 |
| Светитељ ФИЛАРЕТ Вазнесенски |
26.
новембар / 9. децембар 1979.
Ваше
Високопреподобије,
Пишем
Вам ово писмо са пута – налазим се на пароброду "Оријана" који плови
за Аустралију. То је прилично велик брод, 42.000 тона (отприлике као
"Титаник"), и сасвим лепо уређен. Данас је недеља. Јутрос је мој
сапутник о. протојереј Константин (Фјодоров) у кабини служио Литургију па сам
се причестио. Исто је било и јуче, на дан оданија празника Ваведења Пресвете
Богородице, пошто нам ни за сам дан тог празника, нити следећег дана није пошло
за руком да одслужимо јер се брод непрестано љуљао. Али од четвртка се океан
стишао и сад пловимо мирно.
 |
| Леснинска игуманија мати Магдалина Граббе |
Одавно
сам желео да поделим са Вама нека моја размишљања по питањима о којима се нисмо
сложили. Наравно, не пишем ради оштре полемике, него ради сталожене размене
мишљења.
Ви
се вероватно сећате да је током моје претпоследње посете између нас настала
нека врста спора поводом тога што Леснинска обитељ прима у свој храм оне који у
суштини представљају следбенике и чланове бившег Егзархата[2], а не
Руске Заграничне Цркве. И обрнуто – многа наша духовна чеда стално одлазе код
Парижана и тамо се исповедају и "причешћују"...
Ви
сте говорили да Обитељ тако поступа из мисионарских разлога, како би
заблуделима била пружена прилика да се моле и освећују Светим Тајнама у
истинском православном храму. Одговорићу да би то можда могло да се упореди са
боравком изасланика светог Кнеза Владимира у грчкој православној цркви, али...
Велико "али"! Када су изасланици известили Кнеза о лепоти православне
вере резултат је био тај да ни они, а ни сам Кнез, нису остали у својој
заблуди, него су незнабоштво заменили хришћанством. Чини ми се да је јасно да
ће правога "мисионарства" у Обитељи бити само онда када им будете
пуштали да посећују храм, али да Свете Тајне могу да приме само под условом
да ће се, уколико се причете код нас, одрећи "светих тајни" које се
савршавају у храмовима Егзархата.
Иначе
– шта ћемо добити? Добићемо то да ће изгледати као да је код њих све у реду, и
да немају шта да мењају и исправљају. Ми ћемо их на тај начин, допуштајући им
да се причесте не захтевајући јединство и постојаност у том погледу, још више
утврдити у уверењу да је код њих све исправно, и да је њихов пут – прави и
исправан пут.
На
Трећем Свезаграничном Сабору било је речи о томе да треба да се ујединимо са
Парижанима и са америчким квази-аутокефалистима – "у духу љубави".
Љубав, видите, треба да нас уједињује, и не треба да истичемо наше разлике. Но,
те су приче утихнуле када сам навео речи једног светог Оца који каже: "Ако
ми будемо, у име тобожње љубави, да не бисмо узнемиравали ближње, прећуткивали
њихове заблуде и ако им не будемо објашњавали да нису на правом путу, онда то није
љубав, него мржња"! Зар правилно поступа онај ко види слепога како иде
ка провалији, па му то не каже да га не би "узнемирио"? То је –
љубав?
На
последњем Архијерејском сабору ваш владика Антоније[3] је
иступио са беседом у таквом духу... Говорио је, што се тиче Париза, да ми и
Егзархат имамо заједничку паству и да једнако задовољавамо духовне потребе
једних те истих православних људи...
