Писма читалаца
ШТА ЗА
СРБЕ ПРЕТСТАВЉА ПРОСЛАВА 9. МАЈА?
Прошло
је скоро 70 година од завршетка Другог Светског рата. Крај овог рата значио је
и крај Краљевине Југославије. На простору целе Краљевине Југославије дошло је
до најтрагичнијег крвавог комунистичког преврата изведеног уз усрдну подршку
западних „савезника“ и зверолике Стаљинове Црвене Армије. Данас, деветог маја
република Србија на највишем државном нивоу ову истинску историјску трагедију
прославља као тријумф некакве слободе. Зар смо заборавили у какво су зло и
пропаст, овим „тријумфом“, ушле Србија и Источна Европа? Зар смо заборавили да
се наводном победом добра и слободе над злом фашизма у Србији и Источној Европи
зацарило још веће зло комунизма у којем су Србија и народи Источне Европе пола
века на најсвирепији начин уништавани и мучени. Од овог дана су најужасније зло
богоборног Совјетског Савеза, оваплоћена звер Стаљин и његова злочиначка хорда
– Црвена Армија проглашени херојима и ослободиоцима.
Може се слободно рећи да
је овај дан само трагична смена окупација. Једну окупацију – немачку, заменила
је друга још крволочнија – комунистичка. Немачка окупација у Србији и осталим
Источно – Европским земљама гледала је само своје ратне интересе у окршају
великих светских сила чак помажући ове народе да свако у својој земљи искорени највећу
и најозбиљнију претњу - зло револуционарног комунизма. А комунистичка окупација
имала је једини циљ бруталне деструкције народних благочестивих начела вере, државотворности
(Монархијског уређења државе), хришћанске културе, морала и традиција – свега
онога што један народ чини часним, хришћанским и национално поносним народом
Божијим. Данас се широм Србије одала највиша почаст комунистичким
револуционарним злочинцима како домаћим тако и страним окупационим (Совјетској
Црвеној Армији) и то је још једна потврда трагичног пораза Србије који још увек
траје иако се званично сматра да је комунизам у Србији срушен падом Милошевића.
Уз то, сведоци смо једне агресивне антинационалне државне политике где се
патриотизам проглашава злом и државним проблемом (непријатељем) бр. 1. У исто
време отворена комунистичка пропаганда и озлоглашена комунистичка обележја од
стране политичара, група и појединаца толеришу се као нешто нормално и пожељно
јер се зло комунизма, већ по устаљеном поретку, правда антифашизмом. Светска
пропагандна машинерија је у сврху модерног фашизма - окупације света кроз присилну
глобализацију, натурање народима света негативних и погубних појава
мултикултуризма, космополитизма и екуменизма, многобројна монструозна почињена зла
ових тековина Новог Светског Поретка вешто покрила некаквим антифашизмом. У
демократској Србији данас се ове нове анти вредности бесомучно величају и помоћу
њих се испира и онако већ испран здрав мозак национално свесног Србина. Србија
се не сме поносити овим псеудо антифашистичким тековинама јер је наводни антифашистички
комунизам по злу гори од самог фашизма. Србија треба да се дичи својим истински
вредним тековинама Другог Светског рата – њеним славним антикомунизмом, а самим
тим и антифашизмом који је ради важнијих националних интереса и нациоалног
опстанка морао бити смештен у други план. Српски народ коначно мора донети
негативни суд о исконским непријатељима, народним издајницима и џелатима
Српског народа и његовог Богом благословеног монархијског уређења –
комунистичким револуционарним злочиначким превратницима. А одати почаст истинским пожртвованим националним
прегаоцима и народним јунацима од којих свакако треба истаћи: Ђенерала Милана
Недића, Ђенерала Драгољуба Михајловића и Димитрија Љотића и оне са њима, истинским
антикомунистима, истинским антифашистима – истинским Србима који су се часно и
храбро борили за своју отаџбину са вером у Бога за Краља и отаџбину, за Крст
часни и слободу златну, за истинске националне интересе и егзистенцију Српског
Светосавског народа у тешком и смутном времену Другог светског рата. Значи, антифашизам
који пропагира прослава „9. Мај“ је неприхватљив јер је тесно повезан са легализацијом
и лицемерном популаризацијом комунистичког зла. Истински антифашизам је могућ
само уз истински антикомунизам јер су то два идентична тоталитарна и
деструктивна режима којима се сваки нормалан човек мора једнако супротставити. Девети
мај је за Србе само дан жалосне смене једне краће окупације другом дугогодишњом
– дан поновног пораза и свенародне жалости, никако не прослава дана некакве победе.
