Првојерарх Грчке Истински Православне Цркве, Архиепископ Атински и Целе Грчке, Његово Блаженство, Хризостом II (чије је светско име Атанасије Киусис). Рођен је од благочестивих родитеља Константина и Сирме 08. октобра 1920. године, у селу Ертрес, Мегарске области (познатом као Криекуки) где је одрастао. Нешто касније живео је са својим родитељима у граду Лаврији. Као ученик често је обилазио многе цркве и манастире, и на крају веома заволео византијско појање. Врло често за време великих православних празника он је путовао из Лаврије у Ертрес да би појао у сеоском храму, где су се православни старокалендарци сакупљали ради Божанствене службе, понекад чак и без присуства свештеника (зато што су старокалендарски свештеници у то време били малобројни у поређењу са потребама парохија). Завршио је средњу школу са седамнаест година.Да би испунио очеву жељу он је полагао испит на Војној Академији где је требао да започне војну каријеру. Ипак, оболео је од плеритиса, који је касније прешао у лакши облик туберкулозе. Овај догађај је за њега постао разлог да прати свој сопствени сан уместо очевог, и да крене путем монаштва. У то време почео је албанско - грчки рат, а Немачка је окупирала целу Грчку. Своје време проводио је опорављајући се од тешке болести и сам учећи код куће.
Одмах после ослобођења Грчке замонашио се у манастиру Јевангелистриас близу села Атикиа Коринтске области, где је игуман био у то време архимандрит Калист Макрис, који ће касније постати Митрополит Коринтски. Током грађанског рата у Грчкој манастир је био изложен ватри од стране Грчких комуниста, а будући архиепископ чудесно је избављен од смрти. Рукоположен је за свештеника 1947. од стране епископа Германа Кикладског, а због његове болести неко време је живео сам, служећи вернима у Ертресу и Вили. У манастиру Космосотирас 1948. године замонашио га је у велику схиму приснопамјатни старац Теоклит Дарадемас.
Током година 1951-1953 отпочео је велики прогон истински православних хришћана од стране злогласног новокалендарског архиепископа Спиридона Влахоса. Старокалендарски епископи били су прогоњени. Храмови су масовно затварани, а свештеници су хватани, истеривани из цркава и од стране полиције извргавани руглу. У навечерје празника Благовести приснопамјатни епископ Кикладски Герман се упокојио. Новокалендарски архиепископ Спиридон Влахос је забранио црквену сахрану. Наредио је да се тело преминулог архијереја чува на клиници свете Јелене (где је премештен из затвора док је умирао) да би се на тај начин још више отежало могуће опело од стране истински православног свештеника. Ипак Господ је хтео другачије. Током истог периода, тада већ архимандрит Хризостом Кјусис скриван да би избегао хапшење од стране полиције, служио је Литургије у сеоским удаљеним капелама или у кућама хришћана који су преуређене у катакомбне храмове, кретао се само ноћу са великом опрезношћу. Године 1951. у једној од тих катакомби служио је бденије на празник Благовести, заједно са приснопамјатним архимандритом Петром Астифидисом (касније епископ Асторије, САД). Обојица су били веома потрешени вешћу о упокојењу приснопамјатног епископа Германа. Бело платно са папирним иконама које су на њега закачене делило је Свети Олтар од остатка просторије. Два стола су представљала Часни Престо и проскомидијски Жртвеник. Док су служили Литургију изненада (у два сата ноћу) зачуло се куцање на врата! На срећу то није била полиција. Били су то млади верници Истински Православне Цркве који су тражили свештеника који ће тајно одслужити опело упокојеном епископи Герману. Претходно су успели да убеде чувара преминулог епископа „да затвори очи“. Архимандрит Петар је наставио бденије, док је архимандрит Хризостом отишао на тајну сахрану. Док се сахрана приближавала крају полицајац стражар који је био верујући упозорио их је да му ускоро долази смена. И заиста док су свештеник и верници који су стално били уз њега улазили у своја кола, примећени су од стране полицајаца стражара који су долазили да преузму смену. Полицијска потера је почела. Међутим, Перакле који је био искусан свештенички возач, возио је кроз замршене уличице Атине, и успео да побегне и тако спасе архимандрита Хризостома од хапшења и понижења (јер су старокалендарски свештенослужитељи бријани и шишани и скидане су им мантије).
Године 1956. архимандрит Хризостом је примио на себе одговорност генералног секретара Управног Одбора, који је после смрти Хризостома I (бившег митрополита Флоринског) преузео управљање Грчком Истински Православном Црквом. Са дозволом Управног Одбора, он је путовао у Немачку и Француску са јеромонахом Акакијем Папасом (потоњим митрополитом Атичким и Дијавлиским) ради договора са владикама Руске Заграничне Цркве Александром Берлинским и Јованом (Максимовичем), у вези са хиротонијама нових епископа Грчке Истинске Православне Цркве од стране Руса, али циљ није постигнут и они су послани Првојерарху РЗЦ у Америци Митрополиту Анастасију. Од целог клира (105 клирика) Хризостом је био изабран као кандидат за епископа заједно са презвитерима Акакијем Папасом и Хризостомом Наслимисом. Радио је марљиво на договору са Руском Заграничном Црквом у Америци у вези хиротоније приснопамјатног старца Акакија Папаса и осталих архијереја, док није постигао циљ. После тога своје време је проводио у манастиру Рођења Пресвете Богородице у Мегари. Током тог времена, повремено је обављао и дужности црквеног секретара.
1971. хиротонисан је за митрополита Солунског, док је истовремено преузео пастирско старање и о источној Македонији и Тракији, напорно је радио свим силама се трудећи на организацији своје епархије до 1986. када је изабран за архиепископа Атинског и целе Грчке, као председавајући Светим Синодом Грчке Истините Православне Цркве.
Током његовог пастирствовања успео је да очисти клир од страних и „убачених“ елемената који су налазили свој пут у борби против Истинске Цркве, и да направи ново црквено тело са новим епископима хиротонисаним током година 1998, 1999, 2000.
У годинама између 1996 – 1997. лично је подржао и благословио почетак обнове Истински Православне Светосавске Цркве у Србији. Са његовим благословом и покровитељством јеромонах Акакије је покренуо Истински Православну мисију у Србији.
Упокојио се у Господу шестога дана, месеца септембра, године спасења 2010. Тачно 55 година од упокојења његовог приснопамјатног претходника – Хризостома I, који се упокојио у ноћи између 6 и 7 септембра 1955 године. Опело обојице великих јерераха савршено је на празник Рођења Пресвете Богородице, који је блажењејши Владика нарочито поштовао и у част кога је посветио велелепни манастир Панахранду чији је он оснивач и ктитор.
Нека његове молитве буду са нама!
Нема коментара:
Постави коментар