Ту
ја нисам могао више да издржим па сам одржао говор и указао сам, као прво, на
то да ми заста имамо место где нам је паства заједичка да другим служитељима
Православне Цркве, а то је Бостон. Тамо постоје наше парохије а постоји и
манастир оца Пантелејмона. Он има грчки поредак и типик. Али верни народ одлази
једнако и овде и тамо, пошто тај манастир припада нашој јурисдикцији, апсолутно
је православан и има наш православни "дух", без обзира на разлике у
типику и поретку. Томе сам додао још о ово: "Реците, какву бих ја
'заједничку паству' могао да имам да Парижанима, кад њихова глава, архиепископ
Георгије, када у Бриселу пролази поред нашег Спомен-храма[4] пљује ка
њему с речим: 'Пу, карловачка зараза!'..." То су видели и чули наши људи
који су тамо били присутни. Али Егзархат пљује не само на наше храмове, него и
на црквени устав и каноне... Тамо су одржали опело некрштеном Јеврејину, како
су нам са негодовањем сапштили наши "заграничници". О каквој ту
"заједничкој пастви" може бити речи, и шта бисмо ми с њима могли да
имамо заједничко? Када сам служио у Бриселу на Дан туге, Светој Чаши је пришла
нека жена. Упитао сам: "Опростите, да ли се она исповедила?" Одговор
је био: "Не". "Ви не можете да се причестите". А она је
узела да се препире: "Како то? Па потребно је само савест да буде
чиста" итд... Ја се нисам упуштао у расправу, само сам помислио у себи:
"Ево га, Егзархат..." И она је заиста била од Парижана.
Мене
оптужују за претерану строгост и "фанатизам". Али ја имам довољно
основа браним своју тачку гледишта, јер иза мене стоје велики ауторитети, како
древни, тако и савремени.
Почећу
од древних. Пре свега, наравно, да ли је у духу савремене
"снисходљивости" онима који се одвоје речено: Ако ли не послуша ни
Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник[5]? Знамо Ко
је рекао ове речи. Ко ће се усудити да противречи Њему?
Обратимо
се и великима. Ево, светитељ Григорије Богослов био је оваплоћење кротости и
чисте хришћанске љубави према свима, па и према заблуделима. Ипак, он директно
каже да не треба сваки мир ценити, нити се сваке поделе плашити. "Постоји
срамни мир, и постоји добро и похвално одвајање"[6] – вели
свети Григорије. А контескт ових речи јасно показује да он има у виду оне који
су се одвојили – отишли у раскол.
Василије
Велики. Строжи од многих. Знамо да кад је била реч о тек започетом расколу,
светитељ је стајао на позицији максималног снисхођења и, да би одвојенима
олакашао повратак у ограду Цркве, својски се трудио да им буду постављени најминималнији
захтеви као услови за тај повратак. Но, како се само оштро мења његова позиција
када је реч о упорном, дуготрајном расколу. "Такав раскол – каже
свети Василије – у свему је већ налик јереси, и према таквим расколницима треба
се односити као према јеретицима, не допуштајући никаквог општења са
њима".
Стого
и категорично. Али још строже и категоричније говори трећи међу великима –
свети Јован Златоуст. Жао ми је што овде на броду немам при руци његове дивне
беседе, изговорене управо о расколницима. Али добро их се сећам и потрудићу се
да их пренесем што је могуће тачније.
Своје
излагање о расколу Златоуст започиње указивањем на древно сведочанство великог
угодника Божијег, свештеномученика Игњатија Богоносца. Свети Игњатије је
говорио да нема горег греха него кад неко направи раскол у Цркви, и упозоравао
је да је тај грех тако велик и страшан да га ни мученичка крв не може опрати!..
Потврђујући ово са своје стране Златоуст каже: "То говорим за оне који без
размишљања одлазе у све храмове – и наше и расколничке. Ако они уче
другачије него ми, онда је јасно да због тога не треба ићи код њих. Али ако уче
исто као и ми, онда тим пре не треба ићи код њих, јер би то био грех
прељубништва"[7]...
А
зар се жалосна успомена Евлогије није одвојио и постао расколнички вођа због
тога што није могао да поднесе старешинство митрополита Антонија?.. Авај –
управо зато! Сећам се како је мој покојни родитељ, вл. Димитрије, вративши се
са познатог "саветовања четворице"[8], уз сву
његову свагдашњу опрезност у изношењу мишљења, са тугом говорио: "Ја нисам
могао да замислим да православни архијереј може бити толико неискрен, као тај
Евлогије, кога нећу ни да назовем митрополитом".
