 |
| Кликни за званични сајт Рашко - Призренске епархије (Патријаршија) |
 |
| Кликни за званични сајт Рашко - Призренске епархије (Артемије) |
Недавно се у интернет јавности појавио нови црквени сајт под називом „Званична интернет презентација / Епархија Рашко - Призренска и Косовско – Метохијска“ под веб адресом: http://www.eparhija-prizren.org/ уз напомену: „Са благословом Епископа рашко – призренског и косовско – метохијског Г.Г. Др Артемија“. Од раније је већ постојао сајт са веома сличним називом и веб адресом: „Епархија Рашко – Призренска и Косовско – Метохијска – званична интернет презентација - http://www.eparhija-prizren.com“. Интересантно је и то да оба ова сајта на себи имају обележје – грб Српске Православне Цркве.
Постојање оваква, готово индентична два сајта једне епархије која се налази у јурисдикцији Српске Православне Цркве и како се може сазнати из њихових садржаја, који се међусобно не признају, а уз то оба сајта се представљају као припадници Српске Православне Цркве, заиста је више него збуњујуће. Оваква појава званично и недвосмислено потврђује већ познату констатацију да је унутар Српске Православне Цркве настао раскол, тј. СПЦ се поделила на СПЦ (Патријаршија) и СПЦ (Артемије).
СПЦ (Патријаршија) је рашчинила њеног (сада већ бившег) епископа Артемија враћајући га тим чином у ред монаха. Епископ Артемије тај чин не признаје и даље себе сматра епископом једне епархије СПЦ и због тога га ови први сматрају расколником. Епископ Артемије на супрот таквим њиховим оптужбама оптужује њих као виновнике раскола и самим тим их јавно, пред целим народом проглашава расколницима.
У свему овоме нас највише занима став самог владике Артемија и оних који су се са њим сврстали у СПЦ (Артемије).
Ево како се у Прогласу на насловној страни сајта пред јавношћу представља Званична интернет презентација Епархије Рашко - Призренске и Косовско – Метохијске, СПЦ (Артемије):
«С обзиром да је трон Епархије рашко-призренске узурпиран од стране незаконитог Епископа, који се налази у расколу са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом, те да је Епископу рашко-призренском Артемију, од стране такође незаконитих муслиманских власти у Приштини, а на захтев из узурпираног средишта Православне Епархије у Грачаници, уз сагласност и благослов Патријарха Српског и Синодалаца из Београда, физичком силом онемогућен приступ својој пастви и својој Епархији, Епископ рашко-призренски принуђен је да борави ван граница своје Епархије.
Узурпиравши трон, нелегална управа узурпирала је и све органе функционисања Епархије. Стога, у циљу постепеног васпостављања и омогућавања функционисања Епархије рашко-призренске у прогонству у којем се налази, Епархија установљује своју интернет-страницу на адреси www.eparhija-prizren.org, путем које ће се обраћати јавности, саопштавати информације које се тичу њеног живота и рада, и износити релевантне ставове поводом актуелних догађања.»
Из горе наведених редова можемо се упознати са ставом који је заузела група СПЦ (Артемије), тј. владика Артемије и његово окружење. Иако је оваква црквена позиција доста нејасна, њене основне црте су следеће.
Као прво, владика Артемије упорно тврди да је он и даље епископ оне исте Цркве од које је добио епископство и као такав од ње постављен на дужност епархијског епископа епархије Рашко – Призренске. Како се до сада могло видети, догађај уклањања са дужности епархијалног епископа био је и остао главни и основни разлог његове радикалне побуне и самим тим, не улазећи у то ко је кривац и виновник, и једини узрок овог раскола. Значи, у питању је административни раскол, а никако не раскол које је настао због питања вере. Ако је у неким тренуцима, везаним за раскол у СПЦ, од стране владике Артемија била и споменута оптужба уперена против екуменистичких и модернистичких тенденција у Београдској патријаршији, она је свакако периферна.
Друго, владика Артемије свог бившег послушника и монаха, сада владику Теодосија кога је Београдска патријаршија, после његовог уклањања, поставила за епархијског епископа епархије Рашко – Призренске и Косовско – Метохијске, назива узурпатором и незаконитим епископом, који се налази у расколу са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом.
