ЕКСКЛУЗИВНО ЗА СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН

ИНТЕРВЈУ СА ЈЕРОМОНАХОМ АКАКИЈЕМ

Оче Акакије, помаже Бог и благословите. Хтели бисмо да вам поставимо неколико питања у вези Српског Истинског Православља како би се читаоци нашег блога упознали са вашим ставовима и мишљењем по актуелним питањима уско везаним за задату тему. Реците нам када је дошло до подвајања и која је основна разлика између званичног и истинског православља?

Бог Вам помогао и нека нас све Господ милостиво благослови.
Довољно је бацити само површни поглед на историјски ток дешавања, тј. развијања апостасије која је плански свеобухватно запљуснула Православну Цркву у XX веку. Диригованим насилним свргавањем свих православних монархија на челу са Руским Императором, како то многи свети оци тумаче, уклоњени су они који су заустављали експанзију великог отпадништва о коме прецизно говори свети Јован богослов у својој Другој посланици Солуњанима. Паралелно са великим револуционарним политичким превирањима, Црква трпи нападе у обе сфере – физичке и духовне. Физичке прогоне од споља, а духовне кроз јереси и расколе изнутра.
Сергијанизам и екуменизам са новокалендарским расколом узели су маха и уз помоћ антицрквених државних власти преузимају целокупну црквену власт. Насупрот овој отпадничкој тенденцији од самог почетка издваја се покрет који стаје у одбрану истине и слободе Цркве. Иако у мањини овај ревнитељски покрет који се већ у самом почетку назива Истински Православни Хришћани или Истински Православна Црква постаје озбиљна претња креаторима црквене апостасије, те због тога почињу брутално да га прогоне. Крајем прве половине XX века већ је увелико повучена оштра и јасна линија раздвајања између отпадничког званичног православља и Истинског Православља који до данас паралелно настављају своје, међусобно супротстављено деловање, свако од њих идући ка своме зацртаном циљу - званично православље, по сваку цену, ка остварењу јединства свих религија, по плану Новог Светског Поретка, а Истинско Православље, по сваку цену, у врло тешким условима борбе за очување истине и слободе Цркве, остварује стварну мисију Цркве – спасења људског рода.

Ви сте у Србију први донели пламен Истинског Православља. Какво је ваше мишљење, да ли се он довољно разгорео и да ли Србија има капацитет да Истинско Православље подигне на неки виши ниво, као што је то случај са готово свим традициално православним земљама, где је Истинско Православље веома јако, организовано и многобројно са епископатом, клиром и монаштвом? 

