Осврт на црквено - авантуристичке списе - Матејевштина

СМИРЕЊЕ ПОД ОПШТУ ИКОНОМИЈУ (1)

(Чланак је преузет из часописа Ревнитељ Православног Благочешћа, бр. 24. Васкрс 2006.)

Тако и ви: споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња.(Мт. 23,28)

УВОД

Оснивач Матејевске фракције,
 еп. Матеј Карпатакис

Пред наше читаоце износимо неколико појашњења у вези са еклисиолошким позицијама Истински Православних из периода после увођења новог календара у Грчку Цркву (1924). Будући да смо упознати са, не само грчко – локалним, проблемом који је, као што ћемо видети, решен крајем шесдесетих и седамдесетих година, ми не можемо да не жалимо због, од стране наше браће старокалендараца, даљег упорствовања у раздељењу и непрестаног тражења труња у очима већ давно упокојених, а неких од Бога чак и прослављених архијереја-исповедника. Жалостимо се и стога што се тај несрећни вирус раздора, партијашења и бесконачних расправа и доказивања о исправности једне и неисправности друге групе преноси из Грчке у многонапаћену и духовно измождену Србију у којој је тек од скора заживело Истинско Православље. Поборници таквог „партијског православља“ у почетку готово  увек из безазлених истинољубивих и искрених разлога крећу у авантуру тражења „чисте“ или „канонски идеалне“ црквене јурисдикције, коју је после дугог трагања ипак не налазе онако чистом како су је они замислили. Не нашавши тражено, они се саблажњавају на јерархију и падају у две крајности: леву - враћање у официјално, светско екуменистичко православље, или десну – непризнавање никаквог епископата. Постоји и трећа варијанта ове прелести, изазване услед недостатка расуђивања. Ова трећа група „ревнитеља“, као што смо рекли, не нашавши Истинско Православље чисто и идеално онакво како су они очекивали да га нађу, почиње сама да конструише мозаик историје трудећи се да састављени каменчићи буду што је могуће ближе у доследности са св. канонима и неретко ту комбинују (у њима жељеном контексту) и цитате из Св. Писма, слично разним секташима.

Склопивши многе разнобојне каменчиће мозаика (документе, датуме, изјаве итд.) тако да им се савест умири, они иако у суштини свесни своје самообмане, временом почињу све више да верују у „чистоту“ своје партије – јурисдикције, све друге проглашавају за јеретике, одступнике, расколнике или издајнике. Овако умишљено самообманљиво ревновање за своје уске, партијске интересе, који се наравно вешто прикривају идеалима борбе за истину, не доноси цркви никакву корист, него напротив, оно компромитује Истинско Православље, многе саблажњава уопште у ауторитет Цркве и епископата, док друге може довести до крајњег неверја и отпадања од Цркве. Стога смо дужни да пред наше читаоце изнесемо овај проблем помажући им да се оријентишу и снађу у овом вртлогу последњих времена када Црква заиста има мало снаге и када чак и изабраницима прети опасност обмане.

Недавно је у јавности почела да кружи непотписана брошура разаслана на неколико поштанских адреса са ироничним насловом „Православље или смрт?“. Аутор ове брошуре је нама добро познати новосадски доктор г. Борис Петровић некадашњи члан Истинске Православне Цркве у којој је био крштен и миропомазан као Јевсевије. Ово није једина брошура таквог садржаја на српском језику. Списатељ сличних садржаја је бивши хиландарско - витовнички јерођакон Доситеј Игњатић, такође некадашњи члан ИПЦ-а, крштен, миропомазан и опет замонашен као о. Серафим.

Иако и један и други фанатично убеђују своје читаоце да су само последоватељи хорепископа Матеја данас једини православни, и иако су се сложили у борби против канонске ИПЦ Грчке, као и против РПЦЗ, они сами нажалост, остају раздељени у две међусобно анатемисане групације матејеваца. Брат Јевсевије као андрејевац, а о. Серафим као григоријевац.

