НИ ГРЦИ НИ РУСИ

Владимир Мос

НИ ГРЦИ НИ РУСИ

На празник Светог првомученика Стефана, заштитника српског краљевског дома Немањића, 2/15. августа 2011. године, јеросхимонах Акакије (Станковић) хиротонисан је у манастиру Лесна у Француској за Епископа Ресавско-шумадијског од стране архијереја Руске Истински Православне Цркве предвођене Архиепископом омским и сибирским Тихоном. Овај радосни догађај, пун директне и симболичке важности за будућност Истински Православне Цркве широм света, изазвао је, као што се и могло предвидети, љутите примедбе чланова Истинске Православне Цркве Грчке, под чијим је привременим старањем била Српска Истински Православна Црква. Канонским питањима изазваним одлуком коју су донели Срби – да се за ову хиротонију обрате Руској Цркви – био је посвећен претходни чланак овог аутора и овде та питања неће бити детаљно разматрана. Довољно је рећи да је, по мишљењу аутора овог чланка, хиротонија била потпуно у складу са канонима и уједно животно неопходна за опстанак,  стабилност и развој Српске Истински Православне Цркве. Но, очигледно је да је ова хиротонија повредила осећања националиста из Грчке Цркве, пружајући им изговор да пресеку преговоре о јединству са Руском Истински Православном Црквом. Стога би можда било корисно да покушамо да овај догађај ставимо у контекст новије, али и не тако недавне историје православног црквеног национализма.

*

За народ који је некад био велик увек је тешко да прихвати чињеницу сопственог слабљења. Народи су поносни, баш као и појединци, и склони томе да друге криве за своје неуспехе. Јер за народе, баш као и за људе, важи вечита истина да "ко себе уздигне биће понижен, а ко понизи себе Христа ради, биће уздигнут".

Први народ који је отпао од Цркве били су Јевреји. Како каже митрополит Антоније (Храповицки) у свом чланку "Христос Спаситељ и Јеврејска Револуција", главни мотив јеврејске одлуке да убију Христа био је страх да ће Христос спречити револуцију против римске власти коју су планирали. Ова чињеница сама по себи показује колико озбиљан грех национализам може да буде.

Након отпадања Јевреја, први народи у Цркви били су Римљани и Грци. Након обраћења светог Константина они су формирали један јединствени организам – Хришћански или Нови Рим, касније познат као Византијско Царство. Њихова држава била је римска, доминантна култура у њој грчка, док су грађани – то јест они који су изабрали да себе зову "Римљанима" (или "Ромејима") чак и када Рим више није био њихова престоница – били људи свих народности тада познатог света, од Брита на Западу, до Етиопљана на Југу, и Грузијаца и Јермена на Истоку.

Све док је Хришћански Рим био духовно јак, црквени национализам је представљао периферни проблем. Тако је у раном византијском периоду био ограничен на Велшане на далеком Западу и на Јермене на далеком Истоку. Ипак, ова два национализма била су довољно озбиљна да доведу до отпадања оба народа од Цркве – Велшана за читаво столеће након 664. године, а Јермена све до данашњег дана.

Након Победе Православља 842. године настала је сасвим нова ситуација. Хришћански Рим је сада изгубио све своје коптске и семитске провинције на Истоку, а започео је и процес губитка свих латинских, германских и келтских провинција на Западу. У оба случаја национализам је одиграо своју улогу: источњаци су прихватили ислам или монофизитизам делимично и због тога што нису желели да се идентификују са религијом омражене расе Римљана (или Ромеја), док је Карло Велики створио своје "Свето Римско Царство" на Западу свесно се супротстављајући "јелинској" Византији (термин "јелински" у оно време имао је паганску конотацију). Ипак, подробније истраживање показује да се национализам није темељио само на побуни против Рима: јер је и римски (тј. ромејски) национализам такође представљао део опште слике, мада би сада требало да га назовемо грчким национализмом, пошто је латински језик дотле већ престао да буде званични језик Византијског Царства, а и сама Византија постала је много мање космополитска и доминантно грчка, не само по својој култури, него такође и по својој етничкој структури. Тако од краја деветог века можемо да говоримо о две врсте црквеног национализма: империјалистичком (национализму владајућег народа) и антиимперијалистичком (национализму потчињених народа).

Ова два међусобно супротстављена национализма сурово су се сукобила на новим мисионарским територијама у северној Бугарској. Иронија је у томе што управо обраћење балканских словена од стране светих Кирила и Методија и њихових ученика, под покровитељством светог Фотија Великог, представља једно од највећих постигнућа Византије – и доказ да су у Византији, у најмању руку још током деветог и десетог века, били живи космополитски (тј. васељенски) идеали ранијих векова. Истинска мисионарска ревност представља сушту супротност национализму: немогуће је да неко ризикује живот ради духовног спасења човека друге расе, ако га презире или сматра другачијим и нижим од себе. Ето због чега су периоди јачања националистичких осећања (за разлику од периода јачања патриотских осећања) готово увек праћени слабљењем мисионарске ревности. Међутим, док је већина римских (тј. ромејских) мисионара из ранијих векова обраћала људе који су већ били чврсто унутар Римског (Ромејског) царства, или људе чија политичка независност није била угрожена њиховим обраћењем у хришћанство (нпр. англосаксонску Енглеску), Бугарска је била сувише моћна и сувише близу Византинцима, па је питање политичког односа бугарског цара према византијском цару (потчињеност, припајање или независност?) постало веома критично.

