четвртак, 11. фебруар 2010.

ЕКСКЛУЗИВНО ЗА СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН


ИНТЕРВЈУ СА ЈЕРОМОНАХОМ АКАКИЈЕМ

Оче Акакије, помаже Бог и благословите. Хтели бисмо да вам поставимо неколико питања у вези Српског Истинског Православља како би се читаоци нашег блога упознали са вашим ставовима и мишљењем по актуелним питањима уско везаним за задату тему. Реците нам када је дошло до подвајања и која је основна разлика између званичног и истинског православља?

Бог Вам помогао и нека нас све Господ милостиво благослови.
Довољно је бацити само површни поглед на историјски ток дешавања, тј. развијања апостасије која је плански свеобухватно запљуснула Православну Цркву у XX веку. Диригованим насилним свргавањем свих православних монархија на челу са Руским Императором, како то многи свети оци тумаче, уклоњени су они који су заустављали експанзију великог отпадништва о коме прецизно говори свети Јован богослов у својој Другој посланици Солуњанима. Паралелно са великим револуционарним политичким превирањима, Црква трпи нападе у обе сфере – физичке и духовне. Физичке прогоне од споља, а духовне кроз јереси и расколе изнутра.
Сергијанизам и екуменизам са новокалендарским расколом узели су маха и уз помоћ антицрквених државних власти преузимају целокупну црквену власт. Насупрот овој отпадничкој тенденцији од самог почетка издваја се покрет који стаје у одбрану истине и слободе Цркве. Иако у мањини овај ревнитељски покрет који се већ у самом почетку назива Истински Православни Хришћани или Истински Православна Црква постаје озбиљна претња креаторима црквене апостасије, те због тога почињу брутално да га прогоне. Крајем прве половине XX века већ је увелико повучена оштра и јасна линија раздвајања између отпадничког званичног православља и Истинског Православља који до данас паралелно настављају своје, међусобно супротстављено деловање, свако од њих идући ка своме зацртаном циљу - званично православље, по сваку цену, ка остварењу јединства свих религија, по плану Новог Светског Поретка, а Истинско Православље, по сваку цену, у врло тешким условима борбе за очување истине и слободе Цркве, остварује стварну мисију Цркве – спасења људског рода.

Ви сте у Србију први донели пламен Истинског Православља. Какво је ваше мишљење, да ли се он довољно разгорео и да ли Србија има капацитет да Истинско Православље подигне на неки виши ниво, као што је то случај са готово свим традициално православним земљама, где је Истинско Православље веома јако, организовано и многобројно са епископатом, клиром и монаштвом? 

Да, Србија се у многоме издваја од других традиционално православних земаља. На првом месту, по моме мишљењу, Србију мучи површност по питањима вере као и давање великог али безразложног поверења црквеним личностима који се намећу као неприкосновени ауторитети, док то по минималним православним критеријумима ни мало не заслужују. Суштински проблем је као што сам рекао површност. Екуменизам који се пажљиво и веома осмишљено гаји у званичној СПЦ је најозбиљнији део њене апостасије, а на који се врло мало обраћа пажња. Екуменизам је опасна јерес која у корену сече основне догме јеванђелске истине Православног хришћанства. Православно хришћанство се ставља на исту раван не само са свим могућим хришћанским јересима него и са разним монотеистичким, па чак и многобожачким религијама. На сав глас се понављају изјаве да сви верујемо у истога бога и да се свако на свој начин, како то правила његове вере налажу, приближава богу, тј. свако у својој вери задобија спасење. Чак шта више, такви безбожни ставови нису нешто што је наметнуто са стране, него је то истинско убеђење у које се искрено верује. Заједничке екуменистичке службе и молитве су само спољашна пројава овог истинског безумља. Акценат борбе за веру у Србији се стално преноси са суштине на периферију, са узрока на пропратне пројаве. Пример је данашња бука која се диже у вези новачења богослужења: отворене или затворене двери, гласне или тихе молитве, итд. Све то јесу озбиљне неправилности, али по оној старој, овде је реч о гутању камиле док се цеди комарац. Српски екуменисти који управљају званичном СПЦ вешто и мудро, и нажалост веома успешно, спроводе у дело своје мрачне циљеве. «Време је на мојој страни» - то је стародревни ђаволски рецепт полаганог и осмишљеног навикавања на нешто што знамо да није добро. Зато екуменисти стрпљиво, деценијама, представљају екуменизам као нешто нормално и здраво, као нешто што се подразумева. Они не обраћају много пажњу на вапајне протесте својих клирика, монаштва и верника јер знају да они полако али сигурно временом јењавају. То је тмурна реалност црквеног стања у Србији. А ако нема свесности о томе да је екуменизам јерес као и то да је он постао нова догма званичне СПЦ, онда наравно нема ни спремности за истинску борбу против њега, а коју је обавезан да поведе сваки православни хришћанин. Први корак те борбе, после уверења да екуменистичка СПЦ не намерава да промени свој курс апостасије, је прекидање сваког молитвеног општења са њом и присаједињење канонском Истински Православном епископату. Тако да је мој коначни одговор на ваше питање да верујем само у силу Божију која се баш у немоћи познаје. Та сила Божија и молитве наших светих предака на челу са светим Савом, могу да покрену наш народ ка познању и одбрани истине и да у Српском Истинском Православљу дође до препорода. У то верујем и томе се искрено надам.

Поменули сте борбу која се води против новотарија у СПЦ, у ту борбу је укључено доста часних и искрених људи, духовника, клирика, интелектуалаца, монаштва и верног народа. Они се представљају и као антиекуменисти. Да ли постоји сарадња између њих и вас и какав је ваш став према њима?

Ти конзервативни и тредиционалистички кругови унутар СПЦ јесу борци против новотарија и екуменизма, али само донекле. У многим ставовима се слажемо када је у питању сагледавање савремене апостасије. Чак се слажемо у закључку да је екуменизам јерес. Они се попут нас оштро противе увођењу новог календара и чувају предање типика богослужења супротстављајући се његовој реформи.
Ипак, постоји велика, суштинска разлика између «бораца изнутра» и истински православних. На пример, они кажу: екуменизам је јерес, као и то да су многи СПЦ епископи јеретици али не сви, јер тобоже постоје и они које се екуменизму противе. Шта значи ова тврдња? Ако узмемо у обзир да је Црква органска заједница заснована на исповедању вере и причешћивању из исте Чаше, како је онда могуће тврдити да унутар исте цркве, у оквиру једне органске заједнице у истој Чаши, постоје јеретици и православни? То не може бити! Навешћу пример: Како је могуће да је њихов фаворит епископ Никанор Банатски православан, како они верују и тврде, ако је он у евхаристијској заједници са својим колегама екуменистима који верују другачије – злославно? Он на крају крајева помиње свог патријарха. Данас је то г. Иринеј, а патријарх помиње остале патријархе помесних цркава на челу са Васељенским патријархом Вартоломејем. Сви ти патријарси су већ пар генерација у назад у екуменизму и расколу новог календара. Тако да је апсурдно сматрати г. Никанора православним епископом све док је он у општењу са екуменистима и новокалендарцима. То је основна разлика између њих и нас. Што се тиче нашег заједничког противљења новом келендару и ту постоји огромна разлика. Званична СПЦ унутар граница своје дијацезе држи се старог календара али ван својих граница она саслужује искључиво са новокалендарцима док старкокалендарце сматра расколницима и сектом. Зар то није шизофрено? Борцима изнутра такав положај СПЦ према питању календара уопште не смета, те је апсолутно нејасно зашто се они представљају као строги противници увођења новог календара? Ми, Истински Православни Хришћани сматрамо да је нови календар опасан раскол кога су изазвали екуменисти ради јединственог циља - приближавања јеретицима. Нови календар је давно и то неколико пута од стране свеправославних Сабора осуђиван и чак анатемисан. И како је могуће сматрати расколницима старокалендарце који чувају веру и свето предање и који ништа нису изменили, а новокалендарце признавати као закониту канонску цркву? Ово су заиста ствари које здрави разум не може да прихвати. Ето то су отприлике у кратким цртама разлике међу нашим ставовима који, видите и сами, нису занемарљиви те је нека озбиљнија сарадња између њих и нас бар за сада незамислива. Иако, не могу да не кажем узајамне симпатије, па чак и подршке постоје.