                У овом тексту који је пред тобом, читаоче, ми нећемо расправљати о разним документима, датумима и превазиђеним догађајима као и на опширном разматрању Савловог живота.(2)

НА РЕЧИ АКРИВИЈА, НА ДЕЛУ ИКОНОМИЈА

                
Главни труд матејевских списа у српској верзији је доказивање јеретичности митрополита флоринског Хризостома, тј. његовог учења о потенцијалном расколу новокалендараца и признавању њихових тајинстава, као и непризнавање његовог каснијег покајања и одрицања од тог погрешног учења (1950). Већ овде у самом почетку постављамо једно веома битно питање које је у ствари суштина целог проблема. Од стране кога „једини православни“ (матејевци) воде апостолско прејемство? Или, од стране кога бива рукоположен светогорски јеромонах Матеј Карпатакис у чин епископа (подсећамо – титуларног!)?

                
Пре него што одговоримо подсетимо се :

„Ко не следује обичајима Цркве, него жели да прихвати григоријански календар и пасхалију, подлеже анатеми, одлучењу од Цркве и целог сабора верних“.                                                                                                                                                                                                                                                                         (саборска одлука 1593.)

„Ко прими григоријански календар – да буде одличен од Бога“.                                                                                                                 (Окружна посланица 1756. г.)

Осуђујући новаторе оваквим акривијским путем сами „једини православни“ тим истим судом се осуђују на лишавање свог архијерејства. Јер, ако су новокалендарци од самог увођења ове новотарије постали безблагодатни, онда су и епископи који су хиротонисали Матеја такође лишени благодати, без обзира што су се после целих 11 година, са покајањем вратили на стари календар, јавно „осуђујући“(3) нови календар као безблагодатни раскол.

По установљеним правилима светих Апостола и Васељенских сабора и уопште пратећи свештено предање Цркве они се нису канонски присајединили Цркви. Нико од православног епископата их није миропомазао или извршио хиротесију над њима.

Стога они, акривијски гледано, остају безблагодатни епископи и како је тада могуће да Матеј од безблагодатних прими благодат архијерејства?

Матејевци на то одговарају да тада није било могуће да се некоме присаједине, и да није било епископа ревнитеља, јер је сав епископат свих помесних цркава, па и Руске Заграничне Цркве, према новокалендарцима снисходио, пошто их нису прогласили безблагодатнима, зато смо и ми по нужди допустили икономију – примили смо од не присаједињених апостолско прејемство и верујемо да имамо благодат. Стога, идући линијом њиховог исповедања вере, можемо да закључимо, да је икономија њихове мале групације, тј. њихова вера, вратила благодат новокалендарцима без саборног (епископског) присаједињења православљу, а икономија целе Цркве нема снагу да задржи благодат (барем на неко време) новокалендарцима, будући да нису одступили од догматског учења цркве.

„Ако су они зилоти“, рекао је за матејевце знаменити каруљски зилот – пустињак схимонах Никодим, „и хоће акривију, онда су дужни да се одрекну архијерејства, а ако неће да га се лише, то онда нису требали да се раздељују са својом браћом страокалендарцима, покоравали би се бар мало свеопштој икономији. А данас они и против своје воље на делу чине икономију, а само на речи акривију.“

То потврђују и речи самог брата Јевсевија: „када је 1935. исповедио православље, то се по икономији може примити као повратак у Цркву и поново задобијање пуноће благодати“.

КО СУ ХРИЗОСТОМОВЦИ – ФЛОРИНЦИ?

Приснопамјатни Хризостом
Флорински

Матејевцима је данас веома тешко да признају да су они једини легитимни прејемници Хризостома флоринског.(4)

То на једном месту јасно признаје брат Јевсевије, када каже да је Црква ИПХ Грчке узурпирала Хризостомово име.

Истина је – Црква ИПХ Грчке води канонско исправно апостолско прејемство од Руске Заграничне Цркве (тачније од 1969. године, када им је под председавањем новопрослављеног светитеља митрополита Филарета саборно исправљена свака до тада постојећа неправилност) пошто се грчко (Хризостомовско) епископско прејемство 1955. угасило. Но, пређимо на тренутак на матејевско непогршиво процењивање. По њима се митрополит Хризостом флорински 1950. године лицемерно, притворно и лажно покајао за његово погрешно учење о потенцијалном расколу. Ми, са истим таквим неповерењем и сумњом још више можемо гледати и на његово првобитно покајање и исповедање безблагодатности новокаледараца 1935. године. Јер, не заборавимо да су три митрополита међу њима и Хризостом флорински 1926. припадали Сабору епископа који су званично потписали енциклику тадашње официјелне цркве, којој су тада још припадали, а чији део брат Јевсевије наводи у спису. У тој енциклици се тајне Истински Православних Хришћана објављују безблагодатним: „Они се одвајају од Цркве и одсецају од Тела Христовог, навлачећи на себе проклетство и одлучење...“

