 |
| јеромонах Акакије |
НЕКОЛИКО МИСЛИ О ИЗБОРУ
НОВОГ АРХИЕПИСКОПА ГРЧКЕ
ИСТИНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Којим правцем ће тећи ток Грчке ИПЦ са њеним новим поглаваром Архиепископом Калиником можемо само да нагађамо. Иако Првојерарх нема аутократску власт као први међу једнакима, он свакако има доста велики утицај на курс којим се креће лађа једне помесне Цркве.
Нови Првојерарх је познат као акриволог са доста израженим цртама матејевске искључивости. Због тога је доста пута, као опозиција званичном курсу кога се држао његов приснопамјатни претходник, улазио у сукоб и са самим Синодом.
Нови Првојерарх је познат као акриволог са доста израженим цртама матејевске искључивости. Због тога је доста пута, као опозиција званичном курсу кога се држао његов приснопамјатни претходник, улазио у сукоб и са самим Синодом.
Иако је око њега окупљена неколицина клирика и монаха словенског порекла према којима показује пажњу и љубав, он није познат по словенофилству у смислу равноправног саживљења Грчке са неком од словенских Цркава, него више "словенофилству" потчињења Грцима.
Све ове сумње потврдиле су се његовим не тако давним чврстим негативним ставом по питању улажењу Грчке ИПЦ у општење са Руском.
Руски Истински Православни Архијереји придржавају се икономије при примању особа, које се налазе изван Цркве, у Цркву као вековне праксе Руске помесне Цркве.
Архиепископ Калиник једноставно одбацује такав њихов смирени став на који имају право као равноправна Помесна Црква и поставља им услове који прост, частан и благословен чин уласка у општење двеју равноправних помесних православних Цркава срозава на некакво присаједињење (потчињење) Руса, Грцима који би Грке, на такав начин поставио судијама над својом равноправном Црквом – сестром. Као да се заборавља да су у ранијим вековима са истим тим различитостима живели у заједници, миру и љубави па чак и то да су од истих њих примили своје Апостолско прејемство и данашњу каноничност.
Ако такав искључив и ускогруд Калиников став постане званични курс целе Грчке ИПЦ - такво стање засигурно неће бити Богоугодно и нанеће, већ ионако изранављаном, Истинском Православљу несагледиве и веома штетне последице. Изолационизам и етнофилистичка надменост заогрнута плаштом акривологије довешће саму Грчку ИПЦ до нових ћорсокака од којих да је Господ милостиво сачува.
Неко је новонасталу ситуацију поводом новоизабраног Првојерарха у Грчкој ИПЦ и чињенице да је он изабран убедљивом већином гласова прокоментарисао као самоубиство саме Грчке ИПЦ. Да ли је ово заиста тако оставимо времену да нам покаже.
Други, опет гледају на све то са великим оптимизмом надајући се промени и преумљењу Владике Калиника по принципу - "Свако ко је у опозицији критикује и осуђује поступке власти али када сам дође на власти принуђен је да ради оно са чим се као опозиционар није слагао".
Дај Боже да то тако заиста и буде!
Избором владике Калиника као новог првојерарха Јеладске ИПЦ њена јерархија је показала да изабира пут матејевског самоправедног изолационизма и да полако, можда и нехотице, саборно усваја став којега се некадашњи митрополит Коринтски, а сада већ првојерарх, чврсто држао и држи, чак по цену раскола са осталим архијерејима – непријатељски став према Руској ИПЦ, од које је безусловно захтевао да погази своје вековно право аутокефалности и помесности, тј. самосталности одлучивања и расуђивања по разним црквеним питањима и да једноставно заборави своју вековну праксу и одлуке Сабора Руских Архијереја њихових претходника и да прими Грчки ум и Грчку праксу. По њему Руски Архијереји треба да се препусте апсолутном ауторитету Грчке Архиепископије иако је Руска Црква уживала већа црквена права у односу на Грчку Архиепископију будући да је вековима у назад била једна од највећих и најутицајнијих патријаршија васцелог православног света. Такве веома негативне тенденције преузимања на себе црквеног ауторитета васељенских размера, сличног ономе са Фанара, алармантно попримају обрисе етнофилетистичког црквеног империјализма. Време ће ускоро показати да ли је актуелна јерархија Грчке ИПЦ на висини свог Богомданог задатка и да ли ће одолети том искушењу. Јер првобитно замрзавање дијалога за јединство двеју Помесних Истински Православних Цркава, и то баш због горе наведеног разлога, било је плод противљења једног јединог грчког Архијереја – господина Калиника. И после само неколико месеци баш тај један – једини епископ долази убедљивом већином гласова за кормилара Грчке ИПЦ. Тешко је поверовати да ће сада Грчка ИПЦ смоћи снаге да тражи опроштај од браће у Христу Руских Архијереја и да без постављања неразумних и чак увредљивих ултиматума уђе са њима у пуну евхаристиску заједницу.