Постојао је још један проблем у вези са оним што бисмо могли да назовемо идеологијом ромејства. Још од паганских времена Римско (Ромејско) Царство је себе видело као државу која има право на универзалну (васељенску) власт, као ни једна друга држава или народ. Наравно, Римљани (Ромеји) су знали да постоје и друге државе и народи изван њихових граница које мисле другачије, и који имају снаге да оспоре идеју о универзалној власти Римског царства. Ипак, мит о универзалној власти дуго је успевао да се одржи. Прихватајући паганско грчко разликовање између Грка и варвара, Римљани (Ромеји) су могли да одбаце захтеве других народа на основу тога што су они варвари, па чак и нехришћански побуњеници против Христа Цара. То значи да чак и када је Рим био у опадању или трпео поразе, такве околности су сматране само привременим поремећајима у природном стању ствари по коме Римско (Ромејско) царство влада de jure и de facto над свим народима, као оруђе и одраз истински универзалне (васељенске) власти Христове.

Свети Фотије Велики, ревнујући пре свега за духовно спасење бугарског народа, много више се трудио да спречи пад Бугара под утицај јеретичког папства, него да их привуче под власт Византијског цара. Но и поред тога, он је у своме политичком размишљању био Византинац у довољној мери да би прихватао претензије Византијског цара на врховну власт према свим другим владарима. Тако је једном писао светом Борису-Михајлу, хришћанском цару Бугарске, да ће Римско (Ромејско) царство потрајати до Другог доласка Христовог, како би га уверио да је пружање отпора Риму (Ромејском царству=Византији) потпуно узалудно...

Потоњи словенски цареви, ма колико искрени хришћани били и ма колико поштовали Цара у Цариграду, инстинктивно су одбацивали  царску идеологију ромејства, а с времена на време то одбацивање васељенског царства претварали су и у отворени рат. Византија је на ово реаговала понекад веома окрутно, као у време цара Василија "Бугароубице". Тако проблем међусобних односа Бугарске и Византије кроз читав средњи век није добио своје решење... Србија је такође долазила у сукоб са Византијом. Тако, када се цар Душан прогласио за владара и Срба и Грка, свети Григорије Палама га је упорно подсећао на то да не могу постојати два православна хришћанска царства, мада га је Душан избавио из заробљеништва – и Срби ће касније одустати од свог захтева...

Политички национализам био је тесно испреплетен са црквеним национализмом. Тако, док је Бугарска била у успону, током Првог и Другог Бугарског царства, она је захтевала аутокефалност – пуну независност, са домаћом јерархијом – за своју народну Цркву. Византијски цареви и патријарси су им је, иако нерадо, даровали, да би свој дар опозвали чим се ратна срећа опет окренула у њихову корист.

Ово показује да је за Византинце давање аутокефалности новој Помесној Цркви било нешто што у потпуности представља њихов дар (мада у канонском праву није постојала прихваћена процедура за то) и врло користан улог приликом политичке трговине у дипломатским преговорима. Но, ово се могло допустити само у екстремним ситуацијама.

Изгледа да су у њиховим калкулацијама врло малу улогу играли чисто пастирски разлози за давање аутокефалности некој Цркви – чињеница да Црква обично има боље односе са владаром ако је реч о домаћој Цркви те земље; да се евангелизација земље одвија брже уколико постоји домаћа јерархија и свештенство које се служи народним језиком; да сједињење духовог обраћења и патриотских осећања омогућава вери да пусти дубље корене и чини је отпорнијом него у случајевима када је проповедају страни мисионари...

У прилог оваквом закључку сведочи и чињеница да током 500 година од званичног обраћења Русије 988. па до пада Константинопоља 1453. Руској Цркви никада није дата аутокефалност, него је остала млађа митрополија Грчке Цркве – упркос томе што је била вишеструко већа од Византије, што је имала велик број домаћих светитеља (већ у дванаестом веку ту је било 50 монаха Кијево-Печерске лавре који су били у стању да изгоне демоне, а у четрнаестом веку свети Сергије Радоњешки имао је преко сто ученика који су касније канонизовани) и што је увек била независна од византијске власти. Наравно, истиче се и то да Руси нису тражили аутокефалност – из смирења, али вероватно и из политичких разлога, како би допринели унификацији својих огромних територија. Но, у томе и јесте ствар: Византинци никада нису даровали аутокефалност, осим уколико на то су били приморани, чак ни народу који је тако очигледно био спреман за то, као што је руски.

