четвртак, 16. јун 2011.

ЕТНОФИЛЕТИЗАМ


Нови приступ Грчко-Бугарском расколу 1872. године

Из историје је познато како је црквени Сабор у Константинопољу из 1872. године одлучио Бугарску цркву и свечано осудио још једну нову јерес, названу етнофилетизам – као тежњу да се Црква потчини националном, племенском принципу.
За ову јерес оптужени су тобоже Бугари.
Поменуто питање је специјалистима за бугарску историју интересантно из најмање два разлога:
1)  због времена: година 1872. представља врхунац бугарског ослободилачког покрета;
2)  због предмета: одлучење је прогласила иста она Константинопољска патријаршија која је неких хиљаду година радније послала у бугарске области двојицу словенских апостола, свете Кирила и Методија, да светлошћу Јеванђеља и православном вером просвете све словенске народе како више не би чамили у мраку незнабоштва.
Питање које ћемо поставити у вези са овим догађајима је следеће: није ли тај исти етнофилетизам, за који су Грци оптуживали Бугаре као за најгору јерес, кад су га се придржавали сами Грци, представљао за њих чисто Православље?

Другим речима, Константинопољски патријарх је, председавајући Сабором у чији су састав улазили искључиво грчки архијереји, по нашем мишљењу подлегао управо том националном принципу због кога је осуђивао Бугаре – но, то је сада било у корист јелинизма, а на штету словенства.
Унутар Цркве наравно не може бити места за шовинизам и крајњи национализам, јер она према Светом Писму не познаје ни Јудејца ни Јелина (Гал. 3,28), и ми никако не бисмо били у праву уколико бисмо заступали мишљење да су у овој жалосној ствари Бугари били пре свега несрећне и невине жртве.
Но, ако црквено-хришћанска свест природно осуђује шовинизам, то се никако не може рећи за исто оно национално осећање које јача једнодушност народа као целине и самим тим му омогућава да православну веру прими на сопствени начин, са свим својим карактеристикама и особеностима. Управо зато се и може говорити о грчком, руском, србском, бугарском и арапском православљу, а у наше време чак и о француском православљу које се веома брзо развија.
Од најдубље хришћанске старине историја Цркве нас учи како сваки народ треба да има своју помесну Цркву и да зна свога првојерарха (34. Апостолско правило).
Изучавање историје Цркве показује нам такође колико је управо у деветнаестом веку Константинопољска патријаршија остајала глува за оправдане захтеве негрчких народа који су се налазили под њеним омофором, и колико је била слепа пред пред сликом света која се поготово на Балкану тако брзо мењала. Срби, Румуни и други народи постепено су се одвајали и добијали политичку независност, а истовремено и аутокефални статус за своје Цркве. Бугарска је такође доживела велики национални покрет који јој је, благодарећи братској и несебичној помоћи Русије, пружио могућност да збаци петовековни турски јарам. Жудећи за политичком независношћу, Бугари су исто тако желели да добију и независност у црквеној области. И заиста, да ли су могли да остану духовно потчињени јерарсима који су остали поданици турског султана?
С друге стране, Константинопољски патријарх је био сасвим задовољан својим статусом "милет-баше" (етнарха), то јест представника свих хришћана под турском влашћу и никако није хтео да се одрекне великог дела православних који су му били потчињени јер би то временом неизбежно умањило његов значај и утицај код султана.
Осим ове чисто политичке стране питања, треба узети у обзир још и национално-религиозни империјализам који је Грцима тако својствен, а који се лако може уочити и на оним територијама где православни верни народ није био словенског, него арапског порекла, као на пример у Антиохијској и Јерусалимској патријаршији где су 400.000 православних арапа предводили патријарси и уопште архијереји искључиво грчког порекла.
Но, да се вратимо Бугарима. У македонском граду Ускубу (бугарски назив за Скопље) године 1831. предата је молба за постављање епископа бугарске националности и ширу употребу народног језика у богослужењима. Очигледно је да према грчким представама ова настојања нису била ништа друго него злочин против јелинства. Дакле, након дуготрајне борбе са непомирљивошћу Константинопољских патријараха Бугари су збацили грчки јарам – они су фактички једнострано прогласили аутокефалност своје Цркве и престали да на богослужењима помињу Васељенског патријарха. То се одиграло на сам дан Васкрса, 3. априла 1860. године. Након многих перипетија, благодарећи притиску руског посланика генерала Игњатијева на Велику порту, Бугари су од султана 27. фебруара 1870. године добили ослобађајући ферман, којим је установљен аутономни Бугарски егзархат.
Узгред да кажемо како 10. члан тог фермана садржи једну здраворазумску примедбу која би могла да се прихвати као сасвим православна у канонском смислу. Набрајајући области које могу да уђу у састав нове јурисдикције, тамо се каже: "Осим горе набројаних крајева, ако 2/3 православних житеља негде пожеле да се у својим духовним делима такође потчине Бугарском егзархату, ... дозвољава им се".
Успостављање овог егзархата Грци су доживели као тежак ударац својој патријаршији и јелинизму. Фанар и Атина су објавили беспоштедни рат како новој Цркви, тако и читавом бугарском народу. Ето у таквим је условима Константинопољска патријаршија сазвала Сабор који је одржан од 12. до 16. септембра 1872. године. Овај Сабор донео је одлуке које је, објективно, тешко оспоравати, али чији је значај битно умањен тиме што је у овој ствари Констанстантинопољ, који није желео да благовремено удовољи Бугарима ситним али оправданим уступцима, понео значајан део одговорности за раскол.
