни у ономе... у чему нема несугласице од почетка!
 Јавности су познате сагласности као она у Баламанду 1993. на којој је озакоњена Унија као правилно стање и као модел јединства «Цркава».
 Осим тога познате су и размене посета између папских и папофилских поглавара с неукусним свечаности како у Константинопољу(5) тако и у Ватикану али и у Грчкој која је први пут после раскола угостила јеретика папу. Због свега тога, да се то догодило у старија времена, подигли би се не само пастири Цркве него и сви верници. Прекинуло би се општење са сваким (таквим) јеретичким епископом и с оним који би општили са њим.
 То значи да би остали у Цркви само они који би прекинули општење с њим. Напротив, нечасне патријархе који би се прикључили злослављу, као што то данас раде папофили патријарси, архиепископи, епископи, остали клирици, монаси и лаици, сматрали би самим собом одсеченим од Цркве.
 Од тренутка кад неки члан Цркве који заузима било који положај у њеном телу падне у злославље или општи – заједничари с неким од оних који су пали у јерес, престаје бити њеним чланом. Нити може бити патријарх, нити архиепископ или епископ, нити свештеник или монах, нити обичан члан Цркве, нити се може звати хришћанином!
  в) Атанасије Велики упитан о некоме ко је отпао од истините вере каже да такав: «нити јест нити се може назвати хришћанином».(6) А Свети Иринеј каже да који су - изван истине, они су – изван Цркве.(7) Истина је Христос (Јован 14,6).
 Тим пре такав не може бити патријарх, архиепископ, или какав други клирик зато што нема апостолско прејемство (наслеђе у хиротонији)(8) нити благодат Светога Духа.(9) Супротно томе веровао је Атинагора. На једном сусрету у Риму (16.10.1967) са папом Павлом VI, рекао му је:
 «Ви сте носилац апостолских дарова и наследник плејаде светих мужева који се прослављају у поретку као први по части међу престолним Црквама у икумени (васељени)»!
 Свети Григорије Палама каже да су «они који су одсечени од Цркве и на које је бачена анатема отпали од православне вере јер не исповедају и не верују да је Дух Свети говорио кроз пророке као и да је Господ који се у телу јавио, озаконио све оно што су апостоли послани од Њега проповедали, а оци наши и њихови наследници нас научили.»(10)
 2)Православни данас с немиром и страхом гледају провокативне изјаве и манифестације својих епископа. У свакој од њих виде још један даљњи корак ка њиховом јединству са папом.
Јединство међутим није нешто што се припрема да би се остварило у будућности. Јединство се догодило! Оно се сада само реализује у пракси методички, мало по мало. То је први утисак који може стећи неко ако и не зна како дејствују богоборне силе да би постигле јединство «цркава» у оквирима папског екуменизма и свеопште глобалне религије.
  3)Начин на који су паписти и велике личности папофила са Фанара планирали јединство је врло карактеристичан и препреден. Ослањају се на обману и насиље. Исту методу су употребљавали и у прошлости, као што су одлуке њихових псевдосабора у Латерану (1215.г.), Лиону (1274), Ферари – Фиренци(1433). Знају разни «најсветији» и «нај - најсветији» да јединство Православља с папизмом не може никада настати на чист и частан начин. Исту методу обмане и силе употребљавају и данас.(11)
 а) Сада ћемо изнети начин на који је патријарх Атинагора 1963. покушао изиграти монахе светогорце да не протествују због његових антиправославних деловања које је тада имао намеру да спроведе.
 Блажене успомене монах св. манастира преподобног Григорија на Св. Гори о. Андреј тада је писао:
 «Јуна 1963. дошао је васељенски патријарх Атинагора на Свету Гору на прославу њене хиљадугодишњице. На прослави није учествовао наш манастир сматрајући патријарха штетним. Пре његовог одласка, Управа светогорске заједнице организовала је теолошки скуп на којем је говорила и његова Богољубива Светост. Он је тада изрично рекао да «ми православни не мислимо жртвовати ни једну јоту. Ко је отишао нека се врати.» И према тој његовој проповеди закључисмо да га неправедно оговарају.»(12)
 Игумани блажене успомене Гаврило св. манастира Дионисијат и Висарион св. манастира Григоријата отвореном посланицом надопуњују:
 «Недавно смо чули, Ваша светости, Ваше ставове у говору који сте одржали у Кареји (административна престоница Св. Горе - СИП) поводом хиљадугодишњице Св. Горе да «света наша Црква не прихвата ниједну замену или измену онога што она учи у пуноти истине у вери и богослужењу.» Са отачком умереношћу и простодушношћу светогорских отаца изјављујем да ако нам у дијалогу неправославни кажу на пример да примају све наше али желе да ми испунимо само једну њихову жељу, да обесимо иконе малчице више, уверавам Вас с нашег положаја да ми чак ни то нећемо допустити.
 Ово уверење испунило је наша срца радошћу и весељем и сачувало ревност у дубини душе.»(13)
 Није ли Атинагора преварио простодушне оце таквим речима?
 б) Један човек који је са пажњом пратио и прати многе од метода паписта и папофила у вези с питањем јединства је протопрезвитер о. Георгије Металинос професор и декан Теолошког факултета у Атини. Објашњавајући посету архиепископа Христодула Риму у децембру 2006., о. Георгије пише између осталог ово:
 «Постоје наравно митрополити који јасно разумеју шта се догађа али ћуте или протествују млако «због чувања јединства» како нам кажу! Али, постоје и други који или не разумеју тежину таквог отварања или и сами прихватају папску «цркву» као Цркву Христову са светим тајнама и благодаћу. За њих је јединство постигнуто или никада није ни престајало постојати.»(14)
 в) Један други једнако учен теолог и познавалац припремања потчињавања Православља папи (у сфери паписта и папофила) је протопрезвитер о. Теодор Зисис, професор на Теолошком факултету у Солуну. У свом недавном чланку о. Теодор З. пише о данашњим паполатинофилима које сматра пуно опаснијим од оних из XV века у Ферари - Фиренци.
 Они су тада каже, «зацртали и сковали јединство тајним споразумима, без да известе о томе све чланове изасланства да не би дошло до противљења, исто као што се ни данас не извештава верни народ који због тога не схвата да јединство већ постепено настаје; суштински је напредовало са заједничким молитвама, саслуживањима и узајамним црквеним признањем све до степена заједничке чаше, да би се и званично дошло до једног простог запечаћења и проглашења већ оствареног јединства.»(15)
 У једном другом чланку о. Теодор доноси извештај протосинђела митрополита Италије Генадија о јединству Цркава како га је пренео отац Арсеније Компујас из Навпакта.
 Према овоме (извештају) «православни и папска курија сложили су се и потписали јединство. Не објављујући међутим догађај рачунајући на могућности протеста верног народа!»(16)
 г) Исто гледиште изразио је пре неколико година учени игуман Св. мана. Григоријата на Светој Гори о. Георгије Капсанис који је писао:
 «Све више се објављује да Васељенска патријаршија више не сматра папу и Римокатоличку цркву за јеретике, расколнике и заблуделе, прихвата папску цркву као «свету», њену главу ако «светог», «блаженог», због чега и служи заупокојене службе (тј. за умрле папе – СИП).
 Кажу такође да јединство само што није настало и само је ствар метода како успоставити светотајинско општење, због којег пуном паром идемо у теолошки дијалог који ће заобићи догматске и еклисиолошке разлике а бавиће се углавном светим тајнама, само зато да би убрзали успостављање сватотајинског општења!»(17)
 д) Осим горе наведених сведочанстава о постизању јединства Цркава која потичу од толико поверљивих особа које су познате по својим осећањима према Васељенској патријаршији, имамо још једно. Долази од једног борбеног и православног јерарха, митрополита Флорине Августина Кандиотија који је 1980. написао следеће:
 «Јединство, тј. псевдојединство је договорено. Договорено је на тајним састанцима Истока и Запада, састанцима политичке, економске и религиозне природе а мозак свега је папа.
 План за остварење циља развија се по фазама, поступно, без знања православног народа који ће једног јутра бити изненађен кад чује да је уједињење успело! Предуслов за то су заједничке молитве православних са западнима које неки на чудан начин желе оправдати. Није претерано ако кажемо да се налазимо у периоду страшних дана за православну веру. Завршава се дубока и велика издаја какву нисмо способни ни замислити!»
 Јерарх Православне Цркве митрополит леонопољски Никодим (Александријска патријаршија) дао је изјаву у којој каже:
 «Карактеристично је да се у католичким круговима говори да ће се ствари средити тајно и без знања пастви две Цркве. С таквим клирицима паства ће се наћи у већ свршеном чину.
 Шта ће се догодити са паством западних, не знамо. Али што се тиче наше Цркве, стрепимо за благочестиви народ, кад се расветли оно што је сада у тами извршено и скројено и кад се открије да су они који су задужени да штите Цркву и њену паству, постали кривци за њено уништење.»(19)



АТИНАГОРА ПОМИЊЕ ПАПУ

1)Прва важна ствар коју треба да зна сваки православни верник је да је Атинагора био први патријарх који је помињао папу на Проскомидији (предложењу светих дарова) и Божанској Литургији.
«Помињање» председавајућих Цркве је од највећег теолошког значаја. Наводимо тачно:
а) Јединство Цркве је њена основна догма. Исповедамо је у Символу наше вере, говорећи да верујемо у «Једну Свету и Апостолску Цркву».
Ово јединство Цркве постоји кад се председавајући помесних Цркава, као што су патријарси и архиепископи помињу узајамно на црквеним службама, првенствено на Божанственој Литургији као и на св. Проскомидији (предложењу) светих дарова. Кад престане ово помињање једног председавајућег једне помесне Цркве тј. неког патријарха или архиепископа, то значи да је дошло до «прекидања општења» те Цркве са осталим Црквама. Ово значи – не општење, тј. раскол!
Насупрот томе, помињање од стране једног председавајућег једне православне помесне Цркве имена других председавајућих, значи њихово – «општење» тј. да су ове Цркве уједињене међусобно и чине Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву.
Изнећемо нека мишљења Отаца и других црквених мужева:

* Када Свети Оци забрањују «општење» с било којим јеретичким епископом, архиепископом или патријархом, у то укључују и забрану «помињања» његовог имена.(19)

* Свети Александар, патријарх константинопољски, пише о. Теодор Зисис, био је притиснут од императора Константина, сина Константина великог, да лицемерно прими у општење Арија који се лажно обратио и лажно тражио опроштај. Сматрао је ту ствар толико озбиљном, тј. да се помири с Аријем и не послуша Јеванђеље, да је молио Бога да умре, и да га тако смрћу ослободи од такве апостасије (одступништва). Радије је желео умрети него да прихвати општење са Аријем.(20)

• Свети Марко Евгеник пише о помињању Латина:
«Бежите и ви браћо од општења с онима који су искључени из општења и од помињања оних који су искључени из помињања. Јер ја грешни Марко кажем вам да онај који помиње папу као православног архијереја, крив је за све што је од Латина извршено све до бријања брада и латинофили ће заједно с Латинима бити осуђени и сматрани за прекршитеља вере.(21)

• Свети Максим Исповедник:...
«Ако и цар и патријарх и Сабор пишу у Рим(22) и изложе дичну веру, ја ни тада нећу имати, општење са вама јер у диптисима помињете Сергија, Пира, Павла и Кира који су били представници јереси и не само да су проклети (анатемисани) од толиких сабора у Јерусалиму, у Риму и у Африци, него су умрли у јереси као изопштени из Цркве. И будући да ви с њима општите, чак и ако постанете православни, опет нећу општити с вама јер општите са изопштенима.(23)
• Хроничар псевдосабора у Ферари – Фиренци (1433 - 39. г.), Велики еклисијарх Силвестар Сиропулос, притиснут од императора да се треба помињати папа, одговорио је:
«У Црквама се помињу они који су истоверни и у заједништву са Црквом. Ако су изопштени, нити се помињу, нити постоји дозвола за свештене особе да произносе молитве за изопштене. Папа је изопштен. Како да се онда помиње изопштени заједно са онима у општењу?“(24)

• Исто тако, светогорски монаси су 1274. г. објавили:
«Јер онај који прима (мишљење) јеретика, учествује у његовом злочину... ако се сретнемо са њим, боље је да побегнемо.(25)

• Патријарх Генадије Схоларис пише:
Духовно општење истоверних и потпуна послушност истинским пастирима изражава се помињањем (на проскомидији, тј. Литургији). Сабори и други оци наређују да оне који су скренули од тог уверења требамо изоставити из општења.“(26)

б) Откривени «документ» који је непознат православнима, је вероисповедање истог Атинагоре да помиње јеретика папу, како за време предложења светих дарова (проскомидије), тако и на св. олтару.

У писму које је послао папи Павлу VI за Божић 1968., Атинагора пише: «У овом заједничарењу (љубави Христове), служили смо Литургију са најсветијима и пречасним митрополитима наших области, помињали смо у диптисима нашег срца Твоје часно име, брате, нејсветији предстојниче Римски епископе, испред овог изложеног светог и часног Тела и ове свете и часне Крви Спаситељеве у Божанској Литургији најсветијег претходника нашег Јована Хризостома. И користимо свети дан Рођења Христовог испред светог жртвеника и говоримо Теби: Архијерејство Твоје нека помене Господ Бог, свагда, сада и увек и у векове векова!!!(27)
в) Ово Атинагорино исповедање је заиста страшно! Он исповеда да на св. проскомидији на св. олтару помиње име јеретика папе! То недвосмислено значи да је сматрао себе уједињеним са папом! Значи да је Атинагора сматрао да се већ тада остварило јединство «Цркава»!
Да ли је могуће да је настало јединство «Цркава» зато што је Атинагора помињао папу?
Наравно, да!
Атинагора није био обичан човек. Није био један обичан члан Цркве. Био је патријарх Православне Цркве. И када се председавајући једне Цркве као што је древни константинопољски Патријарх, сједињује с јеретиком папом, јеретици постају не само «најсветији митрополити наших области», као што шише, који га помињу и саслужују заједно с њим, него и сви они православни као што су:
• Сви њему подређени клирици који саслужују с њим и помињу га.
• Сва његова паства која прима тајне његових клирика који помињу патријарха.
• Сви други патријарси и архиепископи који имају општење с њим.
• Сви други клирици осталих патријаршија и Цркава, који саслужују или помињу своје патријархе и архиепископе који заједничаре с Атинагором!
• Целокупна паства свих Патријаршија и Цркава чији председавајући патријарси и архиепископи заједничаре с Атинагором!
Дакле, ако један патријарх (или архиепископ) једне, било које, Православне Цркве, помиње папу, само то, само та чињеница чини папистичкима све помесне Цркве с којима је тај патријарх или архиепископ у заједништву!

г) Да, али Атинагора је умро. После Атинагоре шта се догодило? Какво становиште су одржали и одржавају његови наследници Димитрије и Вартоломеј? Можда и наследници Атинагоре помињу папу.
Помињу ли га?
Ако је рекао истину свако од њих, Димитрије и Вартоломеј, кад су били изабрани за патријархе, тј. да ће наставити следити пут Атинагоре, који никада нису осудили, прихватили би смо да они помињу папу! Може ли се овај закључак непосредно аргументовати доказима?
Сасвим сигурно, да! Не постоји нико ко није пратио шта се догодило на скорашњој, 29. новембра 2006. службеној посети папе Бенедикта XVI у Константинопољу. На вечерњој служби као и на Божанској Литургији, папа је с Вартоломејем изменио литургијске пољупце, благословио је присутни верни народ, било му је отпевано «многољетије» и два тропара (Преподобном Бенедикту!!!) које су компоновали баш за ту прилику «светогорски монаси»,(28) а на крају је Вартоломејев ђакон изрекао следећу молитву:
«Још се молимо за најсветијега епископа и Папу Римскога Бенедикта и за архиепископа и патријарха нашега Вартоломеја и за управљање корака њихових ка доброме делу»!!!(29)
Није ли ова молитва «црквено помињање» папе?
Да ли је могуће да постоји неко против - доказ тој тврдњи?
Ово помињање папе значи јединство «Цркава»!!!


1965. ПАПА И АТИНАГОРА СУ СЕ ДОГОВОРИЛИ ОКО ЈЕДИНСТВА

1) Јединство «Цркава» су зацртали паписти и папофили.
Решено је то тајно и затворено већ 1965. од стране папе Павла VI и патријарха Атинагоре! И открива се данас мало, по мало!
Православни су преварени методом која се тада применила тако да нису разумели да се јединство већ догодило. Латинима из Ватикана и латинофилима са Фанара је преостало само да смире ситуацију и да спрече евентуалне немире од оних верника који су желели остати одани Православљу!
а) 1965. папа Павле VI и патријарх Атинагора су се сагласили око јединства «Цркава». То усаглашавање је објављено као «Заједничка изјава» папе и патријарха 7.12.1965., уочи завршетка рада II Ватиканског сабора паписта, како у Ватикану тако и на Фанару. Заиста, уз «скидање анатема.»
Оригинални текст «Заједничке изјаве» писан је на француском језику. Објављен је и службени превод на грчки.
Објава скидања анатема истог дана употребила се као бацање прашине у очи да не би православни прихватили да је дошло до јединства. Верници Латина, види се, више су прихватили да се догодило јединство. То је био разлог да су многи похрлили у православне храмове да се причесте пречистим тајнама.(29) (Превод службеног француског текста «Заједничке изјаве» са изменама у грчком тексту, налази се на крају књиге као додатак - СИП)
б) Оригинални француски текст сагласности из 1965. доносе папа Павле VI и патријарх Атинагора укидајући прекид општења (екскомуникације = одлучења) међу двема «Црквама».
Параграф 4. б) према верном преводу јасно каже следеће:
„Такође да жале због одлука о екскомуникацији које су тада изречене и да из црквеног памћења уклањају сећање на те догађаје који све до данас делује као препрека зближавања у љубави, и да желе да их предају забораву.“ (30)
Ово значи да је укинут «прекид општења» између две «Цркве». Значи да је раскол престао постојати!
в) Претходно смо нагласили да је горњи превод «веран» и тачан у односу на исечак француског оригинала «Заједничке изјаве» из 1965. «Службени грчки превод» који је био дат у јавности намерно је измењен. Латини и латинофили у француском и грчком тексту се играју речима којима самовољно придају њихов смисао.
Сасвим јасно, у француском оригиналу налази се реч excommunication. Ова реч недвосмислено значи грчки не општење, изопштење.(31) «Службени грчки превод» ту реч преводи речју анатема - проклетство. То је намерна грешка. Французи грчку реч анатема преводе речју «anathemea». Да је дакле, француски оригинал желео рећи да се повлаче анатеме, употребио би француску реч «anatheme» а не реч «excommunication»!
Дефиниција «анатема» - значи одлучење од Христа, предавање сатани и губљење спасења. Следи да дефиниције «не општење» (изопштење) и «анатема» (проклетство) нису идентичне. Кад је дакле у 4. параграфу «Заједничке изјаве» употребљена реч excommunicatin, то значи да је том сагласношћу укинут «прекид општења» - «раскол» међу двема «Црквама»!
2) Али требамо у наставку видети и одређене параметре овог укидања изопштења између две «Цркве».
У тексту ове «Заједничке изјаве» објашњава се да и након уклањања изопштења (excommunication) остају разлике у двема «Црквама». Наравно, може неки верник питати како је могуће да се укине «не општење» тј. раскол, а да разлике наставе постојати? О изопштењу и анатеми ћемо говорити касније.
а) Према православној традицији да би постојало јединство треба обавезно постојати апсолутно јединство између Православне Цркве и Латина по питањима вере. (32)
Насупрот томе сусрећемо различите папске саборе који су се лажно сложили с православнима као Латерански (1215)(33), у Лиону (1274)(34), у Ферари – Фиренци (1439) (35) итд.
Такво усмерење усвојио је и II ватикански Сабор (1962-65) који је решио да се православни приме у папизам уз обично исповедање вере, да прихватају првенство папе, без излагања осталих догматских разлика! Јасно је речено:
«Од одвојених Источних који под утицајем Духа Светога прилазе јединству Католичке Цркве нека се не тражи ништа више од обичног исповедања католичке вере кроз признавање папе као пастира целе Цркве с највишом светском влашћу.
За папу Јована Павла II види се да разлике између две «Цркве» представљају «потешкоће»(36) које спречавају заједничко слављење Божанске Евхаристије, а то су неспоразуми и несклад(37) који још постоје (између две «Цркве»), ако не на пољу вере, а оно бар на пољу теолошког изражавања.
б) По папофилима са Фанара:
* Атинагора је сматрао догматске «разлике» међу двема Црквама у које укључују и Филиокве, првенство (примат) и непогрешивост папе, једноставно као обичаје.(38)
По Атинагори ти га обичаји, тј. Филиокве, првенство и непогрешивост, не одељују од папе. Због тога је 1964. изјавио италијанској новинској агенцији: «Ништа нас не одваја од Католичке Цркве».(39)
Због тога он 1965. не види никакву препреку за припремљено од њега и папе уједињење које су исте године и прогласили:
«Ми не видимо никакву саблазан на путу јединства Римске Цркве са Црквама Истока... Не видимо саблазан из једноставног разлога што такве саблазни нема.» «Никаква препрека јединству не постоји», каже. Због тога држи «папину страну у свим његовим изјавама и деловањима».(40)
Једном другом приликом додаје:
«И од 1054. смо имали многе разлике. И у овоме и у другоме. Филикове је додато у «Символ Вере» у 6. веку. И то смо примили и толике друге разлике.
Али волели смо се. А када се људи воле, разлике не постоје. Али 1054. кад смо се престали волети, дошле су на видело све разлике. Волели смо се и имали исту Свету Тајну. Исто крштење, исте тајне и посебно исту свету Чашу.
Сада када смо се опет вратили у 1054. зашто да се не вратимо на свету Чашу?»(41)