Давање аутокефалности Српској Цркви 1219. године представља изузетак који потврђује правило. Свети Сава је добро изабрао тренутак када ће да затражи аутокефалност: након пада Константинопоља под Латине 1204. године, Грци су били подељени на четири политичке и црквене области или јурисдикције: Епир (са аутокефалном Охридском архиепископијом), Солун, Никеју и Трапезунт. Предвиђајући да никада неће добити аутокефалност од Епира и његовог грчког Архиепископа охридског Димитрија, у чијој су се јурисдикцији Срби у оно време налазили, свети Сава је искористио непостојање једног, неспорног ауторитета у Цркви и држави, па је (модерним речником) "променио јурисдикцију" и отишао у Никеју, где су цар и патријарх удовољили његовом захтеву. То су без сумње учинили делимично и из политичких разлога, пошто им је ово давало извесну предност у односу на њихове епирске ривале. Архиепископ Димитрије је оштро протестовао, не само због тога што је свети Сава без благослова напустио свог надлежног епископа, него и зато што Никејски цар није имао такав легитимитет као његов Епирски деспот. Но, овај протест је изгубио на снази након што је последњи Никејски владар и први Цар из династије Палеолога Михаило VIII ослободио Константинопољ од Латина 1261. године и поново ујединио грчке јурисдикције под својом влашћу...

*

Пад Константинопоља под Турке 1453. године требало је, теоријски, да уклони основе како за империјалистички, тако и за антиимперијалистички национализам у православном свету – што је без сумње и представљало један од разлога због којих је Божански Промисао допустио да до овога дође. Јер сада кад Хришћанско Царство није постојало, није више било ни "водеће" хришћанске нације – сви су били једнаки у својој жалосној потчињености турском султану... Ипак, у своме поштовању за Ромејско царство, први султан је након освајања Константинопоља поверио извесну власт Васељенском патријарху који му је био потчињен, учинивши га етнархом, то јест грађанским и црквеним предстојатељем читавог "милета Рум" (тј. народа Ромеја), који је укључивао све православне хришћанске народе на Балкану. Ту је имплицитно била садржана поука, не од султана него од Бога: "Сви ви – Грци, Срби, Бугари, Румуни – чините један народ, хришћански народ. Оставите се својих националистичких сукоба, јер сви сте једно у Мени".   

Нажалост, док је освајање Константинопоља у том смислу пружило прилику православним народима да оживе своје јединство у Христу, постојали су други фактори који су поново распалили ватру национализма.

Прво, Грци се никада нису помирили са губитком Царства. Њихова "Велика Идеја" о обнови Ромејске Империје појавила се убрзо након 1453. године. Бившим негрчким поданицима Царства било је јасно да ће се они, ако "Велика Идеја" икада буде остварена, вратити у свој потчињени статус. На крају крајева, Грци су под султаном, кроз личност Васељенског патријарха, и даље имали власт над њима; ово је пак водило ка закључку да ће се уклањањем султана поновити ситуација из времена пре турског освајања.

Друго, Васељенски патријарси су увели порезе Србима, Бугарима и Румунима како би могли да плаћају све већи мито који су морали да дају султану не би ли задржали свој трон. Могло се наравно пронаћи оправдање да то није кривица Грка и да је у интересу свих хришћана да у престоници имају патријарха, ма колико их то финансијски оптерећивало. Ипак, природно је што негрчки хришћани нису увек ствари видели у таквом светлу, посебно када су финансијски захтеви Васељенске патријаршије били праћени укидањем Српске и Бугарске патријаршије (1766-67) и слањем грчког свештенства међу становништво које није говорило грчким језиком.

Треће, док је раја стењала под оваквим и другим притисцима, богати грчки трговци из константинопољске четврти Фанар уживали су широке привилегије и моћ широм европске Турске, посебно у Румунији, која је у суштини постала фанариотска територија са прилично ненаметљивом врховном влашћу султана.

Русија је у међувремену, као оштар контраст националистичком Балкану, нагло постајала истински космополитско Царство. Превладавање националистичког старообредачког раскола омогућило је царевима из осамнаестог века да "отворе прозор на Запад" и да истовремено започну снажну мисионарску кампању на Истоку. Наравно, западњаштво Санкт-Петербуршке Империје често је и с правом критиковано; истина је да је "Трећи Рим" у свом санкт-петербуршком раздобљу у неким аспектима више подсећао на први, пагански Рим, него на други, хришћански. И поред тога, ни једно царство у историји није поднело веће жртве ради ослобођења других народа – народа Сибира, Централне Азије и Далеког Истока од јарма паганства, а народа православног Балкана и Средњег Истока од турског ропства. И да последњи и најправославнији од свих петербуршких царева, Николај II, није свргнут у државном удару 1917. године, његове армије, које су већ прогнале Турке са Кавказа, највероватније би ослободиле Константинопољ и вратиле крст на Свету Софију...

Међутим, ако су се Грци током националистичког деветнаестог века уопште и обраћали Русима за помоћ, чинили су то ретко. Јер трговци са Фанара имали су више користи од очувања постојећег стања, него од руског "ослобођења" њиховог Града. Тако је током Кримског рата – када се цар Николај I сукобио са Турском, Француском и Британијом због приступа Светим Местима у Јерусалиму и Витлејему (турски султан их је предао католицима) – фанариотски Васељенски патријарх наставио да се моли за победу турских армија, упркос чињеници да је Светим Местима дотле управљала грчка Јерусалимска патријаршија. Због тога је претрпео оштре критике грузијског старца Илариона са Свете Горе, који је објавио да је једини истински Цар на земљи – Руски Цар, и да сви истински хришћани треба да га подрже и да се моле за њега...

