БЕСЕДА НА ХРАМОВНУ СЛАВУ, Ниш 2012.

Епископ Акакије
БЕСЕДА НА ХРАМОВНУ СЛАВУ

СИПЦ парохија светих равноапостолних

цара Константина и царице Јелене,

Ниш 2012.

Родно место светог равноапостолног цара Константина је наш српски град Ниш. Он се родио на неких 300 година после Христа. До појаве овог благоразумног и богомпросвећеног цара Константина хришћане су по целом тада познатом свету – Римској многобожачкој империји најсвирепије прогонили, мучили и немилосрдно убијали. Цар Константин је од малена био упознат са хришћанством јер су му и отац и мајка били притајени симпатизери хришћанске вере. При једном одлучујућем рату он се обрати хришћанском Богу за помоћ и угледа чудесно знамење на небу - светао крст испод кога је писало са овим ћеш победити. Он одмах нареди да се пред целом војском носи велико богато украшено крсно знамење, а да сваки војник на своме шлему и штиту изобрази крст. На такав начин он ступи у бој и непријатеља порази. Оваквим посебним Божијим промислом при крају трећег века прогона хришћана Константин постаде цар западног дела римске империје.
Тада он донесе знаменити закон о престанку гоњења хришћана и потпуној слободи хришћанског вероисповедања. Издавање овог, за Цркву Христову преломног историјског закона, Миланског Едикта десило се 313. године по рођењу Христовом, а следеће 2013. године ми ћемо обележити хиљадуседамстоти јубилеј овог великог догађаја. По датој слободи хришћани одмах почеше да се слободно Богу моле и да подижу своје храмове. Константин, старајући се о општем добру хришћана, вратио је хришћанима сву одузету имовину, чак и је на поклон даривао велике јавне зграде – базилике које су биле погодне да се преуреде у велике храмове. Сазивао је и црквене саборе и помагао хришћанима да се на исте скупљају и да своје црквене ствари уређују. Цар Константин као и његова мајка царица Јелена, која је нарочито ишла у Јерусалим да нађе онај крст на коме је Спаситељ разапет, подигао је више цркава и чинио је многа и непроцењива добра Цркви Христовој. После великог сукоба са царем Ликинијем, који је у источном римском царству још увек чврсто одржавао многобоштво и прогоне хришћане, Константин Божијом помоћу однесе над њим победу и на тај начин 223. године постаде цар целе Римске империје. Тада он прошири закон о слободи хришћана и на источни део империје. Као цар римске велике империје он премести престоницу царства из Рима у Визант, мало место на Босфору које је он проширио и украсио велелепним грађевинама и хришћанским храмовима назвавши га по себи Константиноград – Константинопољ. При крају свог живота он прими свето крштење и мирно се упокоји у Господу. Ускоро потом одлуком цара Теодосија на крају трећег века хришћанство званично постаде државна религија. Све ово је довело до великог процвата хришћанства широм тадашњег света захваљујући светом цару Константину и његовој мајци Јелени због чега су прозвани равноапостолнима. Ослобођење као и озваничење хришћанске вере у свету донело је Цркви велику корист пошто је Црква своју основну мисију спасавања људског рода, уз помоћ и усрдну подршку хришћанске државе и благоверних царева могла остварити у огромним до тада невиђеним размерама. Цели народи, један за другим просвећивани су светлошћу Христовом и крштавани. Ипак, у овом тако важном успону хришћанства у свету крила се и једна опасност. Наиме, хришћани који су у прва три века живели под сталним претњама прогона, мучења, конфисковања имовине и смрти били су на високом духовном нивоу – били су заиста свети. Бити тада, у прва три века, хришћанином значило је предати се потпуно Христу Богу, служењу Цркви уз жртвовање свега: породице, имања, грађанског угледа и на крају и самог живота. Слобода и узвођење хришћанске Цркве као званичне државне религије донели су са собом низ веома негативних последица. Цркву се испунила верницима који се нису у потпуности предавали Христу, а чији је врлински живот био на много нижем нивоу од хришћана из периода прогона. Ова тенденција је, без обзира на многе напоре светих отаца тих времена, из века у век расла.  