Да, Србија се у многоме издваја од других традиционално православних земаља. На првом месту, по моме мишљењу, Србију мучи површност по питањима вере као и давање великог али безразложног поверења црквеним личностима који се намећу као неприкосновени ауторитети, док то по минималним православним критеријумима ни мало не заслужују. Суштински проблем је као што сам рекао површност. Екуменизам који се пажљиво и веома осмишљено гаји у званичној СПЦ је најозбиљнији део њене апостасије, а на који се врло мало обраћа пажња. Екуменизам је опасна јерес која у корену сече основне догме јеванђелске истине Православног хришћанства. Православно хришћанство се ставља на исту раван не само са свим могућим хришћанским јересима него и са разним монотеистичким, па чак и многобожачким религијама. На сав глас се понављају изјаве да сви верујемо у истога бога и да се свако на свој начин, како то правила његове вере налажу, приближава богу, тј. свако у својој вери задобија спасење. Чак шта више, такви безбожни ставови нису нешто што је наметнуто са стране, него је то истинско убеђење у које се искрено верује. Заједничке екуменистичке службе и молитве су само спољашна пројава овог истинског безумља. Акценат борбе за веру у Србији се стално преноси са суштине на периферију, са узрока на пропратне пројаве. Пример је данашња бука која се диже у вези новачења богослужења: отворене или затворене двери, гласне или тихе молитве, итд. Све то јесу озбиљне неправилности, али по оној старој, овде је реч о гутању камиле док се цеди комарац. Српски екуменисти који управљају званичном СПЦ вешто и мудро, и нажалост веома успешно, спроводе у дело своје мрачне циљеве. «Време је на мојој страни» - то је стародревни ђаволски рецепт полаганог и осмишљеног навикавања на нешто што знамо да није добро. Зато екуменисти стрпљиво, деценијама, представљају екуменизам као нешто нормално и здраво, као нешто што се подразумева. Они не обраћају много пажњу на вапајне протесте својих клирика, монаштва и верника јер знају да они полако али сигурно временом јењавају. То је тмурна реалност црквеног стања у Србији. А ако нема свесности о томе да је екуменизам јерес као и то да је он постао нова догма званичне СПЦ, онда наравно нема ни спремности за истинску борбу против њега, а коју је обавезан да поведе сваки православни хришћанин. Први корак те борбе, после уверења да екуменистичка СПЦ не намерава да промени свој курс апостасије, је прекидање сваког молитвеног општења са њом и присаједињење канонском Истински Православном епископату. Тако да је мој коначни одговор на ваше питање да верујем само у силу Божију која се баш у немоћи познаје. Та сила Божија и молитве наших светих предака на челу са светим Савом, могу да покрену наш народ ка познању и одбрани истине и да у Српском Истинском Православљу дође до препорода. У то верујем и томе се искрено надам.

Поменули сте борбу која се води против новотарија у СПЦ, у ту борбу је укључено доста часних и искрених људи, духовника, клирика, интелектуалаца, монаштва и верног народа. Они се представљају и као антиекуменисти. Да ли постоји сарадња између њих и вас и какав је ваш став према њима?

Ти конзервативни и тредиционалистички кругови унутар СПЦ јесу борци против новотарија и екуменизма, али само донекле. У многим ставовима се слажемо када је у питању сагледавање савремене апостасије. Чак се слажемо у закључку да је екуменизам јерес. Они се попут нас оштро противе увођењу новог календара и чувају предање типика богослужења супротстављајући се његовој реформи.
Ипак, постоји велика, суштинска разлика између «бораца изнутра» и истински православних. На пример, они кажу: екуменизам је јерес, као и то да су многи СПЦ епископи јеретици али не сви, јер тобоже постоје и они које се екуменизму противе. Шта значи ова тврдња? Ако узмемо у обзир да је Црква органска заједница заснована на исповедању вере и причешћивању из исте Чаше, како је онда могуће тврдити да унутар исте цркве, у оквиру једне органске заједнице у истој Чаши, постоје јеретици и православни? То не може бити! Навешћу пример: Како је могуће да је њихов фаворит епископ Никанор Банатски православан, како они верују и тврде, ако је он у евхаристијској заједници са својим колегама екуменистима који верују другачије – злославно? Он на крају крајева помиње свог патријарха. Данас је то г. Иринеј, а патријарх помиње остале патријархе помесних цркава на челу са Васељенским патријархом Вартоломејем. Сви ти патријарси су већ пар генерација у назад у екуменизму и расколу новог календара. Тако да је апсурдно сматрати г. Никанора православним епископом све док је он у општењу са екуменистима и новокалендарцима. То је основна разлика између њих и нас. Што се тиче нашег заједничког противљења новом келендару и ту постоји огромна разлика. Званична СПЦ унутар граница своје дијацезе држи се старог календара али ван својих граница она саслужује искључиво са новокалендарцима док старкокалендарце сматра расколницима и сектом. Зар то није шизофрено? Борцима изнутра такав положај СПЦ према питању календара уопште не смета, те је апсолутно нејасно зашто се они представљају као строги противници увођења новог календара? Ми, Истински Православни Хришћани сматрамо да је нови календар опасан раскол кога су изазвали екуменисти ради јединственог циља - приближавања јеретицима. Нови календар је давно и то неколико пута од стране свеправославних Сабора осуђиван и чак анатемисан. И како је могуће сматрати расколницима старокалендарце који чувају веру и свето предање и који ништа нису изменили, а новокалендарце признавати као закониту канонску цркву? Ово су заиста ствари које здрави разум не може да прихвати. Ето то су отприлике у кратким цртама разлике међу нашим ставовима који, видите и сами, нису занемарљиви те је нека озбиљнија сарадња између њих и нас бар за сада незамислива. Иако, не могу да не кажем узајамне симпатије, па чак и подршке постоје.

