среда, 3. август 2011.

КАНОНИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ - Право давности


ТРЕЋИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР

Правило 8

(Правила Православне Цркве с тумачењима, Никодим епископ Далматински, књига прва, стр. 300, Нови Сад 1895)

Најбогољубазнији саепископ Ригин и другови му, најбогољубазнији епископи кипарске епархије, Зинон и Евагрије, пријавили су нови чин, који се уводи противу црквених установа и противу правила светих апостола, и који повређује опћу слободу. Обзиром на то, и пошто зло потребује јаки лијек, да још веће шкоде не нанесе, а особито, кад ни старога обичаја није било, да антиохијски епископ рукополаже у Кипру, као што нам то и писмено и усмено доказаше најпобожнији људи, који на свети сабор дођоше, то, нека предстојници светих цркава кипарских имају потпуну и неоспориву власт, сходно правилима светих отаца и староме обичају, сами по себи постављати најпобожније епископе. А ово исто нека важи и за друге области, и за све епархије, да никакав од најбогољубазнијих епископа не заузимље другу епархију, која није била одавна и од самога почетка под његовом или његових предшественика руком; а ако је који заузео другу епархију и насилно је себи присвојио, нека је поврати, да се не вријеђају правила отаца, да се под изликом свештене службе не поткрађује гордост свјетске власти, и да нерасудно не изгубимо по мало ону слободу, коју нам је даровао својом крвљу Господ наш Исус Христос, ослободилац свију људи. Према томе, овај свети и васељенски сабор установљује, да свакој појединој епархији очувана буду чиста и неповређена права, која од самог почетка и одавна ужива, сходно обичају од стране утврђеноме. Ради свога обезбјеђења пак сваки митрополит има право узети пријепис овога, што је закључено. А ако ко предложи какву установу, која војује против овога, што је одређено, сав свети и васељенски сабор наређује, да такова установа без сваке ваљаности буде.

               (Ап. 34,35; I вас. 6,7; II вас. 2; трул. 20,36,39; антиох. 9,13,22; сард. 3,11).

ТУМАЧЕЊЕ

Поводом к издању овог правила била је тужба, коју су на VII сједници ефеског сабора поднијела три епископа кипарска противу антиохијског епископа, који је хтио да потчини својој јурисдикцији кипарску цркву и да јој отме дакле ону стару повластицу, што је уживала и по којој је сабор кипарских епископа неовисно имао право да поставља своје епископе.

Главни епископ (митрополит) Кипра од памтивјека је неовисан био, и у правилима цркве ми налазимо, да је он увијек за автокефалног, признан био. Ако 2. правило II васељенскога сабора и потчињава митрополите епископима, који су над дијецезама (патријарсима), остају ипак и даље поједини митрополити автокефали. У тумачењу споменутога правила Валсамон каже: „Немој да ти је чудновато, ако чујеш и послије овога за друге неке независне цркве као: бугарску, кипарску и иверску... Архиепископа кипарског признао је таковим III сабор, пак читај тога сабора 8. правило и 39. правило VI сабора.“ Право независности кипарске цркве оснива се на давности обичаја и на правилима. Мотивација к издању овога правила најјасније нам то доказује. Ријечи у 6. правилу I васељенског сабора: „ев тес алес епархиес та пресвиа созесте тес еклисиес“ немају  очито другога смисла, као што смо о томе у нашем тумачењу онога правила напоменули, него да автокефалсност појединих црквених области, осим оних, које су у томе правилу споменуте, мора бити свето поштована, јер се она оснива на старини обичаја – та археа етхи кратито. Антиохијски епископи неколико су пута гледали, да лише независности кипарску црвку и да је под своју власт потчине, оснивајући се главним начином на томе, што је у политичком одношају остров Кипар потчињен био антиохијском префекту. Најпосље Јован, познати поглавица ефеског саборишта противу светог сабора православних, најодлучније је у томе почео поступати послије смрти Теодора, митрополита кипарског – у намјери, да једном за свагда потчини себи епископе Кипра. Помоћ су му пружали у томе политички начелници, о којима читамо у актима VII сједнице ефескога сабора. На тужбу Ригана, Зинона и Евагрија, ефески сабор узео је у претрес ово питање, и утврдио је автокефалност кипарске цркве. Одлучност, којом оци ефеског сабора ријешавају ово питање о кипарској цркви и начин, којим јој они обезбеђују њена права, показује нам, колико су значаја они полагали у томе, да се границе цркве свето чувају. Они се не ограничавају само у овоме своме правилу свечаним утвђењем автокефалности кипарске цркве, него проглашују као закон, који се оснива на 35. правилу светих апостола и 3. правилу антиохијскога сабора, и који повријеђен никако бити на смије, - да никакав епископ не смије постирати власти своје на цркву, која није од самог почетка под његовом јурисдикцијом била и закључују: „свети и васељенски сабор установљује да свакој појединој епархији очувана буду чиста и неповријеђена права, која од самог почетка и одавна ужива, сходно обичају од старине утврђеноме“.
...Колико су Христос и апостоли далеко били од мисли о каквој светској власти, види се из тога да по учењу Господа духовна власт коју имају апостоли није власт господарење, него љубави и благости јер свјетске је власти задаћа да извањским стварима управља, а духовне је власти да управља унутрашњим осећајима срца. Учење ово св. Писма о карактеру црквене власти живо су пред очима имали оци ефеског сабора, те зато и напомињу у овој својој одлуци да се не смије под изликом свештене службе поткрађивати гордост свјетске власти. У осуди својој противу оних епископа, који теже, да неко надмоћије над другима добију, види се опет, да су пред очима отаца оне ријечи Спаситеља, које је он обратио ученицима својим, у погледу старешинства: Ви се не зовите рави, јер је у вас један рави Христос, а ви сте сви браћа. И оцем не зовите никога на земљи, јер је у вас један Отац, који је на небесима. Нити  се зовите учитељи, јер је у вас један учитељ Христос. А највећи између вас да вам буде слуга; јер који се подиже, понизиће се (Мат. 23, 8-12).

