петак, 25. мај 2012.

Беседа Владике Акакија на Ћирилометодијевдан 2012.




БЕСЕДА НА ПРЕСТОЛНИ ПРАЗНИК
ЋИРИЛОМЕТОДИЈЕВСКОГ МАНАСТИРА – Врдник
Спасовдан 2012.

Прошле године прославили смо петнаестогодишњи јубилеј нашег скромног Ћирилометодијевског манастира, места у коме се у Србији Истинско Православље, за већину света неприметно родило. Није случајно што је ова мала али драгоцена духовна оаза на територији већ деценијама у назад запуштене, а некада славне и плодне српске земље, посвећена равноапостолној браћи светим Ћирилу и Методију. Премилосрдни и човекољубиви Бог, приклони небеса и сиђе на земљу и својим Божанским учењем и голготском жртвом просвети род људски познањем истине. Он посла по васељени своје ученике свете апостоле, рекавши им: идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Али пошто сами апостоли не просветише светлошћу Христове науке наше словенске претке, то ова света браћа промислом Божијим, апостолски труд на словенској њиви Господњој усрдно наставише, што сами, што њихови ученици. Њихов главни труд беше описмењавање словенских народа, тј. њихово оспособљавање да у себе приме Реч Божију. Словенски језик је за разлику од других језика света јединствен по томе што је створен у сврху проповеди Речи Божије. Прве речи написане овим богонадахнутим језиком беху: ИСКОНИ БЈЕ СЛОВО, И СЛОВО БЈЕ К БОГУ, И БОГ БЈЕ СЛОВО, тј. први стих светог Јеванђеља по Јовану: У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Реч беше Бог. Од тога тренутка кренула је незадржива бујица словенске речи која је донела Словенима почетак духовног просвећења, писмености и образовања. Тако преци наши бише просвећени.
Али то је био само почетак, тј. темељ на коме се тек требало зидати здање Словенског православља, тако да се света браћа са правом могу назвати оцима и родоначаницима Словенства које потом постаде главни стожер васељенског православља. Преблаги Бог који има бескрајну милост и не жели да погине ни један од нас, по истој оној заповести и истим начином по науци и проповеди светих апостола подиже после неког времена у земљи српској на апостолско дело великог Саву који још усрдније настави оно што ова велике браћа започеше и то на винограду Господњем земље Српске. Потом њиву српску обрађиваше наследници Савини све до наших дана када на том апостолском подвигу засијаше два светила Варнава и Николај – оба свештеномученика Христова који за свој труд и храбру борбу за одбрану преданих нам од свете браће и светога Саве спасоносних позиција  православног славјанства  и српског Светосавља бише лишени својих живота. Ова света обитељ, њени житељи који су током њеног постојања опслуживали и који је данас опслужују као и сви који је помажу и учествују у њеном активном црквеном животу као и уопште цела наша света Српска Истински Православна Црква стоје храбро на бранику баш тих позиције непоколебиво све до данашњег дана. Радујмо се данас и дајмо хвалу Господу дивном у светима својим уз молитве за све неуморне трудбенике везане за ову свету обитељ. Овај дугогодишњи труд донео је и свој први велики и надасве значајан плод - после више од пола века Србија има свог српског епископа непотчињеног безбожној власти и нескренувшег са строго зацртаног пута светог православља на душегубне странпутице свејереси екуменизма, календарских и богослужбених реформи. Овде не треба прећутати помоћ наше православне браће грчких старокалендараца на чему им хвала и од Бога свако добро али ми тек сада уз помоћ наше словенске браће Руса дишемо пуним плућима народне светосавске Цркве где се архијерејске службе и остале епископске радње коначно служе на нашем словенском језику. Свако па и најпростији верник може несметано са својим епископом нормално по српски поразговарати, дописивати се  и доћи до њега у свако доба и сваког тренутка. Комуникација је веома важна и нису случајно света браћа прво пожурила да остваре комуникацију како словесну, тако и писмену. Свето је оно што су свети људи створили, а ћирилицу су створили света браћа Ћирило и Методије, говорио је свети владика Николај. Ћирилицом се служе православни словени: Руси, Срби и Бугари. Некада су се и