Многи у Србији вам замерају што се Српски Истински Православни Хришћани налазе под Грчком ИПЦ. Какве су ваше прогнозе по питању Српског Истински Православног епископа, има ли наговештаја да ће у неко догледно време Српски зилоти добити свога епископа? Крећете се у највишим црквеним круговима, недавно сте виђени и међу двема истински православним јерархијама Грчке и Руске Цркве. Многи мисле да сте ви најреалнији кандидат. Реците нам нешто о томе.

Истински Православни Хришћани Србије налазе се под привременим Архијерејски омофором Грчке ИПЦ до тренутка добијања свог, Српског епископата. Тренутна ситуација никако не значи да се ми не сматрамо Српском Црквом и Светосавцима и трудимо се да у оваквим околнистима, без епископа, очувамо неку врсту аутономије у односу на сестринску Грчку Цркву која нам је пружила руку помоћи. Србија неизоставно треба да добије свога Српског епископа без обзира на тренутне лоше услове у којима се налази мало стадо Истински Православних у Србији. Баш је епископ тај који може, својом епископском од Бога му датом силом и својим пастирско - мисионарским радом, поверену му паству довести у ред и што је најважније побољшати услове за што нормалнији ток црквеног живота у парохијама и манастирима своје епархије. Колико била мала или велика црквена заједница без сталне и живе епископске бриге и његовог очинско – пастирског старања не може да доживи напредак, напротив она је осуђена на пропаст. Ми са тим проблемом живимо већ више од једне деценије и такво стање је засигурно оставило веома лоше и негативне последице које се и те како осете. Ја искрено верујем да ће се рукоположењем Српског епископа много шта суштински променити на боље. Са вашом прогнозом о мени, по вашим речима, као најреалнијем кандидату за епископа, се не слажем. Неозбиљно је и причати о могућности таквог исхода догађаја. Ипак, рећи ћу вам моја размишљања о томе. Ја себе сматрам апсолутно неспособним и физички и духовно за тако велики позив, а још више за огромну одговорност пред Богом, светим Савом и верним народом. Једва да носим и овај крст који је на мени. Верујте, ја сам монах и веома тешко се сналазим у овим обавезама око цркве и контактима са народом чак и у оваквим условима обичног јеромонаха. Осећам да ни приближно нисам нити ћу икада бити дорастао и спреман да понесем толики терет бриге о другима и превелике одговорности не само за сваку појединачну душу него и за Истински Православну Цркву коју би дати епископ у оваквим условима представљао пред лицем Српског народа и пред целим светом.

Да ли постоји реална могућност преласка Српских Истинитих Православних Хришћана под архијерејски омофор Руске Истински Православне Цркве? У последње време се доста говорило о томе. Какав је Ваш став по томе питању?

Па, о томе се заиста разговарало и данас та опција није да није актуелна и то из више разлога. Прво, наша природна сродност и блискост као словенских народа у коју је укључена и много лакша међусобна комуникација у којој баријера језика није толико отежана као у односу са браћом Грцима. Друго, наша лична познаства са Руским Истински Православним Архијерејима дају нам наду да ће евентуална сарадња између Руске и Српске сестринске Цркве бити много топлија, отворенија, срдачнија и делотворнија, него што је то данас са браћом Грцима. Ипак, о могућем реалном преласку под Руски Архијерески омофор још увек је рано говорити због не решене ситуације у вези уједињења Руске и Грчке ИПЦ. У сваком случају та опција стоји отворена.

Како ви видите будућност црквених кретања Србије, да ли очекујете да се услед напредовања апостасије у званичној СПЦ један део клира и народа, па чак можда и неки епископ ипак одлучи на одвајање од екуменизма и светске религиозне глобализације? Ако до тога дође, да ли би тада постојала могућност ваше међусобне сарадње, тј. стапања у један јединствени антиекуменистички фронт у коме би Српско Истинско Православље могло да се пореди са јаким Истински Православним Црквама Грчке, Русије и Румуније?

Мало је вероватно да ће се десити неки већи позитиван организовани преокрет у редовима СПЦ. Могу се очекивати само појединачни случајеви. Што се тиче СПЦ епископа у смислу таквог подухвата, реално гледајући потпуни сам скептик и песимиста. Ипак, остављам по томе питању место за чудо Божије и некакву посебну Божију интервенцију. У сваком случају ми смо отворени за сваку сарадњу са потенционалним ревнитељима који би се решили на такав корак. Наравно, под условом да се усагласимо око Истински Православног исповедања вере. Када то кажем, мислим на не признавање благодатности св. Тајни код православних екумениста и новокалендараца. Тачније, непоколебивог еклисиолошког става да се православни екуменисти и новокалендарци налазе изван Цркве. Екуменисти због своје чврсте и непокајане убеђености у јерес екуменизма, а новокалендарци као веома опасан раскол. То је основна поставка исповедања вере са којом нема компромиса. Потпуно друга ствар је договор око начина примања наведених јеретика и расколника који је покретљив од акривије до икономије у зависности од одлуке и расуђивања разних помесних Истински Православних Цркава. Ако дође до наведених сагласности у исповедању вере, са великом радошћу ћемо уживати у заједничарењу са нашом браћом у Христу.

Поменули сте акривију и икономију као два начина примања у Цркву. Иако је опште познато да су и један и други начин подједнако били примењивани у историји Цркве, у новије време се чини да је по тој основи дошло до оштре поларизације. Какво је ваше мишљење по том питању?

Да, добро сте приметили да се у православном свету та поларизација све више истиче. За либерално екуменистичко православље икономија је постала неприкосновени догмат и јединствени начин дејствовања цркве при сваком питању без икаквог расуђивања. Са друге стране екстремни зилоти се држе друге крајности – акривије по сваку цену, такође без здравог расуђивања. Такве појаве без обзира са које стране долазе нанеле су цркви велику непроцењиву штету. Ја лично сам заступник акривије али са расуђивањем, а икономију, тј. снисхођење као равноправни са акривијом начин деловања Цркве у могућим различитим околностима, не одбацујем. Примену акривије или икономије има право да изабере Сабор епископа једне помесне Цркве. Данас имамо разне примере различитих Истински Православних помесних Цркава. Грчка ИПЦ се држи акривије, тј. примања екумениста и новокалендараца путем миропомазања; Руска ИПЦ се држи икономије те прима сергијанце – екуменисте само покајањем, док Румунска ИПЦ екуменисте прима покајањем, а новокалендарске расколнике миропомазањем. Таквих разлика је било много у историји Цркве и никада нису представљали проблем у вези међусобног јединства. Овде треба укључити и појаву неканонског крштења обливањем или прскањем. Пошто се у екуменистичком православљу такав неправилан и не православан начин потпуно одомаћио, пред Истински Православне епископе се поставио проблем како примати такве особе које нису правилно крштене – икономијом им признати такво крштење или пратећи акривију без икакве опасности их исправно крстити. У зависности од помесне Цркве или чак појединачне одлуке и расуђивања неког епископа ова пракса је различита. И једни и други свако по своме расуђивању поступају исправно. Такав зрели став кога су се од давнина држале разне помесне цркве требао би и данас бити опште прихваћен.

