СРПСКА ЦРКВА, СРПСКИ НАРОД, ИСТИНСКО ПРАВОСЛАВЉЕ И ГРЦИ

Радујемо се сада радошћу великом јер је Српској Цркви коначно обновљен епископат. Од стране канонске јерархије Руске Истински Православне Цркве рукоположен је српски владика – Акакије, епископ Ресавско-шумадијски. Епископи Руске ИПЦ су једини законски наследници некада славне Руске Заграничне Цркве – Цркве тако блиске нашем српском народу. Браћа Руси су у најтежим тренуцима пружили безусловну помоћ српској браћи. Када кажемо безусловну, мислимо на то да они немају ни најмању претензију да се административно мешају у територију Српске Цркве, тј. њену организацију и њен унутрашњи препород. Њихова истинска братска помоћ састоји се у давању основних ствари неопходних за препород Српске Цркве, од којих је најважнија – обнављање српског епископата. Све остало је само братска подршка у контексту добрих односа две помесне Цркве, при чему је такође веома важна саветодавна помоћ по питањима црквене администрације, богослужбеног поретка и уопште опита црквене организације.

Тек сада се може говорити о почетку једног озбиљног периода развитка Српске ИПЦ и то на здраво постављеном темељу црквено-канонског поретка, где једна  засебна црквена област има своју самосталност у виду епархијског епископа. Ова самосталност има посебан значај ако се има у виду да је у питању велика област традиционално православног српског народа, и од давнина од свих других помесних цркава признате самосталне помесне Српске Цркве. Нажалост, у вези са овим сверадосним и историјским догађајем са грчке стране и са стране оних Срба који подржавају грчки став по питању Србије и Српске Цркве постоји неслагање које поприма размере отвореног непријатељства.

Као што је познато, у почетку је помоћ Српској Цркви пружила Грчка Истински Православна Црква. Та помоћ браће Грка првих година није изазивала никакве недоумице. Три српска монаха са Свете Горе присаједињена су Истинском Православљу у манастиру Есфигмен само чином покајања. Касније, ови исти монаси су затражили да се над њима изврши исправка крштења пошто су својевремено у СПЦ крштени обливањем. Упућени су на Синод Грчке ИПЦ. Синод Грчке ИПЦ је прихватио да се над њима изврши правилно крштење. Један од тројице српских монаха – о. Акакије, самоиницијативно, из љубави према своме народу и својој отаџбини, одлази у Србију. После неког времена и много уложеног труда, око келије у којој живи почињу да се окупљају верници официјелне Српске цркве који су прекинули општење са екуменистичким епископатом Београдске Патријаршије и који желе да се присаједине Истинском Православљу. Везано са тим ови верници пишу молбу Синоду Грчке ИПЦ да монаха Акакија посвете у чин презвитера ради организовања црквеног живота као и ширења истине Истинског Православља у Србији. По његовом рукоположењу почиње обнова и препород Српске (Истински Православне) Цркве. По Србији се оснивају парохије и манастири. Од епископата Грчке ИПЦ о. Акакије није имао много помоћи, у смислу да током једанаест година ни један епископ нити клирик није посетио Србију да пружи подршку о. Акакију који је од стране званичне Српске цркве трпео прогоне. Званична српска Црква га је јавно „одлучила од цркве“ и прогласила опасним секташем. У међувремену је настојањем о. Акакија рукоположено још неколико клирика за Србију. Али појављују се и први унутрашњи проблеми, јер у Србији нема јасно одређене црквене власти макар и у виду архијерејског намесништва. Епископи из Грчке све више полажу право на то да они управљају српским клиром и паством у Србији, са раздаљине од хиљаду километара и, наравно, без познавања ситуације у Србији. Првом трудбенику на обнови Истинског Православља у Србији о. Акакију и његовим саборцима на пољу борбе за препород Српске Цркве и њене интересе Грци постепено и врло суптилно одузимају право да се сами старају о организацији српских клирика и српској пастви.