Девет година потом (1935) као што смо већ навели, он је (по процени матејеваца – „искрено“, „исповеднички“ и „историјски“) објавио да је новокалендарска јерархија расколничка, да је разделила Цркву и да је од ње отишла благодат Светог Духа. Зашто матејевци ово исповедање из 1935. године сматрају искреним, а оно из 1950. не? Чињенице више сенке бацају на ово прво исповедање, него на оно „неискрено“. Један од тројице потписивача овог покајања и „историјског“ исповедања вере из 1935. године, митрополит Хризостом Закинтоски само неколико месеци после „искреног“ објављивања новокалендараца лишених благодатне силе, истима принео покајање и поново им се вратио. Други потписник митрополит Герман Димитријадски после неколико година такође приноси покајање официјелној цркви (за коју је „искрено“ потписао да је од ње одступила благодат Светог Духа), а трећи митрополит Хризостом флорински исте те године само неколико месеци касније, а не 1937. године како то фалсификују матејевци, у једној проповеди на Халкидики, исповедио је да једино Васељенски сабор има право да објави да је нека помесна црква у расколу и да је тиме одсече од Божанске благодати. Пошто званичну цркву Грчке за расколничку није прогласио Васељенски сабор, она је само потенцијално расколничка (тј. иде ка томе да постане расколничка – ј.А) и безблагодатна.

Ова три митрополита 1935. године рукоположивши четири епископа, међу њима и Матеја ниједног од њих нису поставили на неку већ постојећу епархију или митрополију званичне цркве, такође не постављајући старокалендарског атинског архиепископа, они ни једним гестом нису показали да праве паралелну цркву.

То можемо видети и у самој енциклици из 1935. године где се на неколико места спомиње термин паратакса – крило, партија: „Обраћајући се нашој законској јерархији(!) ми гајимо наду да ће она да увиди своју велику одговорност, коју има пред Богом, православном Црквом и народом који је она разделила на две непријатељски расположене верске партије...“ (из обраћања „св. Синоду Цркве Грчке“ 15. маја 1935. године).

Митрополит Хризостом је много пута понављао да су они назвали официјелну цркву расколничком зато „да би заштитили себе, да не би она прва нас прогласила расколницима“.

Сагледавајући ове чињенице сами можемо да се уверимо на каквом тврдом и искреном исповедању вере три митрополита из 1935. године се заснива матејевско апостолско прејемство. После добитка онога што су тражили – епископства (прецизније, добили су помоћног епископа) свако касније исповедање вере или покајање, од оних од којих су примили епископство, за матејевце је било лицемерно, лажно, донето из користољубља и властољубља.

Читамо у спису брата Јевсевија и ово: „Ми знао да је Господ исти јуче, данас и сутра; да истина Господња пребива вавек и да је правда његова правда вечна“!

У историји Цркве увек је постојао канонски утабан пут примања јеретика или расколника. На пример, данас када би неко од новокалендарске јерархије решио да приђе Истински Православној Цркви био би миропомазан и над њим би се извршила хиротесија (у случају да има правилно крштење).

Сигурно би данас тако поступили и матејевци. Године 1935. то се ипак није обавило над тројицом безблагодатних расколника. Значи, када су у питању матејевци, код брата Јевсевија постоји другачије јуче, данас и сутра. И нека он и слични њему пристрасни истомишљеници размисле како су могли предати другима благодат они који је сами нису имали. Ако на другима примењују акривију, онда нека послушају Великог Василија: „Јер је почетак раздељења био услед раскола, тако да они, који су одступили од Цркве, нису више имали на себи благодат Светога Духа, јер је предавање исте код њих престало услед тога, што се прекинуло прејемство. И они, који су се први оделили, имали су отачко рукоположење и кроз то што су на њих руке положене биле, они су имали благодат духовну; али пошто су се одцепили (прешавши у нови календар – ј.А.), постали су световњаци, нису већ имали власт ни да крсте, ни да рукополажу; нити су могли предати другима благодат Духа Светога, од које су сами отпали.“

И да брат Јевсевије и остали матејевци нису заслепљени пристрасношћу према својој јурисдикциској партији из свега горе наведеног би могли увидети колико је чиста и канонски исправна њихова партија. И хтео то или не, брат Јевсевије себи признати мора да су данас матејевци једини легитимни – по апостолском прејемству, последоватељи „јересијарха“ Хризостома флоринског. И још матејевско прејемство као чисто грчко, је читавих 11 година било – упрљано (и до данас канонски не очишћено) папокалендарском реформом – или грубље речено угашено.