остали словенски народи служили само ћирилицом. Али је Римска црква кроз опаку и подмуклу борбу, наметнула латиницу покатоличеним и полатињеним словенима да би их што чвршће одвојила од православља. На несрећу српски народ у Србији, Црној Гори и на осталим територијама свог вековног битисања у употребу уводи латинско писмо на штету свете и благословене ћирилице. То је отишло толико далеко да многи од срба више и не знају ћирилицу. Лако је могуће да одбацивање ћирилице може значити и одбацивање православља. Ако се данас погледа учесталост ћирилице и стање православља међу србима та претпоставка чак може бити и доказана. Уз ово отворено отпадништво постоји и прикривено, тј. напуштање црквенословенског језика као традиционалног богослужбеног језика свих словена. Ова реформа богослужбеног језика иде раме уз раме са свим осталим црквеним реформама и модернизмима који подривају саме темеље православног Славјанства. Србија у тој језичкој реформи предњачи. У Србији је црквенословенски као богослужбени језик готово замро и то све под изговором како савремени верници не разумеју црквенословенски језик. Овде вреба велика опасност, која не прети толико црквенословенском језику, колико нама свима – православним словенима, који се кроз овај благословени језик приближавамо Господу.
Предањска енергија овог неизпрофанисаног строго црквеног језика чини данас црквенословенски језик спасоносним сидром сваког православног човека. У црквенословенским текстовима Св. Писма, у Јеванђељима, Псалтиру, у мноштву духовних дела, која су створена у току једног миленијума у Византији и Словенским земљама, открива се Бог. Црквенословенски језик је пут Богопознања православних словена. И увек је било тако, и пре хиљаду година и данас, да је човеку, који прихвата Православље, неопходно да се успиње ка њему не само по духовној лествици, већ и по језичкој лествици.
Дакле, савремени човек, као и хиљаду година раније, примајући Православну веру, по пређашњем има пред собом не само духовну, већ и језичку лествицу. Да ли се треба бринути, што нам у црквенословенском језику није све одједном разумљиво. Зар одојче, слушајући у колевци материнску песму, све схвата у њој? Не! У почетку оно само чује умилни глас мајке, чисту мелодију напева, потом уочава посебне речи, невешто их понављајући. Но, потребно је одрасти, родити своју децу и тек над њиховом колевком схватити, шта носи у себи ова предањска колевка, на којој су се одгајала покољења.
У цркви смо ми с почетка исто таква деца, ми у почетку чујемо јасни глас свештеника, мелодију, коју изводи хор и умилно читање чтеца. Потом започињемо да разликујемо речи, понављамо их и учимо. И на овом путу требало би памтити стално, да нам је црквенословенски језик матерњи, да су се на њему васпитавала и духовно узрастала читава покољења православних људи широм словенских народа, и да је то језик Богопознања и заменити га нечим другим, савременим и профаним исто је што и заменити материнску песму савременом забавном музиком. Друго, увођење профаних и унакажених савремених језика у црквена богослужења од стране помесних словенских цркава прави међу словенима збрку сличну оној календарској јер сви словени разумеју и познају црквенословенски језик, док су им савремени језици свакога понаособ готово потпуно непознати. Значи језичком реформом се руши тако важно богослужбено јединство словена. Све у свему црквенословенски језик морамо очувати као богослужбени црквени језик – језик на коме се молимо. Такође, у свакодневном животу ћирилично писмо не смемо ни по коју цену препустити прошлости и забораву ради некаквог приближавања западном „цивилизованом“ свету. За све нас православне србе норма мора бити иста - српски језик неизоставно писати ћирилицом, а стране језике њиховим писмима. Православни родитељи нарочито морају водити рачуна да им деца на првом месту беспрекорно пишу ћирилицу и да им то буде главно и једино писмо којим пишу свој матерњи српски језик, а наравно латиница се може научити као нужно интернационално страно писмо али строго, у односу на матерњи језик, другостепено. И тако, прославимо данас наше равноапостолне учитеље речима:


Слава вам, браћо света, словена просветитељи!
Захваљујем свима који су се потрудили око прославе манастирске славе, настојатељу ове свете обитељи монаху Нифонту, свим ктиторима, приложницима и трудбеницима који су се потрудили да се направи овај пространи трем испред манастирске цркве као и свим присутним гостима и верницима. Господ да вас све милостиво благослови молитвама свете равноапостолне браће Ћирила и Методија! Помози Боже свима па и нама!



13 коментара:

Момчило је рекао...

Морам признати да ме много обрадовала ова надахнута беседа Владике Акакија. Владика се дотакао две теме: црквено-славјанског језика и ћириличног писма; рекао бих наше две отворене ране.
Служве на савременом српском језику једноставно мемају оне узвишености, оне снаге и мелодичности. Неки Њени делови се не могу ни превести. Те службе сам осетио као дете и касније у РЗЦ. Тврдње да Србљи не разумеју те службе, једноставно нису утемељене.Нека би дао Бог, да стари богослужбени језик својом лепотом и даље зари душе истински православних Хришћана.Зашто бисмо превртали баш сваки камен на коме је утемељена наша култура, традиција, предања? Оригинални "Горски вијенац" је толико приземљен преводом да је то туга.
Што се тиче ћирилице, без увијања, отворени сам противник Вука и "његових" реформи, за које сматрам да су узрок драме која се дешава са нашим писмом, јер други народи који нису имали несрећног Вука једноставно све и да хоће не могу писати руски, бугарски..латиницом. Некада у шали кажем, да сам којим случајем био савременик Бечког уходе међу Србљима, пребио би му и ону другу да не шири јерес. Тада су Црква и умнии људи били против тако дубоких резова у србском језику и писму, али на жалост Ватикан и Беч су то на крају ипак успели прогурати. Каква је смисла било уводити латинични "Ј", када смо имали своје ћирилично "Й", или "ЈА" када смо већ имали "Я"...зашто су укинути акценти када се зна да је француски језик најпрецизнии управо због акцената, а ми да из контекста хватамо је ли коса за кошење, коса на глави, планинска коса, коса црта, Коса име...Некада су и Срби католици у Дубровнику писали ћирилицу, а видите данас. Некада се интелектуална Европа смејала на помен хрватског језика, а видите данас како и други ничу на Балкану као печурке после кише. Само имају један велики проблем. Нема нигде речника хрватско-немачког старијег од стотињак година.

Симеон је рекао...

Слава Богу да се у СИПЦ чува Црквенословенски језик који је освештан молитвама православних Словена током 1000 година. Од Светог Саве па до недавно Срби су се у цркви молили на старословенском (можда уз неке минималне измене) и народ је зивео благочестиво и побожно а Српска Црква је чувала Свето Православље. Прелазак на модерни српски језик у богослужењима временски се поклапа са падом Цркве у Екуменизам и моралним и духовним падом у народу под утицајем безбожних комуниста. Главни изговор за прелазак на Српски је да народ не разуме. Али није обичан народ тај који је тражио промене већ су то "у име народа" тражили они који су завршили богословске факултете и гордесе да знају грчки, енглески па и латински али Црквенословенски е то је нешто немогћуе. Лично мислим да је добро да се неке богослужбене књиге и молитвеници преведу на српски али не да би се на њима служило већ да они који желе могу лакше да прате богослужења док боље неупознају црквенословенски. Мозда би било добро направити књиге (ако већ нема) које би на једној страни имале текст на црквенословенском а на другој на српском као што у РЗЦ имају књиге које на једној страни имају текст на црквенословенском а на другој на енглеском.

Анониман је рекао...

Vi ste izgleda jedini u Srbiji koji drzite strogo cuvanje crkvenoslovenskog jezika u bogosluzenju. Za to svaka pohvala. Eparhija RP u Egzilu sva bogosluzenja obavlja na savremenom jeziku osim onih delova koji nisu prrvedeni, a izmedju ostalog i to ih cini tako slicnim SPC ekumencima, novatorima i obnovljencima. Uz ocuvanje vere treba cuvati i crkvenoslovenski. Slazem se da neki delovi bogosluzenja mogu biti na savremenom vukomunistickom jeziku kao sto su ctenije evangelija i apostola, parimeja i mozda nekih treba iz trebnika radi potpunog razumevanja ali ostalo, narocito jektenije treba da ostanu na crkvenoslovenskom. Od Boga vam svako dobro braco!
D. Jaksic

Анониман је рекао...