• Патријарх Димитрије утврђује тешкоће за пуно јединство са Римом и то више као «историјско и психолошко наслеђе прошлости.» Он каже:
«Две Цркве су почеле чистити тешко историјско и психолошко наслеђе прошлости које је водило у дубоку подељеност, непријатељство и недостатак поверења»!!!(42)

• Професор Ст. Пападопулос, који је имао учешћа у многим разговорима «Теолошког дијалога» са папистима, пише о «Заједничким текстовима» које су саставили Латини и латинофили , да се у њима нигде не може наћи да две Цркве имају догматске разлике. «Римокатолици сваки пут упорно одбијају да напишу тако нешто а православни то комотно прихватају... У садашњем дијалогу желе приказати да вековна размимоилажења међу Црквама нису последица догматских разлика него психолошких, политичких те разлика разних теолошких школа!»(43)

в) Очигледно је дакле, да кад Латини и Латинофили са Фанара у тексту «Заједничке изјаве» о јединству Цркава из 1965. пишу о њиховим «разликама», схватају их као «обичаје», «неспоразуме», «несугласице» и остале њихове... «митове»!
Затим, иако текст «Заједничке изјаве» спомиње постојање «разлика», према главним делатницима јединства, то не спречава остварено укидање изопштења!
3) Ова сагласност из 1965. између папе Павла VI и патријарха Атинагора представља једну правну супротност. И по сваку цену жели ту остварену сагласност о јединству Цркава одржати скривену али је ипак открива на овакав неспретан начин, као што смо то видели.
4) Како објаснити све ово?
Заиста, за одржање тајновитости, разлог је јасан. Желели су предухитрити евентуалне реакције несагласних, док не отупе њихова чула за верске осећаје, и престану се занимати за питања Православља.
Тешкоћа постоји у оправдавању директног откривања да су папа и патријарх објавили «уклањање изопштења», тј. јединство «Цркава»!
Постоје само два објашњења која може дати један православац:
Или је у тренутку кад су папа Павле VI и патријарх Атинагора «закључили» сагласност о јединству Цркава, требало да о томе постоји писани текст , да се не би у будућности оспоравала та сагласност ни од којег њиховог наследника или од неког од њих двојице ако би мењао мишљење.
Или су два главна делатника ове сагласности хтели уградити своја имена у тај догађај да би заслужили аплауз мрачних кругова или њихових следбеника следећих генерација, по узору на паполатинофила Висариона!(44)
Наравно, ниједан православац с нормалном и мирном савешћу никада не би хтео спојити своје име с том срамном сагласношћу! Међутим, за Атинагорину личност ништа није чудно ако имамо у виду све што је о њему написао тадашњи атински архиепископ Хризостом II који је истакао:
«Атинагора I ништа не заслужује, ни у шта не верује, само за себе ради, тежи да му се име као у хероја и после смрти слави, иако је уништио Цркву»!(45)
Треба одговорити на једно питање које би се могло изродити у неком вернику:
Везују ли лична гледишта и дела једног патријарха или архиепископа Православну Цркву?
Да ли се догодило јединство «Цркава» само зато што патријарси у службама помињу папу или зато што се Атинагора сагласио са јединством?
Већ смо раније говорили о тој теми. Гледишта која има сваки православац па и патријарх, ако се изражавају јавно, морају се испитати јесу ли и колико сагласна са вером преданом од Пророка, Апостола и Светих Отаца. Ако су различита од ње, тај човек који их је изразио није православац, није члан Цркве. Са таквим човеком, па макар он био и патријарх или архиепископ или други клирик, православни су обавезни да прекину црквено – молитвено «општење». Зашто се дакле, неко ко с њим општи, с њим и саображава?
Један православац је обавезан не само да не општи (заједничари) с јеретичким клирицима, него и да осуди његове заблуде и јереси, да се не сматра да је својим ћутањем сагласан с њима. Цицерион је рекао да се истина издаје и ћутањем. Због тога, Јосиф Вриеније каже:
«Свако ко може рећи истину а не каже је, бива оптужен од Бога. На тај начин је у опасности вера која је основа целе Православне Цркве. Јер ако прећути истину, то је исто што и негација вере. Међутим ако је каже, онда је то искрена исповест.»(46)
Очигледно је дакле, да ако један патријарх као Атинагора прихвати уједињење Цркава, само та чињеница може се пренети на све чланове Цркве због њиховог јединства с њим, и може се сматрати да је за све вернике дошло до јединства!
То је разлог да су Свети Оци посебно строги по питању «општења» верника с јеретичким епископом. Напоменућемо нешто мало од њихових ставова:
• Свети Марко Евгеник (47) каже:
«Латиноверујући заједно са Латинима су оптужени и сматрају се прекршитељима вере.»(48)
Такође овај свети каже:
«Сви без изузетка учитељи Цркве, сва Божанска Писма, подстичу нас да бежимо од кривоверних и да немамо општење с њима.»(49)
И додаје излажући свој став о латиномислећем патријарху Митрофану:
«Нити желим нити прихватам јединство с њим, нити са онима који су са њим, и ништа више... као што је он и они са њим показао уједињење с латинским догмама.. Јер сам тачно уверен да што се више удаљавам од њега и оних са њим, то се више приближавам Богу и свима вернима и Светим Оцима. И управо одвојивши се од њега, сједињујем се са истином и са светоотачком теологијом Цркве.»(50)

• Свети Максим Исповедник пише:
«Бог изабире и води апостоле, пророке и учитеље према савршенству светости, а ђаво лажне апостоле, лажне пророке и лажне учитеље, и одводи их од благочешћа да би ратовали против, како старог тако и новог (јеванђелског) закона. Лажне апостоле, лажне пророке и лажне учитеље сматрам за јеретике јер су њихове речи и мисли искривљене. Као што онога који прима истините апостоле, пророке и учитеље, Бог прима, тако и онога који прима лажне апостоле, лажне пророке и лажне учитеље, ђаво прима.»(51)

• Атанасије Велики устаје против јеретика који мисле да настављају пребивати као чланови Цркве:
«Како то да могу бити у Саборној Цркви они који су одбацили апостолску веру и постали изумитељи зла, и који су речи Божијих Писама оставили, и примили име по Арију и обиљу његове «мудрости»?(52)

• Свети Герман Нови, патријарх константинопољски писао је у својој посланици Кипранима 1229. када су Франци загосподарили њиховим острвом и протерали православне клирике:
«Заповедам свима на Кипру лаицима који су истинита деца Саборне Цркве (тј. Православне) да одмах и најбрже побегну од свештеника који су потпали под латинску подређеност, и да не иду у њихове цркве, и никакве благослове из њихових руку не примају. Јер боље је да се у вашим кућама молите Богу сами него да се окупљате у црквама латиномислећих, и да тако заједно с њима одете у пакао.»(53)

• Генадије Схоларис, ученик и наследник Св. Марка Евгеника у борби против «уједињења» и први константинопољски патријарх после пада (под Турке), пише:
«Припазите да ли су ваши епископи православни и да не уче догме против православне вере. Да не саслужују са јеретицима или расколницима. У вези са осталим питањима, ако су учинили нешто у незнању, може им се опростити. Ако су учинили иако су знали, сами ће положити рачун Богу.»(54)