Када се води реч о Истинском Православљу постоји реална и крупна замерка на рачун унутрашњег нејединства и многобројних подела који се у круговима званичног православља злонамерно фокусирају и стављају у први план док се његова слава исповедништва и борбе за Православље своде на ништа, све у циљу његове потпуне дискредитације. Како објашњавате обе ове појаве? 

Колико је код званичног православља велик проблем јереси и новотарија толико је код Истинског Православља велико искушење међусобне поделе. Споља и површно гледајући то је све тако, али свако ко само мало дубље сагледа историју подела код Истински Православних увидеће да није ни приближно све тако црно како то екуменисти желе да представе. Упоредимо то са свеопштом Хришћанском Црквом од апостолских времена до данас. Из угла једног злонамерног спољашњег критичара она би се могла окарактерисати као потпуно раскомадана и распаднута. Не могу се набројати безбројне цркве, фракције, заједнице, групе и подгрупе које су се временом одвајале једна од друге, док у исто време сви они себе представљају као хришћане. Зар ово није идеалан доказ против, за сваког злонамерника који би хтео да у потпуности омаловажи и дискредитује хришћанство? Наравно да не. Као што нису никакав доказ против, сличне оптужбе од стране екумениста на рачун Истински Православних. До XX века Православна Црква била јединствена чуварка Истине и јединствени носилац Апостолског прејемства. Тај историјски пут су пратила безбројна отпадања од матице – Цркве Православне разних јеретика и расколника од којих многи постоје и до данас. Сва та отцепљења, тачније отпадања нису утицала на каноничност Православља јер је једноставно кукољ био раздвајан од пшенице, тј. јеретици од правоверних. Изворно Хришћанство се од свог највећег успона, у времену од светог цара Константина великог па све до светог цара Николаја II Романова, услед свих тих отпадања, нарочито после отпадања западних цркава у Папску јерес, почело сводити на мањину. Данас, када су све источне званичне православне црква покошене јересју екуменизма, Истинско Православље наставља непрекинуту везу очувања правоверја, отачког предања, каноничности и апостолског прејемства. И на крају као што смо већ казали, то што су неке групе отпале од Цркве и себе даље називају Истински Православнима црквама и синодима, не игра никакву улогу. Још нешто бих рекао. Разлика између званично православних и Истински Православних по питању конпактности првих и „разједињености“ других састоји се и у следећој важној чињеници. Званична црква држи без икаквог проблема у својим редовима епископе дрске јеретике и богохулнике, изопаченике педофиле и хомосексуалце и многе сличне њима који у црквеној јерархији нема шта да траже и на такав безакони начин одржавају привидно јединство које није засновано на истини јеванђеља него на законима овога света: не дирај ме – не дирам те и заједно ћемо владати. Док, код Истински Православних таквих ужасних и незамисливих компромиса нема. Једноставно сваки епископ који се озбиљно огреши о каноне или почне да проповеда неку јерес или је неморалан, предаје се на црквени суд и ако се докаже његова кривица он се рашчињава. На жалост у већини случајева дотични не прихвата такву одлуку Цркве и он са својим истомишљеницима оснива своје безаконо збориште које назива црквом или синодом. Отуда код званично православних „јединство“, а код Истински Православних „подељеност“.

Хвала вам оче на овоме разговору и за сам крај бих вас питали шта имате да поручите Српској благочестивој јавности?

Већ смо много тога рекли и свако може, ако је за то заинтересован, за себе да извуче неку поруку. Ипак, нагласио бих нешто. Истинско Православље је данас јединствена ризница спасења. Екумениста као јеретика, како посредних тако и непосредних, треба се клонити. Ново глобално друштво и нова глобална екуменистичка религија су одавно пред нама као и наша одлука којем ћемо се приклонити царству, Цару нашему и Богу Христу и Царству небеском или религији Новог Светског Поретка која чека свога цара – антихриста? То није нека подсмешљива фантазија апокалиптичних фобичара него реална поставка савремених догађања којих морамо бити свесни.
Питања поставио испред редакције блога СИП брат Огњен Андулајевић 

30 коментара:

РЕСАВСКИ МИСИОНАР је рекао...

Брате Огњене постајеш прави новинар! Овај интервју је тако леп и одмерен да једноставно не умем да нађем довољно лепе речи које ће да опишу моју радост. Оче Акакије хвала ти што си дивним и једноставним описима нашим србима приближио Истинско православље. Овај интервју је вредан јер се дотиче свих питања, и одговори су веома једноставни. Благодарим оче и брате Огњене. Праштајте и помјаните. Најмањи од свих, свештеник Милорад ( Стефан) Николић

Монах Нифонт је рекао...

Шта рећи на овакако користан и потребан интервју, после толико битних црквених догађаја у протеклој 2009.г. На конкретна питања(свако на свом месту)-концизни али и исцрпни одговори на сва горућа питања односно наше Отаџбинске Небо-земне,Светосавске Истинске Православне Цркве, и Њеног односа са СПЦ.
Благодаримо актеру овог интервјуа, брату Огњену а посебно уредништву овог блога и о. Акакију који несебично жртвује себе и своје монаштво за Невесту Христову и народ наш. Може ли сада неко остати у недоумици по било ком од горућих питања у нашој СИПЦ? Може ли и сада неко од Богољубиве и родољубиве браће имати супротно мишљење и став после овако јасног појашњења? Мислим, једино неко недобронамеран или неискусан у еклисиолошким расуђивањима.
Нека би Господ Дух Свети просветљавао и руководио наше свештенство и о.Акакија,као што је верујемо и до сада, који управљају нашом малом али “силном Христом Богом“, Лађом спасења.
Нека би и нас Њена верна чеда, који смо и удови Тела Христовог, Пресвета Мајка Божија сачувала под Покровом Својим у јединомислију са Богом изабраним свештеницима нашим, св.Оцима и Небеском Црквом, и кротости и смирењу Христоподобном.
Желим свој истински православној браћи и сестрама и свим Истинољубивим, у наступајућем великом часном посту, који прате увек појачана искушења: добро трпљење и мир душама вашим; Да свако од нас уложи,жртвује, колико може од себе,од срца,молитву,метанију,покајање...без којег нам нема ни спасења; за напредак наше Цркве,на наше очишћење од уза страсти и светске сујете, на просветљење и спасење душама нашим. Амин.
Ваш брат у Христу,м.Нифонт

meximus је рекао...

