КАНОНИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ - Право давности

ТРЕЋИ ВАСЕЉЕНСКИ САБОР

Правило 8

(Правила Православне Цркве с тумачењима, Никодим епископ Далматински, књига прва, стр. 300, Нови Сад 1895)

Најбогољубазнији саепископ Ригин и другови му, најбогољубазнији епископи кипарске епархије, Зинон и Евагрије, пријавили су нови чин, који се уводи противу црквених установа и противу правила светих апостола, и који повређује опћу слободу. Обзиром на то, и пошто зло потребује јаки лијек, да још веће шкоде не нанесе, а особито, кад ни старога обичаја није било, да антиохијски епископ рукополаже у Кипру, као што нам то и писмено и усмено доказаше најпобожнији људи, који на свети сабор дођоше, то, нека предстојници светих цркава кипарских имају потпуну и неоспориву власт, сходно правилима светих отаца и староме обичају, сами по себи постављати најпобожније епископе. А ово исто нека важи и за друге области, и за све епархије, да никакав од најбогољубазнијих епископа не заузимље другу епархију, која није била одавна и од самога почетка под његовом или његових предшественика руком; а ако је који заузео другу епархију и насилно је себи присвојио, нека је поврати, да се не вријеђају правила отаца, да се под изликом свештене службе не поткрађује гордост свјетске власти, и да нерасудно не изгубимо по мало ону слободу, коју нам је даровао својом крвљу Господ наш Исус Христос, ослободилац свију људи. Према томе, овај свети и васељенски сабор установљује, да свакој појединој епархији очувана буду чиста и неповређена права, која од самог почетка и одавна ужива, сходно обичају од стране утврђеноме. Ради свога обезбјеђења пак сваки митрополит има право узети пријепис овога, што је закључено. А ако ко предложи какву установу, која војује против овога, што је одређено, сав свети и васељенски сабор наређује, да такова установа без сваке ваљаности буде.

               (Ап. 34,35; I вас. 6,7; II вас. 2; трул. 20,36,39; антиох. 9,13,22; сард. 3,11).

ТУМАЧЕЊЕ

Поводом к издању овог правила била је тужба, коју су на VII сједници ефеског сабора поднијела три епископа кипарска противу антиохијског епископа, који је хтио да потчини својој јурисдикцији кипарску цркву и да јој отме дакле ону стару повластицу, што је уживала и по којој је сабор кипарских епископа неовисно имао право да поставља своје епископе.

Главни епископ (митрополит) Кипра од памтивјека је неовисан био, и у правилима цркве ми налазимо, да је он увијек за автокефалног, признан био. Ако 2. правило II васељенскога сабора и потчињава митрополите епископима, који су над дијецезама (патријарсима), остају ипак и даље поједини митрополити автокефали. У тумачењу споменутога правила Валсамон каже: „Немој да ти је чудновато, ако чујеш и послије овога за друге неке независне цркве као: бугарску, кипарску и иверску... Архиепископа кипарског признао је таковим III сабор, пак читај тога сабора 8. правило и 39. правило VI сабора.“ Право независности кипарске цркве оснива се на давности обичаја и на правилима. Мотивација к издању овога правила најјасније нам то доказује. Ријечи у 6. правилу I васељенског сабора: „ев тес алес епархиес та пресвиа созесте тес еклисиес“ немају  очито другога смисла, као што смо о томе у нашем тумачењу онога правила напоменули, него да автокефалсност појединих црквених области, осим оних, које су у томе правилу споменуте, мора бити свето поштована, јер се она оснива на старини обичаја – та археа етхи кратито. Антиохијски епископи неколико су пута гледали, да лише независности кипарску црвку и да је под своју власт потчине, оснивајући се главним начином на томе, што је у политичком одношају остров Кипар потчињен био антиохијском префекту. Најпосље Јован, познати поглавица ефеског саборишта противу светог сабора православних, најодлучније је у томе почео поступати послије смрти Теодора, митрополита кипарског – у намјери, да једном за свагда потчини себи епископе Кипра. Помоћ су му пружали у томе политички начелници, о којима читамо у актима VII сједнице ефескога сабора. На тужбу Ригана, Зинона и Евагрија, ефески сабор узео је у претрес ово питање, и утврдио је автокефалност кипарске цркве. Одлучност, којом оци ефеског сабора ријешавају ово питање о кипарској цркви и начин, којим јој они обезбеђују њена права, показује нам, колико су значаја они полагали у томе, да се границе цркве свето чувају. Они се не ограничавају само у овоме своме правилу свечаним утвђењем автокефалности кипарске цркве, него проглашују као закон, који се оснива на 35. правилу светих апостола и 3. правилу антиохијскога сабора, и који повријеђен никако бити на смије, - да никакав епископ не смије постирати власти своје на цркву, која није од самог почетка под његовом јурисдикцијом била и закључују: „свети и васељенски сабор установљује да свакој појединој епархији очувана буду чиста и неповријеђена права, која од самог почетка и одавна ужива, сходно обичају од старине утврђеноме“.

...Колико су Христос и апостоли далеко били од мисли о каквој светској власти, види се из тога да по учењу Господа духовна власт коју имају апостоли није власт господарење, него љубави и благости јер свјетске је власти задаћа да извањским стварима управља, а духовне је власти да управља унутрашњим осећајима срца. Учење ово св. Писма о карактеру црквене власти живо су пред очима имали оци ефеског сабора, те зато и напомињу у овој својој одлуци да се не смије под изликом свештене службе поткрађивати гордост свјетске власти. У осуди својој противу оних епископа, који теже, да неко надмоћије над другима добију, види се опет, да су пред очима отаца оне ријечи Спаситеља, које је он обратио ученицима својим, у погледу старешинства: Ви се не зовите рави, јер је у вас један рави Христос, а ви сте сви браћа. И оцем не зовите никога на земљи, јер је у вас један Отац, који је на небесима. Нити  се зовите учитељи, јер је у вас један учитељ Христос. А највећи између вас да вам буде слуга; јер који се подиже, понизиће се (Мат. 23, 8-12).