Обећавајућа и дуго очекивана зора јединства Истински Православних, смрћу приснопамјатног Првојераха Грчке ИПЦ Хризостома II и избором новог – Калиника, зашла је у сутон пре него што је и један радосни, оштар и блистави зрак пресекао таму раздељености, самодовољности и изолационизма Истински Православних. Руска ИПЦ под вођством господина Тихона Архиепископа Омског и Сибирског тај зрак носи у себи и по свему судећи све више постаје светионик Истинског Православља у васцелом свету сличан ономе из времена Првојерарха Руске Заграничне Цркве светитеља Филарета када је од стране РЗЦ пружена рука пријатељства, разумевања и помоћи, безусловно и са поштовањем истој овој Грчкој Цркви.
Обећавајућа и дуго очекивана зора јединства Истински Православних, смрћу приснопамјатног Првојераха Грчке ИПЦ Хризостома II и избором новог – Калиника, зашла је у сутон пре него што је и један радосни, оштар и блистави зрак пресекао таму раздељености, самодовољности и изолационизма Истински Православних. Руска ИПЦ под вођством господина Тихона Архиепископа Омског и Сибирског тај зрак носи у себи и по свему судећи све више постаје светионик Истинског Православља у васцелом свету сличан ономе из времена Првојерарха Руске Заграничне Цркве светитеља Филарета када је од стране РЗЦ пружена рука пријатељства, разумевања и помоћи, безусловно и са поштовањем истој овој Грчкој Цркви.
30 коментара:
ПОМАЖЕ БОГ!
ДА ЛИ ЋЕ СЕ "ПРОРОЧКИ КОМЕНТАР" О.АКАКИЈА ИСПУНИТИ ИЛИ НЕ ,ОСТАЈЕ НАМ ДА ВИДИМО.КОМЕНТАР ЈЕ ПОТКРЕПЉЕН ОБИЉЕМ ЧИЊЕНИЦА И НЕ МОЖЕ СЕ НИШТА РЕЋИ ДА НИЈЕ ТАКО.
ИСКРЕНО СЕ НАДАМ ДА СЕ ОВАКАВ "СЦЕНАРИО" ИПАК НЕЋЕ ДЕСИТИ,А ОПЕТ СА ДРУГЕ СТРАНЕ НЕ СМЕМО НИКАДА ДА ЗАБОРАВЉАМО ДА СЕ СВЕ ДЕШАВА ПО БОЖИЈОЈ ВОЉИ И ДОПУШТЕЊУ,И ДА НАМ НИЈЕ ДАТО ДА ИСПИТУЈЕМО НЕПРОНИЦЉИВЕ БОЖИЈЕ ПЛАНОВЕ ЗА СПАСЕЊЕ ЉУДСКИХ ДУША.
СА ДРУГЕ СТРАНЕ,МОЈЕ МИШЉЕЊЕ ЈЕ, ДА БИ СИПЦ МОРАЛА И ТРЕБАЛА ДА ОБЈЕКТИВНО,НЕПРИСТРАСНО И "ХЛАДНЕ ГЛАВЕ" САГЛЕДА СИТУАЦИЈУ И ДА ОДЛУЧИ ШТА ЈЕ НАЈБОЉЕ ЗА ЊУ.ЧИЊЕНИЦА ЈЕ ДА И ПОРЕД ТОГА ШТО СЕ СИПЦ ТРЕНУТНО НАЛАЗИ ПОД "ОМОФОРОМ ГОХ" И НА ЧЕМУ СМО ИМ НЕИЗМЕРНО ЗАХВАЛНИ,ИПАК НЕ ЗАБОРАВИМО ДА МИ КАО СРПСКА ЦРКВА НИКАДА НИСМО ИЗГУБИЛИ АУТОКЕФАЛНОСТ И ИМАМО ПРАВО ДА ОДЛУЧУЈЕМО О ТОМЕ "С` КИМ ДАЉЕ"...