Помаже Бог.Младен ми је иначе име.Нема шта, текст је користан, добро би било кад би се нешто чешће објављивали текстови који би нас обавјештавали о свакодневним дешавањима у СИПЦ.Ја живим на подручју митрополије Дабробосанске, а од Божића 2010 не идем на Богослужења у храмове ове "митрополије", од тада нисам могао више жмирити на дјеловање митрополита и већег дијела свештенства а које је у сваком погледу унијатско, екуменско и антиправославно.Тужно је рећи али СПЦ је на само корак од званичног "унијаћења".Нема се гдје на Богослужење отићи, али шта да се ради.Мир вам и свако добро од Господа.

Анониман је рекао...

Мир Вам!!!

пратим ваш блог одавно. и ја сам полако прекинуо да посећујем одређена богослужења (а негде ипак идем)

све ово што ви радите ме веома занима. једино што немам храбрости је да прихватим ново крштење. у страху сам да бих ја тада прекршио правило из Символа вере.
и ја сам крштен обливањем али сам у том тренутку сасвим свесно прихватио Христа као Цара и Бога поред тога видео сам и на вашем сајту да неки размишљају о икономији тј. да се омогући и овај вид крштења и у сипц. бојим се да негирам све свете тајне у којима сам учествовао до сада. једноставно се плашим Бога. ѕначило би ми кад би ми неко разрешио ове дилеме.

serbiantrueorthodox је рекао...

Брате анонимни помаже Бог,

Радује нас Ваше истинољубље и Ваша ревност да похитате путем правде и истине. Што се тиче крштења немојте се смућивати. Православни канони су јасни по том питању. Прочитајте на нашем блогу одељак о крштењу па ће вам бити јасно да је крштење једно – једино само ако је извршено апостолском формом трима погружењима. Ако неко није правилно крштен, по АКРИВИЈИ над њиме треба обавезно да се изврши правилно крштење. То није поновно, него једно и јединствено крштење. Сасвим нешто друго је поступање Цркве у неким посебним ванредним околностима који изискују употребу снисхођења – икономије, те у том случају Црква прихвата, тачније признаје крштење које није правилно извршено. Значи, не бојте се, опасност о огрешење Символа вере не постоји ако се крстите правилно. Данас, у време опште црквене либерализације, модернизације и равнодушности према чувању вере и предања Црква требала да заступа више акривију. А то стога, што православни екуменисти 99, 9% дрско нарушавају и извитоперују свету Тајну Крштења, те да би нагласила велику озбиљност овог проблема она треба да реагује строго! И зато се не треба плашити акривије, није она неки баук.
Треба се плашити Бога ако не испуњавамо Његове заповести и правила која нам је предао. У сваком случају, као први корак треба се одвојити од екумениста, прићи Истинском Православљу и повиновати се саборном расуђивању Истински Православних епископа. Не треба ту много сам умовати.

Редакција СИП

Анониман је рекао...

хвала Вам на одговору. Прочитао сам текст о крштењу. слажем се у потпуности да је у данашњим временима дословно и потпуно поштовање канона потребније него икад! То значи да не треба сами да бирамо (и себи прилагођавамо) у шта ћемо и како да верујемо већ да се потпуно држимо вере коју су нам свети Оци неокрњено сачували јер је она једини гарант спасења- необориви бедем коме сата неће моћи да науди. Ако се уздам у своје снаге нећу стићи далље од "траве коју ветар раздува да не познаје више мјесто своје" Тако да је апсолутна послушност црквеној јерархији нешто без чега нема спасења зато ми је драго што не треба сам да умујем.

због стања у СПЦ у неким ситуацијама сам био принуђен да сам умујем па сам се некако навикао на то (неблагословено) стање које је погубно за душу.

а кажите ми још само да ли то значи да бих поново морао све грехе да исповедим (пуно тога што сам записивао па исповедао сам једноставно заборавио)

и где се обављају богослужења у Земуну, где ми је најближе да дођем прво на разговор.

молио бих заиста крајње понизнио и без било какве задње намере да разумете страх. посебно што се благодат св. духа може осетити и на неким местима у спц (отац Симеон, разне мошти светитеља, икона итд...) дакле тешко себи признајем да је баш сва благодат одступила (јер негде благодат духовним чулима заиста осетим)

посебно Вас и Бога молим за опроштај свих знаних и незнаних, свесних и несвесних греха у ове дане тримирја и часног поста.

да ли је проблем да постим ако сам крштен обливањем?

Анониман је рекао...

U uvodu za intervju stoji "hteli bih smo" sto je gramaticki neispravno. "Bih" se menja ovako:
ja bih, ti bi, on bi, mi bismo, vi biste, on bi.
Dakle ovde bi moglo da stoji "Hteo bih da vam postavim" ili "hteli bismo da vam postavimo", a nikako "hteli bih".

Бојан је рекао...

Помаже Бог.
брат који је питао како то да осећа присуство Духа Светога код моштију могу рећи следеће:
Пошто сам и ја недостојни у сличној ситуацији као ти тј. нисам крштен трократним погњурењем и још нисам приступио Истинској Православној Цркви.
Брате и ја осећам присуство Духа Светога код моштију али:
то присуство служи па отвори духовне очи и да те приведе на прави пут спасења.
То је лепо објаснио отац Данило у једној својој беседи.Где он каже ''сви нешто осећају, па наравно да осећају'' али који је циљ тог осећанја е ту је цака. Па нису Мошти почеле да точе миро само да би се ми дивили томе него још важније да би нас привукле Христу.
Мене су привукле и ја сада нестрпљиво чекам да се крстим и веруј ми небојим се. Због чега би се бојао.Крштен сам у јеретичкој СПЦ. А то да је јеретичка види се и више него обично, баш ових дана, што још једном доказује куда иде СПЦ. Конкретно ја сам почео да читам свете Оце и ту ми се јавило спознање шта је у ствари Православље.
Али предпостављам да ће ти неко од искуснијих на овом блогу мало боље објаснити о проблему који ти се јавио.
Свако добро у Христу.

serbiantrueorthodox је рекао...

Благодаримо на граматичкој исправци. Ако вам није тешко и убудуће нам укажите на граматичке неисправности које приметите на нешем блогу.

Редакција СИП

Анониман је рекао...

е брате у Христу, Бојане, драго ми је да има сличних људи. слажем се са тобом у свему што си рекао за мошти. Не знам да ли си некада би код оца Симеона из манастира Рукумија, он је отказао послушност своме владики, (и објавио послушност светим канонима) он свог владику чак и не помиње на службама. а има доста бројно братсво (сви су искушеници, не жели да постриже у монахе јер дата би епископ био надлежан за њих, могао би да их премести и сл.) он има доста искушеника, молитве су на изузетно високом нивоу, сви ревнују, у потпуности су се оградили од свега што мирише на екуменизам. а он и његово монаштво је тако благодатно да се то описати не може... кад одем тамо опије ме благодат, просто ти ум одма тежи молитви, и то оној најдубљој, молитви пуној радости, наде, а у исто време и свесности свога ништавила. отац Симеон понекад служи и по 8 сати без престанка (кад се споје све службе)

послушања и рукодеље су стално присутна, све у свему изузетан духовни опит. колико ја знам они имају крстионицу са базеном. познајем неколико тих монаха-искусеника (неки од њих су ту и по 12 година) заиста не бих могао ни по чему да кажем да су екуменисти, један је чак спреман и на подвиг мучеништва како би посведочио истину Христову.

