М. Ј.
ЕПИСКОПСКА ОДГОВОРНОСТ
Нека вам власт не буде као код незнабожаца: јер тиранија и дрскост ума нису Мој удео. Стога онај ко хоће да буде међу вама највећи, последњи од свих нека буде (Тропар 8. песме на јутрење Светог Великог Понедељка).
Нису само Свештени Канони ти који помажу Цркви у спасењу душа и у регулисању црквеног живота овде на земљи. Приликом посвећења новог епископа, кандидат у Трећем завету који даје пред народом изјављује следеће:
"У овом свом исповедању свете Вере обећавам да ћу се држати Канона светих Апостола и седам Васељенских сабора, и светих Помесних сабора, као и предања Цркве, и одлука, заповести и упутстава Светих Отаца. Све што су они прихватили прихватам и ја; и све што су они одбацили одбацујем и ја".
У тим изворима наше свете Вере проналазимо између осталог и да епископ подлеже осуди, казни, одлучењу па чак и свргавању не само уколико посрне у Православној Вери – то јест ако проповеда јеретичко учење – или ако је неморалан у своме понашању, него и уколико је немаран у своме пастирском расуђивању.
Тако на пример 58. Апостолско правило говори о немару епископа. Оно каже:
"Ако је неки епископ или презвитер немаран према клиру или народу и пропушта да их учи побожности, нека буде одлучен; али ако истрајава и своме немару и лењости, нека буде свргнут са службе".
Обратите пажњу на то да нема ни помена о јереси или неморалу, већ само немар – чисто пастирски проблем. Епископ због тога може да буде одлучен или свргнут!
У тумачењу 32. Апостолског правила каже се да ако епископ некога неправедно или неканонски одлучи, то одлучење након разматрања Светог Синода може да буде укинуто, и уместо тога може да буде одређено за самог епископа (према правном принципу lex talionis – што је споменуто такође у тумачењу 6. правила Другог Васељенског сабора и 4. правила Седмог Васељенског сабора). Значи, коју год казну епископ жели да одреди другоме, уколико не може да докаже да је та казна оправдана или канонска, иста ће казна стићи њега – па може да буде чак и свргнут.
Опет се ту не реди о јереси или о стварима морала, него само о нечијем неправедном одлучењу, што спада у домен пастирских питања.
Ево и историјских примера.
У деветнаестом веку за Кипарског архиепископа Јоакима утврђено је да је проузроковао духовну штету, да је неспособан и немаран у пастирским стварима, да је лењ за посете парохијама, неуљудан, недовољно духован и невешт као администратор у тој мери да је кипарски народ захтевао његову оставку. Као резултат, приморан је да због горе наведених разлога напусти службу. Управљао је од 1821. до 1824. године. Његова једина "позитивна особина" очигледно је било то што је умео да говори турски!
Овде нема ни говора о јереси или неморалу, ради се само о пастирским питањима ("Званични црквени рукописи сачувани у Патријаршијској архиви у вези са односима Васељенске патријаршије и цркава Александрије, Антиохије, Јерусалима и Кипра између 1574. и 1863. године – архимандрит Калиник, Константинопољ 1904, стр. 608-615, на грчком).
Архимандрит Адријан из Скита Светог Вазнесења у Кејп Недику у држави Мејн (дугогодишњи секретар епископа Григорија Грабеа, РПЦЗ) сведочи да је било неколико (најмање шест) случајева у Руској Заграничној Цркви у време блажене успомене Митрополита Анастасија и Оца нашега међу светима Филарета Новог Исповедника, када су из чисто пастирских разлога парохије у различитим епархијама стављане под непосредни надзор поменутих јерараха као ставропигијалне институције или као метоси. Тако је надлежном архијереју, Архиепископу Антонију Лос-Анђелеском, који је у суштини био добар човек и православан у своме исповедању вере, остављена само једна парохија – саборна црква Светог Преображења у Холивуду. До овога је дошло због његове напраситости (био је изузетно плаховит и склон љутњи), као и због његове несклоности и непријатељства према светитељу Јовану Максимовичу Сан-Францисканском. Он је чак тврдио да су сва чуда светитеља Јована ђавоље дело!
Архиепископ Антоније није био кажњен од стране Синода Руске Заграничне Цркве, нити је био суспендован, а поготово није био оптужен за неморал или јерес. Једноставно, верни народ није могао да трпи његову раздражљивост и мржњу према светитељу Јовану, па нису желели да он служи у њиховим црквама, нити су хтели да га помињу. Из тог разлога, да би сачували ове парохије и спасили душе верних, Синод РПЦЗ их је прогласио за ставропигијалне установе под директним епископским старањем Митрополита Њујоршког.
Исто је било и са манастиром игуманије Јулијане у Чилеу. Због сукоба око административних ствари са локалним јерархом Синод РПЦЗ је манастир ставио под директно старање Митрополита Филарета Њујоршког, ради мира и спасења сестринства.
И заиста, то је управо онај тип пастирског размишљања којим су се руководили Свети Оци помесног Антиохијског сабора из 341. године када су формулисали свој 18. канон:
"Ако један епископ, пошто је постављен био, не пође у ону област за коју је постављен, и то не по својој кривици него или што народ неће да га прими или због другог узрока који од њега не потиче, такав нека и част и службу ужива, али нека се не меша у послове оне цркве у којој борави, а примиће се само онога што потпуни епархијски сабор, просудивши о свему, установи".
Саборски Оци су предвидели да може настати ситуација када епископ без своје кривице не буде прихваћен од стране народа, стога су прописали шта треба чинити у таквом случају како би се ствар изгладила.
С друге стране, као што смо видели, било је случајева када је прави разлог за одбијање епископа од стране верних представљало то што је он злоупотребљавао своју власт, па је на сличан начин било потребно да се постигне споразум ради спасења и једних и других.
Тако дакле видимо, из светих Канона и "предања Цркве, одлука, заповести и упутстава Светих Отаца", да је епископ одговоран не само за питања учења или морала, него да важно место имају и питања пастирског карактера. Као резултат тога, епископ није "крајња власт". Он је одговоран Богу и Светом Синоду који има широк спектар средстава у надзирању епископских поступака у свим областима – у области учења, морала и пастирског старања.
Прва брига Цркве је наравно узрастање и спасење душа, а не права епископа, који треба да буде први и најочигледнији пример кротости и служења другима. Заиста, као што Христос није дошао да му служе него да служи, тако су и епископи "слуге слугу Христових".
Епископи су одговорни и Богу и људима. Зато су им потребне молитве свих верујућих!
Нема коментара:
Постави коментар