ОПРОСТИТЕ НА МОМ "ГЛАСНОМ" РАЗМИШЉАЊУ...
ГРЕШНИ Д.Р.
А шта ће да ради СИПЦ,ако се ово све наставе грци да раде да одбијају сједињење са РИПЦ?
Надам се оче да нећете бити у праву. То би верујем и код мене и код Вас изазвало само радост срца. Помолимо се да се деси чудо.
Pomaze Bog.
Cini se da ovaj tekst nije nista drugo do priprema vernika na istupanje iz Crkve tj. sizme jer kako objasniti evharistijsku zajednicu sa onima van Crkve i proglasavanja sebe za Crkvu iako smo pod episkopstvom GOH-a i nastali kao parohija? Nadajmo se da je to pogresan utisak i da ce autor teksta sa svojim pristalicama da progleda i s pokajanjem vrati na PRAVI PUT!
Gospod neka je na pomoci svima nama
Канони су јасни: они који су изван Цркве се примају кроз покајање, само у случају ако су претходно већ били миропомазани у Цркви Христовој! Остали се морају примати кроз миропомазање а јеретици и са поновним крштењем (једино ако им се призна правилна форма, по икономији).
Дакле, оче Акакије: дебело грешиш!...
Па, Ви сте миропомазали поново оца Нила кад је дошао код вас у Цркву иако је то канонски недопустиво! Срећа у несрећи је та што ваша Црква није Црква Христова.
Срећа наша што православље надилази сваки људски па чак и матејевски ум и уклања се од празних мудровања.
Како изгледа, међу српским зилотима продубљује се јаз између две струје: једна сматра да је Српска Истински Православна Црква самостална, али пошто тренутно нема архијереја налази се под омофором грчких старокалендараца; друга је мишљења да Српска Истински Православна Црква и не постоји, него постоје само поједине парохије у Србији које се се налазе у саставу Грчке Старокалендарске Цркве.
Прва струја се бави сизифовим послом тражења путева за уједињавање и зближавање помесних истински православних цркава Србије, Грчке и Русије, што би и требало да буде својствено православнима, док друга ситничаво тражи разлоге за одвајање и самоизолацију истински-православних, што је тако својствено секташком менталитету и, ако ћемо право, одувек је представљало главну ману свих зилота, ма коме народу припадали.
Руска Загранична Црква је кроз читав двадесети век била лучоноша Истинског Православља јер се мудро држала средњег пута: ни крајност екуменизма и сергијанства, ни крајност фанатизма и секташтва. Зато је она могла да као браћу у Христу прихвата и подржава оне малобројне истински православне у официјелним цркавама, пут нпр. оца Јустина Поповића, али и да преда апостолско прејемство грчким старокалендарцима и тако им удахне живот онда када је запретила опасност да ће се њихова Црква без пуноће Светих Тајни једноставно угасити.
Само тај пут – царски, средњи пут – може бити пут (истински) православних.
А остало су странпутице екуменистичког модернизма или секташког фанатизма – сасвим свеједно.
Један од великих,заиста великих проблема истински православних је та површност у вери што сигурно води до губитка свести о томе да је Саборност и јединство Цркве обавеза. Зато се произносе на службама молитве за јединство свих светих Цркви, Мислимо о томе!
Ово размишљање о. Акакија је доста узбуркало ИПХ јавност широм света. Палета реаговања је широка. Најдобронамернији замерају о. Акакију што је свој протест објавио јавно, а није га упутио св. Синоду Грчке ИПЦ. Други га огорчено оптужују да припрема раскол, да је словенски шовиниста и да хоће да се славољубиво дочепа епископства, уз то прижељкујући и његово рашчињење. Док га трећи одушевљено подржавају у његовим погледима.
Став који је изнео о. Акакије у својим размишљањима свакако није неутралан како би га могли сви различитомислећи подржати. Уследиле су природне и очекиване поларизоване реакције - негативне и позитивне.