Ј. Ч.
Додатак редакције
Документарни филм "Крвава историја комунизма"
Додатак редакције
Документарни филм "Крвава историја комунизма"
17 коментара:
Тако је! Антикомунизам за сваког православног хришћанина мора бити траспарентан. Ту се не сме оставити место никаквим компромисима, неодлучности и снисхођењу. Комунизам као и његови следбеници свесни или несвесни морају се назвати својим именом и добити на тај начин заслужено, крајње негативно место у историји.
Srbi kao da se stide svog ucesca u antifasistickoj koaliciji. Zato smo pretprosle godine imali paradoks da na jubilarnoj proslavi 9. maja i paradi na Crvenom trgu sedi predstavnik Hrvatske, a da predstavnika Srbije nema. Primenjena na taj slucaj ona poznata poslovica mogla bi da glasi (malo modifikovana): cime se pametan ponosi, toga se budala stidi.
Историјска наука је до сада потврдила да су у Југославији постојала два (већински српска) антифашистичка покрета: комунистички и монархистички, између којих је вођен и грађански рат јер су комунисти желели да антифашистичку народну борбу искористе за спровођење своје револуције.
Поред ова два антифашистичка покрета у Србији су постојала и два квислиншка: Недићева влада и Љотићеви добровољци.
Оправдања која се наводе у корист Недића слична су оправдањима у корист других сарадника немачког окупатора, какав је у Француској на пример био маршал Петен: због војних подвига у Првом светском рату он је сматран херојем, али је због држања у Другом светском рату као издајник осуђен на смртну казну, која је преиначена у доживотни затвор од стране председника Де Гола. У модерној Француској реч „петенизам“ је синоним речи "квислинг". Дакле, ту ствар стоји врло слично као у Србији са Недићем.
Што се Љотићеваца тиче, и поред тога што могу да задобију симпатије због свог политичког програма и доследности у антикомунистичкој борби, неспорно је да су сарађивали са нацистима и то свесно и добровљно. Старији житељи Крагујевца на пример памте како су Љотићевци након немачког злочина у Шумарицама пролазили градом певајући у својим камионима. Из пијетета према стрељаним ђацима макар тога дана могли су да ћуте.
Данас је прекрајање историје постало глобална мода. У Хрватској тако партизане проглашавају за злочинце а усташе за жртве. Па зашто онда и ми не бисмо могли да прогласимо Недића и Љотића за народне хероје, а Тита и ђенерала Михаиловића за злочинце и издајнике?
Историју пишу победници. Титови партизани су победили у рату и извели револуцију. Деценијама су клеветали свог противника из грађанског рата, ђенерала Михаиловића, изједначујући његов покрет са усташтвом. Генерације људи одрастале су изложене таквој пропаганди.
Сада је време да се страсти стишају и историја препусти историчарима.
Цела Европа и читав свет слави 9. мај као дан победе над фашизмом. У свести европских народа фашизам (нацизам) је највеће зло 20-ог века због тога што је његова ИДЕОЛОГИЈА суштински злочиначка. Победу над комунизмом нико не слави, јер идеологија комунизма по својој суштини није злочиначка (залаже се за укидање друштвених класа, тржишта, капитала, за укидање рада коме је циљ приватно богаћење, за успостављање слободе и једнакости за све, за успостављање бескласног и бездржавног друштва које се заснива на солидарности и заједничком власништву над средствима за производњу, где неће бити власника капитала који присваја производ туђег рада, него ће производом свога рада располагати сами радници). Друго је питање да ли је та идеологија у пракси остварива. Ми смо у Србији 60-их, 70-их и 80-их година прошлог века могли да видимо њено остварење.
А нешто сасвим треће је то што су Лењин и Стаљин сматрали да је тзв. "револуционарни терор" легитимно средство борбе радничке класе против капиталиста. Но, таква застрањивања су још половином прошлог века осудили сви водећи левичарски мислиоци као одступање од изворних идеја комунизма.
У том смислу изједначавање нацизма и комунизма по својој утемељености не разликује се много од изједначавања нпр. усташтва и четништва. Јер ту се оно зло које је на једној страни суштина идеологије изједначује са злом које на другој страни представља само изузетак и застрањивање.
