ЕТНОФИЛЕТИЗАМ

Нови приступ Грчко-Бугарском расколу 1872. године

Из историје је познато како је црквени Сабор у Константинопољу из 1872. године одлучио Бугарску цркву и свечано осудио још једну нову јерес, названу етнофилетизам – као тежњу да се Црква потчини националном, племенском принципу.

За ову јерес оптужени су тобоже Бугари.

Поменуто питање је специјалистима за бугарску историју интересантно из најмање два разлога:

1)  због времена: година 1872. представља врхунац бугарског ослободилачког покрета;

2)  због предмета: одлучење је прогласила иста она Константинопољска патријаршија која је неких хиљаду година радније послала у бугарске области двојицу словенских апостола, свете Кирила и Методија, да светлошћу Јеванђеља и православном вером просвете све словенске народе како више не би чамили у мраку незнабоштва.

Питање које ћемо поставити у вези са овим догађајима је следеће: није ли тај исти етнофилетизам, за који су Грци оптуживали Бугаре као за најгору јерес, кад су га се придржавали сами Грци, представљао за њих чисто Православље?

Другим речима, Константинопољски патријарх је, председавајући Сабором у чији су састав улазили искључиво грчки архијереји, по нашем мишљењу подлегао управо том националном принципу због кога је осуђивао Бугаре – но, то је сада било у корист јелинизма, а на штету словенства.

Унутар Цркве наравно не може бити места за шовинизам и крајњи национализам, јер она према Светом Писму не познаје ни Јудејца ни Јелина (Гал. 3,28), и ми никако не бисмо били у праву уколико бисмо заступали мишљење да су у овој жалосној ствари Бугари били пре свега несрећне и невине жртве.

Но, ако црквено-хришћанска свест природно осуђује шовинизам, то се никако не може рећи за исто оно национално осећање које јача једнодушност народа као целине и самим тим му омогућава да православну веру прими на сопствени начин, са свим својим карактеристикама и особеностима. Управо зато се и може говорити о грчком, руском, србском, бугарском и арапском православљу, а у наше време чак и о француском православљу које се веома брзо развија.

Од најдубље хришћанске старине историја Цркве нас учи како сваки народ треба да има своју помесну Цркву и да зна свога првојерарха (34. Апостолско правило).

Изучавање историје Цркве показује нам такође колико је управо у деветнаестом веку Константинопољска патријаршија остајала глува за оправдане захтеве негрчких народа који су се налазили под њеним омофором, и колико је била слепа пред пред сликом света која се поготово на Балкану тако брзо мењала. Срби, Румуни и други народи постепено су се одвајали и добијали политичку независност, а истовремено и аутокефални статус за своје Цркве. Бугарска је такође доживела велики национални покрет који јој је, благодарећи братској и несебичној помоћи Русије, пружио могућност да збаци петовековни турски јарам. Жудећи за политичком независношћу, Бугари су исто тако желели да добију и независност у црквеној области. И заиста, да ли су могли да остану духовно потчињени јерарсима који су остали поданици турског султана?

С друге стране, Константинопољски патријарх је био сасвим задовољан својим статусом "милет-баше" (етнарха), то јест представника свих хришћана под турском влашћу и никако није хтео да се одрекне великог дела православних који су му били потчињени јер би то временом неизбежно умањило његов значај и утицај код султана.

Осим ове чисто политичке стране питања, треба узети у обзир још и национално-религиозни империјализам који је Грцима тако својствен, а који се лако може уочити и на оним територијама где православни верни народ није био словенског, него арапског порекла, као на пример у Антиохијској и Јерусалимској патријаршији где су 400.000 православних арапа предводили патријарси и уопште архијереји искључиво грчког порекла.

Но, да се вратимо Бугарима. У македонском граду Ускубу (бугарски назив за Скопље) године 1831. предата је молба за постављање епископа бугарске националности и ширу употребу народног језика у богослужењима. Очигледно је да према грчким представама ова настојања нису била ништа друго него злочин против јелинства. Дакле, након дуготрајне борбе са непомирљивошћу Константинопољских патријараха Бугари су збацили грчки јарам – они су фактички једнострано прогласили аутокефалност своје Цркве и престали да на богослужењима помињу Васељенског патријарха. То се одиграло на сам дан Васкрса, 3. априла 1860. године. Након многих перипетија, благодарећи притиску руског посланика генерала Игњатијева на Велику порту, Бугари су од султана 27. фебруара 1870. године добили ослобађајући ферман, којим је установљен аутономни Бугарски егзархат.

Узгред да кажемо како 10. члан тог фермана садржи једну здраворазумску примедбу која би могла да се прихвати као сасвим православна у канонском смислу. Набрајајући области које могу да уђу у састав нове јурисдикције, тамо се каже: "Осим горе набројаних крајева, ако 2/3 православних житеља негде пожеле да се у својим духовним делима такође потчине Бугарском егзархату, ... дозвољава им се".

Успостављање овог егзархата Грци су доживели као тежак ударац својој патријаршији и јелинизму. Фанар и Атина су објавили беспоштедни рат како новој Цркви, тако и читавом бугарском народу. Ето у таквим је условима Константинопољска патријаршија сазвала Сабор који је одржан од 12. до 16. септембра 1872. године. Овај Сабор донео је одлуке које је, објективно, тешко оспоравати, али чији је значај битно умањен тиме што је у овој ствари Констанстантинопољ, који није желео да благовремено удовољи Бугарима ситним али оправданим уступцима, понео значајан део одговорности за раскол.