Још један разлог за прилично хладно држање Грка према Русији, упркос огромној материјалној, војној и дипломатској помоћи коју је Русија пружала свим хришћанима на Балкану и Блиском Истоку, био је тај што Грци никада нису прихватили Русију као правог наследника Византије. Они нису били у стању да поверују да је Бог из камених руских срца могао да подигне истинске синове Константинове. Било је то као да су рекли (пародирајући чувене речи старца Филотеја Псковског): "Константинопољ је Други Рим. Трећега неће бити..." Дакле, ако Константинопољ треба да буде ослобођен, то неће учинити руски "панслависти" са својом варварском северњачком силовитошћу, него сами Грци, као једини прави Ромеји...

Као последица свега овога, када је наступио час за православне балканске народе да устану против Турака, међу њима није било ни јединства ни заједничког циља, баш као ни између њих и њихових руских добротвора. Када су Срби подигли устанак 1804. године, неки Грци који су им понудили помоћ били су љубазно али одлучно одбијени... И опет, када су се Грци на Пелопонезу побунили 1821. године, они су то учинили без одговарајућег усаглашавања са Грцима под Александром Ипсилантијем у Румунији, са Руским Царем или са Патријархом у Константинопољу – док су негрци на Балкану при томе седели скрштених руку и чекали. Заправо, Грчка револуција би се вероватно завршила потпуним сломом да није било интервенције јеретичких европских сила и руског Цара Николаја који је, обуздавајући своју одбојност према "грчкој демагогији", прогонио турске армије све до Адијанопоља (Једрена). Ни духовни плодови ове револуције нису били добри: горки раскол између Васељенске патријаршије и нове аутокефалне Грчке Цркве, прогон ревнитеља вере какав је био Козма Фламиатос, драстично смањење броја манастира на ослобођеним грчким територијама, покушај Митрополита Патраског Германа, који је 25. марта први подигао устанички барјак, да постигне унију са римским Папом...

Но, катастрофалне духовне последице црквеног национализма најубедљивије је показао Грчко-Бугарски раскол из 1872. године. Формално, Бугари су погрешили: они су од султана добили допуштење да имају сопствену националну Цркву у Бугарској и да у ту цркву укључе све Бугаре у Отоманском царству, што је у супротности са територијалним, не-етничким принципом црквене организације. Васељенски патријарх их је с правом анатемисао због јереси "етнофилетизма" (национализма). Али Јерусалимска, Руска, Српска и друге Цркве одбиле су да прекину општење са Бугарима. Њима је било јасно да је Бугаре, иако формално нису били у праву, на тај чин приморала и подстакла грчка политика покушаја јелинизације (погрчења) Бугарске. Тако су Грци осудили Бугаре због греха за који су управо они били први кривци. Анатема против етнофилетизма, која је сама по себи била и исправна и правовремена, послужила је само да истакне колико су Грци били слепи у односу на сопствену духовну болест...

Руски гркофил, дипломата и будући оптински монах Константин Леонтјев истицао је још један извор грчког национализма и национализма балканских Словена у том периоду: западни либерализам и демократизам. Француска револуција је објавила с једне стране да су сви људи једнаки, а с друге да је узрок сваке истине и светости – нација. Ако се ове две премисе узму заједно, произилази да су све нације теоретски једнаке, али да су неке од њих – тачније моја нација – у већој мери једнаке него друге, будући да представљају извориште све истинитости и светости; дакле, не може се допустити да је ма која друга нација у било чему супериорнија. Овим су све нације постале депримирајуће сличне у својим циљевима и преокупацијама, у својој зависти и егоизму, а и у својој склоности, како је истакао Леонтјев, ка великој јереси нашег доба – индиферентизму (равнодушности, незаинтересованости) или, како је ми данас зовемо – екуменизму. Јер шта је екуменизам, ако не тврдња да моја вера, и моја нација, треба да буде прихваћена за једнако добру као и било која друга?

*

Пад Руског Царства 1917. године уклонио је последњег правог православног миротворца и носиоца космополитских идеала Хришћанског Рима. Сада је национализам могао да узме маха у црквеној сфери, баш као што је истовремено узео маха – кроз проглашење принципа самоопредељења народа – и у политичкој сфери. Очигледан пример је Северна Америка, где је вишенационална Православна Црква, пре револуције уједињена у неколико националних али не и аутокефалних епархија под врховним вођством руског архиепископа Тихона (будућег мученичког Патријарха Московског), распарчана након револуције у мноштво јурисдикција заснованих на чисто националном принципу. Први који су се отцепили били су Грци под масоном Мелетијем Метаксакисом. Они су формирали сопствену Цркву с помпезним називом "Архиепископија Северне и Јужне Америке". Ово је био тек почетак Метаксакисове каријере уништитеља пре-револуционарне структуре Православне Цркве. У наредних неколико година као Константинопољски патријарх он ће илегално створити егзархате своје патријаршије у Западној и Централној Европи, и неколико нових националних Православних Цркава на територијама углавном Руске и Српске патријаршије: у Финској, Естонији, Литванији, Пољској, Мађарској, Чехословачкој и Албанији. Уза све то, да би задовољио турске националистичке аспирације, био је спреман и да допусти стварање "Турске Православне Цркве" на сопственој канонској територији!