Многи у Србији вам замерају што се Српски Истински Православни Хришћани налазе под Грчком ИПЦ. Какве су ваше прогнозе по питању Српског Истински Православног епископа, има ли наговештаја да ће у неко догледно време Српски зилоти добити свога епископа? Крећете се у највишим црквеним круговима, недавно сте виђени и међу двема истински православним јерархијама Грчке и Руске Цркве. Многи мисле да сте ви најреалнији кандидат. Реците нам нешто о томе.

Истински Православни Хришћани Србије налазе се под привременим Архијерејски омофором Грчке ИПЦ до тренутка добијања свог, Српског епископата. Тренутна ситуација никако не значи да се ми не сматрамо Српском Црквом и Светосавцима и трудимо се да у оваквим околнистима, без епископа, очувамо неку врсту аутономије у односу на сестринску Грчку Цркву која нам је пружила руку помоћи. Србија неизоставно треба да добије свога Српског епископа без обзира на тренутне лоше услове у којима се налази мало стадо Истински Православних у Србији. Баш је епископ тај који може, својом епископском од Бога му датом силом и својим пастирско - мисионарским радом, поверену му паству довести у ред и што је најважније побољшати услове за што нормалнији ток црквеног живота у парохијама и манастирима своје епархије. Колико била мала или велика црквена заједница без сталне и живе епископске бриге и његовог очинско – пастирског старања не може да доживи напредак, напротив она је осуђена на пропаст. Ми са тим проблемом живимо већ више од једне деценије и такво стање је засигурно оставило веома лоше и негативне последице које се и те како осете. Ја искрено верујем да ће се рукоположењем Српског епископа много шта суштински променити на боље. Са вашом прогнозом о мени, по вашим речима, као најреалнијем кандидату за епископа, се не слажем. Неозбиљно је и причати о могућности таквог исхода догађаја. Ипак, рећи ћу вам моја размишљања о томе. Ја себе сматрам апсолутно неспособним и физички и духовно за тако велики позив, а још више за огромну одговорност пред Богом, светим Савом и верним народом. Једва да носим и овај крст који је на мени. Верујте, ја сам монах и веома тешко се сналазим у овим обавезама око цркве и контактима са народом чак и у оваквим условима обичног јеромонаха. Осећам да ни приближно нисам нити ћу икада бити дорастао и спреман да понесем толики терет бриге о другима и превелике одговорности не само за сваку појединачну душу него и за Истински Православну Цркву коју би дати епископ у оваквим условима представљао пред лицем Српског народа и пред целим светом.

Да ли постоји реална могућност преласка Српских Истинитих Православних Хришћана под архијерејски омофор Руске Истински Православне Цркве? У последње време се доста говорило о томе. Какав је Ваш став по томе питању?

Па, о томе се заиста разговарало и данас та опција није да није актуелна и то из више разлога. Прво, наша природна сродност и блискост као словенских народа у коју је укључена и много лакша међусобна комуникација у којој баријера језика није толико отежана као у односу са браћом Грцима. Друго, наша лична познаства са Руским Истински Православним Архијерејима дају нам наду да ће евентуална сарадња између Руске и Српске сестринске Цркве бити много топлија, отворенија, срдачнија и делотворнија, него што је то данас са браћом Грцима. Ипак, о могућем реалном преласку под Руски Архијерески омофор још увек је рано говорити због не решене ситуације у вези уједињења Руске и Грчке ИПЦ. У сваком случају та опција стоји отворена.

