ОДЛУКА о стављању ван снаге Акта о канонизацији

Кликни на слику за оригинални текст ОДЛУКЕ!

На сајту „Церковная Жизнь“, званичном органу Синода Руске Истински Православне Цркве данас је објављена ОДЛУКА Архијерејског Синода

Руске Истински Православне Цркве о стављању ван снаге Акта о прибрајању свештеномученика архиепископа Гермогена (Максимова).

Уз одлуку је објављено и опширно објашњење разлога који су подстакли покретање иницијативе за спорну канонизацију Архиепископа Гермогена.

Редакција блога СрбинИП објављује превод ових документа.

САОПШТЕЊЕ

Канцеларије Архијерејског Синода

Руске Истински Православне Цркве

На јесењем заседању Архијерејског Синода РИПЦ које је одржано од 6/19. до 12/25. октобра 2010. године у Одеси, након разматрања материјала које је синодској Комисији за канонизацију предала група верника Руске Заграничне Цркве који живе у Канади, била је донета одлука о прибрајању архиепископа Гермогена (Максимова), протојереја Серафима Купчевског, протођакона Алексија Борисова и других који су са њима пострадали сабору Руских Новомученика и Исповедника. Ове руске мученике стрељали су југословенски комунисти у Хрватској 1945. године.

Мотиви којима се руководио Синод доносећи овакву одлуку били су следећи:

Године 1941, са доласком на власт хрватских националиста-католика, у Хрватској је отпочео масовни погром српског православног становништва. Уништавана су редом читава села, нису бивале поштеђене ни жене ни деца. Људи су убијани само зато што су Срби и православни. Стотине православних храмова и манастира разорено је или претворено у католичке, српски епископат је у потпуности уништен, мучене су и убијене десетине српских свештеника. Људе су насилно преводили у католичанство, а оне који би одбили, мучили су и убијали. Познати су многобројни случајеви када су становнике села, због одбијања да се покатоличе, заједно са њиховим свештеником спаљивали живе управо у православном храму. Чак ни прихватање католичанства није увек доносило спас: зна се за случај када су људе стрељали одмах после "прекрштавања". За кратко време (од априла 1941. до фебруара 1942. године) физички је уништено око милион (!) Срба. То је био прави геноцид над православним српским народом, који вишеструко премашује прогон православних у католичкој Пољској у XVI-XVII и XX веку. Хрватска католичка власт је уз пуну подршку римокатоличке цркве поставила себи као задатак "потпуно решење српског питања у Хрватској", а то је значило потпуно уништење српског православног становништва у Хрватској, дакле још 1,5 милион људи.

У таквим условима невелика група руских и српских свештеника и световњака покушала је да спасе од уништења преосталих 1,5 милиона Срба створивши такозвану Хрватску Православну Цркву која канонски није зависила од Српске Патријаршије. Њихова главна идеја била је да ће националистичка хрватска влада, видевши да Хрватска Православна Црква не зависи у свом унутрашњем животу од одлука Српске Православне Цркве, прекинути прогон Православља и масовно уништавање Срба. У томе их је подржала немачка власт, која је била узнемирена јачањем српског партизанског покрета. Из докумената је познато да је тек под притиском немачких власти хрватска влада дала сагласност за стварање Хрватске Православне Цркве и прекид масовне репресије.

Осамдесетједногодишњи архиепископ Гермоген (Максимов), који је живео у мировини у руском манастиру Хопово на Фрушкој Гори, није одмах пристао да стане на чело те црквене групе, него тек после дугог наговарања.

Пажљиво изучивши све доступне материјале, Синодска комисија за канонизацију дошла је до закључка да је мотив престарелог руског архијереја да донесе ову одлуку био заустављање геноцида над српским православним становништвом у Хрватској. Узето је у обзир и то како је и у каквим околностима архиепископ Гермоген дао сагласност да стане на чело Православне Цркве у Хрватској: он је имао 81 годину, а то је узраст када човека више не привлаче земаљске ствари као што су власт, углед који она доноси и слично. То јест, овде није могло да се ради о сујети. Он је живео у мировини у руском манастиру Хопово проводећи тамо своје последње године, тугујући за Русијом и очекујући прелазак у онај свет. Од стране хрватских власти ни њему, ни руском клиру Заграничне Цркве ништа озбиљно није претило: ни насилна смрт, ни заточење. Хрвати нису дирали Русе, јер су се ови налазили под заштитом немачких власти. То је општепозната чињеница која је потврђена документима и сведочанствима очевидаца. Архиепископ Гермоген је неколико пута одбијао предлог да стане на чело Православне Цркве у Хрватској и тек када му је постало потпуно јасно да се српско становништво у Хрватској не може на други начин заштитити од неминовног физичког уништења, он се, после дугих колебања, повиновао, како сматрамо, управо гласу хришћанске савести и дао је свој пристанак. Другим речима, за комисију су постали очигледни духовни мотиви архиепископа Гермогена, које је он у тој веома сложеној ситуацији ставио изнад формалног слова канона – постали су очигледни његова пожртвованост и саосећање са српским народом коме је претило истребљење.