Најсветији Синод Руске Цркве је, без обзира на притиске из Константинопоља, одбио да се јасно одреди према поменутим саборским одлукама и самим тим је ублажио њихове могуће погубне последице. Овде треба истаћи како је Руска Црква свим силама покушавала да спречи сазивање тог Сабора јер је одлично схватала да ће непомирљивост две стране неминовно довести до скандала за целокупно Православље. Грци су, напротив, упорно инсистирали на томе да и Руска Црква треба да присуствује на Сабору у Константинопољу, али Руски Најсветији Синод одбио је чак и помисао о Васељенском сабору, предложивши да се ради измирења завађених страна сазове једно скромније заседање на неутралном месту, предложивши у том смислу град Кијев. Грци су међутим одбацили руски предлог и остали при своме, па су сазвали помесни грчки Сабор. Треба још рећи да ни међу самим Грцима није било потпуно јединственог става. Јерусалимски патријарх Кирило II (1845-1872) је, саслушавши на Сабору све извештаје, напустио Константинопољ 17. септембра и није потписао саборске протоколе. Он је убрзо био приморан да плати за тако одважан поступак. Фанатично расположено духовништво у Јерусалиму издејствовало је да патријарх буде уклоњен са своје катедре 8. новембра 1872. године и да за новог патријарха буде постављен гркофил Прокопије.
Тако је бугарско питање "обогаћено" и Јерусалимском кризом. Но, ни то није било довољно. У свом фанатичном расположењу Грци су неко време размишљали чак и о томе да одлуче Руску Цркву, проглашавајући и њу за расколничку и оптужујући је за одбијање послушности грчким заповестима. Убрзо су се међутим предомислили, вероватно зато што су схватили да је православни Исток процветао понајвише захваљујући безграничној дарежљивости руског народа, руских власти и Руске Цркве. Грци су онда искалили своје незадовољство на сасвим невиним русима-светогорцима из манастира Светог Пантелејмона. Почело је тиме што нису желели да признају избор новог игумана архимандрита Макарија Сушкина, па се врло брзо распламсао бучни "пантелејмонски процес".
Крајње интересантне податке у вези са догађајима које смо дотакли можемо да пронађемо у такозваној "неиздатој преписци" двојице истакнутих друштвено-црквених делатника из друге половине XIX века, какви су били гроф Игњатијев и стари начелник Руске духовне мисије у Јерусалиму архимандрит Антонин Капустин. У једном од својих писама гроф Игњатијев пише архимандриту Антонину следеће: "Ви свакако знате да Грци, којима више није довољно што прогоне Бугаре и Арапе, сад хоће и Русе да истерају са Свете Горе?"[1]
Тако су и Руси морали индиректно да плате за подршку Бугарима у овом грчко-бугарском спору.
Но, ова неугодна ствар, која је на први поглед била унутарправославна, умало није изашла из оквира Православља. Јер Ватикан, који је увек био спреман да се обруши на Православну Цркву, покушао је да искористи непомирљивост Грка и Бугара, уверавајући ове последње да само унија са Римом може да им обезбеди црквену аутономију и богослужења на народном језику. С тим циљем папа Пије IX није оклевао да 14. априла 1861. године награди Јосифа Соколског, неписменог монаха који је прешао у католичанство, чином архиепископа и титулом апостолског намесника. После релативно кратког времена могло се већ набројати 60.000 Бугара који су прешли у католичанство, али овај покрет се брзо распао па се већи део обраћеника, следећи самог Соколског, вратио у Православље.
Ако је без обзира на све тешкоће Бугарска ипак остала православна, она за то много дугује Русији. Најсветији Руски Синод умео је да у таквој ситуацији делује веома промишљено, па је остајао у општењу са Константинопољем, али је Бугарској Цркви давао свето Миро, што представља виши знак општења. Чак је и саслуживано са бугарским јерарсима, мада ретко, на пример 1924. године када је Кишњевски архиепископ Анастасије, који ће касније постати првојерарх Руске Заграничне Цркве, дошавши из Констанстантинопоља узео учешће у свечаном богослужењу поводом освећења величанствене цркве Светог Александра Невског у самом центру Софије.[2]
Године 1945. из разлога који су били једнако политички колико и религиозни Константинопољска и Бугарска Црква су обновиле литургијско општење и самим тим окончале овај срамни раскол који је трајао више од седамдесет година, а до кога никада није ни требало да дође. Пре три месеца Бугарска патријаршија је свечано прославила четрдесетогодишњицу окончања раскола између две Цркве.
Као закључак рецимо да се треба радовати томе што Бугари указују највеће признање својој Цркви због њеног тако активног учешћа у националном препороду, у шта свако може да се увери када посећује црквене споменике у тој земљи. Додајмо како би Бугари требало да списку хероја бугарског народа приброје имена својих најважнијих архијереја какви су били Иларион Макариупољски, Панарет Филипопољски, Иларион Ловчански, Антим Видински (потоњи Бугарски егзарх), Доротеј Софијски, Партеније Нишки и Генадије Велески, јер су они заједно са бугарским свештенством представљали душу народног препорода.
Герман Иванов-Тринацати
Универзитет Жан Мулен, Лион III