Слажем се да службе треба да буду на црквенословенском и слажем се да треба очувати ћирилицу, али и искрено од срца кажем да тај језик није језик који ја осећам. То је мој лични доживљај. Јутарње и вечерње правило не могу да читам осим на српском такав какав је, унакажен, али тим језиком могу да се обратим Господу и једино на том језику могу да се изразим молитвено. Сваки други језик је за мене мртав и могу да усвојим чињенице из текста али тај текст не изазива у мени никакву реакцију, код молитава не изазива покајање нити било које друго осећање и те молитве су прочитане само у ваздух.
Да не причам о томе како би изгледало кад треба да прочитам молитвено правило пред Свето причешће или неке друге каноне.
Без осуђивања, и нека ми Господ опрости и ви, такође, али стварно има људи који тврде да знају црквенословенски и хвале се тиме, а молитвени живот им је сведен не на минимум, него га нема. Зато мислим да због нашег идентитета треба да сачувамо црквенословенски на службама, а у личним молитвеним правилима ко може, свака част, нека чита на црквенословенском, а ко не може, на српском. Битно је да се одржи молитвеност. Слажем се са Симеоном да би књиге требало штампати како он то каже, али то је питање средстава, добровољаца који би на томе радили и времена.

Анониман је рекао...

У потпуности се слажем са претходним коментаром да је суштина и сама срж молитава и мољења како у храму тако и личних код куће изазвати кроз речи молитве покајне осећаје и љубав према Богу .Велики недостатак савремених хришћана је непознавање црквенословенског благодатног језика .Зато треба пастири пре свега да се потруде да истинске вернике науче и упуте да науче овај дивни језик и користити га на богослужењу наизменично са савременим србским а не потпуно га искључити на литургији.

Момчило је рекао...

"Без осуђивања, и нека ми Господ опрости и ви, такође, али стварно има људи који тврде да знају црквенославјански и хвале се тиме, а молитвени живот им је сведен не на минимум, него га нема."
Анонимни брате, како сам један од оних који зна црквенославјански језик осетио сам се прозваним. Као дете имао сам га "у уху", а касније сео и научио,граматички уоквирио као и било који други језик. Ако хоћеш, то исто можеш урадти и ти, а да се при томе нити хвалиш, нити кријеш. Једно је познавање језика, а друго молитвени живот за који тврдиш да непостоји? Ко ће знати чије су молитве усрдније, чије пробијају овоземљске окове? Ти? Мислим да је вредно труда, не великог труда, обзиро да га већ имаш у гену, ако не "у уху". Зашто ово говорим? Ако нико не буде учио језик наших предака он ће нестати, савремени српски ће остати без корена и неизвесне будућности. Зашто су Ватикан и Беч финансирали тако радикалну, дубоку реформу србског језка и писма? Да би нас одвојили од Истока и моћне логистике из Русије, да би србски исцепали на хрватски, босански, македонски, црногорски, српскохрваски.... Зар није срамота да између наше и руске дипломатије седи преводиоц? Некада човек свој его и осећања мора "повити" општем интересу народа коме припада. Овој завери се србска Црква опирала све до комунизма и екуменизма, а онда то прихвата као реалност, "верници не разумеју, не осећају".
Оваква ћирилица, без "умивања" не може издржати налет латинице, и то статистика кристално јасно показује. Један језик, а два писма је аномалија какве нема у другим народима и језицима. "Умивање" значи делимично враћање на стару азбуку у коју се још увек савршено уклапа модерни српски језик. На томе ради један доктор славистике,кога не би да именујем. Поента је физички одвојити српски језик од латинице, као што је то случај код Руса, Бугара, Малоруса, Белоруса...То је мала, али једина нада опстанка ћирилице код Срба. У супротном, десиће се да више ћирилицу "не осећају" као свој пририднии миље изражавања.

Анониман је рекао...

Христос посредје нас!
Нек брат Момчило опрости што се осећа прозваним и што је стављен у позицију да полемише. Њега нико лично није прозвао, а судећи по осталим коментарима само чека да с неким расправља и туђе мишљење не прихвата. Ја говорим за случајеве које лично и добро познајем и говорим о себи. А, слава Господу па је брату дао прилику да му црквенословенски уђе у ухо па га је и научио касније. И нигде није написано да у храму не треба да буде служба на црквенословенском, него да треба.
Нека ме брат Момчило помјане у молитвама својим.

Момчило је рекао...