Јеромонах Акакије је већ деценију ипо свештенослужитељ који се бори за обнову Српског (истинског) Православља. Исто толико времена сарађује са епископима Грчке ИПЦ апелујући на неправилности односа Грчке сестринске ИПЦ (тачније Владике Калиника као надлежног епископа за Србију)ка њеној удови сестри - Српској ИПЦ. Све ово је још више кулминирало када је дугоочекивано сједињење Руске и Грчке ИПЦ спречено од стране Владике Калиника који је уз то изабран за новог поглавара Грчке ИПЦ и коме је мимо свих очекивања остављена надлежност за Србију.
Значи, та његова борба траје дуги низ година. Стога, овакав иступ о. Акакија није непромишљен и брзоплет, него је природна реакција на дугогодишње трпељиво и смирено куцање на врата без одговора - крик вапијућег у пустињи!
Редакција блога СИП не може да да одговор шта ће СИПЦ да ради у различитим ситуацијама. Као што знате наш блог није званични сајт СИПЦ те као такав не може да даје изјаве у име целе СИПЦ. Било какве акције по томе питању могу бити покренуте само од стране појединаца или група.
Друго, захваљујући Владики Калинику и његовој делатности као надлежном епископу за Србију СИПЦ је децентрализована и деорганизована. Свака парохија и манастир су сами за себе и не постоји ни једно управно тело које би могло да се бави организацијом црквеног живота и решавању текућих проблема у СИПЦ.
Мислим да је данас нама једини са сигурношћу познати наследник РЗЦ уствари РИПЦ. Која колико сам у току нема у опцији позицију у каквој је био О.Јустин. Једноставно за кристализацију оваквог става је било потребно време а он своје основе има у анатеми екуменизма и исповедништву Светог филарета Филаделфискигкојиског. То је био званични курс РЗЦ, због кога она заузима тако крупну улогу у историји и који је тек у РИПЦ потпуно заживео кроз праксу. Тако да не стоји тврдња да средњи пут оставља могућност борбе из нутра. О томе нам лепо сведочи књига Анђео Филаделфиске Цркве где је јасно осликан напор Св филарета за успостављањем праксе коју данас управо има РИПЦ по питању општења са јеретицима. Сви знамо став по том питању и осталих великана РЗЦ крунисаном у осуди екуменизма и јасном подршком Грчким старокалендарцима.
Pomaze Bog
Kaoko vidimo Scrkva postoji ali je ona na zalost na stranputici, tj duboko ogrezla u svejeres ekumenizma.Treba se moliti Gospodu da nekom od vladika SC otvori oci i uputi ga na pravi put, da se odrekne bezakonja koje cine sada i da nastavi putem nasih slavnih predaka.
Sto se tice IPH u Srbiji, hteli mi to priznati ili ne mi smo parohija GOH-a koju savinjava veliki broj Srba. Ja ne vidim sta je toliko strasno sto smo parohija GOH-a jer smo tako i poceli ali kad se pojavili neki ljudi sa drugim interesima to je postalo problem ne vidim uopste kako mozemo drugacije i da se prozivamo kad nam je kolevka GOH? Sve najbolje od Gospoda
Јединствени СПЦ епископ који је близу корака да прекине општење са Београдском патријаршијом је Вл. Артемије. Но, он нажалост не иде путем Истинског Православља него неке бесмислене опозиције Београдској патријаршији. То је јасно из тога што он и даље сарађује чак и са Грчким новокалендарцима.
Што се тиче СИПЦ она никада није била сматрана од нас Срба Грчком парохијом нити епархијом. Такви ставови су покренути од стране неколико наших верника који се окупљају око о. Атанасија и парохије св. краља Милутина из Смедерева. Чак и сам Вл. Калиник је више пута наглашавао да смо ми Српска ИПЦ. Ипак, у званичним публикацијама интернет сајта и црквеног џепног календара Грчке ИПЦ наши манастири, парохије и клирици сврстани су међу Грчке без икаквог наглашавања да смо ми чеда СИПЦ.
Што се тиче колевке, питамо се зашто се онда Грчка ИПЦ својевремено није прогласила епархијом Руске Заграничне Цркве пошто је од ње "рођена"?