какав је став СИПЦ о таквим људима унутар званичне Цркве који су отказали литургијску и евхаристијску заједницу помесним епископима а објавили заједницу Христу преко канона?

serbiantrueorthodox је рекао...

Неколико речи о пројавама осећања благодати и њихова основна подела.

Благодат је сила која се шаље свише, сила Божија која пребива у Цркви Христовој која препорађа, оживљава, усавршава и води верујућег и врлинама испуњеног хришћанина ка задобијању спасења које је донео Господ Исус Христос. А то стога што се под благодаћу Христовом подразумева целокупан домострој нашега спасења. Као друго, благодаћу се називају дарови Духа Светога који се Цркви Христовој шаљу ради освећења њених чланова, ради њиховог духовног узрастања и достизања Царства Небеског.
Божанску благодат која дејствује у човеку и коју он може чулно осетити можемо поделити на две основне врсте, а то су: СПАСАВАЈУЋА и ПРОСВЕЋУЈУЋА. И једна и друга исходе од Бога али међу њима постоји суштинска разлика. Спасавајућа благодат је искључиво благодат усавршавања и обожења и она дејствује САМО у границама Цркве и даје нам се приликом крштења. То је сила Духа Светога која прожима унутрашње биће човеково и води га ка духовном усавршавању и спасењу. Она уствари извршава спасење оних који се у Цркви спасавају, то је оно Царство Небеско које је у нама, а чулно се пројављује у одређеним тренуцима (које Бог одређује) и на тај начин подстиче на покајање охрабрује и крепи подвижнике да истрају у својем подвигу за спасење усавршавајући их из силе у силу ка потпуном обожењу. Када помињемо појам обожење човека испуњеног врлинама, мислимо искључиво на обожење по благодати. Благодат је нестворена Божија енергија која је различита али и неодвојива од Суштине Божије. Зато обожени човек није Бог по суштини, него је он обожен по благодати. То значи да такав човек постаје причасник енергија Божијих. Спасавајућа благодат се обично чулно пројављује као нетварна светлост и неисказана тишина, мир, радост, топлота и благоухање.

Како смо рекли, постоји и друга благодат – просвећујућа. То је она „светлост истинита“ која обасјава свакога човека који долази на свет (Јован,1,9). Та благодат није пунота благодати како то бива у Цркви – благодат усавршења и обожења, него је та благодат ПРИВЛАЧЕЋА или ПОДСТИЦАЈНА, без ње нико не би могао спознати Бога и доћи у познање истине. Она често може бити веома силна и чулно осетна. Таква благодат делује и ван граница Цркве. Сетимо се само незнабошца Корнелија капетана коме је по особитом промислу Божијем био послан апостол Петар. На њега и његове укућане незнабошце спустио се Дух Свети и то пре крштења. Такву просвећујућу благодат многи из званичних екуменистичких цркава данас поистовећују са спасавајућом благодати и на тај начин доводе у недоумицу и себе и друге.

Никако не сме доћи до поистовећивања ове две врсте благодати.

Редакција СИП

serbiantrueorthodox је рекао...

У вези оца Симеона и манастира Рукумија

Није нам познато да је отац Симеон прекинуо помињaње г. Игњатија браничевског. Знамо да је то не тако давно покушао али је убрзо после тога био кажњен и претило му се да ће га избацити из манастира. Он је тада поклекао и од тада опет помиње свог надлежног СПЦ архијереја. Као нека самоутеха савести помиње га као „последњег“ по помињању фразе „све православно епископство да помене Господ Бог...“.

Молим вас да нас обавестите ако сте сигурни у то да је о. Симеон заиста стварно прекинуо помињање надлежног епископа. То би заиста био велики помак.

Што се тиче вашега питања брате анонимни:

„какав је став СИПЦ о таквим људима унутар званичне Цркве који су отказали литургијску и евхаристијску заједницу помесним епископима а објавили заједницу Христу преко канона?“

Ми вам одговарамо да не видимо да је о. Симеон прекинуо литургијску заједницу са епископством екуменистичке СПЦ. Чак и да је стварно престао да помиње свога епископа, он и даље прихвата као православне епископе Никанора и Артемија који саслужују са г. Игњатијем и осталима.

У случају да неко попут о. Симеона сакупи храбрости да стварно прекине општење са екуменистима, онда би он морао принети покајање неком од канонских Истински Православних епископа како би га примили у општење са Истинским Православљем.

Све ово износимо као мишљење чланова редакције блога СИП

Анониман је рекао...

онда би он морао принети покајање неком од канонских Истински Православних епископа како би га примили у општење са Истинским Православљем.

Kome?ko je jos za vas kanonski sinod?sem Srba kod Hellenaca?

Анониман је рекао...

МИР ВАМ!

Растужио ме је ваш став о оцу Симеону и другим људима који се јасно противе екумениму. Ја заиста не знам како то ја кад идем нпр у Рукумију или негде друго могу бити уврштен у исту групу са папом, протестантима, и неким другим сличним организацијама. А сигуран сам да би сви ти људи у СПЦ и многи други и живот положили противећи се покатоличењу.

изгледа да је се сусрећемо са једним вашим крајње формалистичким ставом где ви поистовећујете неке каноне са догмама. А ако баш желите крајње формално да посматрамо многи какнони се ни код Вас не поштују до краја, што сте и сами признали позивајући јерархију да вам именује епископа.

тешко ми је то да кажем али стичем утисак да доказујете да је епископ Атанасије у праву у свему што говори о вашим погледима.

а још теже ми је да прихватим да светогорски старци попут Пајсија или Порфирија, или нпр. Оптински Новомученици (о.Василије, Трофим и Терапонт) и многи други знани и не знани светитељи (од којих су неки крвљу запечатили своју веру у Христа) нису светитељи само зато што нису били заједно са Вама.
без жеље да вас увредим или онеспокојим.

а друго видим да се често позивате на руске катакомбнике, а управо они су у црну гору у тзв. ЦПЦ послали тројицу владика. а та ЦПЦ је директна продужена рука надбискупије, (они су им дали некретнине и све друго и то нико не оспорава)

Анониман је рекао...

Da je O.Simeon stvarno prekinuo opstenje sa episkopima SPC-a to bi se jasno videlo tj. bio bih momentalno isteran iz manastira, proglasen za teroristu,sektasa...Zato mislim da on samo zavarava svoju pastvu i da stvarno nikada nece istupiti.

serbiantrueorthodox је рекао...

Одговор редакције анонимном на следеће питање:

„онда би он морао принети покајање неком од канонских Истински Православних епископа како би га примили у општење са Истинским Православљем.

Kome? ko je jos za vas kanonski sinod?sem Srba kod Hellenaca?“

Ако неко напусти неку јеретичку или расколничку скупину, њему није довољно само то да уради, него је потребно да уђе у општење са православном канонском црквеном јерархијом. Значи, не може да остане у неком вакум простору, него мора бити на закоски начин примљен у општење.
Данас се као Истински Православне и канонске препознају Црквa Истинитих Православних Хришћана Грчке и Руска Истински Православна Црква о којима је овај блог изнео доста података и информација.

serbiantrueorthodox је рекао...

ОДГОВОР РЕДАКЦИЈЕ брату анонимном на његов коментар:

„МИР ВАМ!