Стога, свака оптужба на рачун Руске Заграничне Цркве, да је у једном периоду имала под својом јурисдикцијом новокалендарце је бесмислена – тражење труна у оку заграничника при брвну у матејевском једанаестогодишњем слепилу.

О другом „непоколебљивом“ и „канонски – акривијском“ стубу на којем је засновано „непорочно“ здање матејевског апостолског прејемства, за које смо видели какво је и од кога је – једноличној хиротонији и то од стране помоћног епископа мислимо да не треба много говорити. Јер је човеку са малим основним познавањем канона и историје Цркве јасно да је једнолична хиротонија (чак ако је и урађена из оправданих разлога гоњења или какве друге нужде) без каснијег саборног епископског признавања недејствена.

Но, авај, не помажу никакви савети, никакав дијалог, јер матејевци (не)свесни свих својих (веома озбиљних) недостатака и даље гордо и самоуверено суде целој васељени.

ПРОМИСАО БОЖИЈИ

Можда је Господ знајући слабости људске допустио по његовом, нама не увек разумљивом промислу, неправилности код свих Истински Православних групација. Да се не би једни над другима преузносили гордошћу своје „чистоте“, него да се сви повинују смирено свеопштој икономији.

Хризостомовска (флоринска) струја се као што смо већ навели 1955. угасила. Можда баш због ових почетних горе наведених неправилности, а као најозбиљније – једанаестогодишњим новокалендаризмом не присаједињеним Цркви. Ипак, баш та флоринска струја до дана данашњег наставља свој ток једним јединственим рукавцем – једноличном матејевском јерархијом.

Промисао Божији је кормило обезглављеног стада усмерио ка његовом изабранику митрополиту Филарету и Руској Заграничној Цркви која за разлику од матејеваца (11 година) ни један једини дан није примала у своју богослужбену употребу папски календар.

Истини за вољу, историјски гледано, поред једноличних матејевских епископа, тајним (без дозволе Синода) неканонским рукоположењем од стране неколико заграничних архијереја створена је на тлу Грчке још једна неканонска јерархијска структура састављена од бивших отрежњених матејеваца и обезглављених последоватеља Хризостома флоринског. Те хиротоније су обављене током два наврата 1960. И 1962. године. Матејевци су на њих реаговали осудом као потпуно неканонских.

Нажалост, обе стране су почеле међусобно да на основу акривије оптужују једна  другу у не држању канона, у исто време оправдавајући недостатке своје стране икономијом.

У односу на тачан канонски поредак – акривију, обе стране су имале неправилне хиротоније.

„Услед великих притисака од стране државе, смутњи и гоњења све архијерејске хиротоније Истински Православних Хришћана Грчке били су, гледајући строго каноничко, неправилне“, каже у својим запажањима један грчки аутор и продужује: „Но у таква смутна времена, како показује историја Цркве, неизбежно је долазило до нарушавања поретка. И да нису била прихваћена решења великог сабора који је истраживши довео у поредак те хиротоније, као што је то урадио Синод Руске Заграничне Цркве у односу на хризостомовце 1969. године и у односу на матејевце 1971. године, те хиротоније би остале непотпуне неправилне“.

1976. године браћа матејевци се одлучују на самоубилачки корак одрицања исправке њихових хиротонија, уз то прекидајући општење са заграничницима наводно, из разлога вере.

Тада се од њих издваја приличан број верног народа и клира предвођен коринтским митрополитом Kaлистом, једним од најугледнијих матејевских епископа.  

Прилазећи тадашњем канонском првојерарху Цркве ИПХ Грчке – архиепископу атинском Авксентију, Калист је једини испунио оно за шта су се обавезали сви матејсвски епископи при исправљању њихових неканонских једноличних хиротонија пред Синодом РПЦЗ.