У међувремену, опет настојањем оца Акакија оснива се Управни Одбор Српске ИПЦ састављен од клирика и представника свих парохија и манастира који је требало да постане привремено црквено управно тело Српске ИПЦ до тренутка када ће Србија добити свој епископат. Управни Одбор на челу са о. Акакијем упућује Синоду Грчке ИПЦ неколико молби да је овакво стање у Србији неодрживо и веома штетно и да је хитно потребно постављање српског Епископа за потребе Српске Цркве. Грчки Архијереји за овакве вапаје Срба нису имали слуха и стање у Српској ИПЦ се погоршавало. Убрзо се у Србији ствара подела на оне који су се, из неких својих личних разлога и неслагања са оцем Акакијем, потпуно потчинили Грчкој Цркви и Грчкој јерархији: они себе сматрају верницима и парохијама Грчке Цркве у Србији; уз то, они привремену помоћ Грчке Цркве Србији сматрају коначном и законском влашћу. С друге стране клирици, монаси и верни народ одан Српској Истински Православној Цркви, сви они који себе сматрају верницима Српске Цркве и који се боре за интересе и напредак своје Цркве, остају уз оца Акакија, залажући се за то да он, пошто је најзаслужнији за појаву и ширење Истинског Православља у Србији, постане први српски истински православни Епископ. Из Грчке у Србију стижу и на основу епископског ауторитета сеју се разни негативни утицаји, штетни по интересе Српске Цркве: говори се да је отац Акакије горд, прелешћен, амбициозан, непослушан епископима... Борба за интересе Српске Цркве представља се као национализмом и непослушност законитим грчким епископима... На тај начин верни народ Српске Цркве се застрашује и лобира за несхватљиве и безаконе претензије Грчке Цркве над Српском Црквом, а поделе међу Србима (историјски ионако често несложним), све више се продубљују. Свештенство, монаштво и верни народ окупљен око идеје Српске Истински Православне Цркве у таквој неравноправној борби нема великих шанси, јер они не могу надвладати ни једног епископа, а камо ли цео Синод једне помесне Цркве, без обзира на то колико њихова борба била канонски и морално оправдана. Грцима је то добро познато и ради тога они не дају Србима њиховог сопственог епископа, који би чврсто заступао интересе помесне Српске Цркве. Постојали су додуше неки наговештаји да су Грци спремни да рукоположе Србима Епископа, али под веома лошим условима његове потпуне зависности од Грчке Цркве, и уз услов да кандидат обавезно буде из редова оних Срба који су апсолутно лојални Грчкој Цркви и њеним претензијама на Српску Цркву. Како је могуће да истински православни Србин буде лојалан Грчкој Цркви и њеним претензијама на Српску Цркву? У почетку Грчке претензије нису испливавале на површину. Чинило се да је све у најбољем реду, тј. да нама Србима Грци указују искрену, братску помоћ, дајући нам могућност да се присајединимо Истинском Православљу, рукополажући нам свештенство, дајући нам св. Миро и антиминсе уз пуно поштовање наше припадности Српској Цркви. Но, касније, а нарочито у последње време, појавили су се неки несхватљиви, за нас неприхватљиви и чак увредљиви ставови. Они се заснивају на теорији да је Српска Црква, падом српске јерархије у јерес екуменизма, нестала са лица земље и да је српски народ и географско-јурисдикцијска канонска територија помесне Српске Цркве сада слободна мисионарска територија попут некада непросвећених земаља Аустралије или Америке. Српска ИПЦ није ни једног тренутка од стране Грчке ИПЦ сматрана за Српску Цркву у контексту историјске помесне Српске Цркве, него је административно уврштена у безлични Грчки егзархат Западне и Источне Европе. Прекидање општења са Београдском Патријаршијом због јереси екуменизма и присаједињење нас Срба Истинском Православљу сматра се уласком у Грчку Цркву. Помоћ у рукоположењима свештенства користи се за потчињавање Српске Цркве Грчкој јерархији, која не сматра да тим хиротонијама помаже Српску Цркву, него је из почетка ствара! (Колико су овакве грчке тежње далеко од истинске помоћи у пуном светлу може да се види тек сада, након епископске хиротоније у манастиру Лесна: руским архијерејима је потпуно страна и помисао да би пружање братске помоћи могли да искористе за истицање таквих неканонских претензија!)