Воистину Момчило, кад грешни човек пише шта хоће, има и да чита шта неће. Свака ти је на месту, анонимни брате. Али, и даље мислим да тако важна питања као што су језик, темељни језик, и писмо једног народа не смено препустити личним осећањима, него сести и научити. Наук пренети деци, унуцима..свечарима за славском трпезом...из малог у велико.
Шта могу, ископао сам ров па баражном ватром засипам. Добро си прошао брате. Сто срећа па си оно "...неки се тамо хвале..." написао ћирилицом. Шалим се. Некада подбацим, погогодим, пребацим, погоде и мене, али све у најбољим намерама. Истина, могло је све и без оног "Ти?", блаже, у велурним рукавцама, али се једноставно у том оделу не осећам пријатно. Слава Богу, граматика црквенославјаниског језика иде из руке у руку, то је најважније.
Желим ти све добро. Опрости, не замери.

Анониман је рекао...

Како решити проблем непостојања српске верзије ћирилице на интернету као што су домени итд. Видим ви сте ваш домен написали на енглеском: "serbiantrueorthodox" и са тим се слажем, подржавам вас. Мислим да није уопште добро писати српски језик латинским словима.
У овом контексту требало би мало више посветити пажње и овом веома актуелном савременом проблему највећег и најмоћнијег медија - интернета.

Jelena је рекао...

Помаже Бог браћо, пре свега желела бих да одам велику похвалу беседи вл.Акакија, у којој је тако речито, са толико дубине и предивним метафорама објаснио огромно значење и важност како црквенословенског језика, тако и ћирилице не само за духовно биће нашег народа, него и за наш опстанак и укорењеност у историјску свест нашег националног бића. Познато је да заборављање своје историје и својих корена, води и у самозаборав и нестајање читавих народа, јер је традиција, посебно она духовна, па још утемељена на Христу и Његовој светој Цркви управо сам извор и камен темељац једног националног бића. А ми Срби и Словени, као један од најстаријих и најраспростањенијих народа,барем тиме можемо да се похвалимо.Похвалила бих и потпуно се сложила са сваком реченицом брата Момчила, који је написао у својим коментарима управо срж данашњег проблема који се јавља у новотарствима везаним за језик. Управо језик представља сам идентитет једног народа, како су то многи лингвистичари и филозофи,који су се бавили феноменом језика још од Платона и Аристотела до данас показивали: да све овоматеријално, "заробљено" у ове три димензије подлеже материјалним законима и сведено је на филтер наших ограничених чула (па се зато и посматра као "илузија" тј. немогућност човека да путем ограничености својих чула продре у дубље и онострано значење и смисао постојећег света), док једино језик припада оном вечном, апсолутном и материјом неограниченом делу постојања, где је као пука апстракција или идеја (као што је то замишљао Платон) повезано са оностраном стварношћу, идеалним светом изван нашег поимања. Није онда зачудо да је управо РЕЧ извор свега, тј. ЛОГОС Божији кроз који сам Творац ствара читаву творевину. Није узалуд речено да је сам Христос, Син Божији овај Логос и да као такав представља не само "проводник" (да се тако грубо изразим) кроз кога Бог Отац ствара свет, већ је Он сам, као Логос камен темељац и потка, основа, онтос целе творевине.Постоји стара изрека да се речију може оживети или убити, да "лепа реч и гвоздена врата отвара"...Реч је дакле само семе стварања...Постоје сведочанства да су се свети приликом јављања неким људима,овима обраћали на језику који је непознат нама данас..шпекулисало се да је тај језик управо архаинчна верзија црквенословенског, и мада су ово само нагађања ипак зна се да је словенски језик уопште један од најстаријих на свету, посебно због своје уске повезаности са санскритом, а у новијим истраживањима у Винчи, показује се да је старословенски један од каснијих рецензија винчанског писма...(наставак..)

Jelena је рекао...