Архивских документи потврђују да је архиепископ Гермоген донео одлуку да стане на чело Хрватске Православне Цркве схватајући реалност претње коју носе даљи сурови прогони Срба. У извештају немачког изасланства из Загреба од 26. јуна 1942. године каже се: "...њему је дато до знања да ће православни лоше проћи ако се он не прихвати те дужности". А у другом извештају од 28. јула се истиче да је архиепископ Гермоген дао сагласност "тек под притиском и да би, колико је могуће, избавио православно становништво од даљих сурових прогона".

И заиста, чим се архиепископ Гермоген одлучио на овај корак, званична хрватска власт је прекинула геноцид над Србима. Било је појединих случајева зверстава од стране усташа, али они више нису били масовна појава.

Архиепископ Гермоген и његово окружење су схватили да ће за Српску Патријаршију ово питање бити болно, баш као и за Руски Загранични Синод, јер је стварање независне Хрватске Цркве на канонској територији Српске Православне Цркве представљало нарушавање црквених канона. И поред тога они су се одлучили на овај корак јер је у новонасталој ситуацији духовни аспект питања њима изгледао важнији од слова закона (канона). Они су на стварање Хрватске Цркве гледали као на привремену појаву, сматрајући да ће се с променом политичке ситуације у Србији и Хрватској променити и положај српског становништва. Стога је архиепископ Гермоген категорички одбио да понесе титулу патријарха коју му је наметала хрватска власт, очекујући да се по окончању рата одржи слободно сазвани Сабор епископа Српске Цркве и Руске Заграничне Цркве. Он је мислио да ће на том Сабору положити рачуне за своје деловање у Хрватској током рата. остале су забележене његове речи: "У ова тешка времена ми смо сачували Православље од пропадања. Спремни смо да пред слободно сазваним Сабором братске Српске Цркве, уз учешће архијереја Руске Заграничне Цркве, одговарамо за сва своја дела током  нашег служења". Не треба занемарити ни ту чињеницу да је архиепископ Гермоген припадао поколењу високо образованих руских архијереја стасалих пре револуције, са академским васпитањем, па му је било добро познато да по Правилима Васељенске Цркве он не може у будућности да представља никакву реалну претњу законитој канонској власти Српске Помесне Цркве у Хрватској – нити је претња уопште могла да проистиче из било каквих дела једног руског архијереја – стога је показао спремност да пружи смирен одговор пред Српском Црквом о мотивима својих поступака. Нама је постало јасно да је он себе увек сматрао управо за јерарха Руске Помесне Цркве која у Русији страда од богобораца, и њих је отворено разобличавао. По нашем мишљењу донео је одлуку да активно стане у заштиту Православља које је у Хрватској уништавано.

Анализа докумената из тог времена које је Комисија имала на располагању даје основа за претпоставку да митрополит Анастасије, који је сам казнио архиепископа Гермогена забраном свештенослужења, намерно није овога извео на Црквени суд, него је то питање одложио до тренутка када ће се, по његовим речима, појавити могућност да се сабере онај број архијереја који је за суђење неопходан. То је очигледно био изговор да се разматрање овог питања одложи "за боља времена", када ће се ситуација у Србији и Хрватској променити и када ће бити могуће да се о делатности архиепископа Гермогена суди по конкретним плодовима. А плодови су били такви да је, од тренутка када је архиепископ Гермоген стао на чело Православне Цркве у Хрватској, масовно уништавање и покатоличавање Срба заиста прекинуто. Указ митрополита Анастасија је, судећи према сведочанствима којима је Комисија располагала, и примљен од стране архиепископа Гермогена и руског духовништва у Хрватској управо тако – они су наставили да служе не обазирући се на указ свог Првојерарха, баш као што су епископат и свештенство Руске Заграничне Цркве наставили да служе без обзира на указе патријарха Тихона о распуштању Руске Заграничне Цркве.