Тако, после 1976. године остаје само једна каноничка структура истински православног епископата у границама Грчке Цркве на челу, после архиепископа Авксентија, прво са митрополитом Калистом, а данас је глава те структуре архиепископ Хризостом (Киусис).

КАДА СЕ ГРАЂАХУ МУДРИ ПОЛУДЕШЕ (Рим. 1,22)

Све оптужбе против владике Хризостома флоринског од стране брата Јевсевија и њему сличних су оптужбе против извора из којег они сами пију.

Не можемо да се не сетимо страшних речи молитве пред исповест „... или под своју анатему падоше...“

Јер ако је брат Јевсевије узео на себе да суди овог јерарха, онда нека му суди до краја, а не да узме од њега само оно што је Матеју и његовом окружењу у одређеном тренутку требало, без и мало истраживања или анализирања речи, датума, изјава итд.

Док упоредо, када им тај исти јерарх више није требао (пошто су добили оно што су хтели – епископа, тачније помоћног епископа) – почињу детаљно, системско истраживање сваког детаља, јер што више буду успели да оцрне њега, то ће (по њиховој логици) више да оправдају себе.

Уз све то брат Јевсевије својим заиста (демонски) оштроумним пером покушава да убеди своје читаоце како смо ми тобоже фанатичне присталице и бранитељи Хризостома Флоринског и његовог учења о потенционалном расколу.

Мноштво театралних фраза и закључака попут „о. Акакије овако учи Србе – Хризостом флорински се заиста јавља новим Марком Ефеским у противостајању новотарији папског календара!“ Лукаво повезујући цитат са потпуно другим контекстом везаним за период када се држао погрешног учења. У оригиналном тексту стоји сасвим други контекст, тј. Његово молитвено не општење са новокалендарцима и поређење такве, у оно време исповедничке позиције, са стањем тадашњег васељенског православља које је од Заграничне Цркве (приснопамјатни Антоније Храповицки), преко св. Патријарха Тихона до осталих формално старокалендарских цркава који су имало молитвено општење са новокалендарцима.

Ми требамо да снисходимо пропусте или грешке које су као људи чинили јерарси – исповедници, од којих је неке сам Господ прославио нетљеним моштима и чудотворством.

На пример: Свети Јован Санфранцискански и Шангајски је један кратак период помагао неколико румунских, француских и холандских парохија које су се одвојиле од званичног православља остајући да славе празнике по новом календару (неки чак и по новој пасхалији), које је Руска Загранична Црква по икономији примила под своје јурисдикцијско окриље.

Свети Тихон последњи истински патријарх московски је направио неколико малих пропуста који су потресли целу Руску Цркву, а то си кратковремени прелазак на нови календар, као и његов позитиван став према календарској реформи и примање у Синод озлоглашеног лидера обновљенаца Красницког.


Ту је и пример свештеномученика Јосифа Петроградског, вође катакомбника по коме су и добили име Јосифљани - до краја живота није прекидао општење са својим верним саборцем и састрадалцем Кирилом Казанским, иако је овај делимично признавао тајинства сергијанаца, итд.

„НЕОСПОРНИ“ ДОКУМЕНТИ

Ова Јевсевијева публикација се много не издваја од сличних матејевских издања како у вађењу из контекста појединих чињеница, тако и извитоперивању и сакаћењу истине.

На пример, он у фусноти на 26. страни, да би доказао своју тврдњу да катакомбници нису признавали Руску Заграничну Цркву, овако сакати текст из књиге „Нови светитељи руских кактакомби“ (читамо код Јевсевија): „Знамо да катакомбници који су касније излазили из СССР нису ступали у контакт, нити су хтели да имају икакво општење са РПЦЗ“.