А
владика Нестор, који је, као архијереј, добио протоколе саветовања, показао их
је оцу Натанаилу. Тамо су између осталог биле речи владике Димитрија:
"Пошто високопреосвећени Евлогије данас говори сасвим супротно од онога
што је говорио јуче, онда сам и ја приморан да кажем такође супротно, и
изјављујем да се никако не слажем са њим..."
А
Златоуст даље вели: "Ти говориш: код нас је све једнако, они служе, моле
се и учи исто као ми... Добро, па зашто онда нису са нама? Један је Господ,
једна вера, једно крштење! А они су се одвојили. У том случају може бити само
једно од два: или код нас добро, а код њих лоше, или је код њих добро, а код
нас лоше!"[9]
Шта
значе ове јасне и категоричке речи Светог Оца? Ништа друго него да је раскол – безблагодатан.
Христос се није разделио и благодат је једна. Ако се верује у
"благодатност" раскола, онда треба или сматрати да код нас благодати
нема, јер су је однели они који су се одвојили, или сматрати да постоје две
благодати и очигледно две истинске Цркве, пошто се благодат даје само истинској
Цркви.
Настављајући
да развија своје мисли свети Златоуст доноси на крају крајева и свој закључак –
неизбежан и непобитан: "Говорио сам и потврђујем да је раскол тако страшно
зло, као јерес". А јерес одваја човекову душу од Цркве, од Бога и од
спасења.
Ево
још једног гласа из старине. Свети Петар Александријски је видео Спаситеља у
подераном хитону – Господ га је придржавао рукама. Светитељ се усудио да упита:
"Ко ти, Спасе, подера одежду?" Уследио је тужни и гневни одговор
Спаситељев: "Арије безумни – он је одвојио од Мене Моје овце, које сам
стекао крвљу Својом"...
У
житијима светих се каже да је проподобни Григорије једном имао откривење –
видео је будући Страшни суд Христов. На том суду Господ је позвао Арија и
поставио му страшно питање: "Нисам ли Ја – Богочовек Христос, по Божанству
раван Оцу и Духу Светом? Како си онда ти Моје Божанство свео на творевину и тај
сабор, који си обмануо (тј. следбенике Аријеве), довео до вечних мука?"
О
чему говоре те страшне речи? О томе да јеретик своје следбенике доводи до
вечних мука!.. Јер међу његовим следбеницима је несумњиво било људи који су му
веровали – веровали да им он говори истину! Ми смо пак видели да раскол, не по
данашњим омекшалим расуђивањима, него по учењу Светих Отаца представља тако
страшно зло као и јереси, па је очегледно да ће и њихов крај бити исти. Ја се
не усуђујем да изнесем суд над покретачем савременог раскола митрополитом
Евлогијем, али се бојим за његову душу и за све оне које су он и његови
наследници одвукли у раскол. Несхватљива ми је позиција коју је по овом питању
заузео покојни владика Јован – истински служитељ Божији и Божији човек. Зашто
он од самог почетка није "ставио тачку" и објасно евлогијевцима сву
неистинитост њиховог пута и положаја?! Да је одмах и јасно речено где је истина
а где неистина (не могу постојати две истине), где је бело а где црно, где је
светлост а где тама, који је пут правилан а који неправилан – не би настала та
"међујурисдикцијска мешавина" и ситуација би била јасна.[10]
Шта
нам говори та чињеница да многи "православни" одлазе у цркву не
правећи разлику? Једноставно то – да не цене истину! Зато они и не размишљају
много. "Служи се једнако, све је исто, чему онда мудровање?" Или,
како је са горком иронијом код нас у Харбину говорио један од најбољих
заграничних пастира, протојереј о. Јован Сторожев (последњи духовник убијене
Царске Породице) – "звона звоне, попови служе, лепо певају – шта вам је
још потребно?" И још додају оно познато: "Па, Бог је један!"