Објављено у часопису "Црквени живот" бр. 1-2, 3-4 / јануар-април 1986. године (на руском).


[1] Проф. А. А. Дмитриевский, "Граф Н. П. Игнатьев, как церковно-политический деятель на Православном Востоке", СПб., 1909 г., стр. 19.
[2] Детаљан опис учешћа владике Анастасија у овој прослави, као и садржај његове проповеди одржане том приликом, може се пронаћи у часопису "Церковенъ Вестникъ" из 1924. године, бр. 33-35, стр. 7-9 и бр. 36, стр. 2.
Треба приметити да је управо владики Анастасију, без обзира на то што он није био најстарији архијереј по чину, као представнику велике Руске Цркве било поверено да предводи богослужење свеноћног бденија и да проповеда на Литургији.

5 коментара:

O. Stefan је рекао...

Данашњи покушаји да се Помесне Цркве прогласе географским али не и националним ( народним) доводи нас у збуњеност и забринутост. Јер свакако као што рече и овај текст пред Богом нема јевреја или јелина, и сви су исти...али то не потире предањске националне (народне ) Цркве. Уколико је национална Црква етнофилетизам, онда је и Свети Сава осуђен за ту прелест. Свакако да су Бугари праведно осуђени јер су претеривали и тражили да где је год имало бугара буде Бугарска Црква али са друге стране не можемо дозволити да данас грци тумаче да БиХ или Косово нису географски Србска Црква...То је само пример нарушавања помесности једне Цркве од стране друге Цркве, када би тим путем не дај Боже кренули. Али верујем да до тога неће доћи.

Анониман је рекао...

"Ево овим саборно објављујемо твојој часности ово што следује. Ако отступиш од области, које по старини припадају нашој епархији, а које ти сад незаконито држиш, добро ћеш учинити, поступићеш мудро, па додавши у мисли и осећаје, да је твоје рукоположење неканонично, и вративши се на пут, којега су се твоји стари од постања држали, моћи ћеш у награду за ту мудрост и опроштај постићи. Ако ли неотступно будеш остао при твојим дрскости и при твојој једностраности, ако ли презреше ово наше писмо, погрешићеш против канонског правила, којим ти се правилно законита твоја власт обраћа, подврћи ћемо те одлучењу од свете и живоначелне Тројице, изкључићемо те из заједнице верних као преступника светских божанских и канонских заповести, као кривца, који потреса и брка црквени устав, који су још у почетку свети оци узаконили. А тога ради под исту ће кривицу и одговорност потпасти и они, који с тобом опште, били они у црквеном или у световном реду или чину. А да изврши ово наше саборно писмо, рукоположисмо Преосвећеног Епископа Скопског, у Господу драгога нам брата иу служби драга, господина Јована, нека би и живим гласом ово што је написано објавио твојој часности ".

Анониман је рекао...

По том рукоположи многе архијереје, да ли с одобрењем и да ли на уредно одређеним местима, непознато нам је. И да све укратко кажем: не само да је радио противно правилима о владању монашког реда, него је забркао и из темеља потресао и сами устав о црквеним пословима уопште ".