Како схватити овакву поставку?
Покушаћемо да на то дамо одговор. Наиме, ако је наводни незаконити епископ узурпатор у расколу са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом онда из тога следи да су у том истом расколу и они који су га на то место и на такав начин поставили. Надовезујући се на дату тврдњу долазимо до закључка да су и све православне Цркве, које су у канонском општењу са Српском Православном Црквом – СПЦ (Патријаршија) и које признају сва њена акта, наравно и рашчињење владике Артемија и постављање владике Теодосија за новог епархијског епископа епархије Рашко – Призренске и Косовско – Метохијске, онда исто у расколу са Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом. Колико је познато расколници се никада у црквеној историји нису сматрали благодатнима, тј. да поседују Божанску благодат светих Тајни. Значи ли све ово да табор СПЦ (Артемије) оспорава благодатност табора СПЦ (Патријаршија)?
На основу овога природно долазимо до логичког питања на коју се то Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву мисли када се каже да је неко са њом у јединству, а неко у расколу? Ако одбацимо могућност да владика Артемије не подразумева под том Црквом - Истински Православну Цркву, онда наше претпоставке могу да крену правцем две преостале могућности.
Прва је у потпуности невероватна и нереална али је морамо изнети као једну од претпоставки, а то је могућност да владика Артемије сматра самог себе за Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.
Друга могућност је свакако прихватљивија и највероватније најверодостојнија, а то је приврженост владике Артемија Кипријановском учењу о подељености Цркве Христове на здраве и болесне удове, ткз. еклисиологији - отпора. Зачетник овог опасног, неправославног учења је грчки старокалендарски епископ Кипријан Куцумбас, митрополит Филијски и Оропоски, оснивач и поглавар «Синода Супротстављених». Ово учење је осуђено као јерес крипто – екуменизма од стране многих Истински Православних Цркава. Због упорности и брањења овог јеретичког учења митрополит Кипријан је од стране своје законске јерархије својевремено рашчињен.
Књига «Екуменизам и време апостасије» коју је издала Епархија Рашко – Призренска 1995. године са благословом владике Артемија према кипријанизму се односи са великом симпатијом и овако објашњава његово учење: «...Кипријановску групу су оформили 1985. г. митрополит Кипријан Оропоса и Филија и Ђовани Сардинијски који тврде да званична Грчка (новокалендарска) Црква није остала без благодати, већ да је њено духовно тело дубоко рањено јереси екуменизма и модернизма. Управо због тога они одбијају општење са Црквом матицом, али не претендују на то да су они једина истинита Грчка Црква те стога епископи њиховог синода не носе већ постојеће титуле...»
Кипријановско учење донекле може да оправда тренутне позиције групе СПЦ (Артемије) у смислу раскола од Цркве матице – СПЦ (Патријаршија) уз то да се она и даље признаје као благодатна Црква. Ипак, владика Артемије не само да жели да задржи него се и бори за већ постојећу титулу, тј. епархију Цркве матице и то га чини различитим од Кипријана. Друга, много већа разлика између Кипријана и владике Артемија је и чињеница да је Кипријан оформио своју црквену групу, без обзира на његово погрешно и неправославно учење, ипак само и једино на принципима отпора и супротстављања јереси екуменизма, што код владике Артемија није случај.
Изнели смо наша размишљања по питању настанка и развијања све озбиљнијег раскола у СПЦ као и еклисиолошког става групе окупљене око владике Артемија – СПЦ (Артемије) и на крају закључујемо:
Каква је будућност опстанка групе СПЦ (Артемије)? Овакав њихов тренутни став је у смислу каноничности тешко одржив. Званично православље их неће никада признати, а убрзо се очекује и радикални одговор СПЦ (Патријаршија) који ће неминовно уследити – анатемисање владике Артемија и његово сврставање у ред Дедејићеваца. Још увек нема никаквих званичних информација о њиховом зближавању са Кипријановцима, а камо ли са неком од канонских Истински Православних Цркава. Овде свакако треба поменути, истина мало вероватну, али ипак постојећу могућност преласка још неколико епископа (Никанора, Јефрема, Георгија) из табора СПЦ (Патријаршија) у табор СПЦ (Артемије) и на такав начин стварања паралелног «конзервативног» и «патриотског» Синода сличног ономе у Бугарској под непризнатим патријархом Пименом (касније Инокентијем), а који, истини за вољу, немају никакве суштинске везе са истинским антиекуменистичким исповедништвом Православне вере.