А
када би људи волели истину и када би је ценили – зар би могли да буду тако
равнодушни?! Не, и хиљаду пута не! Душа би их болела и не би им дала мира, док
не би видела где је истина, која може да буде само једна – не могу бити две
истине. Како је у праву владика Нектарије кад увек тврди: не постоје никакве
"различите јурисдикције", постоји само Православна Загранична Црква,
а изван ње су – расколи и јереси![11]
Сада
ћу да се позовем на савремени ауторитет, а не древни – на уторитет пред којим
се сви клањамо. То је наравно велики "отац свих отаца"[12] –
најблаженији митрополит Антоније.
Владика
Антоније је, уручујући игумански жезал игуманији Павли рекао: "Буди
снисходљива према свима, спремна да се обратиш и маловернима и богохулницима.
Мудро се опходи према јеретицима, али никада не приатај на то да они тобоже
имају благодат Духа Светога; знај да су католици, муслимани и сви други јеретици
– безблагодатни". А ми смо видели да Свети Оци изједначавају упорни,
дуготрајни раскол и јерес. Дакле?..
Цитат
из Васкршње посланице Владике Антонија (1934):
"Данашње
време није богато подвизима побожности и исповедништва, него подметањима,
лажима и обманама. Приметно је да су неколицина јерараха са њиховом паством,
првенствено Русима, већ отпали од васељенског јединства и да на питање 'како
верујеш?' одговарају позивајући се на самозване поглаваре раскола у Москви,
Америци и Западној Европи. Јасно је да су они изгубили веру у јединство Цркве у
читавој васељени иако то не желе да признају, па се труде да мирно поднесу
одрицање истинске Цркве од општења с њима, уображавајући да је тобоже могуће
спасити душу и без општења са Њом... Одвојивши се од Ње они себе лишавају наде
на спасење, како о томе уче Оци Шесто Васељенског сабора сматрајући
расколнике за потпуно безблагодатне, сходно речима Христовим ако и Цркву
не послуша нека ти буде као незнабожац и цариник.
Нажалост,
неки православни мирјани, па чак, авај, и многи свештеници (и јерарси – прим.
св. Филарет), подвргли су себе таквом безблагодатном стању, мада су сачували
форму црквених богослужења и привид савршавања светих тајни".
Замислите
се над последњим речима великог Авве! "Привид савршавања светих
тајни"... Какав ужас! Али ове његове речи се у потпуности подударају са
мојом убеђеношћу у безблагодатност и неделотворност расколничких тајинстава.
Када сам на Сабору навео те речи владике Антонија као потврду мога уверења,
архипастири су то примили ћутке – ни један није приговорио, ћутао је чак и Ваш
Владика Антоније.[13] А
Владика Филотеј се у име читавог Сабора захвалио због таквог изузетно важног
објашњења...
О
овоме је много говорио и свети Василије Велики. Ето због чега су свети Игњатије
Богоносац и свети Јован Златоустог на тај начин говорили о томе како велик и
страшан грех представљају поделе у Цркви. Јер на ономе ко ствара такву поделу
лежи тешка одговорност за судбину оних који се од истински-црквеног пута
одвајају на друге путеве, који воде у пропаст...
Мир
Вам и благослов Божији. Господ и Његова Пречиста Мајка нека чувају Вас и Вашу
свету Обитељ у здрављу и спокојству.
+
Митрополит филарет
Додатак
Писмо
је испало прилично дугачко. Али када сам га прочитао увидео сам да нисам рекао
све што сам сматрао за потребно да кажем. Стога ево још и овај
"додатак".