Какав се успех и напредак Истинског Православља у Србији може очекивати са оваквим поставкама? Колико је Срба који су спремни да прихвате да је традиционално православна Србија поново просвећена светлошћу Христовом од стране Грчких старокалендараца (иначе међусобно подељених) и да су Срби, као огранак или мисија Грчке Цркве, у потпуној и при томе још временски неодређеној зависности од грчке јерархије? Када је изношење оваквих грчких ставова међу српским клиром и верним народом изазвало негодовање и противљење, они су одмах проглашени непослушнима. Пошто је било какав даљи договор са Грцима постао немогућ, ми смо се обратили за помоћ другој Помесној Цркви која наше тежње и непоколебљиве ставове по питању Српске Цркве разуме и подржава. Но, наш поступак је онда назван расколом. У тренутку доношења и реализације историјске одлуке од које ће у потпуности зависити будућност Српске Цркве, са Грчке стране дошла су агресивна застрашивања српског верног народа, кроз претње некаквим проклетствима великим грехом раскола кога ни мученичка крв не може опрати. Шта су Грци желели да постигну овим застрашивањем, овом манипулацијом неупућенима, овом злоупотребом епископске власти на најгори могући начин? Шта су покушали да одрже макар и по цену коначног утврђивања поделе међу Србима? То је заиста несхватљиво! Зар су њихове претензије на Српску Цркву тако велике да ће помрачити сваку добронамерност Грчке Цркве према Србији и Српском народу? Нас Истински Православне Србе оптужују за раскол. А ми се питамо: где се десио раскол? Наша одлука да изађемо испод привремене административне управе Синода Грчке ИПЦ донета је након многобројних и дугогодишњих покушаја да се ствари разјасне. Таква одлука донета је због немогућности да се постигне договор у вези са статусом, организацијом и основним интересима Српске ИПЦ, уз напомену да се тим чином не прекида општење између две помесне Цркве. Но, ово се бомбастично проглашава расколом. Зашто? Зашто је Грчкој ИПЦ толико стало не до истинског напретка Српске ИПЦ, него до владања њоме? На основу којег историјског или канонског права Грчка ИПЦ упорствује у жељи да по сваку цену очува вештачку и исконструисану власт над Србијом и Српском Црквом? За пропаганду и "доказивање" пред светом овог назови раскола користе се сва расположива средства, од оптужби за "просополатрију" према оцу Акакију (штетно и слепо послушање појединцу и његово обожавање), до веома штетног спољног утицаја Владимира Моса који је наводно нарушио идилу односа Српске и Грчке ИПЦ, као да су Срби потпуно несвесни својих традиција, предака, славне историје још од времена светог Саве и његове борбе за самосталну помесну Српску Цркву, па су сада неслагање Срба са Грчким ставовима неочекивано иницирали неки спољни елементи. Нигде у грчким апологијама нема ни наговештаја о њиховој макар и малој кривици за лоше стање у Србији и за овакав развој догађаја. Такође, нигде се не може наћи интересовање и покушај разумевања проблема који Срби имају са наметнутом грчком административном влашћу над Српском Црквом која се неочекивано из братске помоћи претворила у анулирање и насилно заузимање Српске Цркве. 

Канонски посматрано, оваква ситуација – пада јерархије једне помесне Цркве у јерес екуменизма и обраћања неколицине монаха и верника дотичне обудовеле Цркве другој помесној Цркви ради помоћи – није једноставна. Према канонима он није лако решива, те су услед тога могуће различите интерпретације, како добронамерне тако и злонамерне, све у зависности од тога какве ставове неко брани.

У овом конкретном случају постоје два гледишта: једно из угла дотичне обудовеле Цркве, а друго из угла друге помесне Цркве која је обудовелој сестри пружила помоћ. Обудовела Црква има неспоран канонски основ да се позове на право давности по питању задржавања своје самосталности. Но, помесна Црква која је пружила помоћ обудовелој сестри инсистира на томе да је обудовела Црква којој је помоћ пружена, самим чином помоћи сада неопозиво потчињена њој. Осмо Правило Трећег Васељенског Сабора наводи следеће: „...А ово исто нека важи и за друге области, и за све епархије, да никакав од најбогољубазнијих епископа не заузимље другу епархију, која није била одавна и од самога почетка под његовом или његових предшественика руком; а ако је који заузео другу епархију и насилно је себи присвојио, нека је поврати, да се не вријеђају правила отаца, да се под изликом свештене службе не поткрађује гордост свјетске власти, и да нерасудно не изгубимо по мало ону слободу, коју нам је даровао својом крвљу Господ наш Исус Христос, ослободилац свију људи.“ Већ из овога правила јасно се види да Грчка ИПЦ нема ни канонско право да заузме област Српске Цркве, а камоли морално право пред српским народом и Српском Црквом. На основу нашег обраћања за помоћ Грчка ИПЦ је имала право, како је то било опште прихваћено, само да успостави привремену административну управу над нашом Српском удовом Црквом и да се постара да у што скорије време постави српског Епископа за Српску Цркву. Нажалост, то се није десило и ова привремена управа се одужила на целих 15 година, где је међу српским клиром и паством урађено баш оно на шта упозорава 74. Правило Светог Осмог Помесног Сабора Картагенског: „...Али догађало се да су ти епископи, који су имали да љубав међу народом уздржавају и да поспјеше избор новог епископа, сами ради својих личних интереса подупирали неред и свађе потхрањивали само ради тога, да би дуже црква без свог сталног епископа била, те и они би дуже могли да службу управитеља ту врше. Да се таквој злоупотреби на пут стане, картагенски оци забрањују да један епископ остане управитељем неке удове цркве више од годину дана, и ако за то време он није успио уредити све што треба, да нови епископ постављен буде; правило наређује да се тај епископ има уклонити од управе и нови управитељ да се изабере.“ Знајући ово ми смо не једном тражили смену надлежног привременог епископа за Србију али Синод Грчке ИПЦ намерно или не намерно ни за то није имао разумевања.

