Грчки национализам историјски је повезан са Православљем и штитио га је сопственим самоочувањем, док је с друге стране у њему пронашао своје духовно утемељење. Православље и Јелинство су узајамно тако блиско повезани, да се прво ближе означава другим. Хришћанско Јелинство ово јединство доживљава и развија управо у националистичком духу. Религиозни аспект био је чинилац у националним настојањима и био им је потчињен. Нису га само Фанариоти (цариградски Грци) потчинили великојелинским сновима. Ови снови су били проткани религиозним, православним елементом који их је обојио, што је Византијском патријарху давало статус и права „етнарха“ за све хришћанске народе Истока, и поштовање као живој и одуховљеној слици Христа (Матија Властар у својој 14. синтагми, 8). Као резултат тога, сва надмоћност духовно-хришћанског елемента припадала је Јелинству, и други су могли да је усвоје једино кроз Јелинизам. У том смислу просвећени Григорије Византинац (митрополит Хиоса 1860. и Хераклиона 1888) категорички је тврдио да је „мисија Јелинства божанска и универзална“. Одатле потичу древни и непрестани захтеви Јелинства за ексклузивним вођством у Православљу, будући да се оно сматра његовим поседником и преносиоцем.
„Што је јањичарство у држави, то је фанариотство у Цркви.
Једно другом ни у длаку није уступало, а само је разлика била у средствима.“
Светозар Никетић
Према речима првог одговора Тибингенским теолозима (мај 1576) Константинопољског патријарха Јеремије II (+1595), који говори у својству „наследника Христовог“ (у Уводу), Грчка „света Црква Божија је мајка Цркава и благодаћу Божијом заузима прво место у познању. Она се непоколебљиво поноси чистотом својих апостолских и светоотачких одлука, и док се обнавља она је древна у Православљу, и налази се на челу, те због тога свака хришћанска црква мора да прославља Литургију управо на онај начин како то чини она (Грчко-Константинопољска Црква)“ (глава 13). Константинопољ је одувек показивао тенденције ка црквеном апсолутизму у Православљу и никад није био наклоњен развоју аутономних националних Цркава, чак је имао тешкоће да прихвати њихову јерархијску једнакост. Византијско-Константинопољски Јелинизам није учинио ништа да ојача националне особености хришћана у Источним Патријаршијама, него је свим средствима бранио сопствену управно-јерархијску превласт, борећи се против националне независности Дамаска (Антиохије) и Јерусалима. Крајем XVI века Константинопољ нипошто није хтео у потпуности да прихвати независност Руске Цркве, нити се у потпуности помирио са грчком аутокефалношћу (од половине XIX века), док је у односу према Бугарској Цркви своју националистичку нетолеранцију развио до црквеног раскола, проглашавајући је (1872) у свим њеним сегментима за расколничку. Веома је чудно да су најекстремнији националисти у црквеној сфери потом (1872) сматрали да су национално-црквене тежње код других недопустиве, па су их чак оптужили за нову јерес „етнофилетизма“.
Овај одломак преузет из дела Димитрија Алексејевича Хомјакова (1841-1918): „Православље, Самодржавље, Нација“ (Москва, Институт Руске цивилизације, 2011.)
3 коментара:
Žalosno je samo sto su danas i mnogi Srbi upregnuti u kola velikogrčkog ekstremizma. Mnogi to ne vide buduci zastrašeni veličinom i složnosću, (po tom pitanju) velikogrčkog aparata. Neki su pak vođeni privilegijama i licnim koristima. Tako sa jedne stane danas imamo perfidno licemerje velikogrka i robovski poltronizam domaćih grkofila. Tužno i jako opasno jer se upravo pise istorija u kojoj Srba možda vise nebude.