Грчки црквени национализам, као и увек, био је изданак политичких страсти. Крај светског рата, који је Турска дочекала поражена, а Грчка на победничкој страни, подстакао је грчке националисте да крену у реализацију своје "Велике Идеје" и да поврате "изгубљене територије" Византијског Царства, тако да би се оне поново простирале на два континента и на пет мора (Елефтерије Венизелос). Резултат је била Малоазијска катастрофа 1922-23. године, која је коначно уништила све реалне наде у обнову Византијског Царства. (У сваком случају Грци су до 1960-тих година изгледа коначно напустили и монархизам у корист старогрчке паганске јереси - демократије...) Бог је смирио Русију, Трећи Рим, али очигледно није намеравао да на њено место уздигне Други Рим.

Заправо, потпуна катастрофа коју је период од 1914. до 1945. представљао за све православне народе, показује да су у Божијим очима они отпали од Његове славе. Црквени национализам се показао као потпуно банкротирана политика. Све нове аутокефалне и националне Цркве створене у том периоду биле су неканонске и само су створиле омразу међу православним хришћанима. Једини изузетак била је Грузија која је законито обновила своју аутокефалност која је илегално укинута век раније. Но, мотив Грузијаца био је такође сумњив: они су прихватили социјалистичку револуцију и одбацили Беле Русе, па их је Бог силно казнио...

*

Окрећући се садашњем времену и конфликту између Грчке и Српске Цркве у вези са обновом српске аутокефалности, морамо с тугом да закључимо како Грци ништа нису научили из историје, па су стога изгледа осуђени да је понављају. Њихов предводник, архиепископ Калиник Атински, старомодни је црквени националиста најгоре врсте. Он често говори о "губитку територија" и очигледно настоји да их поврати у црквеној сфери. Његово готово потпуно занемаривање негрчких парохија у Западној Европи довело је до њиховог десетковања током последње две деценије, тј. од 1991. до данас (напустила га је чак и грчка парохија у Немачкој). Године 1994. он је написао да Словени, за разлику од Грка, стављају своју националност изнад Христа, и да они "никада нису били добри православци". Тако о светом Сергију Радоњешком и светом Серафиму Саровском?! Убрзо након тога Калинику је поверена привремена управа над Истински Православним Србима, да би он наставио да показује презир и према њиховим тежњама. Манастири и свештеници који су добили имена по словенским светитељима морали су да их промене у грчка (Светитеља Јована Максимовића, изабраног патрона манастира, Калиник је одбацио као "новокалендарца"!). Када су Срби затражили материјалну помоћ да би обезбедили најнеопходнији смештај за монахиње-исповеднице које су припадници јеретичке патријаршије избацили из њиховог манастира, речено им је да ће помоћ бити пружена само уколико манастир који ће се градити за монахиње буде власништво Грчке Цркве. Срби су ову понуду одбили и наставили да подижу манастир Нови Стјеник у беспућима Балканских планина сопственим рукама и од сопствених оскудних средстава. Архиепископ Калиник никада није посетио овај манастир, који је вероватно најбољи пример женског монаштва који се може пронаћи у Истински Православној Цркви... Монаси који су били духовна чеда о. Акакија, зачетника и градитеља Српске Истински Православне Цркве, преузимани су од њега без његовог благослова и постављани на парохије у другим земљама. Све  одлуке Управног савета Српске Истински Православне Цркве биле су блокиране. (Релативно мала) опозиција о. Акакију која је постојала у Србији, увек је наилазила на разумевање – допуштано је да њихове неосноване оптужбе круже без одговарајућег испитивања, чиме је нарушавано јединство Цркве. Један припадник те опозиције, монах који је повредио леђа на два места након квази-епилептичних напада, тајно је и против воље читаве Српске Цркве рукоположен у свештенички чин. С друге стране, многе петиције које су годинама упућиване са захтевом да о. Акакије буде посвећен у епископат упорно су одбијане. Так у јуну 2011. године, када је већ постало јасно да ће Срби можда затражити епископску хиротонију о. Акакија од архијереја Руске Истински Православне Цркве, Калиник је почео да одређује како ће, када и под којим условима можда – само можда – хиротонисати епископа за Србе...

Читава Калиникова политика у Србији сводила се на принцип "завади па владај". Њен циљ, свесно или несвесно одређен, био је да Србе држи ослабљенима и на неодређено време у потпуно зависном положају, као део "Мајке Цркве" у Грчкој. Но, када су се Истински Православни Срби први пут обратили Грцима за помоћ 1997. године, они су јасно рекли како не желе да постану део Грчке Цркве, него само траже привремену помоћ ради обнове њихове сопствене аутокефалне Српске Цркве. У сваком случају, доказивали су да би било неканонски ако би епископ било које Помесне Цркве, као што је Грчка, претендовао на сталну јурисдикцију над православним хришћанима у Србији, који живе на територији Српске Православне Цркве.