Редакција блога СИП
24 коментара:
Лепа анализа.
Владимир Јанковић Влада
Заиста, то што пишете је наша реалност. Код нас Срба се одавно изгубио осећај за православност. Вера се посматра крајње површно. Нико се посебно ту нешто не удубљује. Например, свим тим монасима, монахињама и верницима окупљеним око епископа Артемија није до сада нешто посебно сметало што се налазе у Цркви која је чланица Светског Савеза Цркава, а патријарха екуменисту - Павла уздизали су чак до нивоа свеца.
Никога од Артемијеваца не интересује црквено - канонски статус њиховог епископа и њихове групе, они су сами себи самодовољни и то је заиста страшно и поражавајуће. Они се духом нису одвојили од екуменистичке СПЦ; Они и даље мрзе зилоте; Они се нису деконтаминирали од екуменистичког отрова у себи јер нису анатемисали свејерес екуменизма и екуменисте те су им умови још увек помрачени. Код њих влада социјална девијација позната као феномен "еуфоричне гомиле" која је заслепљена силом и славом свог партијског лидера у обрачуну са политичким противником. А када се све то увије у форму благочешћа и богомољачких песама онда из тога произлази фина али у исто време и чудовишна духовна обмана која је спремна да све пред собом прегази не би ли утолила своју жеђ за осветом.
Грешни Милоје II
ja bih pre da pitam, s obzirom da vidim u kom pravcu ide ovaj tekst.
a pitanje je jasno:'gde se to SINOD a i Sabor zurio, te nije imao vremena, koliko shvatih, da obavi proces razmatranja kanonske odgovornosti vladike Artemija, vec je pretvorio Sabor u sud, i doneo vec poznatu nam presudu?!'
Да ли је вама јасно да је СПЦ одавно постала ортодоксно - екуменистичка црква и то још од времена псеудопатријарха Германа?
Разлог овог конфликта је (ако није исцениран), не јерес екуменизма него административни спор са примесама умешаности актуелног политичког режима.
Уз то, чињеница стоји да је владика Артемије имао и има антиекуменистичке ставове и да су његови следбеници најјача антиекуменистичка струја у екуменистичкој СПЦ. Нови патријарх није ни мало већи екумениста од свог претходника - "свеца који хода". Својевремено је Павле на неки антиекуменистички протест одговорио: "СПЦ је екуменистичка, а коме се то не свиђа нака слободно иде где хоће".
Екуменистичкој СПЦ под Иринејем се нигде посебно не жури она једноставно маршира својим одавно зацртаним путем и уз то у својим редовима заводи дисциплину за разлику од Павла који је допуштао анархију. Да је Артемије истински антиекумениста и ревнитељ православља он би одавно САМ НАПУСТИО екуеменистичку СПЦ, а да му није дирнута владичанска фотеља он би и данас био владика СПЦ - антиекумениста борац изнутра. Највећи проблем је тај да је владика Артемије задојен и деценијама храњен духом Светског отпадничког православља и то се тешко може исправити или променити. Ако није играч, онда се он својим поступцима и ставовима ставио у улогу очајника који се у облику муве бори против слона, тј. велике машинерије Светског православља и сва његова борба је осуђена на пропаст јер је јалова јер покушава да пожар гаси изнутра, тј. да се бори против јереси и отпадништва у самој тој јереси и отпадништву. Он још увек сматра Светско православље истинском црквом, а она га је најбруталније одбацила на сметлиште најјаднијих расколника.
Без Истинског Православља он је нико и ништа, трагична особа достојна сваког жаљења.
Да ли треба стално сумњати у часност и искреност владике Артемија као националног прегаоца и антиекуменисте?