Ипак, оно што је најбитније за ову тему црквенословенског јесте то, што сви ти стари језици, било да се ради о старогрчком, латинском, сансктиру или старословенском (који је касније назван и црквенословенски), управо садрже једну црту које су лишени сви данашњи модерни језици. Многи филозофски и лингвистички радови написани су и до данас се пишу на ту тему, где се објашњава ускост, сиромаштво и недоследност у опису, појмовна неиздифернцираност и шкртост модерних језика у односу на ове старе језике, који су били толико дубоки и утемељени уско са невероватним опсегом свега пројавног, толико да је њихова појмовна шареноликост описивала до највећих детаља нама данас чак и необјашњиве појаве. Проникнути у саму душу ових језика, превести их или објаснити, испоставило се као немогуће данашњим научницима. Само реч Логос, на старо грчком би могла да буде тема целе једне студије, (као што су многе на ту тему конкретно и написане) управо због тога што је многослојни карактер и опсег само овог појма потпуно немогуће описати било којим данашњим језиком. И управо ту се онда јавља оно што је и сам вл.Акакије поменуо у својој беседи: са сиромашењем језика потпуно је научно доказано сиромашење ума, духа и самог бића људи који га користе. Невероватно је колико језик обликује нашу свест, наше цело биће и наше постојање! И данас, када се секуларистичка и профана свест укоренила у нама, поставља се једно круцијално питање: да ли је до промене светске сцене и тзв."модернизације" данашњег човека дошло управо због тога што је свему томе претходила промена језика? И то не само међу Србима, већ нашироко. Велика је мистерија рецимо, зашто су словени германе називали Немцима? Од придева нем, онај који не зна језик, који не говори: да ли је управо овај германски језик из кога се касније изводе англосаксонски језици један од главних узрока душевних и карактерних особености ових народа?Не бих да било кога омаловажавам или осуђујем, далеко од тога, али тема о језику и несагледивим последицама које мењање језика узрокује у свести појединца је управо -невероватна!(наставак..)

Jelena је рекао...

Управо због свега горе наведеног је јако тужно када се данас види колико људи јако мало или скоро ништа не знају о језику, о свом писму и великом благу које нам је Господ кроз реч и њену смисао подарио. Управо нас реч чини словеснима и разликује нас од осталог Божијег стварања на земљи. Посебно је најбитније оно што је вл.Акакије истакао: да је црквенословенски језик, пре свега освештани језик, језик слављења Бога, језик који је својом дубином у стању да заокружи тако велике и освећујуће појмове у нашој свести и нашем духу кроз службу Цркве, да је апсолутно немогуће заменом црквенословенског за модерни српски језик избећи погрешку у превођењу, осиромашујући и обезвређујући тако огромну палету богословских термина којима се слави Име Божије у служењу на црквенословенском. Самим тим, још је више збуњујућа чињеница, када неко, ко себе назива истински православним јерејем, мења овај црквени језик, који је при том део нашег Предања, за које имамо изричиту заповест остављену од апостола да не мењамо,уводећи модерни српски, а са друге стране хвалећи се да може да служи на било ком другом језику, само црквенословенски избегавајући?! Да ли је то у реду и да ли је то исправно? Међутим, ипак се у Цркви Христовој зна ко има право одлучивања у овако великим питањима, као што је промена језика: пре свега је то Сабор епископа, још боље Васељенски Сабор, али ако за овако велико и битно питање, скоро офрље, без преиспитивања и "дебелог" размишљања, да благослов да се језик промени, један архијереј, онда шта рећи? При том, ако сам тај архијереј не може и не сме да промени језик у својој помесној цркви, са старог на нови, бојећи се осуде народа и браће јереја, како је онда могуће да за тако велику промену, од круцијалног значаја за цркву, да благослов да се промени у Србији??!! Заиста је то туга и показатељ да су се последња времена увелико приближила и да је вернима све теже да пронађу истинског пастира. Зато се дубоко захваљујем вл.Акакију на овако богомудрим речима, што је заиста иступио као исповедник у одбрани Предања и богослужбеног језика, показујући вернима да се Истина не да сакрити и да Господ увек пронађе начин да саопшти својим чедима прави пут спасења! На многаја љета и свима свако добро од Господа!

Анониман је рекао...

Да ли знате како је настала најславнија богородична песма ДОСТОЈНО ЈЕСТ? Настала је тако што се архангел Гаврило на Светој Гори јавио монасима и открио им пишући прстом по камену нови додатак ДОСТОЈНО ЈЕСТ... на древну песму ЧЕСЊЕЈШУЈУ ХЕРУВИМ словенским језиком, понављам СЛОВЕНСКИМ ЈЕЗИКОМ!!! Та камена плоча се чувала вековима све док је Грци нису сакрили (или чак уништили јер је нема) јер не могу да поднесу да је небеско откровење Архангела откривено на словенском језику. Достојно јест иако во истину блажити тја Богородицу, присно блаженују и пренепорочнују и матер Бога нашего...!!!