 |
| Икона светитеља Филарета новог исповедника, рад Владике Акакија |
1/14.
април 1979.
Мили
у Христу оче Гљебе!
Са
пажњом и љубављу читамо многе текстове које сте Ви и Ваши пријатељи написали у
заштиту Православне Цркве, јер се појаве и ван граница Русије. Дубоко ценимо
Вашу усрдност и смелост у разобличавању различитих негативних појава у црквеном
животу који Вас окружује.
Вама
није потребна наша похвала: пошто чините подвиг исповедништва, подвргавајући се
различитим опасностима, Господ зна вредност Ваших напора и Сам ће Вам узвратити
по Вашим заслугама.
Схватамо
све тешкоће Вашег положаја и заједно са свим чедима прогоњене Руске Цркве
преживљавамо исту такву усамљеност у свету који нас окружује, но томе се не
чудимо јер нам је Сам Спаситељ прорекао: У свету ћете имати жалост (Јн.
16,33). Посебно то треба очекивати у данашњој епохи људске историје за коју је
карактеристично отпадништво.
Већ
више од пола века ми се обраћамо свету који нас окружује, трудећи се да
скренемо његову пажњу на несреће нашег народа и да упозоримо друге народе, како
и они не би постали жртве истих несрећа. Ретко наилазимо на позитиван одговор,
али због тога не посустајемо.
Уосталом,
дужност нам је да и Вама скренемо пажњу на нешто у чему се с Вама не слажемо.
Кад
човек преживљава тешке недаће, он је често спреман да се за помоћ обрати било
коме у свом окружењу, без обзира на то јесу ли исте вере или нису. Ово је
допустиво само када је реч о правним и материјалним питањима.
Но,
историја и предање Православне Цркве нису нам сачували примере да је у таквим
случајевима нада полагана на оне који су туђи нашој Цркви, а понекад су чак и
њени непријатељи, уместо на заступништво Богомајке и светих Божијих. Уопште, у
нашим односима са онима који припадају неправославним исповедањима треба да
будемо двоструко опрезни, како се, у жељи да добијемо њихово саосећање и
подршку, не бисмо зближили с оним што њих одваја од Православља.
Не
тако давно Ви сте пружали руке тражећи помоћ и заштиту од протестаната оличених
у Светском Савету цркава, током Светске Конференције у Најробију. Вест о томе
брзо се проширила, али није било потребног одзива. Нас ово нимало није
зачудило. Ми из искуства знамо да је протестантски свет често спремнији да
поверује убеђивањима Московске
патријаршије о потпуном благостању религије у Совјетском Савезу, него најуверљивијим
сведочанствима о страшним прогонима вере које спроводе безбожници.
И
не само то. На таквим Конференцијама, уместо помоћи верујућима, недавно је
донета одлука да се пружи значајна новчана подршка партизанима-комунистима у
Африци, који су зверски убијали хришћанске мисионаре, понекад и читаве породице
са децом.
Зар
ћемо таквим издајницима хришћанства да се обраћамо за помоћ?
Ипак,
посебно нас је растужило када смо прочитали Ваше обраћање Римском Папи.
Све
што тамо пишете о митрополиту Никодиму (Ротову) је – тачно. Али, ако је он
издавао своју цркву безбожницима, онда, кад је издахнуо пред Папиним ногама, он
Папу није замолио да помогне Православљу, него му је само рекао нешто важно о
новим корацима у издаји Православља, а пошто Папа није желео да то обнародује
назвао је његово саопштење тајним.
Ви
пишете о бризи "Римског престола" о хришћанима у Русији. Али то није
брига о чувању и ширењу Православља, него о привлачењу нашег народа у
католичанство. Ми слушамо и знамо о великој духовној жеђи руског народа, али,
можемо ли да благодаримо онима који нам, да бисмо утолили ту жеђ, шаљу нешто
што је затовано јеретичким учењем? На њих се односи спаситељево упозорење: Не
бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се више бојте онога
који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10,28).
Вековни
сан Ватикана о обраћењу руског народа у римо-католицизам и даље је врло
актуелан, само што се сада појављује у новој форми, под видом тзв. екуменизма –
те нове, најопасније јереси која хришћански свет води ка религији антихриста.
Надајући
се новој унији, широј но пређашње, Ватикан се помирио са присаједињењем унијата
Московској патријаршији. Он се нада да ће му се они, у овом или оном облику,
вратити у крилу ове последње.
Ви
међутим у обраћању Папи изражавате жељу да се у Русију у већем обиму шаљу
"религиозна литература и радио емисије које дозвољавају обичним
православним верницима да се ближе упознају са Католичком Црквом, да превладају
многе предрасуде, да упознају и заволе свете католике, њихову духовност,
католичку црквеност и њене непоновљиве особености". Друкчије речено, Ви
молите да се у нашем народу, уместо истинске вере Христове, шири оно што су
свети Оци и учитељи Православне Цркве, а посебно руски светитељи и подвижници,
увек сматрали лажним учењем. Људима који једва да су окусили веру и још нису
ојачали у њој, Ви бисте хтели да понудите саблазни иноверја, за које они још
немају ни знања ни искуства да би могли исправно да их схвате. Хоћу да знате да за такво обраћање не можете
имати благослов истински православних епископа Руске Цркве, јер је то противно
њеним интересима. Руском народу, затрованом атеизмом, Ви не нудите лек, него
други отров. Осуђујући делатност Митрополита Никодима, Ви стајете на његов пут,
јер се управо он залагао за унију са римо-католицизмом у његовом новом,
полу-протестантском облику.