Слажемо се са тим да он за сада није заузео исправан став по питању борбе за веру православну против савремене велике апостасије свејереси екуменизма, али то не мора да значи да је он "убачен", "играч" и "исцениран". Једноставно,он као дугогодишњи ђак, а касније и делатник Светског православља не може одмах да прими дух Истинског Православља, то је сасвим разумљиво. Ако је искрен, а верујемо да јесте, онда ће му Господ дати разум да спозна своју тренутну заблуду по питању Светског екуменистичког православља. Што се тиче његовог националног прегалаштва, у њему се препознаје частан и искрен борац за Српско Косово и одбрану српских националних интереса, ту сумње нема. Глави разлог његовог прогона и уклањања је баш тај - политички неподобан. Наравно, да нам је свима жао што он не заузима чврст и одлучан православни став по питању свејереси екуменизма у смислу потпуног прекидања општења са Светским екуменистичким православљем и жељом да се обрати некој од канонских Истински Православних Цркава у вези решавања његовог канонског статуса али то не значи да треба да га унапред одбацимо без вере да је код њега могућ преокрет и преумљење да од епископа Светског православља постане епископ Истинског Православља. За тако нешто треба сви да се молимо Богу и светоме оцу нашем Сави: Господе, молитвама светога Саве помози владици Артемију да се преуми и да постане Твој истински и верни слуга и делатник у славу светог Истинског Православља, а на посрамљење безбожним екуменистима, амин!
Ово је заиста једна добра анализа тренутног стања у којем се налази Владика Артемија и надам се да ће он ускоро схватити сву неодрживост овакве "еклисиологије" коју тренутно заступа. Вероватно ће му у томе помићи и предстојеће одлуке Синода и Сабора СПЦ.
Чини се да Артемијев покрет воде из сенке, људи као што је Симон Виловски за кога се не може баш гарантовати да није ДБ. Овде се само користи Артемијев ауторитет како би се исплела мража за све оне којима би долазак Папе могао отворити очи. Без обзира како нам је све кроз медије презентовано, морамо бити опрезни. Треба учити на искуству Руских катакомбника који су се константно борили да препознају лажне групације,мамце стваране од КГБ-а.
Долазак Папе у Србију је крупан догађај који се мора добро припремити обзиром да су Срби више него и један други народ на својој кожи осјетили његову "братску љубав". Зато не треба искључити могућност замарања народа вјерским "шакетањем" као некада, деведесетих националним, да би се на крају довео човјек који није имао ни држављанство Србије и чија су нам (не)дјела добро позната. Послије велике буре и отпора наступа затишје и апатија, моменат када се жртва више не брани, спушта гард попут измореног боксера. Сјетите се само оних громогласних шетњи улицама и националне еуфорије коју Вук провокатор вјешто каналише у погрешном правцу. Све је учесталија пропаганда да до историјског загрљаја мора да дође због опасности од ислама, вјешто игноришући чињеницу да је Јасеновац папски, не исламски. Када се Србин рвао са пола Азије Латини су и тада, иза леђа, на туђој несрећи покушавали градити своју срећу. Народ каже да кога су уједале змије, и гуштера се боји, па према томе нема мјеста ни за какве навијачке страсти и махања у празно. По дјелима њиховим познаћемо. Артемије се два пута састао са Руским амбасадором који за сигурно није анти-екумениста. Истински православни треба да гаси овај пожар у кући и све учесталије расправе између Синодалаца и Артемијеваца, а не падати у ватру.
Овај текст је изузетно добар и поучан јер указује на чињеницу да се одцјеђују комарци а гута камила, екуменска свејерес је у другом плану. Свјесно, или несвјесно, подижу се тензије, од тзв.бунтовника којима није ускраћен медијски простор ствара једна "тампон зона" према СИПЦ.
Једно је сигурно, Срби, као и Руси су баражном ватром духовно нападнут народ, најперфидније у нашој историји, а заклон је само Један, Једини, Нераздијељени. На том пројекту зауздавања душа раде читави тимови стручњака и психолога. Видјећемо, човјек снује, а Бог одлучује.
Задатак Артемијеваца је јасан ( мада тога многи нису свесни ) : створити лажну Истински Православну Цркву. О овоме медији већ говоре . Тиме би пометња била потпуна а многе душе изгубљене. Тако каже предање да ће у последња времена лукави пробати да превари и изабране, оне који се труде на своме спасњу.
То им дође као кад би Багзи оптужио Ђуру Мутавог да је криминалац, а за себе тврдио да је чист к'о суза...а сви знају около да оба пливају у истим г..Само што је мантијашки клан опаснији од земунског..а Артемије је далеко од мутавог.