Зато треба бити опрезнији у доношењу "коначних" историјских судова.
Званична, победничка историја пише свашта. Здравом разуму је комунистички антифашизам исто што и активни лопов који критикује крађу. По неким статистикама комунизам је нанео свету неизмерно веће зло него немачки нацизам јер фашизам Италије и Шпаније по обиму зла несравњиво мањи да би се сврставао у исти кош са нацистима и комунистима. Још нешто, НАТО алијанса је такође у не малим размерама злочиначка али је пропаганда и светски медији покривају и штите, а актуелне квислиншке власти у Србији хоће званично да јој се придруже па ником ништа. Што се тиче патриотских власти у Србији за време немачке окупације замолио бих анонимног господина да тај период на ту тему мало детаљније проучи. Недић је био буквално спаситељ Србије, да њега није било комунисти би се по Србији неконтролисано ширили и катастрофа Србије и Српског народа би била много већа и трагичнија. Такође, немачке окупационе власти би без њега расцепкале Србију и поделили је њеним непријатељима. Камо среће да су Срби масовније стали на страну Недића и да су се манули гериле и узалудног страдања на рачун плутократског Лондона и црвене Москве. Што се тиче српских "савезника" свим српским националистима је још тада било јасно ко су они после подршке комунисти Брозу, бомбардовања Србије у којој више није било немаца и масовне предаје разоружаних националиста комунистима који су их одмах мучки убијали.
Djeneral Milan Nedic je bio spasitelj Srbije isto kao sto je marsal Peten bio spasitelj Francuske!..
Слажем се да је непоштено комунизам правдати и сврставати га међу слободарске покрете ради његовог антифашизма јер је он после ослобађања од немачке окупације окупирао мноштво земаља и завио их у црно и то током целих пола века. Такође, непоштено је величати југословенске или совјетске комунисте ради њихове борбе против фашизма. Слобода коју су они донели ослобођењем од фашиста, не да није слобода него је то стравична терор-диктатура најгорег типа ништа мање ужаснија од оне нацистичке. Зато сам против ове прославе ако се као антифашисти прослављају комунисти и радује ме да је то питање неко покренуо. Друго, иако армијски ђенерал Милан Недић није био по опредељењу нациста нити је гајио икакве симпатије према нацистичкој идеологији и Трећем Рајху. Познато је и то да је место председника Владе народног спаса за време немачке окупације Србије невољно прихватио само и искључиво да би у то тешко ратно време помогао Србији и Српском народу и то јеу много чему успео. Ипак, не слажем се са констатацијом да се он може назвати антифашистом у смислу борца против фашизма иако је са друге стране сасвим сигурно да је он и поред своје незахвалне функције лично био огорчени притивник фашизма.
Партизани (међу којима су огромну већину чинили Срби) водили су активну борбу против нациста. Познате су многе велике и мале битке на читавој територији Југославије. У борби против немачких окупатора погинуле су хиљаде, можда и десетине хиљада партизана (као и десетак милиона црвеноармејаца).
Колико су великих битака против Немаца водили четници? Много мање. Колико је четника погинуло у тим биткама? Такође неупоредиво мање.
А о недићевцима и љотићевцима да и не говоримо. Јер они су се борили отворено на страни Немаца, против својих сународника антифашиста - пре свега партизана, али у неким случајевима чак и против четника.
Значајније учешће Југословенске војске у отаџбини (тј. четника) у борби против нациста и њихових савезника, пре свега усташа, било је приметно једино на територији НДХ. Ту реба истаћи нпр. Динарску дивизију, али она једва да је имала везе са својом главном командом, тј. са штабом Драже Михаиловића...
Није поента колико се ко борио и колико је ко претрпео жртава у борби против нацистичке немачке, него за шта се борио: за слободу или за (пре)власт, тј. револуцију?
Дража Михајловић се дефинитивно борио за слободу своје земље оставши лојалан Краљевини. Исто тако, без обзира што су ради нужде били на страни завојевача, Недић и Љотић су били истински родољуби и борци за слободу своје земље за разлику од титових партизана којима је борба против немачког окупатора била само средство за реализацију комунистичке револуције. Уз то, наводна народноослободилачка борба била је лукав мамац на кога су се упецали многи неупућени родољуби(неидеолошко индоктринирани комунисти). У сваком случају, србомрзци Тито, Моша и остали вешто су злоупотребили наводну борбу против окупатора увлачећи необавештене људе у огањ револуције и провоцирајући немачке окупаторе да због комунистичке герилске борбе десеткују српски народ. Дефинитивно се комунистичка борба не може назвати борбом за слободу јер се на крају испоставило да капутулацијом Немачке Србија и остале земље југославије нису добиле жељену слободу него комунистички јарам, ново мноштво недужних жртви и наставак горког страдања.