Моју
основну мисао Ви сте, Матушка, вероватно ухватили. Ја сматрам (говорим наравно
у своје име) да код расколника – америчких и париских – благодати нема, иначе
би се морао допустити апсурд да постоји неколико истинских Цркава које једна
другу не признају и немају духовно општење. Ово је апсурдно већ и зато што је
Божански Оснивач Цркве рекао: "Сазидаћу Цркву Моју", а не "Цркве
Моје". До таквог уверења довеле су ме како речи Светих Отаца (које сам
навео), тако и речи Авве Антонија о "привидном" савршавању
Светих Тајни код оних који су се одвојили од истинске Цркве. Ја толико не
верујем у благодатност расколничких "манипулација", да у случају кад
бих умирао и када би ми било неопходно последње причешће, не бих га примио ни
од "парижана" ни од америчких лажних аутокефалиста, како уместо
Светих Тајни не бих прогутао комадић хлеба са вином.
Заборавио
сам још да истакнем да, у таквој ситуацији, зс најжалоснију појаву треба
сматрати то што и наши заграничници одлазе на расколничка зборишта да се тамо
"исповедају" и "причешћују". Чиме се причешћују? Ако
се причешћују Светим Тајнама, онда значи да код нас Светих Тајни нема, како је
тачно објаснио Златоуст. А ако ми имамо Свете Тајне, онда их тамо нема и
ови несрећни људи узалуд одлазе тамо. "Привидне" тајне, како је рекао
Авва Антоније – ето шта наивним људима дају служитељи раскола!
Сасвим
сам свестан тога какву би пометњу у животу Руса који верују егзархату или
лажној аутокефалији изазвало то што сам овде написао уколико би било објављено.
Али зар ће бити боље ако о свему томе будемо ћутали и тешили се "миром и
тишином", како би желео Владика Антоније. Јер људи су на лажном духовном
путу! То је страшно! И зар неће на наше главе пасти страшна пресуда Божија ако
не будемо уразумљивали заблуделу браћу?!
Мени
могу да приговоре: а зар се Тећи Свезагранични Сабор није обратио и једнима и
другима, и Парижанима и Американцима, са позивом на мир и јединство? Да –
обратио се, али не на начин на који је требало, зато је тај позив и остао без
резултата. Тачније, резултат је био негативан. Ја сам био убеђен да ће
резултат бити такав. Јер требало им је рећи: ви сте у заблуди и отпали сте од
Цркве – потрудите се да се вратите у Њу! Уместо тога са њима је говорено као да
су тобоже и они у Цркви, са истим правима и у истом положају као и ми. Е,
управо ту им је требало рећи: ви нисте некакве "различите
јурисдикције", ви сте једноставно расколници, и никаквих црквених права
немате... Уразумите се и вратите се са покајањем!
Вероватно
је да би такво обраћање код предводника раскола изазвало само излив
гнева (дај Боже да грешим, али ми видимо какво је њихово расположење). Али међу
њиховом "паством" многи и многи могли би да се замисле и да схвате да
код њих ствари уопште не стоје добро, као што су после озбиљних и убедљивих
објашњења оца Герасима схватили покојни Сандрик Филатјев и многи други.
Мени
би могли да поставе питање: зашто на Сабору нисам рекао да такво обраћање
сматрам – неправилним? одговорио бих: зато што сам видео расположење на сабору,
плашио сам се поделе и могуће катастрофе. Јер упозоравали су ме да непријатељи
Цркве желе да направе такву поделу – да "разбију" Сабор изнутра. Зато
сам морао да избегавам питања која би могла да изазову крупна размимоилажења.
Враћам
се на питање о јереси и расколу. Најблаженији митрополит Антоније пита:
"Да ли је могуће сурово се односити према јеретицима, који можда искрено
верују у истинитост својих ставова?" На то одговара: "Јеретике никада
не треба правдати, јер у основи њиховог одступања не лежи врлина, него страсти
и греси гордости, тврдоглавости и злобе. Сурово обраћање јеретицима – наставља
Владика – корисно је не само зато да би се људи заштитили од њиховог утицаја,
него и ради њих самих".[14] Видели
смо да Свети оци упорне расколнике изједначавају са јеретицима. Сходно томе –
је ли исправно тако их тетошити, како се то нажалост ради код нас? И све то
ради лошег, лажног "мира".