• На крају, 7. Васељенски сабор је решио:
«Онима који са знањем молитвено опште са новотарима, анатема!»(55)

5) Шта је грчка реч не општење (изопштење), а шта је анатема (проклетство)? Какво значење има ако у тексту «Заједничке изјаве» стоји реч «изопштење» а какво реч «анатема»?
а) Грчки – не општење - не заједничарење или изопштење је одсуство и прекид молитвеног општења између верника и неверника. Између православних и злославних – као што су латинопаписти.
Како Свети Оци тако и свети канони Цркве изричито забрањују једном православном да има духовно «јединство» (општење) с било којим јеретиком или с оним особама које «заједничаре» с јеретицима. Јеретик са којим се забрањује општење једном православном, може бити чак и његов епископ, архиепископ, патријарх или неки други клирик.
Када кажемо: не треба један православац да има «духовно јединство» с једним јеретиком епископом, подразумевамо да не може долазити ради молитве у цркве де служи тај епископ или други клирици који у службама помињу име тог епископа јеретика. Не може, другим речима, један верник примати тајне јеретичких клирика. Када, дакле, канон и Свети Оци позивају на «не општење», тиме се подразумева да су један или више верника или клирика обавезни да духовно не опште са јеретичким епископом, јер ће се иначе идентификовати с њим.
Али и цела Црква још више има исту обавезу. Ниједна помесна Црква не може имати «општење» с јеретичким особама као са епископима чак и онда ако они сачињавају неку помесну Цркву, тј. једну патријаршију. Таква патријаршија била је од 1009. г. Патријаршија Старог Рима, када је окупирана од Франачких јеретика и када су друге патријаршије прекинуле «општење» с њом.
«Прекид општења» је, наиме, наредила Црква, да би заштитила своје верне и православне чланове као и саму себе од јереси. Канони и Свети Оци заповедају обавезно устајање православних али и целокупне Православне Цркве против јеретика, пре свега против јеретичких епископа. Због тога «прекид општења» значи «раскол», који настаје на овакав начин између православних и јеретика (који су исти и произвели – СИП) То значи и искључивање, одсецање, одељивање јеретика од Цркве.
б) Друго је пак грчка реч – анатема – «проклетство». Анатеми се предају непријатељи Цркве уопште(56) као што су различити јеретици и кривоверна учења.(57) Јеретици су престали бити живи чланови Цркве. Верници који престају бити живи чланови Цркве, опасни су за остале њене чланове. Дешава се исто што се дешава са трулом јабуком која се налази у корпи заједно са здравим јабукама, које у једном тренутку почињу и саме трулити. То је разлог због којег канони и Свети Оци «проклињу» - предају анатеми дотичне особе. Анатемишући, Црква одсеца ове особе од свог тела и предаје их сатани. Ово изгледа строга мера, али је нужна како за анатемисаног, који се још може ослободити свог проклетства и обратити се, тако и за верне који не могу више имати никакву заједницу са њим. Према томе, ниједан верник се не може изговорити да није прекинуо општење с таквима јер није сазнао да су те анатемисане особе јеретици и непријатељи Цркве.
Анатема се дакле баца на отпале чланове Цркве, као што су јеретици и остали непријатељи Цркве.
То је основна разлика између «не општења» (изопштења) и «анатема»
в) Ову разлику боље ћемо разумети ако имамо у виду историјски пут «не заједничарења» и «анатемисања» у животу Цркве, и то посебно што се тиче веза између Ромеја (православних) и Франака (јеретика). Због тога ћемо врло кратко рећи нешто на ту тему.
Када су у 8. веку Ромеји били обавештени да су Франци прихватили кривоверни додатак «Филиокве», прекинули су општење с њима. И заиста, када су 808. г. у Јерусалиму неки франачки монаси - ходочасници изрекли «Символ Вере» са додатком «Филиокве» у храму где су учествовали на служби, православни монаси (Ромеји) су их избацили из цркве. Фотије Велики је 867. године осудио јеретички додатак «Филиокве», а 8. Васељенски сабор 879. г је осудио Франке као јеретике. Ово показује како већ од 767. није постојало «општење» између православних и Франака.
Франци су 1009. успели поставити на трон папе Старог Рима франкофилског папу Сергија IV који је одобравао Филиокве. Остали патријарси Истока сматрали су га јеретиком. Одбили су да с њим као таквим имају «општење». То је «не заједничарење» тј. «раскол»! Од тада је то «не заједничарење» - «раскол» између православних и Латина филиоквиста било на снази до 1965 г. и никада није било уклоњено.!
г) 1054. Латини су анатемисали православне из смешних и лажних разлога. У писму анатематизма званог «Либело», написали су између осталог да су Ромеји симонисти, дозвољавају други брак њиховим клирицима, да су избацили «Филикове» из Никејског Символа Вере (!), да пуштају браду и косу, да сматрају ваљанима само своје тајне, да не примају у општење клирике Латине итд.!
То што треба овде посебно запазити је да Латини у њиховом анатематизму препознају да православни (Ромеји) и пре 1054. г. (тј. од 1009.г) нису имали општење са њима!
д) 7. децембра 1965. папа Павле VI и Атинагора поништили су узајамне анатеме. Нећемо овде дотицати ту тему, да ли је и колико без сагласности осталих Патријаршија и помесних Цркава, Атинагора канонски имао право да то проведе у дело.
Овде нас занима шта се 1965. десило са «изопштењем» тј. са расколом.
Оригинал «Заједничке изјаве», која је писана на француском језику, изричито каже да се «уклања не општење», тј. раскол! Грчки текст превода, међутим, ништа не каже о «не општењу». Реч «excommunication» француског оригинала, латинофили са Фанара побринули су се да преведу неисправном речју – анатема.
Тако су православни Грчке до данас остали под утиском да су 1965. укинуте само анатеме, а латинофили објављују како смо се уклањањем поново вратили у период пре 1054. г. Али какав је био тај период?
Одговор даје баш тај исти текст «анатематизам» из 1054. Износи да су Латини анатемисали православне јер су ови сматрали ваљаним само своје свете Тајне и јер их (Латине) нису примали у «општење». Дакле, сами Латини исповедају да је са стране православних постојало «не општење». Постојао је раскол! Искрени су били Франци 1054. г. када су исповедили да је и пре 1054. постојало «не општење».
6) Све у свему требамо истражити последице које се тичу Православне Цркве пошто оригинални француски текст наводи да су 1965. папа и патријарх уклонили не само анатеме него и «не општење», док «службени» грчки превод аутентичне сагласности каже да су уклонили само анатеме.
Латини верују да је 1054. анатема донела «не општење» две Цркве када сматрају да реч «не општење» и «анатема» теолошки имају исто значење. Језички наравно то није доследно, јер једно значи у француском језику реч «excommunication» а друго грчка реч «анатема», као што смо видели. Осим тога, нико није дужан истраживати шта имају на уму Латини о томе када су они прекинули «општење» с Православном Црквом када су их заиста, како ћемо видети у наставку, православни Ромеји већ у три претходна века сматрали «изопштенима»!(58)
7) Када «Заједничка изјава» из 1965. каже да се «уклања изопштење», то значи да се укинуо раскол.
 а) Да је дошло до јединства «Цркава», прихватају неправославни теолози као Немац Куперс, професор на Старокатоличкој школи Бонског унивезиртета који је на конференцији на универзитету у Солуну 1971. између осталог истакао:
 «Данас је могуће сматрати стварним јединство Источног и Западног – Католичког и Православног хришћанства без обзира на увек присутни скептицизам.»(59)
 б) За намеру преваре православних од патријаршијских латинофила карактеристично је такође сведочење митрополита Елефтеропоља Амвросија који уз остале елементе (доказе) има у виду своју посланицу патријарху Димитрију (на коју није никада добио одговор), а у којој је писао:
  «7.12.1965. уклоњене анатеме од стране васељенског патријарха Константинопоља и уклањање изопштења од стране Рима проузроковали су конфузију.. Оно што такође захтева посебну пажњу је разлика израза у два текста у вези са уклањањем анатема. Тако латински текст говори о «уклањању изопштења» а грчки текст о «уклањању анатема» Ова разлика је изазвала невероватну збрку и наставља да и даље ствара велику штету.(60)


ИСПОВЕДАЊЕ САМОГ АТИНАГОРЕ ДА ЈЕ УЧИНИО
ЈЕДИНСТВО „ЦРКАВА“

 Постоји још један важан документ који доказује мимо сваке сумње да се 1965. догодило јединство „Цркава“.
 Реч је о једном писму које је 1968. Атинагора послао тадашњем атинском архиепископу Јерониму Катсони. Последњи је заиста био фанатични обожавалац Атинагоре којега је чак окарактерисао као „пророка апостола“!!
 Написао му је да је 1965. укинут раскол! Све до сада нам наши папофили говоре да се 1965. догодило укидање анатема, а не раскола. А то говоре зато што укидање раскола и значи јединство „Црква“!
 Цело то писмо објављено је међутим у књизи митрополита Атичког и Мегаридског Никодима „Јеронима Котсанис“ (Атина 1990. стр. 386). Погледајмо.
 „Најблаженији Архиепископе Атински и целе Грчке, у Христу Богу многољубљени и љубазни брате и саслужитељу наше Скромности господине Јерониме, Ваше преосвећено Блаженство братски у Господу целивамо и с преугодношћу поздрављајући проговарамо.
 Пријем Преосвећеног Кардинала Палерма господина Франциска Карпина, од стране Вашег многољубљеног нам и живожељеног Свеблаженства, приликом његовог доласка у Грчку, створио је дубоки утисак, који се и увећао када нам је ових дана у руке дошао албум с многим фотографијама са мога пријема.
 Најважније обележје пријема била је отворена и спонтана топлина од стране Вашег преосвећеног Блаженства када сте га примили, возглашене речи добродошлице у наставку посете, обед у манастиру Пенделис и остале манифестације.
 При томе у једном тренутку имах виђење где Ваше љубљено Блаженство у кочији би пренесено на дефинитивни сусрет између двеју прворођених сестринских Цркава.
 (Али) у томе се супротстављају наши теолози и не говоре нам како схватају враћање (у пређашње стање) ствари међу двема прворођеним сестринским Црквама, осим ако претпостављају наставак раздвојености.
 Нити одговарају на питање: Пошто смо се уклањањем раскола 7. децембра 1965. аутоматски вратили у епоху пре 1054. када су такође постојале разлике међу двема Црквама повремено и суровије изражене, али се одржало јединство у тајнама, а нарочито у заједничкој Чаши, које су се дакле нове препреке после 1054. појавиле да би спречиле повратак у ту епоху?
 И зато, честитајући срдачно Њему и грлећи Га останимо и даље у светом целиву братске љубави и изузетне части.
 Вашег преосвећеног Блаженства
 Љубљени у Христу брат
 + Константинопољски Атинагора“

Патријарх Атинагора који је био главни протагониста од стране Православне Цркве насталог јединства „Цркава“, исповеда да је 1965. уклоњен раскол тј. да се догодило јединство „Цркава“!