Растужио ме је ваш став о оцу Симеону и другим људима који се јасно противе екумениму. Ја заиста не знам како то ја кад идем нпр у Рукумију или негде друго могу бити уврштен у исту групу са папом, протестантима, и неким другим сличним организацијама. А сигуран сам да би сви ти људи у СПЦ и многи други и живот положили противећи се покатоличењу.“

То је проста ствар хтели ми то суштински да сагледамо или не. Отац Симеон помиње на литургији као и свим службама и требама свог локалног епископа, а тај епископ је органски део (члан) екуменистичке СПЦ и уз то помиње патријарха који опет помиње све друге патријархе осталих „православних“ помесних цркава који су или екуменисти или екуменисти – новокалендарци – новопасхалци. Сви они су у органском чланству у Светском Савету Цркава где су у јединству са свим могућим јересима и разним религиозним правцима. Све то је под пуном присмотром и владавином антихришћанског Новог Светског Поретка и са тим се круг затвара. Отац Симеон је у најтеснијем сједињењу са свим горе наведеним јер нема ништа на свету јаче од литургијског општења, тј. помињања епископа на литургији. То је основно еклисиолошко учење православне Цркве, а не неко наше лично мишљење.

„изгледа да се сусрећемо са једним вашим крајње формалистичким ставом где ви поистовећујете неке каноне са догмама. А ако баш желите крајње формално да посматрамо многи какнони се ни код Вас не поштују до краја, што сте и сами признали позивајући јерархију да вам именује епископа.“

Став о евхаристијском општењу – заједничарењу је основна еклисиолошка поставка која одређује православност и каноничност једне цркве или неког појединца клирика или епископа. Кога помињеш – са њим си и то најтесније – у органском јединству. То никако не може да се пореди са канонима према којима може да се примењује флексибилност или снисхођење.

„тешко ми је то да кажем али стичем утисак да доказујете да је епископ Атанасије у праву у свему што говори о вашим погледима.“

Господин Јефтић ниподаштава целокупно предање и каноне православне Цркве које је не једном јавно изложио руглу, те је ваше поређење по мало неумесно.

„а још теже ми је да прихватим да светогорски старци попут Пајсија или Порфирија, или нпр. Оптински Новомученици (о.Василије, Трофим и Терапонт) и многи други знани и не знани светитељи (од којих су неки крвљу запечатили своју веру у Христа) нису светитељи само зато што нису били заједно са Вама.
без жеље да вас увредим или онеспокојим.“

Нови календар је опасан раскол који је изазван у корист екуменистичке јереси. И Пајсије и Порфирије су били новокалендарци и припадали су Константинопољкој патријаршији која је још од 1920 постала предводница екуменистичке отпадије. Пајсије је јавно хвалио екстремног екуменисту „патријарха“ Ватоломеја. Уопште популарисање ових „стараца“ није случајно, њихова „светост“ много користи екуменистима и савременој апостасији зато се књиге о њима шире у великим тиражима на свим језицима традиционално православних народа и служе у сврхе обмане верних како би са што мање отпора прихватили нови календар и екуменизам. Размислите сами о томе.

„а друго видим да се често позивате на руске катакомбнике, а управо они су у црну гору у тзв. ЦПЦ послали тројицу владика. а та ЦПЦ је директна продужена рука надбискупије, (они су им дали некретнине и све друго и то нико не оспорава)“

У данашњој постсовјетској „Русији“ постоје десетине назови цркава и којекаквих пробисвета и превараната који себе називају катакомбницима или чак истински православнима. Не знам да ли вам је познато да чак и у Србији постоји епископ кога су хиротонисали „Руски катакомбници“ – Гаврило из Очага код Шапца. То је заиста трагикомедија. Канонска прејемница катакобника и Руске Заграничне Цркве – Руска Истински Православна Црква којом председава архиепископ Тихон Омски и Сибирски са смешном ЦПЦ нема никакве везе.

Анониман је рекао...

Данас се као Истински Православне и канонске препознају Црквa Истинитих Православних Хришћана Грчке и Руска Истински Православна Црква о којима је овај блог изнео доста података и информација.

KO PRIZNAJE 'TIKONSE'???
SEM MOSA,AKAKIJA,I EFROSINIJE zbog svojih licni interesa.
A u isto vreme vas prvi Arhijerej pokojni Mitropolit G.HRIZOSTOM je ostavio ni jednog jereja posle svoje smrti.Posto veoma ljubite kanone,procitajte koje su dva najvaznije dela Episkopa.
Rusi nikada nisu teli da se mesaju u poslove Grcke crkve,ali bez Blagoslova ste dobili episkopa Akakija 61 godine od ruke jednog Ruskog Ep i Rumunskog Ep koji je bio ispod Ruske crkve ali je 'PRATIO' NOV KALENDAR.Ruska ZC je i bila sa novim calendarcima u opctnju jos u vreme Mit.Vladike FILARETA.A vi sad napadate Velike Viteze Srbke Crkve casnog Monaha O.Simeona koji se bori u svojoj Crkvi,koji nije otiso nabrzinu da se 'obuce' i da je postao ispovednik;O.Simeon i O.Zarko pisu i Svetom Arhijerejskom Sinodu i borese za Hristovu Crkvu uz pomoc Sv.SAVE,Sv.PETKE,I Sv.Vladike Nikolaja i celu Svetu Srbiju
A kome je Efrosinija pisala? i koliko dugo je bila igumenija?
Po Kanonima vi ispod 'GRka'nemate prava u Srbiju,posto Srbija ima PRAVE PRAVOSLAVNE VLADIKE a vi jedino mozete da budete ispod njih.
Naravdo da onda ni MOS,AKAKIJE,EFROSINIJA nebi imali NIKAKVU VLAST.
Hristovi naslednici se nebave svetskom politikom i LAZIMA da sebe izgrade-nego Molitvom i postom.
Juce Srbski Episkopi nisu valjli,danas Grcki Mitropolit nevalja,a za sutra mozemo da pogledamo biografiju Vlad Mosa za taj odgovor.
Rece Gospod dosta cu doci u moje IME ali po delima ce te i poznati.
Otvorite vidike i gledajte ispred vas Velikog Vladiku G.ARTEMIJA koji ni za svoj zivot nece da cepa Crkvu iako ima podrsku od MNOGO vernika;ali on je HRISTOV POSLUSNJIK A NI VLASTO LJUBITELJ!
ZBOGOM i reko i dusu svoju spaso.

Дејан је рекао...

Коментар на коментар последњег анонимног!

Па ти си толико глупости и будалаштина написао у тако мало редова да је то запањујуће.
КРЕТЕНУ И БУДАЛЕТИНО једна само то имам да ти кажем.
То што на крају кажеш "збогом и реко и душу своју спасо",па ти не да нећеш да спасеш своју душу већ ћеш директно у пакао заједно са твојим владикама јеретицима и истим владиком Артемијем,лицемером и лукавим.

Анониман је рекао...

To se ekumenisti kriju iza lica boraca iznutra i poluistinama ponovo obmanjuju narod.Da imaju i jedan valjani argument davno bi ga izneli.Mozda su i DB provokatori. Ne treba se mnogo uzbudjivati vec argumentovano kao i uvek odgovoriti,sto i lepo cini redakcija ovog bloga.

Анониман је рекао...

МИР ВАМ!!!

ја сам анониман који обично почињем са "МИР ВАМ" дакле нисам овај што је писао латинским посмом.