Просто не могу да верујем шта се збива. Шта је циљ оваквих текстова? Какве ово везе има са спасењем кад је апостасија очигледна у читавом свету и време се страховито убрзава? Уместо да се држимо заједно да бар имамо где да се причестимо и исповедимо ми се бавимо свим и свачим само молитвом најмање. Дајте да будемо реални, зар није мати Ефросинија ишла у Америку да тражи новчану помоћ од грчких и руских парохија? Након тога је почело овакво писање. Шта мислите да ли ћете после свега имати образ да се обратите за икакву помоћ Грцима? Зар није лепше прећутати неке ствари, никад не знаш кад ће ти неко требати. А, да ћемо ми постати Грци, то се неће десити, више смо под руским утицајем били и остали. Гавариш па руски? Ја гаварју. И још нешто, не због овог текста него због свег писања вашег по интернету, губите потенцијалне вернике који би из СПЦ прешли код вас због екуменизма, али ту добија Владика Артемије и још се питате зашто иду верници за њим. Изнад свега је љубав која са ових страница не зрачи. Објавили коментар или не објавили, прочитао је онај ко треба да прочита. Било би лепо да отворим један дан овај сајт и да на њему нађем неку духовну поуку која ће бити искрица светлости у овим тамним временима.
Христос посреди нас!
Захваљујемо на вашим добронамерним критикама. Проблем наших односа као Српске ИПЦ са Грчком ИПЦ није мали и занемарљив. Њихов став, понашање и дела по питању односа према нашој помесној Светосавској Цркви је заиста очајан и за нас Србе крајње неприхватљив, а у исто време и канонски неодржив. Црквена питања оваквог типа нису игра да се преко њих олако прелази. Какав однос Грци гаје према нашој Српској помесној Цркви видели смо из кулминације последњих догађаја. Уз то, они нам га намећу у оваквој ситуацији када смо ми слаби и малобројни. Они Српску ИПЦ као и територију целе Србије сматрају њиховим, грчким власништвом и претендују на то да имају апсолутну и неотуђиву црквену власт над овим простором. Такве позиције су веома опасне и крајње штетне по нашу Отачаствену Цркву. Уз то, пред Српским народом се ствара општа слика о Српском Истинском Православљу као Грчкој експозитури у Србији. Значи, наша Црква се у ово време среће са разним искушењима борећи се против њих како би остала оно што јесте и како би сачувала оно што су нам на чување предали оци наши. Поред православља, тј. борбе против свејереси екуменизма и сергијанизма, боримо се и за српскост, тј. самосталност наше Светосавске Цркве не пристајући на компромисе ни по првом ни по другом питању. Грци немају ни морално ни канонско право да уђу (осим пружања прве помоћи), а камоли да се задржавају на територију јурисдикције Српске Цркве. Такође, немају право да на основу помоћи Српској ИПЦ присвајају себи право да Српску Цркву сматрају својом Грчком црквеном облашћу. Канонима су тачно одређене временске границе њихове интервенције у границама Српске Цркве и што је најважније њихова помоћ ни на који начин не може нас подвести под њихово окриље јер је Српска Црква историјска помесна Црква Српског традиционално православног народа. Крајње је понижење и за њих и за нас да они територију Србије сматрају њиховом Грчком мисионарском територијом.
Што се тиче наше браће у Христу Грка ми их волимо и поштујемо, но то никако не значи да им толеришемо њихове грубе грешке каква је ова о којој иде реч.
Руси су показали прелепим примером, гестом истинског некористољубивог пријатељства, како се помажу браћа у невољи и нека таква љубав показана на делу буде и нама и Грцима за убудуће узор за подржавање.
Текстови Руских славјанофила објављени су на нашем блогу као историјски документ, илустрација црквено-националног проблема који по свему судећи ни дан данс нејењава. По неписаном закону историје грешке из прошлости ако се предају забораву понављају се.
Узгред, наш блог се бави искључиво тематиком исповедништва и борбом за Српско Истинско Православље и као такав постоји већ неколико година то је и наведено у опису нашег блога на страници "О блогу". Значи, духовне поуке ван ове тематике не очекујте.
У припреми је сајт, званично гласило Српске ИПЦ на коме ће бити заступљене све теме везане за Цркву, црквени живот, духовност и очување Српског Светосавља.
Свако добро од Господа!
Редакција блога СрбинИП
Постави коментар