понедељак, 04. октобар 2010.

Екуменизам - уместо љубави ка болесном и стремљења за његово исцељење појављује се љубав ка његовој самој болести

Одломак из књиге Александра Каломироса "THE TOUCHSTONE
(Chios, 1976.)

До почетка нашег достојног дивљења века, Православни су веровали у Православље, инославни у своју јерес, безбожници у свој атеизам и сваки се трудио да убеди другога да он поседује истину! Људи су веровали у истину и борили су се за њу – па чак и они, који нису знали Истину. Страшна апостасија данашње епохе уопште није проузрокована тиме што се наш свет испунио јеретицима и безбожницима, који без обзира на њихову бројност, у благочестивим људима могу само да утврде веру. Апостасија има свој корен у томе што су данас људи престали да верују у Истину, престали су веровати да Истина постоји и да треба да чинимо напоре ради борбе за Њу. Јеретик убеђен у своју јерес данас је већ постао реткост, а такође и безбожници идеалисти, убеђени у свој атеизам – што је благословена појава за нашу епоху мада се то чини чудним. Савремени људи изгубили су сваку увереност у било шта. За њих је све релативно, све је стављено под сумњу и неодређеност. За њих нема ништа за шта би требало да се боре, шта би требало да штите, осим њиховог сопственог благостања у овом пролазном животу. У таквом свету безбожник или убеђени јеретик – је као острво живота у сред океана смрти, зато што њихова убеђеност сведочи о стремљењу ка истини, и мада је та њихова убеђеност неразумна, нејасна и страсна, она при свему томе показује да још увек нису срушени сви мостови који, повезују душу са Богом, који и јесте сама Иситина, мада људи то и не знају и не признају.
            И тако, људи нашег века верују само у сопствено благостање. За такво благостање неопходан је миран јавни живот, те је такође неопходна сарадња да би се обезбедили материјалним благима. Да би се то остварило у животу, све границе треба да буду порушене, све религије треба да се уједине, а такође и све идеологије и сви народи. Све што може да буде разлог за ратове, борбе, противречења у ставовима и мислима – треба да ишчезне. Политика „сажитељства“, идеја уједињене Европе, масонски синкретизам,[1] екуменизам, очекивање свесветске државе – све су то изрази неутољивог стремљења човека ка таквом благостању које ништа не би могло да наруши.
            Учење екуменизма састоји се у томе, да Истине нема нигде. Оно је уништење надања, која су одвајкада живела у срцима људи. Оно је одрицање Истине и њена замена човечијим и људским Истинама и уступцима које треба да чине једни другима ради опште користи.
            Екуменизам је последња и најлукавија замка, коју је ђаво припремио човечанству. Он је најопаснији и најподмуклији напад на Цркву Христову. Он је отров, који парализује душу и чини је неспособном да верује, неспособном да види светлост, неспособном чак да има жудњу ка Истини. Он помрачује смисао Православља и уместо љубави ка болесном и стремљења за његово исцељење појављује се љубав ка његовој самој болести. Уместо љубави према јеретику – љубав према његовој јереси.


[1] Синкретизам је грчка реч, која у преводу на српски значи „подобан Криту“. У древности Крићане је карактерисало то да су се у време опасности уједињавали, остављајући по страни све политичке и религиозне несугласице. У данашње време реч „синкретизам“ употребљава се ради означавања безразличне помешаности противречних и неусагласивих, религија, концепција, идеологија, појмова схватања.

2 коментара:

serbiantrueorthodox је рекао...

Свето Писмо указује на огромну разлику између чада Цркве и остатка човечанства. Апостол Петар, обраћајући се вернима и разликујући их од неверних, каже: Ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен (1. Пет. 2,7-9). Реч Божија нам никако не наговештава победу правде на земљи пред крај света. Она нам не говори о преображавању света у свеобједињујућу цркву, како о томе маштају јадни екуменисти, него упозорава на понестајање вере у последње дане, на велике патње и мржњу свих народа према хришћанима због имена Спаситељевог (Мт. 24,9-12).
Ако је у првом Адаму сагрешило целокупно човечанство, у Новом Адаму - Христу - сједињује се само онај његов део који је рођен свише (Јн. 3,3,7). Док у материјалном свету Бог Својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5,45), дотле, с друге стране, неправедне Господ не прима у Своје Царство. Њима су упућене страшне речи: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7,21). Следеће речи Спаситељеве несумњиво се већ односе на јеретике: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу имјасно казати: Никад вас нисам знао; идите од Мене ви који чините безакоње (Мт. 7,22-23).

serbiantrueorthodox је рекао...

Ако се Спаситељ упитао хоће ли наћи веру на земљи када дође (Лк. 18,18), такво се стање припрема не само директним проповедањем безбожности, него и екуменизмом.
Историја Цркве нам говори да се хришћанство ширило не путем компромиса и дијалога између хришћана и неверника, него путем проповеди истине и одбацивања сваке лажи и заблуде. Уопште, ни једна се религија никада није ширила преко оних који су сумњали у њену потпуну истинитост. Нова свеобухватна „Црква" има обележја Лаодикијске Цркве разобличене у Откривењу. Она није ни хладна ни врућа, и на њу се односе речи упућене Анђелу Лаодикијске Цркве: Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 3,16). Зато се уместо препорода вере пошто није примила љубав истине да би се спасла - на њу односи упозорење Апостола: И зато ће им Бог послати силу обмане, да верују лажи; да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду (2. Сол. 2,10,12).