плашио сам се да ли сам написао можда преоштар коментар који због своје садржине можда не би заслужио да изађе.

драго ми је што је изашао и што сте имали довољно стрпљења да одговоите мени најнедостојнијем и најпоследњијем од свих. иако некоме делује да можда желим неку полемику уверавам Вас да не желим никакву полемику већ све што сам питао то сам учинио искључиво што ми треба разјашњење тих ствари које ме смућују и уносе немир.

ево од почетка поста се нисам причестио а постим крајње строго... не желим да некога саблазним постављајући оваква питања али постављам их из крајњег очаја јер не знам како да се спасем а не да бих се надмудривао... хвала Вам на труду! и нега би Господ свима трудбеницима на њиви господњој дао снаге да постану попут семена које падне на плодну земљу, да својом ревношћу и светим животом стоструки плод донесу објављујући свету светлост божанске лепоте доброте, љубави и силе којом је пако уништен а пунота живота вечног успостављена.

serbiantrueorthodox је рекао...

Руску Истински Православну Цркву под Високопреосвећеним Вл. Тихоном признаје као канонску Грчка ИПЦ под новим Поглаварем тог Синода - Архиепископом Калиником Сарандопулосом. Блаженопочивши Првојерарх тог истог Синода Хризостом Киусис се пред крај живота веома залагао да дође до сједињења између те две цркве. У дијалогу који води комисија Синода Грчке ИПЦ и који траје већ неколико година недвосмислено је потврђено да је РИПЦ беспрекорно канонска црква са индентичним исповедањем вере. Проблем у овом дијалогу је подигао некадашњи митрополит Коринтски Калиник (данашњи првојерарх) јер неће да пристане на икономију коју руси користе при примању у цркву (непрекрштавање обливених). Такав став је контраверзан јер исти та Грчка ИПЦ води Апостолско Прејемство од РЗЦ који су се такође придржавали става икономије.

Анониман коментатор је нејасан када тврди да "Тихоновце" нико не признаје осим... То је или случајна или злонамерна лаж. Друго, РИПЦ данас поштују сви у озбиљним истински православним круговима као јединствену Руску Истински Православну канонску јурисдикцију. Због тога, овај коментар анонимне особе је неистинит, неаргументован и благо речено крајње неумесан.

ninoslav је рекао...

Ovo nije komentar nego nego jedna moja nedoumica ili neka bude pitanje.Molio bih da mi odgovori neko od svestenstva ili monastva a ne neki trueserbianorthodox ili neki dinara istinski Pravoslavni koji se potpisuju kao anonimni i nadimcima sto je ostatak komunizma jer su se tako potpisivali drugovi valter,crni plavi bevc,marko idaim ne pominjem imena.Otac Justin popovic StaracTadejsu bili ljudi svetog zivota otome nema potrebe da se prica svi znamo otome.Oni su do kraja svog zivota bilipripadnici Srpske Pravoslavne Crkve iako su znali sve pojedinosti o svakome i sva desavanja u njoj nikada ni jedan od njih nisu sebe izopstili iz zvanicne crkve.Isto tako u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi u Rusiji postojao je Otac Sampson Sivers veliki ispovednik i duhovnik ijedno veliko svetilo Pravoslavlj Dvadesetog veka.Kako objasnjavate njihov ostanak u zvanicnim crkvama.S postovanjem Ninoslav Bircanin.

Анониман је рекао...

Потруди се брате и потражи мало по блогу тему која те интересује. Наићи ћеш и на текст О. Јустина у коме он између осталог каже да је Герман поставлјен од комуниста и да су тиме нарушени сви православни канони.

Анониман је рекао...

У време комунизма одвајање од официјелне цркве значило је исто што и потписати себи смртну пресуду. Сетите се само хиљада руских новомученика који су се одвојили од патријаршије - епископа, свештенства, монаштва и верног народа. Међу њима и велики духовници, много већи од о. Сампсона. Ретко ко од њих је преживео. А у Србији је најдаље отишао преп. Јустин. Ни у једном његовом послератном тексту нећете наћи позитивно мишљење о патријарху и патријаршији. Напротив, много је критика упутио на њихов рачун.

serbiantrueorthodox је рекао...

Одговор брату Нинославу:

На питање о ставу СИПЦ према Српским великанима свештеномученику Николају Жичком и Охридском и о. Јустину одговарамо у контексту става наше редакције, пошто званичан став СИПЦ по том питању још није донет.

Свештеномученика Николаја Истински Православни Хришћани Србије веома поштују. Неки се залажу за његову канонизацију од стране СИПЦ. Његове мошти су присутне у нашим храмовима и верни им подају поштовање као светим моштима.
СвешМуч. Николај је прекинуо општење са Београдском патријаршијом и као мученик је пострадао ван ње. Руска јурисдикција којој је припадао пред крај живота није била баш канонска пошто су се одвојили од РЗЦ. Ипак њихово тадашње стање се још могло толерисати јер је то одвајање било свеже и званично нису били екуменистички настројени нити су у то време били у општењу са Совјетском црквом. СвешМуч. Николај је био велики борац за чистоту и слободу православља и противник новог календара, сергијанизма, модернизма итд. Иако се званично није придружио ни једној Истински Православној Цркви, његова црквена позиција у тренутку мученичког краја живота може се толерисати.

Док је код оца Јустина потпуно друга ситуација. Он је до краја свог живота остао у пуном општењу са Београдском патријаршијом. На речи је био исповедник али не и на делу! Са новокалендарцима (које је признавао као Цркву) је до краја живота имао веома присне односе, знао је, можда више од многих, у каквом ужасном је стању било тадашње светско православље и засигурно је знао за постојање Исповедничких Истинских Православних Цркава Грчке, Русије, Румуније као и РЗЦ. Но уз све то он је као делатне исповедник остао парализован. Истински Православни Хришћани га поштују широм света као великог ревнитеља, исповедника и браниоца православља АЛИ (!) суштински НЕПОТПУНОГ јер своје речи није потврдио делом, а зна се шта каже јеванђеља за онога који много зна, а не дела... Друго он је својим примером направио неизмерну штету Српском православљу јер данас (иако се од тада до сада много шта погоршало) многи следећи његов негативан пример не прекидају општење са јеретицима.
Трећа ставка није толика битна али је и те како незанемарљива, а то је плод који је он оставио за собом - његови ученици који су се узгред (са његовим благословом) школовали по разноразним белосветским јеретичким училиштима.

Остале набројане особе не би коментарисали јер очигледно немају никакве везе са Истинским Православљем.

Анониман је рекао...