На 'Фејсбуку' коментар размонашеног оца Антонија (Драгана)на односе између Артемија и СПЦ и осврт на стање у Грчкој.
''ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ Одговор Монаха Антонија
Хајде мало да се и ја позабавим сопственим речима које
је брат Петко мало запеткао. Класичан раскол у Цркви Божијој значи да је једна
страна Црква, а друга отпала. У Грчким
примерима раскола обе су стране остајале православне, са више или мање кривице
за настанак и продубљивање раздора. У нашем случају проекуменисти ће у глобалу
сносити одговорност за настанак ових смутњи у Цркви, али ни ми нећемо проћи без
одговорности. Другим речима, сматрам да су
још увек (докле ће не знам) обе
стране и Владика Артемије и Сабор остати православне. Од априла говорим једно те исто и не
видим разлога да се тек сад неко ко се досад с тиме слагао узрујава доследношћу
истога. Од априла говорим, хајде да свакодневно разобличавамо јерес екуменизма
као такву, а не да процењујемо ко се од
епископа колико у томе зглибио. Разобличавањем екуменизма сами собом ће се
разобличити екуменисти као јеретици.
Неко ће од побожних јавно разобличавати пројеретика,
неко неће ићи тамо где неко проповеда јерес, а ако се неко ненамерно задеси на
предавању јеретика грех је хришћанину да га не разобличи.
Али хајмо се "исповедници" сетити како се
екуменизам поред нас живих развијао 45 год.у СПЦ, ајмо се сетити и тога како
нам је сваки дан у који се нисмо опирали екуменизму бивао свима грех, ајмо се
присетити да су екуменисти допали до овога нивоа потпомогнути нашим срамним
неделањем. Све смо позаборављали па би сад вишегодишњу рану Цркве да излечимо
за један дан.
Основа свих ових речи је следећа, исповедајте сваки
дан православље пред лицем пројеретика све док цео народ (кога годинама медијски фарбају) не схвати јерес
њихову, а немојте пре времена бежати у шуму и копати ровове, већ покажимо
пожртвовану Истину пред свима, нека и непријатељ види нашу неућутљиву Истину са
незлобивошћу, па када врлине и мирољубље наше буде изазвало гоњење непријатеља
- тада је време, тада када сав народ схвати, јер Господ жели да се сви људи
спасу.
А овако, са овом новозилотском реториком само
спољашњег несмиреног цитирања светих Отаца, само ћемо пренети Грчки расколнички
синдром где ће се сви смућивати где има благодати а где
нема. Да смо проливали крв за Истину током свих ових проекуменских година целом
народу би данас било јасно шта је то екуменизам, а овако мој Петко Ви (душо) Божија - нећутите са верисповедањем, али још не
сеците, покушајмо да будемо бар мало "мудри као змије (али) и безазлени
као голубови".
Верујем да докле год и један православни буде седео на Сабору
епископа неће Господ узети благодат своју од народа нашега, тј. пролазиће благодат (не задржавајући се у њима) и кроз
оне који је одавно већ нису достојни - због необавештености народа. А када сав народ чује и сви се определе тада би било време за Црквено
народни Сабор побожних, за васкрсење Православља. Све у своје време, јер, ако ли је пре
времена, ма и добро дело испуниће се
погубног духа сујете, а овде се ради, не о добром
делу, већ о самој Цркви Христовој - а не
човечијој. ''
Толико од њега....
На 'Фејсбуку' коментар размонашеног оца Антонија (Драгана)на односе између Артемија и СПЦ и осврт на стање у Грчкој.
''ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА-ВЛАДИКА АРТЕМИЈЕ Одговор Монаха Антонија
Хајде мало да се и ја позабавим сопственим речима које
је брат Петко мало запеткао. Класичан раскол у Цркви Божијој значи да је једна
страна Црква, а друга отпала. У Грчким
примерима раскола обе су стране остајале православне, са више или мање кривице
за настанак и продубљивање раздора. У нашем случају проекуменисти ће у глобалу
сносити одговорност за настанак ових смутњи у Цркви, али ни ми нећемо проћи без
одговорности. Другим речима, сматрам да су
још увек (докле ће не знам) обе
стране и Владика Артемије и Сабор остати православне. Од априла говорим једно те исто и не
видим разлога да се тек сад неко ко се досад с тиме слагао узрујава доследношћу
истога. Од априла говорим, хајде да свакодневно разобличавамо јерес екуменизма
као такву, а не да процењујемо ко се од
епископа колико у томе зглибио. Разобличавањем екуменизма сами собом ће се
разобличити екуменисти као јеретици.