Odgovor je jasan, Grci su imali ljude dostojne episkopata i kad su dobili episkope, mogli su da i dalje budu Crkva. Mi na zalost nemamo takvih medju nama a vera nasa i dela nasa ce Gospodu da pokazu kada cemo biti ako uopste budemo dostojni episkopa Srbina. A to da niko od nas nijesmatrao da smo parohija - eparhija Grcke, mislim da nije tacno jer podela na Atanasijevce i Akakijevce i smatranje nas za autokefalnu Crkvu je pocelo u vreme kada su monahinje iz Stjenika pristupile nama, bez da su nasi pastiri nasli resenje. umesto da mire i resavaju podele oni su doprinosili jos vecim podelama. Sto se tice vl. Artemija, zna se da je i on na pogresnom putu ali ako se malo jace pomolimo Gospodu i prevazidjemo te podele kao i pokazemo poslusnost prema svom ariepiskpou, Gospod ce se verujem smilovati na nas. Al trazi puno od nas, da pokazemo medjusobnu ljubav, da uvidimo svoje greske i grehe da se pokajemo da ne pokazujemo gnev i mrznju prema neistomisljenicima a sto je najvaznije ne ciniti nista bez blagoslova vladike, ne stavljati vladiku pred svrsen cin i iznudjavati blagoslov, vec traziti blagoslov za sve sto se namisli uraditi.
Sve najbolj od Gospoda
Одговор анонимној особи:
Кажете,
"Odgovor je jasan, Grci su imali ljude dostojne episkopata i kad su dobili episkope, mogli su da i dalje budu Crkva."
Да ли сте упознати како су Грци добили од "некрштених" Руса епископат?
Да ли знате да су били доста дуго одбијани, а на крају су дошли до епископата на неканонски начин. Та неканоничност им је после скоро једне деценије од стране истих тих "некрштених" Руса исправљена. После тога је уследила серија подела међу тим, како их ви непотребно величате, "достојним епископима".
Узгред, сам владика Калиник је рукоположен у епископа у тренутку једне од многобројних подела.
Изгледа да анонимна особа не познаје историју "своје Грчке Цркве",не само да су Грци пошто пото хтели Епископа па су их добили на безакон нечин од "некрштаних Руса" него им није сметало што је један од учесника у њиховој хиротонији био новокалендарац који се по икономији налазио у синоду РПЦЗ али је имао новокалендарску паству на чије преобрачење се чекало.И сам Архиепископ Калиник са седам других Епископа рукоположен је преко ноћи без знања Архиепископа Авксентија и остатка синода.Тако да је блажемопочивши Архиепископ Хризостом са још три епископа,дуго чекао да се канонски статус реши да би стао на чело ГОХА.
Кто знает есть ли апостолское приемство в РИПЦ?
Тот кто знает архиепископа Калиника лично, знает, что написано о. Акакия неверно.
Архиепископ Калиник не делит людей на греки и негреки.
Сам о. Акакий понимает что если не хотел стат епископом, у него не были бы никакие возрожения против архиепископа.
Как сказал сам архиепископ на празнование св. Архистратизы:
"Православний икуменизам (вселенност) это когда не имеет значение националност человека. Здесь есть свещенники грузыны, французы, болгары, но все мы православные."
Бог да вразумит о. Акакия и меня.
Руски брате,
РИПЦ има несумњиво Апостолско прејемство – исто оно које има и Грчка ИПЦ, с тим што су Грци својим расколима све доста закомпликовали.
А негирање власти Руске Помесне Цркве да чини икономију по питању крштења као проблема из којега се изводи закључак о њиховој неканоничности, доводи у питање и сам извор Грчког Апостолског Прејемства јер се и РЗЦ држала такве икономије.
На речи је Владика Калиник увек био и остао слаткоречив, а на делу...
Јеромонах Акакије се бори за Српску ИПЦ којој је Владика Калиник као дугогодишњи надлежни епископ за Србију нанео велике штете. Није једини о. Акакије који се противи његовим ставовима и делатностима. Његов не тако давни негативан став према браћи Русима доказује његове погледе о односу Грчке Цркве према другим Помесним Црквама.
Ако сте ви заиста руски православни човек, шта поред ваше рођене РИПЦ ви тражите код Грка подилазећи им кроз осуде Руске Цркве? То је заиста страшно!