Tadej je pricescivao katolike, to znam iz prve ruke jer su tada zbog toga napustili Vitovnicu dva odlicna monaha: o. Jakov koji se sada podvizava u okolini Pirota i pokojni o. Stefan koji je mucenicki postradao od siptara. Jos nije on bio cist ni od raznih sumnjivih radnji koje lice na vracarenje ali ne sporim da je bio dobar i smiren starcic koji je umeo da da neki dobar duhovni savet. A Samson je ocigledno bio clan Sovjetske crkve - crvene bludnice koja je zajedno sa militantnom bezboznom vlascu progonila do istrebljenja istinski pravoslavne hriscane ruskih katakombi. Bez obzira da li je on bio i svetog zivota on je bio veran i ubedjeni sledbenik lazne sergijanske crkve na celu sa sergijanskim pseudo patrijarhom. Jevandjelje i sveti oci su govorili da ako neko i cuda cini, i vaskrsava mrtvace a nije pravoslavan, pa neka je to i andjeo Boziji neka je anatema!!!

ninoslav је рекао...

tPostovani drugovi i drugarice iz ovoga bloga koji ste mi odgovorili u ime vase redakcije na moje pitanje kakav je vas stav po pitanju Sveih Vladike Nikolaja i Prepodobnog Oca Justina ja vam se zahvaljujem.Oslovio sam vas sa drugovi i drugarice jer otkako je gavran pocrneo u Srpskom narodu niko se nije potpisivao i oslovljavao brate anonimni Serbian true orthodox itome slicno.Tako su se potpisivali drugovi komunisti i to je nasledje njihovo.Sa takvim potpisivanjem i oslovljavanjem niste ni svesni kako i koliko kazete o sebi nesvesno.Oprostite ja ne zelim nikoga da povredim niti kome da drzim casove iz morala i etike .Ali samo zelim da kazem da je to nespojivo sa nacionalnim bicem Srpskog Naroda i Srpskom tradicijom.Kada mi se neko tako obraca i potpisuje imam utisak kao da mi se obraca neka utvara ili Boze sacuvaj.Vas stav po pitanju Svetih Vladike Nikolaja i Svetog Oca Justina ne delim ni pod razno.Oni su toliko veliki jer ih je Bog proslavio inije im potrebna nicija odbrana pa ni moja.Zalosna je cinjenica da postoje takvi Srbi koji tako razmisljaju o ovim Srpskim svetiteljima i velikanima.Glavna zamerka sa vase strane je sto nisu pripadali nekoj istinskoj crkvi.Dragi Boze da li je moguce.Otac Tadej kazete nije bitan za vasu crkvu.Bio je bitan za Srbiju i ogromnu vecinu Srpskog verujuceg naroda.Ovom prilikom zeleo bih da odgovorim ovome drugu anonimnom koji kaze da je otac Tadej pricescivao i katolike.To je takva neistina i nedobronamerna izjava jedino bih mogao da mu oprostim i shvatim da je mozda bio pijan kada je pisao taj svoj komentar.Posle svega ostaje pitanje meni a i velikoj vecini Srpskog verujuceg naroda.Gde je mesto Pravoslavnog Srbskog naroda koji nece sa papom ni pod razno a sa vama nema niceg zajednickog.Istina je samo jedna Vladika Artemije.Bog te blagoslovio Vladiko Artemije dobrim zdravljem i dugim zivotom na mnogaja ljeta.

serbiantrueorthodox је рекао...

Брате Нинославе, свако има од Бога дату слободну вољу и савест којом се управља у овако важним одлукама каква је данас пред свима нама православним хришћанима. Тако и Ви, имате апсолутно право да одаберете пут који мислите да је спасоносан, тј. да води ка спасењу душе и Царству Небеском.
На нашем блогу СрбинИП је доста писано о суштинској разлици између Светског екуменситичког православља и Истинског Православља и поставци Владике Артемија према та два поларитета.
Верност Православљу искључује наше личне симпатије према неким људима за које ми мислимо да су важни и чак свети или праведни. Такве ствари - ослањање на људе и чак вера у њих да нам они чак постају мерило истине, свакако није добра ствар. Проклет био ко се узда у човека, каже Свето Писмо. Као мерило истине и путоказ ка спасењу свакако су Јеванђелска истина, свети канони, свети Оци и свето Предање православне Цркве и као најважније - вера потврђена вековним предањем на светих седам Васељенских и девет Помесних Сабора. То је мерило које је НЕПОГРЕШИВО!
Анонимни читалац нашег блога је написао своја сазнања о о. Тадеју Витовничком, која су поприлично позната у Србији и данас постоје живи сведоци који то потврђују. Отац Тадеј се, између осталог, држао сумњивих сентименталних веровања од којих је например књига неке прелешћене католичке монахиње "коју је Бог у виђењу" пренео у време страдања Христових и која је детаљније од јеванђеља у својој књизи описала та страдања. Ту књигу је о. Тадеј благосиљао на читање. Чак и да је све ово неистина о. Тадеј је припадао екуменистичкој германовској, а касније павловској СПЦ. Последњих година његовог живота надлежни епископи су му били екстремни јеретици и екуменисти: Игњатије Мидић и Иринеј Буловић. Њих је помињао и као свештеномонах кроз њих је добијао свештеничку благодат. А каква је то благодат могла бити размислите и сами? Значи, не може један свештенослужитељ бити православан ако мистично и органски припада јеретичкој цркви. То је православна логика која се ослања не на наш разум него на непогрешиви саборни дух Цркве, Отаца, канона и предања. Верујте, заиста је рискантан и опасан пут којим се водимо нашим разумом и расуђивањем, и уздањем у људе па, макар они били наизглед праведни јер апостол Павле предаје анатеми и анђела са неба ако не доноси православно учење.
Друго, замерате нашем блогу на коришћењу псеудонима. Наш начин рада је такав да када неко говори у заједничко име целе редакције користи заједничко име нашег блога на енглеском - serbiantrueorthodox, а када говори самостално користи своје лично име. У одељку "О блогу" наведена је поименце већина чланова наше редакције као и главни и одговорни уредник јеромонах Акакије, уз неке особе које су из одређених оправданих разлога захтевале анонимност. Ваше неслагање са таквим начином рада је Ваше право. Само у једноме нисте управу, а то је Ваша оптужба да је коришћење псеудонима и анонимности заоставштина безбожног комунизма, тј. другова и другарица. Мислимо да сте у заблуди. Коришћење псеудонима међу древним и савременијим православним светим Оцима било је поприлично распрострањено. Позната су многа чувена дела која су потписана псеудонимима. Таква пракса није непозната ни у Српској Цркви. На пример: Свештеномученик Владика Николај Велимировић, тај највећи Србин после Светог Саве (по речима оца Јустина Поповића), годинама се служио псеудонимом „монах Тадија“. И поменути отац Јустин Поповић, пре Другог светског рата писао је у „Хришћанском животу“ под псеудонимима „Горкоје“ и „Воанергес“ што показује да таква пракса није непозната у православљу. Ваше незадовољство по том питању је неоправдано, верујемо из неупућености, и зато Вам не замерамо на Вашим можда мало претешким речима упућеним нашем уредништву. Остајте с'Богом брате Нинославе! Свако добро од Господа!

Анониман је рекао...

Своје дописе о Немачкој у часопису Време који је излазио 30-тих година прошлог века, Црњански је потписивао псеудонимом М. Путник. Чувени часопис „Хришћански живот“, пре Другог светског рата уређивали су јеромонах Јустин Поповић и професор Велимир Хаџи Арсић. Они су наизменично писали коментаре „Са уредничког стола“, познате по оштрој критици негативних појава у нашој Цркви. И – нису се потписивали. „Спољњи преглед“ часописа „Хришћански живот“ такође је писао отац Јустин - и није се потписивао (анониман). Митрополит Хризостом Флорински, оснивач грчке старокалендарске јерархије испод чланака које је објављивао у старокалендарским часописима још док је био новокалендарски митрополит потписивао се псеудонимом „Еклисиастикос“...
Зар су они и многи други сви били комунисти, тј. другови и другарице???