Слово на наречењу новохиротонисаног епископа Српске ИПЦ Владике Акакија

СЛОВО НА НАРЕЧЕЊУ

(које је изговорио јеромонах Акакије на вечерњој служби 1. августа на почетак успенског поста, на св. Макавеје дан пред хиротонију у чин епископа)

Ваша Високопреосвештенства и Ваше преосвештенство, возљубљени Архијереји Руске Истински Православне Цркве!

У неверици посматрам испуњење онога чему смо ми Истински Православни Хришћани Србије толике године уназад тежили. Наша борба за препород Српске Цркве и Српског Истинског Православља после деценије и по узрастања улази у један зрелији период, који захтева велику посвећеност и пожртвованост. У овом тренутку осећам да је период који је иза нас био само припрема за овај који је пред нама. Са несигурношћу због своје крајње недостојности стојим пред Великим милосрђем Божијим, спреман да свој даљи живот предам у потпуности служењу Богу, Светом Православљу и мом многострадалном народу Српском. Свестан сам да преда мном стоји пут голготе, беспоштедне борбе за чистоту вере и за спасење људских душа, као и велика одговорност за наставак онога што сам својевремено започео – рада на устројству Српске Истински Православне Цркве.

Уобичајено је да у оваквим тренуцима онај ко је наречен за епископа каже пред Архијерејима нешто о свом животу. Нажалост, родио сам се и одрастао у време када је у Србији владало безбожништво оличено у комунизму, под којим је одрасла прва генерација људи. Моји родитељи живели су животом просечне породице која је неговала српске традиције у оној мери колико је то тада било могуће. Ја и мој брат крштени смо као мала деца. Преко моје баке Наталије био сам у прилици да се упознам са вером и побожним животом. Уочи мога пунолетства у Србији је започело национално буђење, праћено и  некаквим повратком цркви. Још као незрели младић, међу првима сам се ватрено прикључио антикомунистичкој борби за национални препород Србије. После средње уметничке школе заинтересовао сам се за византијску уметност, па сам у Атини, на Академији ликовних уметности, завршио двогодишњи курс византијског сликарства.  Упоредо, текло је и моје озбиљније окретање ка Православљу као једином истинском  смислу живота. Усавршавајући иконопис учествовао сам у осликавању многих храмова у Грчкој. Тако сам имао прилику да се упознам са монаштвом, које је на мене оставило снажан утисак. Један од преломних тренутака у мом животу било је поклоничко путовање по Светој Русији. Пошто сам видео и осетио многе древне светиње, мој живот почео је да се окреће ка монаштву. У двадесет првој години потпуно сам се посветио монашком животу – најпре у Србији, а касније на Светој Гори, у пустињском скиту Капсокаливија. У овом скиту први пут сам се упознао са атонским монасима зилотима, тј. ревнитељима за чистоту вере и отачких предања. Од њих сам сазнао за Истинско Православље, за разлику између старог и новог календара, за Руску Заграничну Цркву и, што је најважније, за свејерес екуменизма. За мене је било поражавајуће сазнање да су званичне цркве Светског православља неправославне! Ускоро сам се упознао са још двојицом Срба монаха, те смо заједно решили да прекинемо општење са Светским православљем. Наше присаједињење Истинском Православљу десило се у манастиру Есфигмен, за време игуманства блажене успомене старца Јевтимија. После мало времена напустио сам Грчку и вратио се у Србију како бих се усамљенички подвизавао као истински православни монах у својој рођеној отаџбини. У почетку нисам имао жељу да проповедам Истинско Православље. Ипак, пошто је за Србију било крајње чудно да један православни монах не општи са званичном Српском Патријаршијом, људи су почели да се интересују. Божијим Промислом убрзо се појавила група верних који су хтели да прекину општење са званичном Патријаршијом и да се присаједине Истинском Православљу. Тада је већ било јасно да од мог монашког живота у тиховању неће бити ништа. Све више људи се упознавало са разликом између Светског и Истинског православља. Ми смо хтели да ступимо у контакт са Руском Заграничном Црквом, али нажалост она је тада већ била у општењу са