Obicni ljudi u Srbiji mnogo teze zive danas nego u vreme socijalizma (SFRJ). Komunisti su seljacima dali zemlju, radnicima fabrike: narod je radio na svome. A danas je opet prepusten na volju kapitalu (domacem ili stranom, svejedno) koji nema ni ime ni lice. Socijalisticke ideje su veoma slicne idejama ranih hriscana (do IV veka). Zalosno je samo sto su se socijalisti vremenom odvajali od Crkve, zato sto je ona u borbi radnika i seljaka za svoja prava najcesce stajala uz vladajucu klasu (uz "eksploatatore", da komunisticki vokabular)...
Видим да се уредништво дотакло једне осетљиве теме и међу Србима увек актуелне. Видим да севају варнице и мислим да то није добро. То је наша ближа историја и ту су ствари мање-више познате, и само је ствар острашћености "ја за Звезду, ти за Партизан". Све моје најмиије је страдало од комуниста, али уместо презира осећам жаљење према тим људима, исто оно као према Србима муслиманима, Србима папистима, Монтенегринима, Македонцима...Они једноставно имају немир који не могу сакрити чак ни после Удбиног "дешавања народа" и "враћања" Цркви. Данас је србски национални корпус сведен отприлике на исти проценат као и број оних који пишу ћирилицу, испод 10%. Тито и комунизам, баш као и несрећни Вук и реформа (читај сакаћење србског језика и писма) били су фатални, трагични по наш, србски народ. Има ли неко да не види овај амбис, понор над који смо се наднели? Где је решење? Једно и једино, истинско помирење, како Срба националиста и "Совјетске и НАТО деце цвећа", тако и са Србима папистима, муслиманима...Да не буде забуне, говорим о спасу народа, не душа понаособ. У првом случају могућ је компромис, а у другом НЕ. Ту се "вино и вода" не мешају. Ми смо један стари, уморан антички народ, који чини ми се губи дах. Треба нам предах, требамо "спустити лопту". Обзиром на гео-политику најсрећнии би био када би ДС и националисти формирали Владу. Националисти, тврдо у одбрани породице, последње тврђаве, а преко "жутих" ако шта ухватимо на контру као Челзи против Барселоне. Речју, по питању народности морамо бити много флексибилнии, стрпљивии, умнии. Ја у комунистима, либералима, социјалистима, анархистима, демократама, папистима, муслиманима...генерално неман вере, не видим бољитка у њиховој спознаји истине и корена. Али, никада се не зна, некада Бог зло окрене на добро.
Старајмо се возљубљена браћо да наша молитва буде усрдна, да својом раном видамо туђу, да с тужним тугујемо, веселим радујемо. Воистину вјерујем да ће Бог погледати на наш многострадални род србски, и да ће они који одбацише овај тешки венац с покајањем прићи.
Коме су шта комунисти дали? Ако су нешто некоме и дали то је претходно од некога отето, украдено највише од Цркве па онда од домаћина. Лако је делити народу украдено и то не народу него својим партијским друговима који су били приморани да се такмиче у злу не били доказали своју приврженост комунистичком диктатору Титу. Жалосно је да било ко данас каже да се за време комунизма лепо живело. Продај своју душу ђаволу па ће ти он дати леп живот! То је вечито искушење, исто оно које је ђаво нудио Господу на гори кушања. Понудио му је сва блага света само да му се поклони. То исто се дешава и данас, ЕУ (лажно као и ђаво) нуди бољи живот само да се одрекнемо своје вере и нације да постанемо безлични космополити Новог Светског Поретка. То ђаво нуди увек и свагда било преко комунизма било преко савремене либералне демократије. О свему томе је много писао наш свети Владика Николај и мислим да се у његовим речима крије наше спасење.