Како ви видите будућност црквених кретања Србије, да ли очекујете да се услед напредовања апостасије у званичној СПЦ један део клира и народа, па чак можда и неки епископ ипак одлучи на одвајање од екуменизма и светске религиозне глобализације? Ако до тога дође, да ли би тада постојала могућност ваше међусобне сарадње, тј. стапања у један јединствени антиекуменистички фронт у коме би Српско Истинско Православље могло да се пореди са јаким Истински Православним Црквама Грчке, Русије и Румуније?

Мало је вероватно да ће се десити неки већи позитиван организовани преокрет у редовима СПЦ. Могу се очекивати само појединачни случајеви. Што се тиче СПЦ епископа у смислу таквог подухвата, реално гледајући потпуни сам скептик и песимиста. Ипак, остављам по томе питању место за чудо Божије и некакву посебну Божију интервенцију. У сваком случају ми смо отворени за сваку сарадњу са потенционалним ревнитељима који би се решили на такав корак. Наравно, под условом да се усагласимо око Истински Православног исповедања вере. Када то кажем, мислим на не признавање благодатности св. Тајни код православних екумениста и новокалендараца. Тачније, непоколебивог еклисиолошког става да се православни екуменисти и новокалендарци налазе изван Цркве. Екуменисти због своје чврсте и непокајане убеђености у јерес екуменизма, а новокалендарци као веома опасан раскол. То је основна поставка исповедања вере са којом нема компромиса. Потпуно друга ствар је договор око начина примања наведених јеретика и расколника који је покретљив од акривије до икономије у зависности од одлуке и расуђивања разних помесних Истински Православних Цркава. Ако дође до наведених сагласности у исповедању вере, са великом радошћу ћемо уживати у заједничарењу са нашом браћом у Христу.

Поменули сте акривију и икономију као два начина примања у Цркву. Иако је опште познато да су и један и други начин подједнако били примењивани у историји Цркве, у новије време се чини да је по тој основи дошло до оштре поларизације. Какво је ваше мишљење по том питању?

Да, добро сте приметили да се у православном свету та поларизација све више истиче. За либерално екуменистичко православље икономија је постала неприкосновени догмат и јединствени начин дејствовања цркве при сваком питању без икаквог расуђивања. Са друге стране екстремни зилоти се држе друге крајности – акривије по сваку цену, такође без здравог расуђивања. Такве појаве без обзира са које стране долазе нанеле су цркви велику непроцењиву штету. Ја лично сам заступник акривије али са расуђивањем, а икономију, тј. снисхођење као равноправни са акривијом начин деловања Цркве у могућим различитим околностима, не одбацујем. Примену акривије или икономије има право да изабере Сабор епископа једне помесне Цркве. Данас имамо разне примере различитих Истински Православних помесних Цркава. Грчка ИПЦ се држи акривије, тј. примања екумениста и новокалендараца путем миропомазања; Руска ИПЦ се држи икономије те прима сергијанце – екуменисте само покајањем, док Румунска ИПЦ екуменисте прима покајањем, а новокалендарске расколнике миропомазањем. Таквих разлика је било много у историји Цркве и никада нису представљали проблем у вези међусобног јединства. Овде треба укључити и појаву неканонског крштења обливањем или прскањем. Пошто се у екуменистичком православљу такав неправилан и не православан начин потпуно одомаћио, пред Истински Православне епископе се поставио проблем како примати такве особе које нису правилно крштене – икономијом им признати такво крштење или пратећи акривију без икакве опасности их исправно крстити. У зависности од помесне Цркве или чак појединачне одлуке и расуђивања неког епископа ова пракса је различита. И једни и други свако по своме расуђивању поступају исправно. Такав зрели став кога су се од давнина држале разне помесне цркве требао би и данас бити опште прихваћен.