Неко ће од побожних јавно разобличавати пројеретика,
неко неће ићи тамо где неко проповеда јерес, а ако се неко ненамерно задеси на
предавању јеретика грех је хришћанину да га не разобличи.
Али хајмо се "исповедници" сетити како се
екуменизам поред нас живих развијао 45 год.у СПЦ, ајмо се сетити и тога како
нам је сваки дан у који се нисмо опирали екуменизму бивао свима грех, ајмо се
присетити да су екуменисти допали до овога нивоа потпомогнути нашим срамним
неделањем. Све смо позаборављали па би сад вишегодишњу рану Цркве да излечимо
за један дан.
Основа свих ових речи је следећа, исповедајте сваки
дан православље пред лицем пројеретика све док цео народ (кога годинама медијски фарбају) не схвати јерес
њихову, а немојте пре времена бежати у шуму и копати ровове, већ покажимо
пожртвовану Истину пред свима, нека и непријатељ види нашу неућутљиву Истину са
незлобивошћу, па када врлине и мирољубље наше буде изазвало гоњење непријатеља
- тада је време, тада када сав народ схвати, јер Господ жели да се сви људи
спасу.
А овако, са овом новозилотском реториком само
спољашњег несмиреног цитирања светих Отаца, само ћемо пренети Грчки расколнички
синдром где ће се сви смућивати где има благодати а где
нема. Да смо проливали крв за Истину током свих ових проекуменских година целом
народу би данас било јасно шта је то екуменизам, а овако мој Петко Ви (душо) Божија - нећутите са верисповедањем, али још не
сеците, покушајмо да будемо бар мало "мудри као змије (али) и безазлени
као голубови".
Верујем да докле год и један православни буде седео на Сабору
епископа неће Господ узети благодат своју од народа нашега, тј. пролазиће благодат (не задржавајући се у њима) и кроз
оне који је одавно већ нису достојни - због необавештености народа. А када сав народ чује и сви се определе тада би било време за Црквено
народни Сабор побожних, за васкрсење Православља. Све у своје време, јер, ако ли је пре
времена, ма и добро дело испуниће се
погубног духа сујете, а овде се ради, не о добром
делу, већ о самој Цркви Христовој - а не
човечијој. ''
Толико од њега....
Ово на ФБ тврди о. Антоније: "У Грчким примерима раскола обе су стране остајале православне, са више или мање кривице за настанак и продубљивање раздора."
По којим критеријумима он ово закључује? Старокалендарци не признају новокалендарске расколнике (са којима су и СПЦ патријаршија и СПЦ Артемије у општењу), а ни новокалендарци не признају старокалендарце.
Постоје само лажни старокалендарци - Кипријановци који признају новокалендарце али ни саме њих новокалендарци не признају.
Узгред, у овом тексту се појављује и нова фраза: "новозилотско"? Атанасије Јефтић је користио израз "псеудозилоти", а ево видимо да Артемијевци почињу да опонашају Јефтића у дискредитовању Истинског Православља само из њихове негативне перспективе. Све у свему они и раде на истој фреквенцији Светског православља јер су по о. Антонију православни и једни и други, и екуемнисти и антиекуменисти, тј. они који су лишили епископства вл. Артемија као и сам вл. Артемије...
ИСТИНА ЈЕ САМО ЈЕДНА - ГОСПОД НАШ ИСУС ХРИСТОС, а не Артемије, Јанко, Марко...
Друго, Антонију се очигледно не иде у шуму, љепше му је да се шврћка по Прес-центрима.
Треће, како то да "без зрна барута" напустисте Светиње и предадоше екуменистима, па сад кукају ко Калимеро: "То је неправда, то је неправда!"Шта би рекао Антоније за витезове Православне вјере и пет година опкољеном манастиру на Светој гори?
Докле тако, гдје су анти-екуменстичке богословске школе за младост што долази, или мислите да ћете живљети орлова вијека? Мутни су.