Обраћајући
се Вама, ја хоћу да кажем и другима који ревнују за веру у Русији: Не
уздајте се у кнезове, у синове људске, у њима нема спасења (Пс. 145,3).
Тражите помоћ у молитвама Пресветој Богородици, нашим светим Новим Мученицима
Руске Цркве. А посебно чувајте чистоту свога Православља, и имајте на уму то
како Византинцима покушај да се спасу од турске најезде путем постизања
сагласности са римо-католицизмом није донео никакве користи, само им је
нашкодио.[2] Вера се
чува и шири не путем компромиса својствених политици, него ревношћу у бризи за
њену чистоту и силу.
У
своме обраћању Папи Ви сте изнели много добрих и исправних мисли, али Ваш
компромис у односу на западне заблуде подрива њихов значај и вредност. Помоћ за
нашу Цркву треба да тражите не у сумњивим учењима Запада, која се различито
представљају и тумаче, него у молитвама пред чудотворним иконама које су се
показале нашем народу, како би Пресвета Богородица поново благоизволела да нашу
земљу учини Својим домом...
Памтите
такође да треба да будете служитељи и чеда Православне Цркве, а не
некаквог помешаног православно-католичког екуменистичког исповедања.
Само
за чисто православно исповедништво имате наш благослов.
Не
знајући како да Вам доставим ово писмо, објављујем га у штампи, са надом да ће
оно, на овај или онај начин, стићи до Вас. Господ нека Вас чува.
+ Митрополит
Филарет
[1] Штампа се
према: Православное обозрение, Но 48, Август 1979, 44-48. Свештеник Гљеб Јакуњин
је био познати дисидент у Совјетском Савезу и борац против злоупотреба унутар
Московске патријашије. Ипак, на крају се придружио расколнику од Московске
патријаршије Кијевском "патријарху" Филарету (Денисенку) кога је и
сам раније оптуживао за сарадњу са совјетском тајном полицијом КГБ-ом.
[2] Овде се
очигледно има у виду Фераро-Фирентинска унија из 1439. године.
Одломак из
писма архиепископу Женевском
16/29. новембра 1977. године
...Сматрам
за своју дужност да Вам скренем пажњу, Владико, како Вашу тврдњу, да смо ми
дужни да благодаримо Српској Цркви због њеног односа према нама, ја у
потпуности прихватам, али само када је у питању њена прошлост – славна прошлост
Српске Цркве. Да, наравно – имена најсветијих патријараха Димитрија[2], Варнаве[3] (можда и
Гаврила[4], о њему
мало знам) ми треба да чувамо у благодарној успомени због њихове подршке
Заграничној Цркви у време кад она "није имала где главу да склони"...
Неспорно је да Српској Патријаршији служи на част то што је одбила да осуди
нашу Заграничну Цркву како на московском сабрању 1971. године, тако и касније,
када је Москва поново покренула ту тему. Али она је, с друге стране,
учествовала на поменутом сабрању када је оно изабрало Пимена, и српски јерарси нису
протествовали против тог апосолутно противканонског "избора" –
када је биран онај кога је већ изабрала и поставила богоборачка власт. Пимена
наш сабор из 1971. године није признао и није могао да призна, а Српска
Патријаршија га је признала и признаје га, и обраћа му се као патријарху, и има
са њим потпуно општење. Овим она директно иде против нас, јер ми се све време трудимо
да објаснимо "слободном свету" како совјетска јерархија није прави
представник и предводник многострадалне Руске Цркве. А Српска Патријаршија је
признаје као такву и тиме чини тежак грех против Руске Цркве и руског
православног народа... Како онда може бити говора о нашој нарочитој
благодарности њој?! О, кад би Српска Црква, признајући да смо ми у праву,
истовремено с тим, директно, отворено и смело, признала да совјети нису у
праву! Е, онда бисмо заиста имали на чему да јој заблагодаримо! А сад
испада да док нама пружа једну руку, она другу руку пружа нашим противницима и
непријатељима Бога и Цркве. Ако је Вама угодно да, затварајући очи пред тужном
стварношћу, благодарите Србима за такве њихове "подвиге" – то је Ваша
ствар, али ја у таквој благодарности не учествујем. Како су опасни компромиси у
принципијелним стварима! Они чине људе немоћним да заштите Истину. Зашто Српска
Патријаршија не одлучује да прекине општење са совјетском јерархијом? Зато што
и сама иде несветлим и опасним путем компромиса са богоборцима-комунистима.
Наравно, она на том путу не иде до оних граница до којих долази совјетска
јерархија, и труди се да проповеда и штити веру, али, мада постоје приметне
разлике, мада се "нијансе" веома разликују, у суштини, нажалост,
ствар стоји на истој равни... Но, време је да завршим. Опростите, Владико, на
писму које Вам је можда непријатно.
Нека
Вас чува Господ и Његова Пречиста Мајка. И нек нас Господ поучи свакој истини!
+ Митрополит
Филарет
P. S. Безусловно светлу појаву, која говори у корист
Српске Цркве, представља то што општење са њеном јерархијом не прекида такав
ауторитет какав је о. архимандрит Јустин, али не треба прећуткивати ни то, да
га, због његове бескомпромисности, држе по страни од црквеног живота.
Нема коментара:
Постави коментар