Ако
ме Господ поживи до следећег Архијерејског Сабора, има да заоштрим то питање.
[1] Мати
Магдалина (1903-1987, у свету грофица Нина Павловна Грабе) била рођена сестра
епископа Григорија (Грабеа).
[4] Храм у
спомен Цара-мученика Николаја II и свих руских новомученика.
Камен-темељац му је положен 1936. године, грађен је прилозима верних и освећен
1950. године.
[6] Светитељ
Филарет овде слободно, очигледно по сећању, преноси речи св. Григорија из
његовог 6. слова "О миру" где се каже: "Ипак, да не помисле како
ја тобоже тврдим да се сваким миром треба поносити. Јер знам да постоји и дивно
неслагање, и најпогубније истомишљеништво; него треба љубити добар мир, који
има добар циљ сједињења са Богом... А када је реч о очигледној безбожности,
онда пре треба ићи на огањ и мач – не гледајући на захтеве времена, и власти, и
на све друго – него присајединити се квасцу зла и дотаћи се заражених. Јер
најстрашније је – бојати се било чега више но Бога, и да ради те бојазни
служитељ истине постане издајник учења вере и истине".
[8] "Саветовање
четворице" је назив за скуп који је крајем 1935. године у Сремским
Карловцима сазвао Патријарх српски Варнава, забринут због подела унутар
Руске Заграничне Цркве. Осим њега саветовању су присуствовали предводници Руске
Заграничне Цркве (митрополит Антоније), евлогијанаца (митрополит Евлогије)
и Америчке митрополије (митрополит Теофил, пошто се митрополит Платон
већ био упокојио). Владика Димитрије Хајларски је био представник Далекоисточне
митрополије Руске Заграничне Цркве. Том приликом обновљено је јединство Руске
Заграничне Цркве. Али убрзо по повратку у Париз митрополит Евлогије се одрекао
свега што је потписао у Карловцима, нашавши се поново у расколу. Америчка
митрополија је остала одана Заграничном Синоду, мада либерално настројени део
њене пастве није прихватао уједињење. Међутим, у октобру 1943. митрополит
Теофил је прихватио избор Сергија (Страгородског) за Московског патријарха и
почео да га помиње на Литургијама уз Првојерарха Руске Заграничне Цркве
митрополита Анастасија (Грибановског). На сабору у Кливленду 1946. године
Америчка митрополија се коначно и формално одвојила од Руске Заграничне Цркве.
[9] Свети
Филарет овде, очигледно опет по сећању, цитира Беседу светог Јована Златоустог
на Посланицу апостола Павла Ефесцима.
[10] Овде треба
имати у виду ондашњу ситуацију: у првој половини XX века нико
од православних није сматрао ни сергијанство, ни екуменизам за такву јерес да
би због ње одмах требало прекинути општење са "официјелним црквама".
И нико није Московску патријаршију сматрао безблагодатном, чак ни Загранична
Црква... Неспорно је да се свети Филарет држао строжих догматских погледа него
свети Јован Шангајски, али Бог је прославио обојицу. Што се тиче њихових
неслагања – таквих неслагања је било и међу светитељима древних времена. Треба
се само само сетити спорова "акривисте" св. Теодора Студита са
"икономистима" светима Тарасијем и Никифором Константинопољаким у IX веку (прим. м. Касија).
[11] Свети
Филарет овде под "расколима и јересима" наравно мисли на евлогијанце
и америчке аутокефалисте који су се одвојили од Заграничне Цркве, као и на
праве јеретике, а не на истински-православне. Ово и појашњава у
"додатку" писма.
[12] У Руској
Заграничној Цркви је било општеприхваћено да се овим називом пуним поштовања
("авва свих авва") ословљава митрополит Антоније (Храповицки).
[14] Светитељ
Филарет овде по сећању цитира проповед митрополита Антонија на другу недељу
Великог поста (из проповеди 1935/36. године).
Нема коментара:
Постави коментар