То је та ужасна теологија '' У РАСКОЛУ ... ОБЕ СТРАНЕ ОСТАЛЕ ПРАВОСЛАВНЕ...'' о чему даље да се прича и како се од њих може очекивати било који здрав покрет, ово је само анестезирање народа и припрема за кипријанизам- АРТЕМИЈАЗАМ.
А где су у свему овоме сви они храбри борци изнутра: Симеон рукумијски, Никанор банатски, Вењамин овчаркабларски, Владо Димитријевић, Миодраг Петровић и остали?
Што се нико не одважи па не крене барем за Артемијем ако немају снаге и бистрине ума за истинско православље?
Страх их је да не остану без зграда и посла и да их јавност етикетира као расколнике и секташе?
Sasvim sam zadovoljan sa postupkom Vladike Artemija i potpuno ubedjen da u SPC ne postoji raskol koje ga je, navodno izazvao vladika Artemije. Postoji borba, unutrasnji sukobi i slicno ali ne i raskol koji bi mnogi da imaju u Crkvi. Raskol je opasnost to je odstupanje od Bozijeg ucenja ali vladika Artemije ne istupa protiv Boga ili protiv Crkve Hristove. Ja cu se pridruziti Vladici Artemiju i ovoga puta u njegovoj borbi za ocuvanje nase svete vere pravoslavne kao i nase Crkve srbske stoletne-stare nase Crkve. Oni koji tvrde da SPC vise ne postoji to su samo brojne zmijske sare koje napadaju Crkvu Hrista. Ima jos blagodeti Duha Svetoga u nasoj Crkvi iako ima mnogo odstupnistva i mnogi cine bezakonje ali Crkva to je Bogo-covek i nasi svi sveti do sada nasa nebeska Crkva i mi na Zemlji koji smo poslusni Hristu. Sa "stitom ili na njemu" i ja cu da postupim tako jer je zatrubila truba da se ide u boj za Hrista i za narod verni.
Молим да ми неко објасни која је разлика, и да ли је има између расчињења Вл. Дамаскина и Артемија? Дамаскин је касније пришао Грчким старокалендарцима.
Брате Ристо, хвала на изношењу твог искреног става али мислимо да твоје тврдње нису у сагласности са православним погледеом на наведене проблеме. Прво и пре свега хтео то неко или не у СПЦ је настао озбиљан раскол. Један од СПЦ епископа се одвојио (оправдано или не, нема везе) од Сабора епископа СПЦ и Сабор епископа СПЦ га је лишио епископског чина. Овај акт Сабора епископа СПЦ су признале све помесне православне цркве Светског, официјелног православља и то је непобитна чињеница!
Треба знати да постоји разлика између јереси и раскола иако им је основа иста – отпадање од Тела Цркве! Јеретици отпадају од Цркве због свог зловерног учења – јереси, а расколници отпадају од Цркве својим одвајањем од Саборне Цркве, тј. благодатне саборности због неких интерних неспоразума или не слагања. Постоји, наравно и трећа варијанта ткз. „позитивног раскола“ када су зловерни јеретици у великој већини (Псеудосаборност) и када се мали број православних одваја од њих (прекида општење са јеретицима) како би сачувао веру чистом и неокрњеном. Тада тај мали број православних чини Саборну православну Цркву, а јеретичко мноштво од Ње отпада у адски бездан свог зловерја. У случају епископа Артемија овог трећег нема јер он и даље признаје и препознаје Београдску патријаршију (као и васцелу породицу званичних помесних цркава Светског екуменистичког православља на челу са Цариградском патријаршијом) као Православну Саборну и Апостолску канонску цркву од које није одступила Божанска благодат.
Анализирајте сами (хладне главе и непристрасно) под коју од ове три наведене категорије потпада владика Артемије? При анализи се држите следеће три тачке:
1. Владика Артемије иако од раније познат као противник екуменизма није навео као глави и најважнији разлог свог одвајања од Београдске патријаршије, њено дугогодишње пребивање у јереси екуменизма (у теорији и пракси).
2. Самим тим, пошто је није препознао као јеретичку није прогласио ни за безблагодатну – цркву од које се одвојио, те на тај начин потврђује свој статус класичног раскола, тј. одвајања од (по њему) благодатне спасоносне цркве и оснивања (у односу на СПЦ) свог безаконог зборишта – парасинагоге.
