Васкршња посланица Владике Акакија

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА

АКАКИЈЕ

Милошћу Божијом

истински православни епископ

Ресавско-шумадијски

Да воскреснет Бог и да расточатсја врази јего!

Да васкрсне Бог и да се развеју непријатељи Његови!

(Псал. 68,1)

Свим верним чедима Светосавске Српске Цркве упућујем најсветији и најрадоснији древни хришћански васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

Васкрсе Исус из гроба, као што је прорекао, даде нам живот вечни и велику милост. Заиста, велике милости сви смо удостојени Васкрсењем Христовим. Даровано нам је опроштење грехова, ослобођење од служења ђаволу, сила да искоренимо своје пороке и слабости – дата нам је бесмртност.

Већ сада можемо осетити ову велику милост, јер се и душа и тело наше неизрециво укрепљују Божанственим Тајнама. Наше молитве  које Господу са вером приносимо Он испуњава. Даје нам утеху у свим нашим жалостима. Свако нам добро даје још у овом животу, јер Он је победитељ смрти – вечити и коначни Победник.

Празнујемо и ове године из све душе сверадосно Васкрсење Христово, али се никако не можемо препустити потпуној радости када нас је велика несрећа притисла: овогодишња радост Васкрсења више је вапајна нада. Са Давидом псалмопојцем и ми треба да вапијемо за Српским Јерусалимом:

„Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој?

Ако заборавим тебе, Косово, нека ме заборави десница моја.

Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем,

ако не истакнем Косово за почетак весеља мога“.

Сви знамо да је наш христоименити народ данас сколила велика невоља. Но, у тој тами велике невоље ми осећамо да нисмо лишени свете помоћи Господње, јер нас нада у Вишњу помоћ не напушта: Господ победитељ нелажно је обећао да је са нама у све дане до свршетка века. Познато нам је и то да Господ ради мноштва сагрешења људских допушта и велике невоље. Погледајмо само, не осврћући се много уназад. Ево, Страсна недеља светих спасоносних страдања Христових која је претходила овом светлом празнику Васкрсења Христовог. У сред те недеље несавесни и обезбожени Срби, мноштво њих, прослављају уз пиће и мрсну храну некакав комунистичко-пагански празник „Први мај“?! На Велики Среду, на дан када је Јуда издао Христа, у време када пост треба да достигне свој врхунац и да сваки Србин побожно бдије над страшним богослужбеним догађајима светих и спасоносних страдња Христових... Страшно, да не може бити страшније. То је заиста понављање Јудине издаје. Ми, православни хришћани, Срби светосавци, у својој рођеној отаџбини заиста се налазимо као у земљи туђој. И како онда да са пуном и непомућеном радошћу певамо песму Господњу?

Велика невоља о којој овде говоримо може се сажети у пар реченица које је не тако давне 1937. изрекао наш славни патријарх-мученик Варнава у својој новогодишњој посланици за време Конкордатске кризе: „Једна је несрећа наша у дегенерацији разума, а друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација – то су мрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење. А да су изгубили памет, показује њихова недоследност и противречност у начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички народ. Наш народ библијски је изрекао ону пословицу: 'Кад Бог хоће некога да казни, прво му памет узме'.“

Садашњи властодршци Србије на очиглед свију нас, без трунке стида пред народом и страха пред Богом и светим Савом, предају део вековне свете Српске земље – Косово и Метохију. Чињеница је да нас је притисла велика сила и заузела нашу земљу као некада Османлије. Србија у таквој ситуацији може себи допустити само то да невољно прихвати привремену окупацију дела наше земље све док се не створе услови за ослобођење њене заузете територије. Тако треба представити ствари и нашем народу, а и западним силама које нас притискају да добровољно уз нашу сагласност предамо нешто што не припада нама, тј. нашој генерацији. Косово и Метохија су српски, припадају свим Србима, како упокојенима, тако и још нерођенима. И зато нико од Срба ни под какавим условима нема право да озваничи отуђење и једног педља наше крвљу великог мноштва светих мученика натопљене Српске земље. Нико нема право да то уради: ни политичари, нити народ некаквим референдумом, нико! Ако се ко усуди на тако нешто, сустићи ће га клетва Лазарева.  Да, та грозна клетва сустићи ће свакога ко окрене леђа Косовском завету, који је нераскидиво уткан у етос бића српског народа.