После толико година настојања да се Српска Црква ослободи оваквог неправедног третмана Грчке Цркве који је међу нама изазвао поделу и веома успорио напредак и развој Српске Цркве, ми смо били принуђени да предузмемо одлучније мере ради обнове целовите канонске структуре Српске ИПЦ, што подразумева излазак испод привремене административне управе Синода Грчке ИПЦ и обраћање за помоћ другој канонској Истински Православној Цркви. Другог избора није било јер би наставак оваквог неканонског и морално неправедног третирања Српске Цркве од стране Грчке Цркве донео Српској ИПЦ несагледиве штетне последице. Дакле, ни о каквом расколу овде не може бити речи! Део клира и пастве Српске ИПЦ који су остали верни тековинама Српске Цркве и Светосавља наставио је борбу за интересе Српске Цркве. Оваква одлука нипошто не значи кварење братских односа са Грчком ИПЦ, чак ни са клиром и верницима у Србији који су остали потчињени Грчком Синоду и његовој политици.

Напротив, раскол ствара онај ко ове догађаје тим именом назива и уноси међу српску паству раздор и смућење. Реакција Грка на овакав развој догађаја још више забрињава, јер потврђује да они заиста сматрају Српску Цркву, као и српске клирике и вернике, припадницима јурисдикције Грчке Цркве. То потврђују посесивне изјаве Грчке стране у разговорима са Руском ИПЦ где је Русима речено да се не мешају у њихову територију (мисли се на Србију)! Наравно, Руски Архијереји су схватили алармантну и безизлазну ситуацију у којој се нашла Српска ИПЦ. Жртвујући јединство са Грчком ИПЦ дали су руку братске помоћи Српској ИПЦ и тим чином коначно решили проблем који је трајао дуже од једне деценије. Грци не пристају на такав обрт догађаја и негирају право Руске Цркве да пружи помоћ Српској Цркви, јер Српску Цркву не сматрају Српском Црквом, него својом мисионарском територијом. Ми се питамо с којим правом они то тврде, чак и да прихватимо апсурд да су Грци изнова просветлили Српски народ? Који се грчки мисионар трудио на винограду Српске Цркве? Ко је од Грка међу Србима и за Србе направио један корак? Ко је трпео понижења од стране Београдске патријаршије? Знамо да читавих једанаест година нико од стране Синода Грчке ИПЦ није посетио страдајући верни народ у Србији! 


Економска помоћ из Грчке – о којој се такође на сав глас прича и која се наводи као један од аргумената зашто смо ми Срби зависни од Грка и немамо право да изађемо испод њихове административне управе – у контексту услова у којима живи Српска ИПЦ, била је заиста невелика. У том обиму она је стизала и из других јурисдикција, па чак и од појединаца из Светског православља. И невољно се поставља питање: зар су Грци Српску Цркву помагали само зато да би била под њиховом влашћу? Државна новокалендарска Грчка црква непрестано финансијски помаже Београдску патријаршију, па Патријаршија није потчињена Грчкој Архиепископији. Зар је то мерило да ли нека црква треба да се помаже или не? Чули смо да одлазак испод грчке административне управе значи прекидање пријатељства и помоћи: "изгубићете пријатеље и нико вас више неће помагати..." Где је ту онда истинска братска љубав коју ми Срби истински православни и даље непомућено гајимо према Грцима? Значи ли то да смо ми Срби њима добри пријатељи само док смо потчињени Грчкој ИПЦ? Зар напредак Српске Цркве није и њихова радост? Надамо се да је ова еуфорија с грчке стране привремена и да су оштре речи изговорене и одапете ка нашем срцу само израз афекта. Иако нам такви ставови и изјаве наше грчке браће, као и ставови и изјаве њихових истомишљеника Срба, наносе велику штету и боле нас, ми им то не узимамо за зло него са стрпљењем чекамо отрежњење, молећи се Господу свих да нам усади братство, међусобну љубав и разумевање.