3 коментара:

Анониман је рекао...

Помоз Бог ревнитељи! Оће грци да нас науче православљу! Ми крваримо под коминизмом, екуменизмом, партијашењима, туђом чизмом и све време славимо Христа Бога и вичемо НЕ свим светским гадостима, а испаде да је у Србији био мук док не дођоше грци. Е није ваљда...и још веле пре ко својих "сателита" произведених у Србији да кје све канонски чисто као сунце и да је чудно да већ не учимо грчи језик. МАЛО МОРГЕН! У преводу мало сутра да не помисли неко да сам вулгаран! Дакле ако ћете ни по баби ни по стричевима, када је осуђен екуменизам? Од тада може се рећи да правно не сме нико да има заједницу са екуменистима. А многи су престали ићи у СПЦ због"попова" који су безакони. Дакле многи су престали литургиски општити са безаконом олигархијом Тита, који су желели на себе да узму име СПЦ. КО ЋЕ САДА РАЗБИСТРИТИ ВОДУ? ГРЦИ?
А срби, или боље рећи слаби вером и знањем срби, под силом и харизмом грчких владика, брзо избрисаше и себе и свој род из диптиха православних. СРАМ ВАС БИЛО ИЗРОДИ!!!
Ако то радите у не знању, брзо главе своје приклоните Господу и одбаците гордост која је у Вас ушла кроз грчку надутост. За Христом преко своје Цркве, како је Бог преко светих срба и уредио. Љубимо ближње своје и непријатеље своје. Али ко се одрекне Српске Цркве у корист хегемона грчких, нека се чува светих срба! Од њих страх имајте! А грцима поклон и целив за све што су учинили за нас, и други образ ако желе да ударе србски клир и учине ужасно дело рушења србског клира зарад мале користи. И други образ, и целив и поклон АЛИ НЕ И СРПСКА ЦРКВА! То не дамо! Нећу се потписати за рад мира међу браћом. Праштајте!

Анониман је рекао...

Ko su izrodi, a ko paranoichni? Srbi i Grci uvek su bili jedna porodica, majka sv.Save je bila Grkinja a ne Ruskinja, tako shto mi se neplashimo Srpskih Svetitelja zbog nasheg grkofilstva, chak pre znamo da i oni se slazu sa nama. Mi ne patimo nekom paranojom da Grci ochee da vladaju srpskom Crkvom, naprotiv vidimo da oni polako al sigurno podizu na rusevine srpske Crkve, prekrasno staro zdanje!

serbiantrueorthodox је рекао...

Истина је заиста то што каза брат "гркофил"! Ми смо браћа са браћом Грцима и то нико никада није оспоравао. Еллас - Сервиа - Ортодоксиа!

Али не волимо кад нам се неко намеће и користи сваку (баш сваку) прилику да преузме управу над Српском Црквом. То су ране историје и зато се и данас Срби боје и противе.

Свети отац наш Сава равноапостолни је био пола грк али се ипак борио да Српска Црква и Држава буду независне од Грка. Обратимо пажњу на Типике које је он саставио за Студеницу и Хиландар где оставља у аманет да игуман буде Србин и да буде независан од Грка.

Стародревна пословица вели: љубав је љубав ал сир се купује за паре!

То значи да смо и ми негркофили исто као и ви гркофили - гркофили али само кад наша независност није у опасности од јелинских вековних претензија.