псеудо-митрополитом Кипријаном. Верници који су се окупили око келије у којој сам живео инсистирали су на томе да се од Синода Грчке ИПЦ затражи моје рукоположење за свештеника. Од тада (1997) је отпочела мисија Истинског Православља у Србији и самим тим рад на препороду истинске Српске Цркве. Временом никло је неколико истински православних манастира, као и неколико парохија. Наше унутрашње црквено уређење отежано је функционисало због удаљености привремене административне управе Грчке ИПЦ над територијом Србије. Грчки епископат за нас Србе није имао разумевања. Услед тога стање се из дана у дан погоршавало. Паства у Србији поделила се на оне који су желели да се овакво нездраво стање продужи, и на нас који смо се свим силама борили да Србија добије свог Истински Православног епископа, који ће природно заступати интересе српског клира и пастве, и бринути се о њима. Уз црквену делатност у Србији, веома сам се интересовао за стање у Руском Истинском Православљу. Помно сам пратио сва дешавања током финалних превирања у Руској Заграничној Цркви. Био сам задивљен борбом руских архијереја, блажених успомена Лазара и Венјамина, и стварањем канонске Руске Истински Православне Цркве. Надао сам се да ће бити успостављено јединство Руске и Грчке ИПЦ, и у том дијалогу сам активно узео учешће. Упознавши се са Руским Архијерејима, клиром, монахујућима и паством, било ми је јасно да ми Срби не можемо допустити да због неких грчких унутрашњих разлога останемо ван општења са Руском Истински Православном Црквом. Вама, руским истински православним Архијерејима, одмах је било јасно у како тешко позицији се ми налазимо. Подржали сте право Истински Православних Срба на самосталност, што подразумева постављање српског архијереја за Српску Цркву. Посебна повезаност Руске и Српске Цркве, као и наших народа, била је очигледна нарочито током минулог двадесетог века. Веома сам благодаран  Господу што је повезао и наша два женска манастира, Лесну и Нови Стјеник, тј. руско и српско монаштво, које се у првој половини двадесетог века сјединило управо преко недавно прослављене преподобне мати Екатерине, игуманије Леснинске, чијом је заслугом и обновљено женско монаштво у Србији. Стога ми је посебна част да Српска Истински Православна Црква добије свог првог епископа у овом историјском Леснинском манастиру који пребива под покровом  чудотворне иконе Леснинске Мајке Божије, у манастиру где је радо боравио велики исповедник – светитељ Филарет, у чијој сам канонизацији узео учешће преко његове иконе мојом недостојном руком написане. Такође овде је присутна и благоухајућа копија Монтреалске мироточиве иконе коју је насликао брат Јосиф, такође чести гост Леснинске обитељи, и чудном препоруком послао Руској Истински Православној Цркви на помоћ и утеху. Срце је моје због свега тога испуњено радошћу, али са друге стране и страхом, због моје недостојности, ради мноштва мојих грехова. Уздам се у милост и помоћ Божију, јер се сила Божија у немоћи познаје! Верујем такође да ће благодат Божија надоместити све моје многобројне недостатке, како би моја служба Богу и Српском народу била у славу Божију и на спасење многима. Користим ову прилику да се захвалим на првом месту светогорским зилотима који су ме просветлили Истинским Православљем, а од којих су се неки већ преселили у вечност. Дугујем дубоку благодарност и блажене успомене Владики Хризостому, Архиепископу Атинском и целе Јеладе, као и свим Архијерејима Грчке ИПЦ који су у почетку помогли нашу борбу за препород Српске ИПЦ.

Молите се за мене Богу, свети Архипастири, да примајући преко Ваше светости овај високи и страшни позив на служење Богу у епископском чину, који за собом повлачи велику одговорност пред Богом и божијим народом, и радећи на винограду Господњем оних који се спасавају, будем и сам увршћен у спасене. У данашње смутно време бити Истински Православни епископ, и то сам наспрам велике силе екуменистичке Београдске патријаршије, попут Давида против Голијата, то захтева велику молитвену подршку. Зато Вас све још једном преклињем да ме не заборавите у Вашим светим молитвама.