Такво стање је многе ревносне хришћане подстакло да напусте свет и да се населе по пустим местима и да тамо далеко од светских саблазни упражњавају врлински, подвижнички живот добровољно трпећи разна лишавања и злопаћења, попут свакодневног мучеништва. Тако је настало монаштво. Ниво духовности хришћанског друштва услед дужих периода мира и благостања је опадао, некада и до критичних граница. Услед тога, Господ је попуштао најезде безбожних народа и долазак на власт јеретика. Такви периоди подразумевали су страшна страдања, злопаћења и поновне прогоне Цркве и хришћана који су у самим хришћанима поновно будили ревност за Веру и Цркву као и жељу за врлинским животом. Тако да је смена страдања и благостања постала некакво духовно правило. Ако хришћани живе врлинским животом у подвигу, пожртвованости и самоодрицању Црква је уживала мир и благостање, а ако је врлински хришћански живот опадао, трпео раслабљење и посветовњачење на Цркву су попуштани страдања и прогони. У зависности од силине отпадања хришћанског друштва од православља или правоживља зависила је и дужина страдања и прогона. Постоје примери и потпуног исчезнућа православне Цркве из неких народа као што су то на пример неки народи и територије истока и целог запада. Ми смо, на жалост сведоци нових великих страдања и прогона традиционално православних народа и држава истока који су резултира потпуним крахом православних држава и помесних цркава, поражених безбожним комунизмом и милитантном секуларизацијом хришћанског друштва. Деватнаести век је кулминација посветовњачења и позападњачења православних народа. А почетак двадесетог века је изродио најгору трагедију коначног пада православне Цркве као државне религије и силазак истинске Цркве у тешке услове илегале и катакомби док су на површину испливале од стране секуларизованих и безбожних држава створене нове црквене структуре Светског сергијанског, новокалендарског и екуменистичког лажног православља. Прогони оних који су остали верни православљу нарочито на територији безбожног Совјетског Савеза равни су оним страшним прогонима из периода првих векова хришћанства. Прогони на истински православне хришћане и данас трају само у промењеној форми. То нису више брутални физички прогони који су затирали хришћане до њиховог физичког исчезнућа. Данас су прогони попримили форму више вербалних прогона где се ревнитељи за очување православља од стране званичне цркве и друштва етикетирају погрдним називима секташи, отпадници или расколници. Савременом човеку тешко пада рушење његовог угледа у друштву те се због тога многи либе да одлучно и јавно исповеде своју верност истинском православљу. Због тога у Русији, Грчкој или овде код нас у Србији тешко можемо наћи неку угледну или значајну друштвену личност која се јавно декларише као истински православац. Око истинског православља окупљени су људи слични онима који су били окупљени око Господа Христа. Тек по ослобођењу хришћанске вере од стране светог Константина у Цркву су ушли и цареви, велможе и уопште друштвена елита. Постоје пророчанства да ће Православна Црква опет васкрснути у свом своме сјају и да ће целе државе опет бити православне на челу са православним самодршцима – краљевима и царевима али та пророчанства васкрсења православља условљена су свенародним покајањем православних народа. Пророчанства говоре о појави православног цара – новог Константина који ће православље васкрснути, а јеретике и непријатеље Цркве поразити. Ипак, та пророчанства не треба да утичу на наш живот нарочито не на негативан начин некаквог исчекивања, јер постоје људи који варају себе и друге причом да треба остати у званичном екуменистичком православљу јер ће се ускоро појавити православни цар који ће екуменисте растерати, а на њихова места поставити епископе ревнитеље. То је безумље! Сваки хришћанин мора да зна да је за њега дан смрти - дан суда и да ће му Господ судити по ономе у чему га затекне. А нико не зна унапред дан своје кончине. Сам наш ревносни духовни и црквено активни живот у оквирима Истинског Православља које подразумева неизоставно прекидање општења са званичним Светским православљем, учиниће нас спремне да добар одговор дамо на Страшном Христовом суду, а уједно и да допринесемо испуњењу евентуалног пророчанства о васкрсу православља које је строго условљено свенародним покајањем православних народа, а међу њима и српскога. Без обзира на поменуто пророчанство, ми истински православни Срби светосавци морамо се борити ако не за потпуни васкрс Србије као богоспасаване православне државе, онда барем за што јаче оазе истинског православља које ће омогућити нашој браћи Србима, а и осталим народима да у савременој пустињи свеотпадништва могу пронаћи воду живу, воду истинског православља и да напајајући се са тих извора духовних оаза задобију спасење и живот вечни. Једна од тих оаза је и ова скромна Нишка парохија посвећена светим равноапостолним цару Константину и царици Јелени. Уложимо свако свој труд да она ојача и духовно и материјално, а Господ ће то стоструко наградити. Радује ме да сам данас са вама овде и да заједно прослављамо вашу храмовну славу.  Честитам вам храмовну славу са жељом да уз Божију помоћ још више духовно напредујете и да вам свети Константин и Јелена помогну у сваком вашем пожртвованом труду везаном за уређење овог храма и припратних објеката. Овде истичем заслуге оца Стефана као неуморног прегаоца за уређење ове светиње као и све вас парохијане који сте на било какав начин помогли у овом светом и благословеном делу. Нека вас Господ све милостиво благослови! Још једном, срећна вам слава и на спасење!