Изгледало је да су Грци, премда нерадо, прихватили снагу овог аргумента. Израз који је употребио један од њихових епископа да би описао Србе – "права расколничка група" – био је одбачен, а право Срба да се сматрају Аутокефалном Црквом Србије прећутно је прихваћено. Грци су међутим наставили да спречавају Србе да своју de jure аутокефалност претворе у de facto аутокефалност ускраћујући им епископа...

Тако су се Срби коначно окренули Руској Истински Православној Цркви предвођеној Архиепископом Тихоном Омским и Сибирским, која је са Грцима више од три године водила преговоре о јединству. Мада су две Цркве брзо установиле да не постоје догматске или канонске препреке за успостављање јединства, до тога није дошло пре свега због блокаде и тактике одлагања митрополита, а касније архиепископа Калиника. У септембру 2009. Грчки Синод је под својим тадашњим архиепископом Хризостомом (Кијусисом) донео одлуку о уласку у евхаристијско општење са Русима, чак је одређен и датум прве заједничке службе (13/26. новембар). Али неколико дана касније, на запрепашћење Истински Православних широм света, они су повукли своју одлуку зато што је митрополит Калиник запретио да ће направити раскол...

Након што су једном пристали на Калиникову уцену (ако је то уопште било први пут), Грци су показали још већу малодушност када су по упокојењу архиепископа Хризостома у септембру 2010. године на место Архиепископа Атинског изабрали управо Калиника. (Гласало је једанаест архијереја; прихваћено је да млађи епископ не може бити кандидат. У првом кругу Калиник је добио пет од једанаест гласова. У другом кругу је један од кандидата, митрополит Хризостом Атички, бивши Калиников оштар критичар, предао своја три гласа њему, па је тако Калиник добио осам од једанаест гласова.) Јасно се видело: ма какво да су мишљење, приватно или чак јавно, други грчки јерарси у прошлости имали о Калинику, сада међу њима није било жеље да се одупру његовој вољи. Он је постао господар и газда у Грчкој Цркви...

Иако Калиник очигледно није имао намеру да улази у општење са Русима, он је користио могућност успостављања јединства међу Црквама (упркос свом ранијем поткопавању тога јединства) само као мамац да би остварио свој главни циљ – спречавање хиротоније о. Акакија. Дакле, допустио је наставак преговора, па је на састанку грчке и руске делегације одржаном у Одеси у фебруару 2011. изгледало да је постигнута сагласност и о последњем питању које је раздвајало две стране – о питању акривије или икономије, строгости или попустљивост у вези са руском праксом примања људи који долазе из Московске патријаршије. Остало је само да Синод у Атини званично потврди прихватање руске позиције. Ипак, извештај који се потом појавио на званичном веб-сајту Грчке Цркве, мада је прилично неодређеним терминима изражавао задовољство преговорима, и даље није говорио ништа о датуму заједничке службе, него је тврдио да су обема странама потребне још две године како би се припремиле за пуно јединство. Руси су наравно порекли да су им потребне још две године: што се њих тиче, ако су Грци спремни да прихвате њихову позицију о акривији или икономији, онда заједничко служење може да почне одмах...

Сада су се Руси нашли у дилеми. С једне стране они су чврсто веровали – и то су рекли Грцима – да Срби, као аутокефална Црква, имају право на сопственог епископа (епископе), и да постоји огромна пастирска потреба за хиротонијом о. Акакија. Сходно томе, ако Грци нису спремни да га хиротонишу, они су спремни да ово сами учине – без постављања било каквог захтева пред Србе, или било каквог мешања у унутрашњи живот њихове Цркве. С друге стране, упркос њиховом све већем разочарању у вези са грчком преговарачком тактиком, они нису желели да прекину преговоре о јединству са Грцима. Знали су колико би користи свима донело успостављање евхаристијског општења између три Цркве – Грчке, Руске и Српске – и упркос свему надали су се да Грци неће искористити хиротонију о. Акакија као изговор да би прекинули преговоре.

Њихове наде биле су узалудне. Једини Грк који се трудио око успостављања јединства Цркава готово исто колико и Руси био је секретар Грчког Синода, епископ Фотије. Он је био једини јерарх који је гласао против повлачења одлуке о уједињењу са Русима у октобру 2009. године. Епископ Фотије je својим колегама архијерејима предложио компромисно решење: прихватити аутокефалност Српске Цркве, одредити као датум за формално успостављање општења са Русима новембар 2010. године, а затим се придружити Русима у хиротонији о. Акакија... Међутим, ова изузетна понуда наишла је на зид ћутања других јерараха, за које је сваки такав уступак очигледно представљао неприхватљиво "губљење образа"...