"Чујући о теби те и таке ствари и сад и пређе, нисмо им у свему ни веровати хтели, јер знамо, да је оно, што се по свету говори, понајвише лажљиво. А мислили смо и да није наше да се бринемо о томе, како си се ти из Свете Горе вратио у твоју отаџбину, и како си се ту и каквим пословима бавио. Али пошто си се ти рукоположио за архијереја, наше је, и то мислимо у великој мери, да истражујемо: како си се и за коју цркву рукоположио? Ако си ти, блажени, сад постао архијереј, као што се чуло на све стране, ми хоћемо да знамо где, иу томе се наслањамо на божанствене и свете каноне и на богољубиве законе. Ако си архијереј постао у Србији, питамо: како? Ако си то постао рукоположење патријарха цариградскога, питамо: чега ради? Од старине су, истина, цареви имали повластицу да градовима ступње дају, те да од мањег ступња, рецимо епископског, повишавају на виши, на прилику на архиепископски или митрополитске, али је за то требало да си пре тога ти био епископ, те да би се тако могао узвисити од нижега навише и почасније. А ти нити си се десио епископ, нити имаш какву год царску повластицу, којом би се проглашавало твоје постављење. А и где је данас царство, где ли би му било то, где ли су пак остала достојање, кад власт врше негде овај, а негде онај, а достојање царско нико нигде није неокрњено сачувао. А пошто правога царства већ нема, знаш и сам веома добро шта би било најприкладније и најпаметније ".

"Ако ли си се као нов архијереј натурио Србији без епископија, ти знаш врло добро и боље него ико други, да је Србија потчињена престолу Бугарске, и да се од архиепископа Бугарске рукополагао ко је постојао епископ у Србији и архијереј у Раси, и по томе си канонима противно постигао достојанство архијерејско, и отворено си на силу угазио у област туђу ".

"Ниси, дакле, наставља Хоматијан, по љубави к еванђељу, него си по славољубљу ускочио у архијерејско достојанство, и ради те кривице налетео си и на саму опасност, као она животиња, која у жестини, кад некуд нагне, и на најоштрији мач насрће . Ето, како те твоја жеља за преосвећеношћу у неупутности одведе ".

"Па још ако је и оно истина, да си застао епископа каноничним постављеног, онога у Призрену, и да си га тирански из епископије избацио, нагнавши га, кукавца, да да оставку, без сумње да би ради те оставке рђаво дело без одговорности прошло , и да си другога, који је теби по вољи, на оно место поставио. Тиме си превршио то твоје презирање канона, боље рећи то гажење самога Бога у канонима његовим. И пошто је твојој жељи исто тако и земље требало, учинило ти се најзгодније, да се залетиш, о најбољи, не на кога другога, него на автокефалнога старешину бугарске епархије и на јерарха, који су под његовом влашћу, и да ту тражиш достојање. И да ли си то учинио начинима, који могу бити канонички сасвим одобрени? Јер колико је неупутно да се рукоположење другога наместас у области автокефалнога архијереја, знају они, који озбиљно претресају листове закона и канона "...

Анониман је рекао...

Велико незадовољство због самосталности Српске цркве показивао је Охридски и целе Бугарске архиепископ Димитрије Хоматијан, под чијом власти је била Србија. Његово писмо Светоме Сави:

"Поодавно смо већ чули о твојој пречасности, како си оставио своју земљу и родбину, наслеђе очевинско и просто рекавши овај свет и све што је светско, те отишао у приморски Атон, ка тамо настањеним испосницима, по којима то место Света Гора и јесте и зове се. Тамо си се у раној младости постригао, ујединивши се са тамошњим испосницима ... Тако си се и преко граница прочуо као млад монах и искусник ""После порече и опроврже глас, који се беше понео о твојој величини, јер се чу, како је испосник Сава оставио Атон и тамошње подвиге и како се вратио натраг међу оне, који о злу мисле, који су узрок да се свето јеванђеље у тугу баца, те како и сам постао готово оно, што је и пре био. Распре домаће уграбише га из тврдога града Свете Горе, Сава се опет настани у Србији, испосник се претвори у управника и саветника тамошњих послова, у посланика околним власницима, те уздржавања од света, на које се беше заветовао као монах, претвори у светску вреву и хуку. И сасвим се пусти у светске бриге и у светско славољубље, поче ићи на гозбе, поче јахати коње одабране, окићене и опремљене, поче водити многу свиту, поче путовати са парадом, уз пратњу велику и различиту. И идући тим путем, зажеле и достојанство јерарха, па отпутова не знамо куда, те негде изненада постиже и то достојанство, и поврати се у Србију, у отачаство, као архијереј, трубећи и проповедајући то што се могло већма.

Анониман је рекао...

"Восток" не понимает дела церковного болгарского. У него болгары виноваты. А на деле они не виноваты. Они не могли сами отстать от патриархата, - и не отставали, а просили. Но когда они просили, то патриархат должен был их отпустить. Не отпустил? Они и устроили себе увольнение иною дорогою. Мы как отцепились от патриархата-то?! Не стали посылать, и конец. Так и они сделали. Виноват патриархат. Собор же их, осудивший болгар - верх безобразия. Там царил γένος еллинский“. sv.Teofan Zatvornik