ПОСЛЕДИЦЕ „ЗАЈЕДНИЧКЕ ИЗЈАВЕ“ ИЗ 1965 ГОДИНЕ
ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ

1) Након свега требамо истражити које су последице за Православну Цркву како од оригинала француског текста који каже да су 1965. папа и патријарх уклонили не само анатеме, него и „изопштења“, тако и од „службеног“ грчког превода оригиналне „Заједничке изјаве“, који каже да су уклонили само „анатеме“.
2) У првом случају француског оригинала „Заједничке изјаве“ који обавезује обе стране, паписте и тзв. Православне (тј. паполатинофиле) наводи се да је дошло од уклањања „изопштења“:
  Усаглашавајући се о „уклањању изопштења“ значи да су папа Павле VI и патријарх Атинагора били сагласни о укидању раскола. Тај раскол је постојао између Ромеја и Франака од 767. г, а од 1009. између четири Патријаршије источних Ромеја (Константинопољског, Александријског, Антиохијског и Јерусалимског) и Патријаршије старог Рима који је тада пао у руке Франака. То значи са се догодило јединство „Цркава“! Оно што још недостаје је да православни чланови Цркве поверују у то, да прихвате то јединство и да не протестују. Због тога се то јединство открива и остварује поступно, да се не изазвао протест православних.
Остваривање „Заједничке изјаве“ из 1965. о јединству Цркава одвија се методички и врши се на више начина као што су:
• дијалог љубави (61)
• теолошки дијалог (62)
• узајамне посете предводника паполатина и папофила (63)
• заједничке молитве и литургијска саслуживања
• неправославне изјаве (64)
• давање причешћа папистима (65)
• екуменистичке литургије уз учествовања православних и папистичких клирика (66)
• лажи и искривљивања историјских чињеница (67)
• међухришћански и међурелигијски конгреси, симпозијуми, кружна путовања и други трикови којима архитекте јединства мењају и кваре православне осећаје народа да се не супротставе прихватању јединства.

Једино што преостаје за остварење рођеног јединства је „заједничка Чаша“. То значи да се папа и патријарх причесте из исте чаше.(68) Не знамо да ле се то већ тајно догађа. Познати грчки теолог о. Јован Романидис је то сматрао врло вероватним. „Не сумњам“, рекао је „да се папа и патријарх тајно причешћују из исте чаше“! Када се то догоди јавно, тада ће створено јединство бити потпуно. Због тога сада и паписти и папофили кажу да јединство још није „савршено“. (69)
б) У другом случају, ако се претпостави да „Заједничка изјава“ из 1965. говори само о уклањању анатема из 1054., опет треба сматрати да се догодило јединство, како признају многи.
Игуман свештеног манастира Григоријата на Светој Гори о. Георгије Капсанис је писао: „... Треба бити упознат да се план Ватикана за јединство православних са Римом састоји у томе да се преко узајамних добрих дела и добрих веза, контаката, симпозијума, заједничких молитава и практикујући светотајинско јединство у ограниченом степену – у почетку, отупи осећај за православност код самих православних, и то дотле да православни почну да практикују да се причешћују у римокатоличким црквама.
Кад се то догоди, догодиће се и јединство.
Јер шта је друго (видљиво) јединство, него да се узајамно причешћујемо у црквама једних и других. То је тзв. Лаички екуменизам, јер (видљиво) јединство неће настати од епископа и теолога него од народа који ће се путем свих ових средстава психолошки припремити да не протестује или чак да инсистира на јединству...“(70)
Другом приликом о. Георгије Капсанис је објавио:“Информисани из новина, да су епископи Крита, при последњој посети кардинала Вилебранта, примили дотичног радосном звоњавом звона и славословљем и допустили му да благосиља народ са (другог) трона за време служења Свете Литургије и да служи мали помен у манастиру Аркаиди и да су појали многољетије за папу, осећамо велики бол и одлучили смо написати мало писмо како бисмо изразили наш дубоки немир због тих недозвољених деловања, те тражимо интервенцију Светог Синода Цркве Грчке ради заштите пастве Грчке Цркве у којој се таквим деловањем ствара утисак да је јединство већ постигнуто или у најмању руку да се између нас и инославних не постављају суштинске разлике.“(71)
И у још једном објављивању о. Георгије је писао:
„Због тога што је надолазеће славље помена Светог славног апостола Андреја престолни празник Константинопољске Патријаршије, врло је вероватно, као што се и догађало до данас и успоставило као обичај, да се појави папска делегација на овом као заједничком слављу, да присуствује Св. Литургији, да на „Љубимо једни друге“ изменимо пољубац мира... и да се изговори Господња молитва од стране паписта. Понизно сматрам да требам хитно написати часној Васељенској Патријаршији да се без обзира на све могуће последице спрече таква деловања као неканонска, као она која изврћу православне догме и православну еклисиологију, као она која изазивају тешке скандале међу временима православним хришћанима, због штете за власт часног Васељенског трона у смислу повећања тешке ране у погледу јединства Цркве.
Чињеница је да та деловања нису настала случајно, нити као формални чин, него имају еклисиолошко и канонско значење и гледају да створе претпоставке напредовања светотајинског општења с папистима без претходне сагласности у питању вере. У то су уверени и то говоре и сами предводници такве праксе.
Тако је преосвећени епископ Халкидонски за празник Петра и Павла у Риму молитвено заједничарио у слављу заједно с папистима и изменивши целив мира на Литургији, рекао следеће:
„Ово заједничко славље није пред светом формалност. То је заједничко црквено славље, које се одржава уз црквено присуство наше скромности као представника Константинопоља.“(72)
У заједничком плану за почетак дијалога који није дат у јавност, пише између осталог следеће:
„Намеће се међутим, да се историјски развој прошлости посматра у светлу како новијег теолошког развоја, тако и недавне црквене праксе у Римокатоличкој Цркви. У том светлу је могуће исто тако да се различита дешавања у нашим Црквама суоче на нови начин деловања.
Надамо се да ће на овај начин поступно и редом нестати одређене препреке заједничког живота међу двема Црквама.“(73)
Горе речено значи да сва антиканонска дела, која се дешавају у последње време, а посебно од времена патријарха Атинагоре, без претходног одобрења свеопштег Православља, као што су заједничке молитве, заједничка прославе Цркава Рима и Константинопоља као „сестринских Цркава“, постају обичај, постала су као света правила и као таква требају имати разрешавајуће значење и утврђујући карактер у везама две Цркве. На тај начин укидају се они свети канони Цркве који спречавају заједничарење са јеретицима...
Превиђање светих канона који изражавају православну еклисиологију и који спречавају уступке према папистима препоручио је и папа кад је посетио патријаршиски храм на Фанару:
„Не требамо се плашити преиспитивања и заједничког расуђивања о канонском поретку који је био на снази у појединим временима када је наше јединство било већ блиско али не још и савршено и кад је наша свест још била помрачена. Ти поретци не помажу више да дијалог може имати резултате и да се створе нове могућности.
За вернике обе стране је важно да узајамно разумеју да је дошло до напретка и дај Боже да се надлежни у дијалогу побрину да изведу закључке корисне за будући напредак у животу верника.“(74)
Карактеристично је да препоручујући такву праксу у истој својој проповеди, папа не само да не даје ниједан уступак у погледу канонског правног положаја папе, него отворено и без срама и оклевања прокламира у најузвишенијем центру Православља своју упорност у расколу коју је изазвао, у антихришћанским „догмама“ о примату и непогрешивости, које се по њему темеље на тобожњем примату апостола Петра: „Петар, брат Андреја, је поглавар апостола. Захваљујући надахнућу Оца препознао је у потпуности Христа као Сина Бога живога у лицу Исуса (Мт. 16,16), због те своје вере добио је име Петар јер је Црква учвршћена на тој стени (Петрос – стена) (Мт.16,18).
С друге стране њему је дато да осигура склад апостолске проповеди. Брат међу браћом, примио је послање да их утврди у вери (Јуд. 3. погл). У том духу и надахнут таквим осећајима наследник Петров, желео је на данашњи дан посетити Цркву која има за свог патрона св. Андреја...“(75)
Жалосно је да је на конференцији на Родосу у дијалогу и православна делегација заједно са папистима заобилазно усвојила заједничке литургијске молитве и пољупце. Погледајмо конкретно део заједничке изјаве:
„За време рада, владао је дух окупљања и слободног разговора. Сви чланови мешовите комисије били су уверени да ће свако приљубљивање размишљања о духовном наслеђу Цркве остати неплодно, ако не иде заједно са живим искуством тог наслеђа, и стога су дали већи нагласак на молитву.
Велики прикладни храмови на Родосу били су простор једне свечане римокатоличке литургије у суботу навече и једне свечане православне литургије у недељу ујутро. Те литургије вршили су заједно уз највеће уважавање чланови комисије уз присуство браће с обе стране.“(76)
По мом скромном мишљењу, оправдан је најозбиљнији немир из ових разлога:
С обзиром на то како се проводи дијалог и приликом тога, одређују се литургијске праксе, које стварају канонске последице промовишући de facto јединство.
Православни представници, осим хвале вредног протеста представника Грчке Цркве, нису одбацили ставове одговорних по тим питањима.
Паписти су натерали на то да присусутвују и унијати. Млитаво негодовање православних, од паписта уопште није узето у обзир. Сада разговарамо с унијатима, издајицама Правосалавља.
Дијалог се проводи без присуства свеукупности јерархије и правосалвне пастве. Као што је писало у штампи, резултати ће остати у тајности.
Теме дијалога не изгледају на први поглед антиправославно. Али је нечувено у историји Цркве да се разговара о ономе што уједињује православне и паписте, а не и иноме што их раздваја, а то су јереси.“(77)
2) Нећемо више дужити, иако постоје још многи други начини посматрања теме уједињавања „Цркава“ које бисмо могли дотаћи.
  Након свега горе реченог може се рећи да се јединство „Цркава“ догодило 1965. а остварење тога се открива поступно, због тога што још постоје неке препреке. Те препреке утврдио је и навео митрополит Егеја Амвросије и редом их набројао:
 „Негативан став манастира на Светој Гори и уопште монаха, дела клира, универзитетских професора и верних Цркве Грчке, које надопуњавају и они који следе стари календар – они су кочничари нашег друштва.“(78)
 Упитали бисмо, зашто митрополит Егеја Амвросије није између осталих препрека за остварење јединства навео и архијереје Цркве Грчке?