Архијерејски Синод Руске Заграничне Цркве на територији Српске Патријаршије боравио више од 20 година и митрополит Анастасије као Председник Синода осећао је захвалност према Српској Цркви, природну у таквим околностима (изгнанства из Русије). Стога, пошто се налазио на територији Србије, владика Анастасије другу одлуку није ни могао да донесе.

Овде је умесно да се наведе једна аналогија. Двадесетих година прошлог века у новоформираној држави Пољској почели су масовни прогони православља на Волини, у Галицији, Холмској области и у Подлашју, где је традиционално насељено православно украјинско-белоруско становништво. Православни храмови су разарани или претварани у самостане, православно становништво је присиљавано да прими католичанство, а они који би одбили протеривани су из својих домова и премештани у ненасељене области... Истина, није дошло до масовног физичког уништавања православних као у Хрватској, али 1924. године локални епископат и свештенство (руско по свом саставу, пошто су пре револуције ове територије биле у саставу Руског Царства) ипак су прогласили аутокефалност Цркве у Пољској. Као и Српска Патријаршија 1942. у Хрватској, тако и Московски Патријарх Тихон 1924. године није признао пољску аутокефалност, а Варшавског Митрополита је подвргао забрани свештенослужења. Ипак, то није сметало Архијерејском Синоду Руске Заграничне Цркве да уђе у евхаристијско општење са Пољском Црквом, а епископима Руске Заграничне Цркве да саслужују са епископима Пољске Цркве.

Године 1945. са наступањем совјетске армије и пред окупацијом Југославије од стране совјета, хрватске власти су предложиле архиепископу Гермогену и његовом свештенству да напусте Хрватску заједно са њеном владом и да оду најпре у Аустрију и Немачку, а затим у Шпанију. Међутим архиепископ Гермоген је одбио да то учини јер се надао да ће бити сазван Сабор Српске Цркве и Руске Заграничне Цркве на коме ће он положити рачун за своје деловање у Хрватској.

Југословенски комунисти су ухапсили архиепископа Гермогена 8. маја заједно са протођаконом Алексејем Борисовим. Према успоменама сведока, над осамдесетпетогодишњим архијерејом су се исмевали, тукли су га и водили голог по улицама. Двадесетог јуна било је обављено једино саслушање архиепископа Гермогена. Низ "одговора" у записнику са саслушања очигледно су фалсификовани од стране иследника, као што је често чињено и у СССР-у у противцрквеним процесима. Ипак, из записника се јасно види да владика није признао кривицу, да о својој делатности у својству поглавара Православне Цркве у Хрватској готово ништа није испричао, нити је било кога издао. Но архиепископа Гермогена више ништа није могло да спасе од смртне казне: његова судбина је, по мишљењу историчара М. Шкаровског, била одређена још и пре суда. Трећег јула 1945. године архиепископа Гермогена, протојереја Серафима, протођакона Алексија и оне који су били са њима стрељали су југословенски комунисти, а њихова тела су спаљена.

Након истраживања нама доступног материјала из историје Православне Цркве у Хрватској у годинама Другог светског рата, Синод РИПЦ је дошао до закључка да су архиепископ Гермоген, протојереј Серафим и они који су убијени са њима – мученици за веру Христову, који нису жалили свој живот за Христа, за Цркву Христову и за ближње, за страдални српски народ.

Духовни подвиг архиепископа Гермогена је несумњив, а што се тиче канонске стране питања, по мишљењу Синода дошло је време да се то сложено питање разреши, јер одлучујућа треба да буде духовна страна поступка архиепископа Гермогена. Такозвана Хрватска Православна Црква представљала је пролазну појаву, она је била створена само зато да би спасила стотине хиљада православних Срба од неизбежне смрти. Њу нису створили хрватски националисти, него Руси и Срби који нису видели други начин да спасу невине људе од уништења. Архиепископ Гермоген није нарушио ни догматску ни етичку страну православног вероучења – он је сачувао чистоту православног учења о вери баш као и Руска Загранична Црква, и није погрешио против учења православне вере. Архиепископ Гермоген се надао слободном православном Сабору на коме би учествовали архијереји Српске Цркве и Руске Заграничне Цркве, на коме је био спреман да положи рачун за своје деловање. И није њихова кривица што је Српска Патријаршија, уместо да отворено и честито узме у обзир трагедију српског народа у "Независној Држави Хрватској", пристала на сарадњу са комунистичким властима и жигосала их као "ратне и политичке злочинце", што они заправо нису били.