Ruski pravoslavni brate vl.Kalinik nas je duhovno pogrcijo,tako sto je doveo do podela, radvajanja i svadja u nasoj SIPC.Verovatno misli da je tako bolje za nas, ali neka zna da mu to nece proci kod SRBADIJE, a sto se tice hirotonije o.Akakija nedaj BOZE da on postane episkop na isti nacin kao vl.Kalinik. molim urednika da objavi komentar na cirilici posto ja nisam u mogucnosti.
Мне становится больно, когда смотрю на люди клеветящие архиепископа.
Есть ли более достойный среди епископов?
Что призойдет от того?
Кде сказано, что надо искать православных церквей и находиться в общении с ними?
Руски брате,
Клевета је једно, а изношење болних чињеница друго. Питаш да ли међу грчким Архијерејима има епископ који је више достојан од вл. Калиника? Па по чему је он достојнији од своје сабраће Архијереја? А што се тиче овога последњег најважнији догмат Цркве је Њена Саборност, зар стално на богослужењима не понављамо јектенију: "Још се молимо за јединство светих Божијих Цркава".
А не брига за сједењење раздвојених једноверних Цркава - сестара равна је најгорем секташтву! Замислимо само да су такав поглед на то имали и наши православни преци и да због ускогрудости и фанатизма (и етнофилитизма) разне помесне Цркве нису биле у јединству? Дефинитивно, то не може ни да се замисли!
Беѕ обѕира на раѕлике у мишљењима Владика Калиник је и даље наш Епископ. А епископ се не сме напуштати до год је православан па ма какав био. Тако да би напуштање нашег належног епископа био јако погрешан корак са ланчано несагледивим последицама. То никако себи не сме допустити неко ко стварно брине о пастви и народу. А кад ѕа нешто што ми желимо дође време Бог ће све уредити. Тако да овај текст гледам као на конструктивно критички а не као побуњенички. Што се тиче успостављеног општења са РИПЦ нисам чуо ѕа никакву негативну реакцију Владике па ми се чини да се он прећутно са тиме и слаже а да ѕбог твђих елемената једноставно тактиѕира. Не треба журити и брѕати.( мој утисак )
Почему отпала РПЗЦ?
Если они были более осторожние, не вошли бы в общение с Старостильном синодом Болгарии.
Они тоже говорили о братстве двух народов (русский и болгарский).
Они тоже болели для "единство православии".
Они тоже были славянами.
Это пример из современности.
А не из далекое прошлое (которое никогда не вернется).
Уже потом оказалось, что т. наз. "Старостильний синод Болгарии" это по суть киприаниты.
Надо спросить: думаете ли вы, что не допустите ту самую ошибку, которую совершили РПЗЦ?
Надо знать, что в Зарубежняя Церков были во истину святые люди.
И она отпала (как сказал тогда еп Григорий Граббе: "Страшно сказать, но мы попали под собственную анафему").
Бог да вразумит и вас и меня.
Мне очень жаль, что прежний мой коментар вы не пустили.
А то что писал прежний раз, знает кажды православний человек.
Епизода зближавања РЗЦ са Кипријаном преко Румунске старокалендарске Цркве била је тесно везана са протурањем на мала врата кипријановске еклисиологије коју су прогурали РЗЦ либерали. То је једноставно био само корак ка циљу уласка у општење са Светским православљем.
Није јасно зашто руски брат дату ситуацију пореди са могућношћу сједињења Грчке и Руске ИПЦ? Зар Грчка ИПЦ није много пута у својој историји падала и устајала? Зар су сви словени (како то мисли Владика Калиник) сумњиви по питању православља?
Заиста се питамо да ли је брат рус - рус или Понтијски грк?
Про себя говорить не хочу.
Могу только сказать, что я не грек.
(Исход 33:19).
Отрывок из письма Митр. Филарета Нью-Йоркского: «Хочу отметить еще вот что: Катакомбная Церковь в России относится с любовью и полным доверием к Церкви Зарубежной. Но одно катакомбникам непонятно — непонятно, почему наша Церковь, зная с несомненностью, что советская иерархия изменила Христу и носительницей благодати больше не является, однако же принимает клириков из советской церкви в сущем сане, не перерукополагая их, как уже имеющих благодать. Ведь благодать и клирики, и паства получают от иерархии — а если она изменила Истине и лишила себя благодати, то откуда же благодать у клириков? Так спрашивают катакомбники.