У ШТА ЈЕ КОНАЧНО ВЕРОВАО АТИНАГОРА

 Атинагора је по питању Православља био безобзиран! Веровао је у све и у ништа!
 Његов претходник Максим V говори да је Атинагора у часопису „Ортодоксиа“ величао мухамеданство. Такође је био виђен како се моли у константинопољској џамији Ејиуп и у Јерусалиму у џамији Омар!
 Максим V још к томе наводи да је исти Атинагора говорио: „У нашем селу, ми смо у нашој дедовској кући имали двојицу: свештеника и дервиша, дервиши Киамила. Исповедали смо и говорили наше тајне дервишу Киамилу, јер у свештеника нисмо имали поверења“!(79)
 Атинагора дакле није возљубио само папизам. Приступио је и исламизму кад се исповедао „дервишу Киамилу“ и молио се у исламским џамијама!
 Међутим зло с Атинагором није стало ни тамо. Напредовао је ка још горем. Постао је и рабин!! Постао је дакле верски литург Јевреја! Служио је у њиховим синагогама!
 Да је Атинагора постао и рабин, није производ болесне маште. То је дрско исповедање самог Атинагоре!
 „Документ“ тога је Атинагорина изјава, која је изречена у јеврејској синагоги у Њу Јорку 1940. и која је објављена у америчким новинама „New York Times“ (25.11.1940). Превод на грчки те изјаве, објавио је недавно часопис „Хроника“ (септембар – октобар 2006), који издају Израилћани Грчке. Погледајмо дакле шта пише овај атички часопис „Хроника“:
 „На Керкири где сам некада живео, служио сам литургију, доста пута као рабин за моје јеверјеске пријатеље“!!!
 Колико је имао право архиепископ атински Хризостом II (Хаџиставру) кад је написао за Атинагору:
 „Атинагора I ништа не заступа, ни у шта не верује, само за себе ради, тежи да му се име као у хероја и после смрти слави, иако је уништио Цркву“!(80)
 Овај човек, Атинагора, 1965. продао је Православље папизму и учинио јединство „Цркава“, а да то православни нису схватили. Тако да се то догодило без икаквог противљења!
 Докле ће међутим верници бити у сну?


ЕПИЛОГ

 Јединство „Цркава“ се догодило. Сагласили су се папа Павле VI и Атинагора њиховом „Заједничком изјавом“ 7.12.1965!
 Од тада, то се јединство остварује и открива постепено, као што су то његови инспиратори предодредили у његовом развоју. Једини начин да оборе оспораватеље тог развоја је онај исти начин испробан у прошлости у претходним покушајима јединства с папизмом, као 1215., 1274. или 1439.
 Тада, ти покушаји јединства нису издржали због противљења православних.
 Тада су се наши преци поделили на „уједињене“ и „неуједињене“! Ови последњи су својом титанском борбом и жртвама спасили Православље!
 И данас, се дешава исто.
 Постоји део папофила или уједињених. Они су заправо постали паписти! Они сматрају папу „православним епископом“ и помињу га. Они „заједничаре“ с њим или „заједничаре“ с онима који с њим „заједничаре“, упркос наредби Отаца који кажу: „Који заједничаре (у молитвама) с онима ван општења, и сами су ван општења!“
 Постоји и део неуједињених.
 Овај део је увек бранио православну веру од опасности папизма. Увек је осуђивао папизам као јерес.
 Увек је био против било каквог јединства са папом!
 Увек је забрањивао православним да имају било какво „општење“ с папом, али и с онима који су у „општењу“ с папом!
 Став ових „неуједињених“, у овом последњем покушају паписта и папофила да наметну своје јединство, уткан је у будућност Православља.
 Ако тај фронт буде дејствовао и опет по узору који су зацртали Свети Оци, тада ће постигнуто 1965. и остварено до данас јединство паписта и папофила бити спречено. У супротном, савремени православци који су одговорни за одбрану Православља би ће одговорни пред Богом.
 Сваки православни верник, било клирик, било монах, било лаик, треба да размисли о својој одговорности. Нека одлучи, ако жели да у Онај Дан буде окарактерисан као православан, заједно са Светим Оцима, или као јеретик – папофил заједно са папом и папистима, заједно са Атинагором, Вартоломејем и другим папофилима са Фанара и целе васељене.




 Следи српски превод службеног француског текста „Заједничке изјаве“ са означеним местима која су (у грчком тексту) намерно погрешно преведена са француског оригинала:

 Папа ПавлеVI и Константинопољски Патријарх Атинагора

 ЗАЈЕДНИЧКА ИЗЈАВА

1) Прожети захвалношћу Богу за могућност коју им је дала његова милост – да се братски сусретну на светом месту на коме је смрћу и васкрсењем Господа Исуса Христа извршена тајна нашег спасења, и где је наитијем Светог Духа била рођена Црква – папа Павле VI и патријарх Атинагора I нису заборавили на замисао коју су сваки са своје стране гајили, да од сада не пропусте ниједан гест инспирисан љубављу који би могао да олакша развој братских односа који се успостављају између Римокатоличке Цркве и Константинопољске Православне Цркве. Они су уверени да на тај начин одговарају позиву Божије милости који данас побуђује Римокатоличку Цркву и Православну Цркву, као и све хришћане, да превазиђу разлике међу њима како би поново постали „једно“, како је Господ Исус за њих тражио од свог Оца.
2) Међу препрекама које се налазе на путу развоја ових братских односа поверења и поштовања налази се и сећање на болне одлуке, дела и инцинденте, који су 1054. године довели до одлучења патријарха Михаила Керуларија и два друга достојанственика које су изрекли легати римске цркве, предвођени кардиналом Хумбертом, а ови су затим били објект истог таквог одлучења од стране Константинопољског Патријарха и Синода.
3) Не можемо да учинимо да сви ти догађаји нису били то што су били у том посебно тешком (мутном) историјском раздобљу. Али данас, када се о њима суди на мирнији и уравнотеженији начин, важно је да признамо претеривања која су на њима оставила своју мрљу и која су касније довела до последица које су, колико можемо да проценимо, отишле много даље од намера и предвиђања њихових активних учесника тих догађаја, чије су се одлуке тицале одређених личности, а не Цркава, и нису имале намеру да прекину црквено општење између катедри Рима и Конастантинопоља.
4) Због тога папа Павле VI и патријарх Атинагора I са својим синодом, убеђени да изражавају заједничку жељу за правдом и неподељен осећај љубави својих верника, и подсећајући се речи Господа (Мт 5,23-24): „Зато дакле ако принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим“, сагласно изјављују:
  а) да жале због увредљивих речи, због неутемељених оптужби, због дела која су за осуду, који су са обе стране означили или пратили тужне догађаје тог периода;
  б) такође да жале због одлука о одлучењу које су им следиле и да из црквеног памћења уклањају сећање на те догађаје који све до данас делује као препрека зближавању у љубави, и да желе да их предају забораву;
  ц) на крају, да жале због непријатних догађаја који су претходили (екскомуникацијама) и оних који су следили и који су сви заједно, под утицајем различитих фактора, међу којима су и међусобно неразумевање и неповерење, на крају довели до стварног прекида црквеног општења.
  5) Овај акт међусобне правде и опраштања, тога су свесни папа Павле VI и патријарх Атинагора са својим синодом, неће бити довољан да оконча старе и новије разлике које постоје међу Римокатоличком Црквом и Православном Црквом, који ће, деловањем Светог Духа, бити превладане чишћењем наших срца и кајањем за све историјске погрешке, а захваљујући снажној жељи да се дође до заједничког исповедања и разумевања апостолске вере и тога што та вера од нас захтева.
 Чинећи то, они верују да ће то бити угодно Богу који нам одмах прашта, ако ми праштамо једни другима, и да ће од стране целокупног хришћанског света, а посебно од стране Римокатоличке Цркве и Православне Цркве, то бити прихваћено као израз искрене и узајамне жеље за помирењем и као позив да се у духу узајамног поверења, поштовања и љубави настави дијалог који ће их уз Божју помоћ довести да поново, ради највећег добра душа верника и доласка царства Божијег, живе у пуној заједници вере, у братској сагласности светотајинског живота какав је међу њима постојао за време првих хиљаду година живота Цркве.