Нажалост, званична Црква, која је једина могла нешто да промени, није адекватно реаговала. Недавни јавни Апели и Обраћања државном врху Србије од стране Београдске патријаршије, иако снажни и коректни, пошто нису довољно ултимативни, више личе на пилатовско прање руку.

У оваквим ситуацијама Црква и отачаствени архијереји морају реаговати као што су реаговали 1937. године када је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве одлучио да се из Цркве изопште сви министри и посланици православне вере који су гласали за Конкордат. Уз ово изопштење ишло је и појашњење да ниједно свештено лице, под ма којим изговором и ради ма ког црквеног обреда, или приватног посла, не може улазити у дом дотичног министра или посланика. Уз то је одређено да се ова одлука има јавно прочитати вернима после прве литургије, у свим црквама. У образложењу се, такође, препоручује да не само свештенство избегава додир са кажњеним лицима, него и верни треба да заузму исти став према њима. Само су овако драстичне мере могле уродити плодом тада, а и сада. Конкордат је повучен, а Архијерејски Сабор СПЦ је укинуо изопштење од Цркве кажњених министара и посланика.

Као што је познато ми Истински Православни Хришћани Србије не препознајемо у јерархији Београдске патријаршије канонски и православни епископат Српске отачаствене Цркве, између осталог и због некадашње непокајане сарадње са комунистичким безбожним властима, а нарочито због активног учешћа, речју и делом, у свејереси екуменизма и органског чланства у Светском Савету Цркава. И поред тога надали смо се да ће она, користећи свој велики углед и утицај у српском народу, коначно оштро реаговати, ако не по питању одбране вере, оно макар по питању ове несрећне државне велеиздаје. Но, и те су се наде изјаловиле. Београдска патријаршија је ставом пилатовског прања руку остала да буде сергијански сервилна државној власти, некада комунистичкој, а сада демократској, чак и у овако судбоносном тренутку када су угрожени највиталнији интереси Српске Цркве и Државе – кад треба бранити вековне српске територије Косово и Метохију.

Будући свесни у каквој се великој невољи нашао наш народ, а уједно свесни и наше незавидне илегалне, тј. катакомбне позиције у односу на државу, попут гласа вапијућег из пустиње позивам сву браћу Србе, честите светосавце и патриоте, у отачаству и расејању, да учине све што је у њиховој моћи како би се све патриотске снаге слиле у један фронт који ће чврсто стати под уједињујући светосавски барјак борбе за очување и одбрану свега онога што је у овом накарадном и безбожном комунистичком, посткомунистичком и демократском времену погажено и уништено.

Савесни и побожни део српског народа мора се коначно ујединити и рећи велико и оштро „НЕ!“ свим непријатељима Бога и народних светиња. Сваки Србин који да било какву подршку било којој власти, политичкој странци или коалицији која пристане на предају Косова и Метохије, мора знати да ће подлећи под страшну клетву Лазареву:

„Ко је Србин и српскога рода,
и од српске крви и колена,
а не дошо у бој на Косово,
не имао од срца порода,
ни мушкога ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни пшеница бела!
Рђом капо док му је колена!“

Као што јарки зраци сунца после мрачне ноћи разгоне таму, тако и Васкрсли Христос развејава не само нашу душевну таму, него и таму мрачних облака који су се спустили међу наш многострадални христоименити народ.

Уз тежњу да се као у време честитог кнеза Лазара сви ујединимо око Косовског завета одбране вере и отаџбине, надамо се и чврсто верујемо да ће доћи час када ће непријатељи Цркве и нашег народа бити поражени:

„Да васкрсне Бог и да се развеју непријатељи Његови! “

У слободним српским планинама, лета Господњег 2013.

Ваш свагдашњи молитвеник у Васкрслом Господу

+ Епископ Акакије