Ответ на это – прост. Церковь имеет власть в известных случаях применять принцип так называемой икономии – снисхождения. Еще Св. Василий Великий говорил, что нужно для того, чтобы не оттолкнуть от Церкви многих, иногда допускать снисхождение и не применять церковные правила со всей строгостью. Когда наша Церковь принимала католических клириков “в сущем сане”, не рукополагая их, она действовала по этому принципу. И Митрополит Антоний, разъясняя этот вопрос, указывал на то, что внешняя форма – преемственное рукоположение от апостольских времен – у католиков имеется, а утерянную католической церковью благодать присоединяемые получают от полноты благодати, присущей Православной Церкви, в момент своего присоединения. “Форма заполняется содержанием”, – говорит Владыка Антоний.
Точно таким же образом, принимая советское духовенство, мы применяем принцип икономии. И принимаем клириков из Москвы не как имеющих благодать, а как получивших ее в самом присоединении. Но признать церковь лукавнующих носительницей и хранительницей благодати мы, конечно, не можем. Ибо вне Православия благодати НЕТ, а советская церковь лишила себя благодати»
(СВ. МИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ /ВОЗНЕСЕНСКИЙ/, Письмо к иерею Виктору Потапову).
(Исход 33:19).
Отрывок из письма Митр. Филарета Нью-Йоркского: «Хочу отметить еще вот что: Катакомбная Церковь в России относится с любовью и полным доверием к Церкви Зарубежной. Но одно катакомбникам непонятно — непонятно, почему наша Церковь, зная с несомненностью, что советская иерархия изменила Христу и носительницей благодати больше не является, однако же принимает клириков из советской церкви в сущем сане, не перерукополагая их, как уже имеющих благодать. Ведь благодать и клирики, и паства получают от иерархии — а если она изменила Истине и лишила себя благодати, то откуда же благодать у клириков? Так спрашивают катакомбники.
Ответ на это – прост. Церковь имеет власть в известных случаях применять принцип так называемой икономии – снисхождения. Еще Св. Василий Великий говорил, что нужно для того, чтобы не оттолкнуть от Церкви многих, иногда допускать снисхождение и не применять церковные правила со всей строгостью. Когда наша Церковь принимала католических клириков “в сущем сане”, не рукополагая их, она действовала по этому принципу. И Митрополит Антоний, разъясняя этот вопрос, указывал на то, что внешняя форма – преемственное рукоположение от апостольских времен – у католиков имеется, а утерянную католической церковью благодать присоединяемые получают от полноты благодати, присущей Православной Церкви, в момент своего присоединения. “Форма заполняется содержанием”, – говорит Владыка Антоний.
Точно таким же образом, принимая советское духовенство, мы применяем принцип икономии. И принимаем клириков из Москвы не как имеющих благодать, а как получивших ее в самом присоединении. Но признать церковь лукавнующих носительницей и хранительницей благодати мы, конечно, не можем. Ибо вне Православия благодати НЕТ, а советская церковь лишила себя благодати»
(СВ. МИТРОПОЛИТ ФИЛАРЕТ /ВОЗНЕСЕНСКИЙ/, Письмо к иерею Виктору Потапову).
Мы полностью согласны с отцом Акакием в статье " Some Thoughts Concerning the Election of the New Archbishop of the Genuine Orthodox Church of Greece". Мы давно следим за событьямы вообще ИПЦ, прекрасно понимаем положение поместных церквей, но совесть не дает переходить в одну из ИПЦ, потому что истина одна,а истинно православных церквей много и они не стремятся к общению.Нас это очень смущает. Мы 1997-2002 в годах принадлежали HOCNA и покинули этот синод, с одной стороны потому,что синод оказался не каноничным,а с другой - причиной было то, что пишет отец Акакий. Какие меры действия Вы будете предпринимать? Какой выход из этой проблемы?Что Владыко Артемий собирается предпринимать интересно очень. Какого мнение Ваше? мон. Е.
Я не думаю, что истинноправославний экуменизм это что то хорошо.
Стремления к "воссоединения всех ветвей истинное православие" - это что то вроде болезнь.
Постави коментар