 7. Децембра 1965.
 (Acta Apostolicae Sedis 58,1 (1966) 20-21)

ФУС НОТЕ

(1) Аутор овог текста је верник Грчке Истински Православне Цркве.
2) И архиепископ атински Христодулос молио се заједно са претходним папом Јованом Павлом II када је последњи посетио Грчку. Карактеристичан је одговор који је Христодулос дао представнику конзервативних новина „Ортодоксос Типос“ кад је био упитан да ли је говорио „Оче наш“заједно са папом у нунцијатури у Атини. Одговорио је одрично али је додао да није говорио на грчком него на – енглеском!
3) Ово се догађа доделом стипендија од стране паписта православним теолозима да студирају на папским универзитетима латинску теологију. У овом тренутку око 80 теолога студира на папским теолошким школама. У папској школи студирао је и Вартоломеј и постао заиста језуитски катихета који је одбранио своју докторску дисертацију о кодификацији светих канона, за које је одлучио „да се неки међу њима требају изменити, други међусобно стопити, трећи повезати а неки сасвим укинути, вероватно у потпуности“. Архимандрит (сада псевдопатријарх константинопољски) Вартоломеј Архондони:“О кодификацији светих канона и канонског поретка у Православној Цркви“ Солун 1970. стр.5)! Вартоломеј тражи укидање одређеног броја од више од 800 канона које има Православна Црква, по узору – изгледа – на папизам где важе неких тридесет канона, или на протестантизам где нема ни један! Искључена је међутим могућност да Вартоломеј тражи укидање оних канона који осигуравају епископска и патријаршијска „права“! Након свега тога нико се не треба зачудити кад чује како Вартоломеј говори да Православље и папизам чине једно Тело Христово, као што је написао у својој поруци мешовитој радној комисији Римокатоличке Цркве и Светског Савеза Цркава (часопис Ортодоксиа, јун-септембарм 1994. стр. 444)
4) Атинагора је говорио за теологе: „Ја нисам теолог. Теолози су зли. Теолога се гнушам јер се они са догматског гледишта упиру да шире неслогу и спречавају уједињење Цркава“ (Ортодоксос Типос 191-192 1-15.8.1973. стр.1)
 Такође је говорио: „Зашто одржавамо трагедију поделе? Зато што то желе теолози. Какву препреку виде сада након уклањања анатема? Пре раскола, јединство источних и западних није било у облику управе. Постојало је у животу. Католици у западном делу и ми у источном. Јединство живота је било то што нас је уједињавало. Данас не тражи послушност једне Цркве другој или изједначавање цркава у свим појединостима. Не постоји догма која нас спречава. Разлике мало по мало нестају. То нестајање разлика се остварује силом љубави и развоја који се опажа у Римској Цркви. Првенство папе о којем је било пуно речи не проширује се изван географских граница Католицизма. Непобожно је и безобразно да тражимо од других да одбаце оно што садржи њихову вековну традицију“ (новине Вима, 5.4.1970., Ортодоксос Типос (120) 20.5.1970. стр.4).
 Такође обраћајући се својим теолозима и показујући одсуство поштовања према њима рекао им је: „Затворићу све вас теологе на једно острво, хранићу вас фазанима и опијати вискијем да нас оставите на миру да радимо свој посао“ (Ортодоксос Типос (420) 1.8.1980.)!!!
5) Недавна посета папе Бенедикта XVI Константинопољу 29-30. 11.2006. изазвала је више него икад осећај издаје православног грчког народа која се одиграла у овој некад православној патријаршији. Али с друге стране ова посета изазвала је само „платонска“ негодовања Свете Кинотите (заједнице) Свете Горе и одређених конзервативних кругова у званичној цркви, без неког конкретног потеза, а тај потез би био само – прекид општења!
6) Атанасије Велики П. Г. 26,596А.
7) Иринеј. ЕЛЕГХОС КАИ АНАТРОПИ ТИС ПСЕУДОНОМУ ГЛОСЕОС ЛГ',7,1076.
8) Сасвим исправно Христо Андруцос пише: „Јеретици губе апостолско прејемство својим неправославним учењем“ (Догматика, стр. 281,282)
9) Никодим Светогорац излаже: „Према 68. апостолском канону, јеретици немају благодат Светог Духа, према 46. апос. канону, њима извршене свете тајне нису нити дејствене нити свете. (Пидалион стр. 91.)“
10) Кармин, Догматске и симболичке поруке, том 1. Атина 1952. стр. 345.
11) Да би показали у чему је обмана у даљем тексту ћемо изнети методологију којом је постигнуто јединство 1965, а како се проводи сила, подсетићемо на прогон од стране папофила са Фанара Свештеног манастира Есфигмен у име тобоже Православља што је у „лепом“ светлу приказало нашу земљу пред очима читавог света. Но истовремено то иде у прилог и Турцима да и они могу поновити исто на штету Патријаршије која је злосретно пала у њихове злославне руке! 12) Орт. Типос, децембар 1966.
13) Орт. Типос, фебруар 1964.
14) Протопрез. О. Георгије Металинос: „Ако ми заћутимо, камење ће повикати“, Орт. Типос (1672) 12.1.2007. стр.5.
15) Часопис Теодорима, септембар 2006. стр. 460.
16) Исто, јул-септембар 2006. стр 329.
17) Орт. Типос, (333) 20.11.1978.
18) Часопис Спита (Искра), мај-јун 1980.
19) О томе изричито говори 15. канон Прводругог цариградског сабора (861.г.)
20) Орт. Типос (1434) 16. XI 2001. стр. 1.
21) Марко Евгеник, Посланица Теофану П.Г. 160, 1097Д, 1100А.
22) Римска Црква је у то време била православна, (п.п.).
23) Доситеј Јерусалимски, „Дванаестокњижје“ књига 7 стр 116.
24) Силвестар Сиропулос, Успомене XII, 13, Париз 1971, стр. 562-564.
25) Посланица Светогорских отаца императору Михајлу Палеологу.
26) Генадије Схоларије, Писмо црквеним старешинама итд., часопис Преподобни Григорије Светогорац, бр. 21 стр. 23.
27) Томос Љубави, стр. 525, 528-530, П. Григорије, Пут мира, том I стр. 293
28) Управа Заједнице Св. Горе зачуђујуће лаже да то није истина, кад то потврђује сама Патријаршија. Али како онда Света Заједница зна да „папини химнографи“ нису светогорци?
29) Часопис Агиос Агатангелос (218) новембар – децембар 2006. стр.3.
30) Заиста овој пракси је аплаудирао Атинагора као што је говорио 1971. у Константинопољу скупу ходочасника америчких Грка рекавши: У Америци већ причешћујете многе (тј. паписте) и добро чините! И ја овде кад дођу католици и протестанти и траже да се причесте, пружам им Св. Чашу! И у Риму се чини исто, као и у Енглеској и Француској!“ (новине ортодоксос Типос (365) 13.7.1979.).
31) То да француска реч excommunication значи грчки не општење, показује исти француски текст „Заједничке изјаве“, који, док говори о прекиду црквеног општења, два пута употребљује израз la communion ecclesiastique, што значи грчки црквено општење, како правилно показује службени црквени превод, а не грчки – црквена анатема (проклетство).
32) Када православни инсистирају на тој светоотачкој заповести, Латини и латинофили их оптужују да на тај начин желе спречити јединство, како у вези с тим пише о. Јован Романидис: „Православни теолози који инсистирају да постоје теолошке разлике које одвајају Православну од Римске Цркве су људи чији је пун и једини мотив да спрече јединство.“ (Јован Романидис, Православље у Америци на Теолошком симпозију Харистирион, професора Панајотис Христу, Солун 1967. стр. 514-515).
33) Сабор у Латерану одржан је 1215. г. Франколатини су 1024. у свом 4. крсташком рату завладали, Константинопољем. Папа Инокентије III послао је у Константинопољ три кардинала. Они су тражили од православних само признање првенства папе римскога. Остале разлике оставили су по страни. Франци су као освајачи, искористили своју снагу и силом наметнули православним клирицима „заклетву верности“ папи. Неки Ромеји (Византијци су Ромеји пошто се Константинопољ сматрао наследником Рима и Новим Римом – СИП) дали су такву заклетву и тиме постали паписти. Већина је међутим одбила. Многи од тих клирика су напустили град. Отишли су у новостворену државу Никеју у којој је тада уточиште имао император Теодор I Ласкарис са патријархом. Император је желео сазвати васељенски сабор у Никеји с намером да прогура „јединство“ да би добио папину помоћ против Турака. Његов план је међутим пао у воду из разлога што се томе успротивио тада чувени митрополит Навпактоса Јован Апокакос. Православни клирици који су одбили положити ову заклетву, нису хтели служити Литургије у црквама у којима су претходно служили Латини. Оне које су били крстили франколатински клирици, ромеоортодоксни су крстили из почетка. Један део православних клирика у Константинопољу тражио је сазивање васељенског сабора како би се решио проблем. Тај сабор, тобоже „васељенски“, сазвао је папа 1215. у Латерану у Риму. На тај Сабор није дошао ни један Ромеј, него једино Франци, тј. представници латинских патријаршија (Константинопоља., Александрије, Антиохије и Јерусалима) које су основали крсташи након свог 4. крсташког похода пошто су укинули православне патријаршије.