Када се води реч о Истинском Православљу постоји реална и крупна замерка на рачун унутрашњег нејединства и многобројних подела који се у круговима званичног православља злонамерно фокусирају и стављају у први план док се његова слава исповедништва и борбе за Православље своде на ништа, све у циљу његове потпуне дискредитације. Како објашњавате обе ове појаве? 

Колико је код званичног православља велик проблем јереси и новотарија толико је код Истинског Православља велико искушење међусобне поделе. Споља и површно гледајући то је све тако, али свако ко само мало дубље сагледа историју подела код Истински Православних увидеће да није ни приближно све тако црно како то екуменисти желе да представе. Упоредимо то са свеопштом Хришћанском Црквом од апостолских времена до данас. Из угла једног злонамерног спољашњег критичара она би се могла окарактерисати као потпуно раскомадана и распаднута. Не могу се набројати безбројне цркве, фракције, заједнице, групе и подгрупе које су се временом одвајале једна од друге, док у исто време сви они себе представљају као хришћане. Зар ово није идеалан доказ против, за сваког злонамерника који би хтео да у потпуности омаловажи и дискредитује хришћанство? Наравно да не. Као што нису никакав доказ против, сличне оптужбе од стране екумениста на рачун Истински Православних. До XX века Православна Црква била јединствена чуварка Истине и јединствени носилац Апостолског прејемства. Тај историјски пут су пратила безбројна отпадања од матице – Цркве Православне разних јеретика и расколника од којих многи постоје и до данас. Сва та отцепљења, тачније отпадања нису утицала на каноничност Православља јер је једноставно кукољ био раздвајан од пшенице, тј. јеретици од правоверних. Изворно Хришћанство се од свог највећег успона, у времену од светог цара Константина великог па све до светог цара Николаја II Романова, услед свих тих отпадања, нарочито после отпадања западних цркава у Папску јерес, почело сводити на мањину. Данас, када су све источне званичне православне црква покошене јересју екуменизма, Истинско Православље наставља непрекинуту везу очувања правоверја, отачког предања, каноничности и апостолског прејемства. И на крају као што смо већ казали, то што су неке групе отпале од Цркве и себе даље називају Истински Православнима црквама и синодима, не игра никакву улогу. Још нешто бих рекао. Разлика између званично православних и Истински Православних по питању конпактности првих и „разједињености“ других састоји се и у следећој важној чињеници. Званична црква држи без икаквог проблема у својим редовима епископе дрске јеретике и богохулнике, изопаченике педофиле и хомосексуалце и многе сличне њима који у црквеној јерархији нема шта да траже и на такав безакони начин одржавају привидно јединство које није засновано на истини јеванђеља него на законима овога света: не дирај ме – не дирам те и заједно ћемо владати. Док, код Истински Православних таквих ужасних и незамисливих компромиса нема. Једноставно сваки епископ који се озбиљно огреши о каноне или почне да проповеда неку јерес или је неморалан, предаје се на црквени суд и ако се докаже његова кривица он се рашчињава. На жалост у већини случајева дотични не прихвата такву одлуку Цркве и он са својим истомишљеницима оснива своје безаконо збориште које назива црквом или синодом. Отуда код званично православних „јединство“, а код Истински Православних „подељеност“.

Хвала вам оче на овоме разговору и за сам крај бих вас питали шта имате да поручите Српској благочестивој јавности?

Већ смо много тога рекли и свако може, ако је за то заинтересован, за себе да извуче неку поруку. Ипак, нагласио бих нешто. Истинско Православље је данас јединствена ризница спасења. Екумениста као јеретика, како посредних тако и непосредних, треба се клонити. Ново глобално друштво и нова глобална екуменистичка религија су одавно пред нама као и наша одлука којем ћемо се приклонити царству, Цару нашему и Богу Христу и Царству небеском или религији Новог Светског Поретка која чека свога цара – антихриста? То није нека подсмешљива фантазија апокалиптичних фобичара него реална поставка савремених догађања којих морамо бити свесни.
Питања поставио испред редакције блога СИП брат Огњен Андулајевић