Јединство је било осуђено на пропаст. Срби су се захвалили Грцима на помоћи коју су им пружили, а затим су напустили њихову административну јурисдикцију, при чему су изразили своју непоколебљиву жељу да остану са њима у евхаристијском општењу. Потом је о. Акакије формално од стране своје пастве изабран за епископат, па је упућен писмени захтев Руској Цркви за успостављање општења и за његову хиротонију. Руси су ово прихватили. Готово у последњем тренутку о. Акакије и два Руса, епископ Гермоген Черниговски и протојереј Виктор Мелехов, позвани су у Атину у још једном покушају Грка да убеде Русе да промене своје мишљење. Руси су остали непоколебљиви. Тако је 2/15. августа о. Акакије хиротонисан за Епископа Ресавског. Одмах након тога епископ Фотије је објавио да су преговори о уједињењу између Грка и Руса прекинути. Да ли ће Грчки Синод предузети још неке даље санкције или непријатељске мере – остаје да се види...

На тај начин Грчка Истински Православна Црква је 2011. године показала недостатак воље да учини за Србе оно што су Руси 1969. године учинили за њих саме – то јест да обнове њихов епископат и de facto аутокефалност њихове Цркве. Са канонске тачке гледишта, једина разлика између ова два случаја је та, што 1969. године страна која је захтевала помоћ, тј. Грчка Црква, није имала канонске епископе (хиротоније епископа Акакија Старијег и Авксентија почетком 60-их обављене су неканонски), док се 2011. године страна која се обратила за помоћ, тј. Српска Црква, налазила привремено под омофором канонског епископа Грчке Цркве – мада се његова каноничност мора сматрати за чисто формалну, пошто није обављао своје канонске дужности у погледу народа који му је поверен на старање, и неканонски је присвајао право на неограничену јурисдикцију над читавом другом Помесном Црквом...

У таквој ситуацији, Срби се не могу с правом оптужити ни за раскол, ни за национализам. Јер њихова жеља да буду господари у сопственој земљи има за циљ само то да се што већем броју њихових земљака омогући спасење. Они не желе да буду ни Грци ни Руси, не зато што су против Грка или Руса, или их презиру, или желе да буду одвојени од њих, него зато што ће већина Срба хтети да се придружи једино Српској Цркви, те се стога само у Српској Цркви и могу спасити.

Један духовити Грк упоредио је хиротонију о. Акакија са жеником који искаче кроз прозор очеве куће и узима за жену малолетну младу (тачније одводи је). Овде се јасно алудира на незаконитост хиротоније... Ми ову аналогију нећемо одбацити, него ћемо је мало исправити, како би више одговарала истини, па ћемо самим тим добити и потпуно другачији морални закључак...

О. Акакије је прави женик Српске Цркве – истински женик, човек који одиста воли невесту и стара се о њој, и једини човек кога невеста истински воли. Но, пошто је она малолетна, поверена је једном старијем човеку да је чува док не достигне зрелост. Тај старији човек није њен законити женик, и она њега заправо уопште и не интересује. Он не пита, као старије сестре у библијској Песми над песмама (8,8): Имамо сестру малену... Шта ћемо чинити са сестром својом кад буде реч о њој (тј. о њеној удаји). Он уопште и не планира да је уда, поготово не за човека кога она воли, а кога је закључао у својој кући. Јер жели да невеста заувек остане уседелица која ће да зависи од њега. Чињеница да она већ има многе недоличне просце који желе да је заведу њега уопште не узнемирава. Но, то брине женика, који коначно одлучује да искочи кроз прозор куће (пошто су врата закључана) и ожени невесту. Поука ове приче је следећа: за младу жену је као и за Цркву боље да у младости пође за доброг женика, него да остане незаштићена као плен непоштених људи...

Изненађујуће је колико ова ситуација подсећа на Грчко-Бугарски раскол из 1872. године. Опет имамо словенску балканску Цркву која тражи обнову своје аутокефалности и при томе наилази на оштро противљење Грка. Опет видимо Руску Цркву како долази у помоћ словенској балканској Цркви, не због "панславистичких" тежњи, како то мисле Грци, него једноставно из братске љубави и због пастирских потреба које то захтевају. И опет видимо Грке како поступају као да царство још постоји и да они имају контролу над читавим Балканом...

Али постоје и једнако велике разлике између ове две ситуације. Године 1872. Бугари су били ти који су посегнули за грчким канонским територијама. А године 2011. Грци су тражили успостављање свог "протектората" над територијама друге Помесне Цркве – неограничено и против воље домаћих хришћана...

Садашња ситуација такође подсећа на време Грчке револуције 1821. године. Митрополит Герман Патраски био је херој Грчке револуције – и умало издајник вере. Повратио је "изгубљене територије" од безбожних Турака, а онда је Папи понудио црквену унију у замену за његову политичку помоћ. Од тога да постане унијата, попут потписника Фирентинске уније, спасила га је само чињеница да је Папа, под притиском европских сила да призна Турску, одбацио његову понуду. Пример Митрополита Германа могао би да послужи као повод за размишљање његовом данашњем наследнику, Архиепископу Калинику: јер он показује да пали национални ревнитељ у трци за "изгубљеним територијама", државним или црквеним, може да одведе и у јерес...