Најсветији Синод Руске Цркве је, без обзира на притиске из Константинопоља, одбио да се јасно одреди према поменутим саборским одлукама и самим тим је ублажио њихове могуће погубне последице. Овде треба истаћи како је Руска Црква свим силама покушавала да спречи сазивање тог Сабора јер је одлично схватала да ће непомирљивост две стране неминовно довести до скандала за целокупно Православље. Грци су, напротив, упорно инсистирали на томе да и Руска Црква треба да присуствује на Сабору у Константинопољу, али Руски Најсветији Синод одбио је чак и помисао о Васељенском сабору, предложивши да се ради измирења завађених страна сазове једно скромније заседање на неутралном месту, предложивши у том смислу град Кијев. Грци су међутим одбацили руски предлог и остали при своме, па су сазвали помесни грчки Сабор. Треба још рећи да ни међу самим Грцима није било потпуно јединственог става. Јерусалимски патријарх Кирило II (1845-1872) је, саслушавши на Сабору све извештаје, напустио Константинопољ 17. септембра и није потписао саборске протоколе. Он је убрзо био приморан да плати за тако одважан поступак. Фанатично расположено духовништво у Јерусалиму издејствовало је да патријарх буде уклоњен са своје катедре 8. новембра 1872. године и да за новог патријарха буде постављен гркофил Прокопије.

Тако је бугарско питање "обогаћено" и Јерусалимском кризом. Но, ни то није било довољно. У свом фанатичном расположењу Грци су неко време размишљали чак и о томе да одлуче Руску Цркву, проглашавајући и њу за расколничку и оптужујући је за одбијање послушности грчким заповестима. Убрзо су се међутим предомислили, вероватно зато што су схватили да је православни Исток процветао понајвише захваљујући безграничној дарежљивости руског народа, руских власти и Руске Цркве. Грци су онда искалили своје незадовољство на сасвим невиним русима-светогорцима из манастира Светог Пантелејмона. Почело је тиме што нису желели да признају избор новог игумана архимандрита Макарија Сушкина, па се врло брзо распламсао бучни "пантелејмонски процес".

Крајње интересантне податке у вези са догађајима које смо дотакли можемо да пронађемо у такозваној "неиздатој преписци" двојице истакнутих друштвено-црквених делатника из друге половине XIX века, какви су били гроф Игњатијев и стари начелник Руске духовне мисије у Јерусалиму архимандрит Антонин Капустин. У једном од својих писама гроф Игњатијев пише архимандриту Антонину следеће: "Ви свакако знате да Грци, којима више није довољно што прогоне Бугаре и Арапе, сад хоће и Русе да истерају са Свете Горе?"[1]

Тако су и Руси морали индиректно да плате за подршку Бугарима у овом грчко-бугарском спору.

Но, ова неугодна ствар, која је на први поглед била унутарправославна, умало није изашла из оквира Православља. Јер Ватикан, који је увек био спреман да се обруши на Православну Цркву, покушао је да искористи непомирљивост Грка и Бугара, уверавајући ове последње да само унија са Римом може да им обезбеди црквену аутономију и богослужења на народном језику. С тим циљем папа Пије IX није оклевао да 14. априла 1861. године награди Јосифа Соколског, неписменог монаха који је прешао у католичанство, чином архиепископа и титулом апостолског намесника. После релативно кратког времена могло се већ набројати 60.000 Бугара који су прешли у католичанство, али овај покрет се брзо распао па се већи део обраћеника, следећи самог Соколског, вратио у Православље.

Ако је без обзира на све тешкоће Бугарска ипак остала православна, она за то много дугује Русији. Најсветији Руски Синод умео је да у таквој ситуацији делује веома промишљено, па је остајао у општењу са Константинопољем, али је Бугарској Цркви давао свето Миро, што представља виши знак општења. Чак је и саслуживано са бугарским јерарсима, мада ретко, на пример 1924. године када је Кишњевски архиепископ Анастасије, који ће касније постати првојерарх Руске Заграничне Цркве, дошавши из Констанстантинопоља узео учешће у свечаном богослужењу поводом освећења величанствене цркве Светог Александра Невског у самом центру Софије.[2]

Године 1945. из разлога који су били једнако политички колико и религиозни Константинопољска и Бугарска Црква су обновиле литургијско општење и самим тим окончале овај срамни раскол који је трајао више од седамдесет година, а до кога никада није ни требало да дође. Пре три месеца Бугарска патријаршија је свечано прославила четрдесетогодишњицу окончања раскола између две Цркве.

Као закључак рецимо да се треба радовати томе што Бугари указују највеће признање својој Цркви због њеног тако активног учешћа у националном препороду, у шта свако може да се увери када посећује црквене споменике у тој земљи. Додајмо како би Бугари требало да списку хероја бугарског народа приброје имена својих најважнијих архијереја какви су били Иларион Макариупољски, Панарет Филипопољски, Иларион Ловчански, Антим Видински (потоњи Бугарски егзарх), Доротеј Софијски, Партеније Нишки и Генадије Велески, јер су они заједно са бугарским свештенством представљали душу народног препорода.

Герман Иванов-Тринацати

Универзитет Жан Мулен, Лион III

Објављено у часопису "Црквени живот" бр. 1-2, 3-4 / јануар-април 1986. године (на руском).

---

[1] Проф. А. А. Дмитриевский, "Граф Н. П. Игнатьев, как церковно-политический деятель на Православном Востоке", СПб., 1909 г., стр. 19.

[2] Детаљан опис учешћа владике Анастасија у овој прослави, као и садржај његове проповеди одржане том приликом, може се пронаћи у часопису "Церковенъ Вестникъ" из 1924. године, бр. 33-35, стр. 7-9 и бр. 36, стр. 2.

Треба приметити да је управо владики Анастасију, без обзира на то што он није био најстарији архијереј по чину, као представнику велике Руске Цркве било поверено да предводи богослужење свеноћног бденија и да проповеда на Литургији.