Још реч, две о комунизму. Многима промиче да је то и један вид религије сличне хинду јоги, Далај Лами, поглавицама, Саид Баби која има своје "богове" и магове, ритуале, сеансе, поклоничка путовања, култове. Па зар "највећем сину" нису ишли на поклоњење и носили "пехар"? Срби који су га прихватили, поскидали су са зидова Св. Иконе и обесили све од Маркса до Моше П. за кога Радован Требјешки овако вели: "Дође ђаво у виду човека, и пред сваом кућом залелека..."Може се слободно рећи да су Марија Терезија (паписти) и Интернационала (комуна, социјалисти..) нанели велико зло србској души, веће него Турци обзиром на време владавине. Комунизам је систематски, под високим притиском испирао мозак људима, да су они једноставно доведени у стање ниже свести, хедонизма, руље која се храни, ради и обнавља врсту. Како словесно биће да поверује да су Дарвинове рибе добиле крила и полетеле? Царска Русија је могла хранити цео свет, а данашња не може да прехрани Москву? Дарвинизам, комунизам, нео-комунизам, социјализам, папизам, мухамедизам, екуменизам...и сви изми овога света су од истог баба, шаитана, далеко му кућа.
Најтрагичнија ствар која нам се могла десити је улазак комуниста у Цркву, без претходног истинског покајања. И они, замислите, уместо да мењају себе, мењају вековно у Цркви. Паријарх србски Варнава Росић у својој последњој посланици пред мученичу смрт `37. године наговештава драму србске Цркве и државе, речима: "Чада моја возљубљена, тамни облаци се надносе над нашом црквом и државом. Останите чврсто на камену Вере и Св. Предању. Не додајите, не одузимајте, све је речено..." Сведоци смо ММФ-ових сребрењака и распећа Србије, наше родине. Шта нам је чинити? Шта и до сада, наш је замах нејак да прегради, заустави глобалне токове на планети. Ово царство је по много чему специфично у односу на претходна. Чинимо добро, без обзира а нанешено зло. Уосталом, шта ја ту паметујем. Истим путем куд су прошли стари, `с невидљивим огњем у оку што жари, и даће Бог добро. Велика је милост Његова.
Ово што је Момчило рекао је у реду. Али проблем је у томе што се Срби данас непотребно одричу народно-ослободилачке борбе (партизана), а дртуги ту борбу оберучке присвајају. Ево примера:
http://www.nezavisne.com/novosti/ex-yu/Narodni-zbor-na-Petrovoj-Gori-70-godina-od-proboja-ustaskog-obruca-140776.html
Хрватске власти славе пробој партизана с Петрове горе (мај 1942). Обруч су направиле усташе, а пробијали су се партизани. Да ли је потребно истицати шта је ко ту био по народности? Међутим, када у свету виде да Хрвати славе пробој с Петрове горе, а Срби се стиде партизана (који су били већином Срби, на Петровој гори и 99%) онда за резултат добијемо да пре две године у Москви, на великој прослави 65 година од победе над фашизмом, међу савезничким земаљама-победница седе представници Хрватске, а представника Србије нема (иако је већина Хрвата била у усташама и домобранима, дакле на страни нациста, а већина Срба у партизанима и четницима, дакле на страни савезника). То се догађа зато што се Срби стиде својих партизана. Не треба ствари гледати црно-бело. Историјски посматрано треба једнако да будемо поносни и на партизане и на четнике. Наше личне симпатије према једнима не треба да буду искључиве, па да друге с презиром одбацујемо.
Одговор анонимном,
О овоме има смисла беседити само ако је на спасење душе, спосзнање истине, а истина у сваком свом зраку је душекорисна. Ја сам по питању идеологија и народности флексибилан, за разлику од Вере. Не могу се поистоветити комунисти и партизани. Први су отворени сатанисти који су око жртве терали родбину да игра чувено "крваво коло", а други прости, неуки људи пристали за војничким казаном или да се спасу од усташких домољуба, а кориштени као топовско месо без икакве војне стратегије. Србски официр командује: "За мном, за крст Часни и слободу красну!" Комунисти кличу: "Напред"! Тако су отерали у смрт хиљаде Срба на сремском фронту, а остали у заветрини. Најшколованији партизански официр је био бивши аустро-угарски каплар, тзв. Тито, подржан од Енглеза и Совјета. Речју, комунизам је једно велико зло које је обмануло милионе православних. Примакли су се истини а презиру је, па у томе треба гледади савремену драму православних народа. Речју, комунизам је религија, једна од многих која заговара оно чему се надамо, али овде на земљи. Обрати пажњу "оно чему се надамо".