Калиник тако показује јасне знаке прихватања јеретичког мислиоца – због његове националистичке идеологије. Дотични мислилац је чувени новокалендарски "богослов" о. Јован Романидис, чији систем "опитне догматике" садржи читав низ озбиљних догматски пропуста. Али нису његове догматске погрешке привукле пажњу Архиепископа Калиника, Епископа Христодула, Атанасија Сакарелоса (блиски Калиников саветник) и других на Романидисова дела: они их изгледа нису ни приметили. Њима је много интересантнија била његова врло спорна ревизија црквене историје – то је био мамац на који су се изгледа упецали. Према Романидисовој шеми, зачетници свих јереси католичко-протестантског Запада били су свети Августин Ипонски с једне стране, а а краљеви и папе франачког порекла са друге. Франачки јеретици увукли су се у Русију након Петра Великог, а одатле су продрли у грчко богословље након Грчке револуције. У међувремену, западни хришћани грчког и римског порекла (Грци и Римљани су према Романидису иста раса) остали су Православни...

Ово свакако није место за детаљно побијање Романидисових историјских теорија. Довољно је само рећи да папе које су највише учиниле на промовисању папске јереси – Никола I и Григорије VII – нису били Франци, док је највећи анти-паписта и про-византијски оријентисани папа у то време, Силвестар II, био Франак... Лако је побити Романидисове у суштини расистичке теорије. Али тиме неће бити спречено да оне буду прихваћене од стране грчких архиепископа, и старокалендарског и новокалендарског, јер такве теорије задовољавају одређену психолошку потребу, а то је потреба да се докаже како је Грчка нација данас и даље онако велика као у време процвата Византијског царства...

*

Да закључимо: видели смо да црквени национализам има дугу историју, што је већ проузроковало велике и дуготрајне штете, и да је он нажалост још увек жив и јак, не само у отпадничким црквама Светског православља, где је стално присутно ривалство између Константинопоља и Москве, него такође, што је још трагичније, и у односима међу Истински Православним Црквама, јер ми овде говоримо о њима. Има ли уопште у Васељенској Цркви места за неки мање отрован и грешан облик национализма – хајде да га назовемо патриотизам? Несумњиво да има. Баш као што у Христу нема ни мушког ни женског (Гал. 3,28), па ипак морамо да узмемо у обзир разлике између полова и посебне законе који за њих важе као нешто што неће просто нестати – тако у Христу нема Јелина ни Јудејца, варварина ни Скита ни Руса (Кол. 3,11), па ипак треба да узмемо у обзир разлике између народа и њихове законе као нешто што неће ишчезнути све до краја света. Људска природа се ни у свом личном ни у социјалном облику не може игнорисати.

Ми имамо универзалне привржености и локалне привржености, имамо личне симпатије и везе, и јавне симпатије и везе. "Љубав према ближњима почиње од куће" – дакле љубав према породици, према племену, према народу не само да није лоша, него и представља нешто најнормалније. С друге стране стране, наша земаљска отаџбина је, по речима светог Јована Кронштатског, само "праг наше Небеске Отаџбине", и наша љубав према земаљском оцу не сме да омете још већу љубав према нашем Небеском Оцу...

У Делима апостолским читамо како јелинисти подигоше вику на Јевреје што се њихове удовице заборављају кад се дељаше помоћ сваки дан (6,1-2). Ове и сличне притужбе Апостоли су сматрали за довољно озбиљне да би створили читав нови степен црквене јерархије – ђаконство, како би са њима изашли на крај. Постоји ли нека институција која би која би могла да изађе на крај са много ширим спектром националних конфликата у Цркви? Ми сматрамо да постоји и да је то с једне стране Православно Царство, а с друге Васељенски Сабор. Ове две институције су тесно повезане, јер су Васељенске саборе увек у историји сазивали православни цареви, да би на њима заједно са епископима радили на томе да конфликти и између Цркава и између народа буду превладани.

Историјски, ми видимо како су универзалне (васељенске) идеје биле најјаче, а националистичке страсти најслабије, у време процвата великих многонационалних православних царстава као што су Византија и Русија. Ово говори да је Божански Промисао заиста одредио многонационална Православна Царства као инструменте истински хришћанског интернационализма, који неће заглушити националне разлике, него ће их ускладити у богато и хармонично вишегласје. Наравно, као што видимо, чак и многонационална царства могу да подлегну национализму водећег народа. Али чињеница да је кварење идеала могуће, не оповргава сам идеал – тиме се само показује како ништа у овом палом свету није слободно од клице пропадања. А то нас мора довести до закључка да ако желимо да елиминишемо грешни црквени национализам из живота Цркве, морамо да се молимо за обнову многонационалног Православног Царства...

А која би нација могла да предводи то Царство? Бог ће одлучити... Једино што можемо са сигурношћу да кажемо јесте – да ће народ који је најдостојнији да предводи православни комонвелт бити онај који је најспремнији да се жртвује за добробит других; јер, као што је рекао Господ, ко је међу вама већи, нека буде... као слуга (Лк. 22,26).

5/18. август 2011.

(Наслов оригинала: Vladimir Moss, NEITHER GREEK NOR RUSSIAN)