Читамо у књизи интегралну верзију текста: „Дошавши у Америку, био сам запрепашћен сазнањем да већина свештенства катакомбне Цркве која је дошла овамо остаје у тајности, не прилазећи чак ни Руској Синодалној Цркви  (мисли на Заграничну Цркву – ј.А.). То ме је тако узнемирило, да нисам погрешио улазећи у Руску Заграничну Цркву? Ако нисам, зашто онда остају у тајности? И тек недавно сам добио разрешење моје недоумице. Епископ катакомбне Цркве, мени непознат, који живи овде у Америци, послао ми је преко познаника писмо. У њему прво уопштено говори о мојим чланцима и о исправности мојих ставова, а онда је дао одговор на моје сумње. Рекао је да свештенство Катакмбне Цркве углавном не излази у јавност и не прикључује се Руској Заграничној Цркви, мада је она истински православна, зато што се битка још увек води и ко зна хоће ли бити потребно да они своје искуство примене и овде на западу.“


Најсимпатичнија у целом Јевсевијевом спису су ипак његова сензационална открића:  „И на концу, (све подебљаним словима) сазнај оно што отац Акакије, пастир српски, сакри од Срба – отац свих нас, први архиепископ српски светитељ Сава, једнолично је хиротонисао епископе и Црква српска на једноличним хиротонијама је заснована“! И даље у фусноти одушевљено наставља: „1220. у Жичи, по повратку из Никеје, где је сам добио хиротонију и благослов. Тада је у српским земљама чак и било других православних епископа (из охридске архиепископије), али једноличне хиротоније светог Саве, као и Матеја брестенског, бејаху по промислу – за живот Српске Цркве и Грчке Цркве“. (16. страна)

Пре него што прокоментаришемо ово сензационално Јевсевијево откриће подсетићемо се реченице из увода његовог текста: „Дакле, сва збивања и документа која наводимо неоспорна су“.

Заиста је достојно жаљења да се неке неосноване научно – историјске хипотезе износе у јавност као неоспорна документа. А ми послушајмо глас једног од највећих саврамених каноничара и византолога, професора Миодрага Петровића који је велики део свог живота посветио изучавању живота и дела светитеља Саве.

Коментаришући крупне пропусте и грешке које су писци житија св. Саве, Доментијан и Теодосије, допустили у својим списима, између осталог нетачно објашњавајући да је Саву за архиепископа хиротонисао Патријарх Герман II (1223 – 1240), а не како је то у стварности било, васељенски Патријарх Михаил Авторијан, професор Перовић наставља: „Од крупних њихових пропуста просто смета то што нам ништа не кажу, на пример, које још уз Саву хиротонисан за епископа од цариградског Патријарха у Никеји. Извесно је да није само он. Морао је да има бар још једног епископа да хиротонише друге, сагласно 1. апостолском правилу: Епископа нека постављају два или три епископа, затим, смета и то што се не наводе сва Савина путовања у Цариград и Студеницу, свакако их је било више од оних које помињу“.(5)

Било би интересантно навести још један пример Јевсевијевог фалсификовања истине, који је врло сликовит.

У једној од својих „неоспорних“ публикација у овом случају отвореног писма Владимиру Димитријевићу, поводом његове књиге „Црква и време“.

На коцку шећера лепог православног писања, доктор Јевсевије ставља кап смртоносног отрова лажи и хуљења светитеља Божијег Јована чудотворца Шангајског, попут ветиљске деце која хулише на пророка Божијег Јелисеја.

Јевсевије пише: „Јован Шангајски је 1945. тражио да се РЗЦ присаједини Московској патријаршији – у време док су милијарде новомученика крвљу натапале земљу руску, у исповедничком подвигу против „сергијанске“ јереси. Ко је од њих тада ходио у Духу Светом?“ Брат Јевсевије да би добио каменчић мозаика који му недостаје намерно користи изворе информација које ни сам не признаје, али „свети“ циљ оправдава средства. Тако он горе наведену очигледну неистину преузима из часописа „Руски Паломник“ некадашњег (за живота оца Серафима Роуза) православног листа којег је по смрти о. Серафима од стране РПЦЗ рашчињени клирик Герман Подмошенски потчинио Московској патријаршији. (На предпоследњој страници  новијих бројева наводи се благослов московског „патријарха“ Алексија II). Сви нови бројеви германовског периода Руског паломника су препуни фалсификата и обмана. У овом 9. броју посвећеном  200. годишњици православља у Америци; у житију светог Јована Шангајског, чији је аутор о. Серафим (уз крупне корекције Подмошенског), у 6. Глави под насловом „Уњкави Мојсије“ пише: “У Кини су сви јерарси укључујући и владику Јована признавали московску патријаршију, насупрот заклетви верности Заграничном синоду“.