Србију видим као изнемоглу старицу која се повија због подела њене деце, унучади. Све су то релативне ствари, да не кажем вешта манипулација људима. Људима се може и помоћи. Рецимо Хрватима да нађу хрватско-немачки речник старији од сто година. То су голови анонимни брате које ни славни Беара не брани. Ми Србљи смо воистину велики народ, рвемо се с Ватиканом. Уђоше и свето Киево а Дрину још не препливаше.
Мој деда је био партизан,нит се стидим због тога нит поносим.Таква је ситуација била тада у том крају,рат и немаш куда да идеш него у рат а против оних који су ти убили читаву фамилију.Да је био срцем комуниста,сигурно није.Сви ми паметујемо сада, а треба се замислити куда бисмо ми пошли у таквој ситуацији, само тамо куда морамо,јер нема избора.Данас многи психички не би издржали, оно што су ти људи тада и у првом и у другом светском рату преживели.У данашње време, нит ваљају што брат рече изми, а не ваља ни монархија. И сад да поставе краља ил цара то ће бити лажно јер од Бога неће бити, јер нема искреног покајања у народу.Не треба се везивати ни за какве партије ни оне што обећавају монархију, јер су сви исти, брзи на језику, ал дела њихова супротно говоре.Ни партизани нису били добар избор ни четници, ни ови што беху под капом једног масона ни они што беху под капом другог масона.Несрећни народ је у свему томе страдао.Отпадништво је активно присутно на свим нивоима већ читав један век.Уздајмо се само у Господа и учимо томе нашу децу, јер још гора времена долазе.Некад се знало ко је непријатељ, а сад више не. Никакве световне празнике не треба прослављати.
Анонимном 2,
Мислим да се цео наш живот своди на избор "уз воду, или низ воду".Чињеница је да смо другачије приче слушали на дедином колену, али, Слава Богу има и нит која нас спаја и која са нашим духовним узрастањем уплете нераскидиво уже. Тешко је говорити о сили Божијој и Његовом промислу,поготово не из угла родољубља и дневно-политичке мантре. Мени су говорили:"Дете, човек снује, а Бог одлучује". Воистину, верујем да је тако. Колико је у нашој моћи своме роду треба помоћи, али не падати "у ватру", јер се не спашавамо кроз народ и државу, него кроз Цркву.
Када је умро један локални комуниста који је нанео много зла нашој породици, мајка каже: "Момчило сине, узми литар ракије и отиђи на сучешће." Послушао сам, али тада као средњошколац, тинејџер, нисам разумео њене речи.А сада, сада кличем "Слава Тебје Христе Боже, надо наша."
Ово за децу ти је узвишено чињеницом да је у времену у коме битишемо родитељство велики подвиг. Вероватно и тежа времена долазе, или можда, лакше бреме али раслабљена плећа да га изнесу. Желим ти све добро.
Izgleda da je djavo stavio ljude pred izbor da mu sluze ili kao komunisti ili kao fasisti ili kao demonokrate. Ni jedan od ovih sistema nije od Boga. Na pocetku dvadesetog veka komunizam je bio neprevazidjeno zlo, sredinom dvadesetoga veka to je bio fasizam (pogotovo onaj hrvatski) sto ne opravdava komunizam a o danasnjoj lukavoj demonokratiji nije potrebno ni komentarisati. Na stranu svi zlocini u istoriji pocinjeni u ime ova 3 sistema njihovo najvece zlo je u njihovoj ideologiji komunizam=ateizam, fasizam=paganstvo, demokratija=ekumenizam. Jedini sistem od Boga je Pravoslava Apsolutisticka Monarhija. O ovome ne moze da bude ni govora u danasnjoj Srbiji jer niti je zvanicna crkva, koja bi trebalo da krunise kralja, pravoslavna niti je prestolonaslednik pravoslani covek. Ali to ne zanci da mi, radi carstva zemaljskago, treba da podrzavamo bilo koji bezbozni sistem. Ostavimo neka mrtvi ukopavaju svoje mrtve a mi idimo za Hristom. Sto se tice naseg nesrecnog naroda nisam siguran koliko je on (tj mi) u svemu tome ''nevina zartva''jer cesto zlo na narod dolazi od Boga zbog neokajanh grehova narodnih.
Постави коментар