Овај Сабор се уверио да је „јединство“ било недостижно. Уверио се да Ромеји ни у којем случају не прихватају издају свог Православља. Због тога је Сабор решио да пристане на неке безболне уступке према Ромејима. Дозволио је да задрже разлике у веровању, као своје црквене обичаје, под претпоставком да признају „првенство“ папе. На тај начин створена основа Уније (унијатства). (В. Стефанидис, Црквена историја, Атина 1970. стр. 381-2).
34) Псеудосабор у Лиону ослонио се на Михаила Палеолога, првог ромејског императора који је признао папино првенство, Филиокве и употребу бесквасног хлеба у Литургији. Остале разлике су остављене. (В. Стефанидис, Црквена историја, Атина 1970. стр. 385-386, Н. Полити, Једино јединство, Ортодоксос Типос (87) мај 1968.)
35) Сабор у Фиренци завршио је свој рад у јулу 1439. Закључило се јединство „Цркава“ франкопаписта и ромеоправославних. Православни су примили првенство папе! Примили су такође и учење о „Филиокве“. Папа је тражио да православни признају да је „Филиокве“ додано у Символ вере законито. То питање остављено је да се регулише после „уједињења“ Разлог због којег је папа тражио да синод разреши да је додатак „Филиокве“ законит, био је тај, да Ромеји не би више могли тврдити да су праведно анатемисали Франке 867. и на VIII васељенском Сабору 879. Нису се сложили по питању „чистилишта“ иако су пре службених разговора вођене неке прелиминарне расправе о томе да ли људи одмах након смрти уживају или рајско благостање или паклене казне. (Гилл, Сабор у Флорентији, Атина 1962. стр.315,319)
36) Орто. Типос. (1615) 21.10.2005.
37) Орт. Типос (341) 26.1. 1979.
38) Новине „Етнос“ 20.3.1970., Орт. Типос (118) 10.4.1970. У осталим својим изјавама Атинагора је рекао: „Првенство и непогрешивост? Шта нас то занима? Свака Црква ће задржати своје обичаје. Ако то жели Католичка Црква, нека задржи... Уосталом сви сматрамо себе непогрешивим. У нашем раду, у нашим мислима, у свему. Пита ли тебе твоје жена колико соли да стави у јело? Сигурно не. Има своју непогрешивост. Нека је има и папа ако то жели...“ (новине Естиа, 31.3.1970., Орт. Типос (122-123) 1. и 20.7.1970. стр. 4
39) Гаврило Дионисијатски: Жалостан и антиправославан дијалог, ТИПОС, фебруар 1964.
40) Католики (1596) 28.8.1968.
41) Орт. Типос (365) 13.7.1979.
42) Орт. Типос (169) 1.11.1972. стр. 1.
43) Ст. Пападопулос, Православни пут – Црква и теологија у трећем миленијуму, Атина, мај, 2000., стр. 130.
44) Висарион, митрополит витинијски, на псеудосабору у Ферари. Фирези (1433-1439) подражавао је жељу византијског цара да пошто пото дође до уједињења. Касније је за награду од папе постао кардинал.
45) Записи Хризостома II, 15.7.1963.-15.7.1964., стр. 197.
46) Јосиф Вријение, Пронађена дела, том 2. Солун 1990. стр.18
47) Св. Никодим Светогорац у свом кондаку хвали Св. Марка: „У оклоп нератни одевен, богомудри, разбио си високоумље западне побуне, изабраниче Утешитеља од рођења, истакнути првоборче Православља, ради тога ти кличемо: Радуј се Марко, похвало православних!“
48) Св. Марко Евгеник:“Свим хришћанима на копну и на острвима“ пар. 6 и 7. П.Г. 160, 172Б, и 201 CD
49) П.Г. 160,536 CD.
50) Исто.
51) Максим Исповедник, О деловању за време првог прогона у Визији, 1. део, P.G. 90,144D – 145A.
52) Атанасије Велики, Против јеретика, 1,4 VEPES 30,125.
53) Јосиф Вријеније, Пронађена дела, 2.том. стр 26. Солун 1990. P.G. 140,620А.
54) Патријарх Нектарије, Света и светска историја, издање Св. Ман. Синај, Атина 1980. стр 231.
55) P.G 13,128.
56) „Ако неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је анатема. Маран ата.“ 1Кор. 16,22. Свети Јован Златоусти је по речима Светог Теодора Студита подизао глас говорећи:“Непријатељи Божији нису само јеретици, него и они који (молитвено) опште са њима!“ P(G.99, 1049А)
57)Гал. 1,8,9.
58) Из овог разлога се у 2. параграфу француског оригинала где се излаже о анатемама из 1054. користи реч excommunication (изопштење) уместо грчке речи проклетство, очигледно с намером да се како некад, тако и сада у параграфу 4 б „Заједничке изјаве“ из 1965. обману православни.
59) Новине Ортодоксос Типос (137) 1.4.1971. стр.2.
60) Орт. Типос (432) 21.12.1980.
61) Атинагора је говорио скупини америчких Грка који су га 1971. посетили на Фанару: „Ја дајем предност дијалогу Љубави. Да се волимо! И што се догађа данас? Дух велике љубави шири се на хришћане Истока и Запада. Већ смо у љубави. Папа је рекао:“Стекао сам једног брата и кажем му, волим те! То сам рекао и ја: „Стекао сам једног брата и рекао му, волим те“!!!(Орт. Типос (365) 13.7.1979)
62) Колико је смешан „теолошки дијалог“ очигледно је из чињенице да се кроз многе године дијалог водио око општих тачака у којима мисле да се слажу и паписти и православни, а не тамо где се не слажу, као што су Филиокве, примат, итд. Али ни исти папофили немају поверења у један такав дијалог.
Атинагора је 1971. рако: „Теолошки дијалог. И имамо теологе с обе стране који студирају питања која се из старине опет јављају. И будући да нема много наде у теолошки дијалог . опростите ми теолози, ви сте овде у великом броју – због тога ја дајем предност дијалогу љубави.“ (Орт. Типос (365) 13.7.1979.)...
Осим тога, плод тога „дијалога“ био је неправославни споразум у Баламанду 1991. у којем је призната Унија као модел јединства!
63) Такве посете остварили су у Константинопољу папе Павле VI, Јован Павле II те Бенедикт XVI, а у Атини Јован Павле II 2001. Такође одговарајуће посете остварили су у Ватикану патријарси Атинагора, Димитрије, Вартоломеј и атински архиепископ Христодул.
64) Као што је: „Ништа нас не раздваја“ од паписта (Атинагора), да смо једна Црква итд.
65) Давање причешћа (intercommunio) од тада се догодило у многим случајевима, као у Равени 2002. од Вартоломеја и Анастасија архиеп. Албаније који су причестили паписте! (То се догађало и раније – види фусноту 29 п.п.)
66) Карактеристичан случај објављен је у чланку „Ново доба“ (Орт. Типос 166д 17. 11. 2006. у којем нас професор – свештеник К. Беис извештава о једној таквој екуменистичкој литургији која се догодила на острву Сиро.
67) Карактеристичне су Атинагорине лажи и антихришћанске тврдње које је изрекао 1971: „Овде, 15. јула 1054. кардинал Хумберт ставио је на свети олтар цркве Свете Софије Ливело (булу) против патријарха Керуларија. И Керуларије је на исти начин одговорио. Не знам да ли је учинио добро што је одговорио, али у сваком случају, одговорио је. Та два Ливела, та два писма изазвала су раскол. Раскол никада није превладао нити у Риму, нити на Истоку, али смо тако живели 900 година... И до 1054. имали смо многе разлике. И у овоме и у ономе Филиокве. Додатак у „Символу Вере“ настао је у 6. веку. И примали смо га толике векове, као и толике друге разлике. Али смо се волели. А кад се људи воле, разлике не постоје. Али 1054. кад смо се престали волети дошле су (на видело) све разлике. Волели смо се и имали исе Тајне: исто крштење и посебно исту Свету Чашу.“ (Орт. Типос (365) 13.7.1979.)
Да је ове речи изговорио неко други, рекли бисмо да је неписмен. Атинагора је знао историјску истину, али ју је искривио да би обмануо вернике. И у томе је успео! И успевају у томе до данас разни папофили са свиме што се противи историјским чињеницама и богословљу, без да при том, како би требало, протествује народ!
68) При званичној посети патријарха Вартоломеја Ватикану 1995, на дан када паписти и новокалендарци славе Петровдан, а на питање зашто се није причестио са папом, Вартоломеј је одговорио дословно: „Нисам достојан да се причестим са њим из заједничке Чаше!“
69) Папа Павле VI је рекао: „Са православном Црквом налазимо се скоро у потпуном заједништву и могућности пастирске сарадње су аналогне уској вези која нас уједињује“. Објашњавајући труд око јединства, рекао је да „колико се увеличава једногласност међу нама, толико више дише сарадња.“ (Орт. Типос (176) 15. XII 1972. стр.4)
70) Георгије Капсанис, Јединство цркава, Орт. Типос (143) 1.7.1971. стр.2.
71) Антиканонска деловања епископа, Орт. Типос (146) 14.9.1971.
72) Епискепсис (243) 1.6.1980. стр.4.
73) Орт. Типос (423) 19.9.1908.
74) Епискепсис (221) 1.12.1979. стр.4.
75) Епискепсис (221) 1.12.1979. стр. 13
76) Епискепсис (233) 15.6.1980. стр. 24.
77) Орт. Типос (438) 2.1.1981.
78) Орт. Типос (1593) 15.4.2005.
79) Патријарх Максим оптужује Атинагору, Орт. Типос (191-192) 1. и 15.8.1973. стр.1
80) Види фусноту 48.

 Преведено из истоимене брошуре са Грчког језика, Атина 2007.