На срећу, код нас се нашао оригиналан текст житија св. Јована које је написао о. Серафим 1979. године, где читамо: “У Кини су се сви јерарси, осим (кромје) владике Јована саблазнили „сергијанством“ и прешли у совјетску цркву, насупрот заклетви даној Заграничном синоду“.

Оригинално житије, нарочито у глави „Уњкави Мојсије“ (из којег су у књизи на српском језику, издање храма Александра Невског у Београду, потпуно избацили део где се говори о непризнавању Московске патријаршије) грми о томе да свети Јован ни једног јединог тренутка није признавао сергијанску – Московску патријаршију. Али Јевсевију није одговарао каменчић „осим“, па је пронашао, макар из часописа јурисдикције московске патријаршије, њему одговарајући каменчић премазан отровом лажи – „укључујући“. Мозаик (отворено писмо Влади Димитријевићу) чији је он аутор у целини изгледа веома лепо, за многе чак и привлачно, пошто је направљен од мноштва коцки шећера, али авај, на неке од њих укапљане су капи отрова. Баш као што он пише Владимиру Димитријевићу: “Када се у хиљаду грама брашна метне један грам отрова, брашно и даље изгледа као брашно, мирише као брашно, и остаје брашно. Али се по отрову зове. Онај који га после тога назове брашном, или га таквог представи брату своме, бива убица“.

                ПОГОВОР

Са искреном љубављу саветујемо брата Јевсевија као и све пристрасне следбенике матејеваца да се смире под свеопшту икономију последњих времена. Да коначно признају хиротесије заграничног Синода из 1971. године, те се на тај начин врате у границе каноничности. Раздељење би се после толико година зацелило, а толико жељени мир би се опет вратио међу Истински Православне. Молећи се Господу за ово свето дело – сједињења свих Истински Православних, тражимо опроштај од читалаца ако су и у овом спису приметили пристрасност. Јер је постало очигледно да при писању оваквих међу – јурисдикцијских расправа тешко да се може избећи пристрасност што се види како у матејевским, тако и у другим Истински Православним, па и нашим брошурама или чланцима. Стога, смо овде покушали да подједнако судимо обе стране, наводећи недостатке и грешке и једних и других, без обзира којој јурисдикцији припада аутор овог текста.

И на самом крају закључујемо:

Једно је непобитно, сви недостаци и погрешке како матејеваца тако и тзв. Хризостомоваца су исправљени и разрешени архијерејским Синодом Руске Заграничне Цркве, крајем шесдесетих (1969) и почетком седамдесетих година (1971).

Тога ради, молимо браћу матејевце да престану да се горде оним чега у стварности немају.

Молитвама, Господе, оних које си Ти Сам прославио нетрулежним моштима и чудотворством, светитеља Тихона Московског, Јована Санфранцисканског, Гликерија Слатиорског и Филарета Њујоршког, подвижника и исповедника Истинског Православља, даруј Цркви Твојој мир, љубав и јединомислије.

Амин! Подај Господи!

Јеромонах Акакије

1)      Од редакције РПБ-а (Ревнитељ православног благочешћа): овај чланак није до сада објављиван, иако је написан средином двехиљадите године. Године 2004 изашла је књига „Апологија зилота матејеваца“ чији је аутор о. Серафим Игњатић. Аутор овог чланка није сматрао за потребно да га допуни освртима на неке тврдње које је у својој књизи изнео о. Серафим, будући да је у припреми брошура која ће се детаљније бавити проблемом о. Серафима.

2)      Има се у виду матејевско инсистирање на неким догађајима који су превазиђени или покајањем или накнадним канонским исправкама.

3)      Зашто смо осуђивање новог календара овде ставили под наводнике, појаснићемо у следећој глави „Ко су хризостомовци?“

4)      Или (у горој варијанти) Германа димитријатског пошто је, како матејевци сами тврде Герман, а не Хризостом стављао руку на Матеја при хиротонији. Како је Герман завршио, а самим тим каква су му била еклисиолошка схватања видећемо у наставку текста.

5)      Професор Миодраг Петровић, „Прерастање студеничке архимандрије у жичку архиепископију“. Св. Кнез Лазар, 1995. бр.2 и 3 стр. 44.