Синод је присајединио Сабору Руских Новомученика и Исповедника искључиво руске мученике, а не Србе, пошто је то већ компетенција Помесне Српске Цркве. Они су били прослављени пошто је постао очигледан њихов лични пожртвовани подвиг, али поред тога Синод Руске Истински Православне Цркве не одобрава саму идеју стварања Хрватске Православне Цркве. Стварање такве цркве било је привремена појава, изнуђена политичким околностима – геноцидом над српским народом у Хрватској. Синод РИПЦ је одлучно против стварања такозване Хрватске Цркве у данашње време.

То су разлози због којих су архиепископ Гермоген и руски мученици који су убијени са њим били присаједињени збору Руских Новомученика у оном звању у коме су били у Руској Цркви.

Тиме је, укратко, била мотивисана ова сложена одлука коју је прихватио Архијерејски Синод. Ми никако нисмо имали намеру да увредимо страдални српски народ и нашу сестринску Српску Цркву. Главни и једини наш мотив било је саосећање према братском српском народу, према милион (!) невиних српских мученика који су погинули од руку  хрватских злочинаца-католика током Другог светског рата, а такође и осећај захвалности према нашој руској сабраћи, према онима који нису жалили ни сам свој живот, ни своју част ради спасавања православних Срба – како су већ могли у таквим условима и у мери у којој су те услове разумели.

Материјали за публиковање су били припремани и требало је да буду објављени у нашој штампи. Ипак, узимајући у обзир новонастале околности ми дубоко жалимо због брзоплето донете одлуке и молимо опроштај од клира и пастве Српске Истински Православне Цркве, и саопштавамо да стављамо ван снаге Акт о прибрајању поменутих лица Сабору Руских Новомученика и Исповедника.

ОДЛУКА

Архијерејског Синода

Руске Истински Православне Цркве

о стављању ван снаге

Акта о прибрајању

свештеномученика архиепископа Гермогена (Максимова)

и оних који су с њим пострадали, стрељани од стране југословенских комуниста 1945. године у Хрватској,

Сабору Новомученика и Исповедника Руских.

На јесењем заседању Архијерејског Синода Руске Истински Православне Цркве које је одржано од 6/19. до 12/25. октобра 2010. године у Одеси, након разматрања материјала које је синодској Комисији за канонизацију поднела група мирјана Руске Заграничне Цркве који живе у Канади, била је донета одлука о прибрајању архиепископа Гермогена (Максимова), протојереја Серафима Купчевског, протођакона Алексија Борисова и других који су са њима пострадали сабору Руских Новомученика и Исповедника. Ове руске мученике стрељали су југословенски комунисти у Хрватској 1945. године.

Ипак,

• услед неприхватања Акта о прослављању архиепископа Гермогена и оних који су са њим убијени и протеста тим поводом од стране братске нам помесне Истински Православне Цркве Србије,
• услед несхватања мотива за прослављање од стране дела нашег сопственог свештенства и пастве,
• услед несумњиве сложености питања и тога што је оно недовољно проучено,
• услед неопходности да се дати проблем даље истражи и просуди, а посебно они материјали које ће Синоду РИПЦ представити Српска Истински Православна Црква,

Архијерејски Синод Руске Истински Православне Цркве

доноси следећу

Одлуку:

1. Да се обустави дејство Акта о прибрајању архиепископа Гермогена и оних који су са њим пострадали Сабору Новомученика и Исповедника Руских.
2. Комисија за канонизацију ће после брижљивог изучавања свих докумената и материјала, како оних који су били раније познати, тако и новоприкупљених, дати своје закључке на разматрање Архијерејском Синоду РИПЦ.
3. Архијерејски Синод РИПЦ ће на основу закључака комисије припремити своје препоруке предстојећем Светом Сабору Руске Истински Православне Цркве, ради доношења одлуке по овом питању од стране све пуноће РИПЦ.
4. Објавити ову Одлуку и Саопштење Архијерејског Синода РИПЦ на званичном синодском сајту и обавестити о Одлуци братску Истински Православну Цркву у Србији.

+Архиепископ Тихон

Омски и Сибирски,

Председник Архијерејског Синода

Руске Истински Православне Цркве

+Архиепископ Венијамин

Црноморски и Кубански

Заменик Председника Синода

Руске Истински Православне Цркве

+Епископ Гермоген

Черниговски и Гомељски

+Епископ Саватије

Виницки 

Овај чланак је тесно повезан са претходним - Погледај!