3. Веома важна ставка је и та да он није у расколу само са својим личним непријатељима владикама СПЦ: Радовићем, Јефтићем, Буловићем... него и са целим Сабором епископа међу којима су и његови истомишљеници Никанор, Јефрем и Георгије који су, између осталог, ставили своју сагласност на његово лишавање епископског чина(!?!). Поред овога он је у расколу и са целим Званичним православљем, са свим помесним црквама, са свим патријаршијама и древним апостолским престолима, док у исто време он сам њих сматра „Једном Светом Саборном и Апостолском Црквом“. Та црква њега препознаје као расколника, бившег епископа сада само монаха Артемија који не само да нема епископску благодат него ни свештеничку, као ни клирици који га следе.
Дакле, брате Ристо расудите сами каквој цркви и каквом епископу ви предајете своју душу? Ако признајете Светско православље (Јерусалимска, Руска, Цариградска патријаршија...) за Цркву Христову онда ступањем у општење са (по њима) монахом Артемијем постајете у односу на њу безблагодатни расколник. Ипак, постоји још нешто горе, а то је убеђење да је владика Артемије тренутно једини епископа „Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве“ и да су све цркве у расколу са њим.
Потпуно је друга ситуација у Истинском Православљу које је прекинуло општење са екуменистичким црквама Светског православља због две јереси: екуменизма, сергијанизма и новокалендарског раскола. Истинско Православље прогласило је екуменисте безблагодатним и предало јерес екуменизма и његове следбенике АНАТЕМИ!
Одговор Анонимној особи по питању рашчињења два СПЦ епиоскопа: Дамаскина и Артемија:
Суштинске разлике између ова два случаја не постоје. Није нам познато којој групи Грчких старокалендараца је пришао владика Дамаскин. Претпостављамо Кипријановцима (прочитајте на нашем блогу ко су Кипријановци) али и као такав он је неактиван, фактички не постојећи епископ који се бави неком виртуелном борбом за веру преко свог сајта "Новинар - Де".
Њихове еклисиолошке позиције су до крајњих граница нејасне и конфузне. Рашчињени од СПЦ они је и пре и после тога признају као канонску благодатну Цркву, а у исто време се претстављају као епископи и чак чинодејствују?!?
Владика Артемије је у томе отишао и чак и даље изјављујући да је СПЦ у расколу са њим?!?
Веома неозбиљно и жалосно.
Званично саопштење СПЦ 16. XII 2010.:
...Свети Архијерејски Синод сматра својом дужношћу да обавести јавност да је оваквим својим понашањем бивши Епископ рашко-призренски Артемије не само ступио на пут раскола него је дословце створио своју секту, секту артемијеваца, први пут такве врсте у историји Српске Цркве. Не губећи наду и призивајући именованог на покајање, Свети Синод одговорно скреће пажњу свему свештенству, монаштву и верном народу наше Светосавске Цркве да "Литургија" бившег епископа и његових присталица, свих лишених чина као и он, није Литургија, њихово "Причешће" није свето Причешће, њихове "Tајне" нису Свете Тајне Цркве Божје; да све што чине служи на духовну пропаст како њима тако и онима који их следе и учествују на њиховим сабрањима и богослужењима. Тврдећи да Богу службу чине, они уствари под видом одбране Православља разарају јединство Цркве Христове, одвајајући се на секташки начин од њене живе, спасоносне Заједнице и лишавајући себе и друге вечног спасења. Зато, сви они који им лаковерно следују - нека добро размисле о томе коме и чему следују, одвајајући се од Цркве Христове и навлачећи на себе и своју децу проклетство секташâ.
Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода
Na sajtu vlad. Artemija mogu se videti vrlo cudne izjave kao naprimer ova:
"Продуховљени ум Епископа Артемија... налази се као пандан овосветском умовању и ”празној превари” (Кол. 2, 8), којима се руководе Патријарх Иринеј и чланови Синода".
http://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/LitOdgoor4-_1.pdf
Vi sto pricate o ekumenizmu evo vam odgovora. Meni deluje prilicno dobro objasnjeno.
Постави коментар