 |
| Владимир Мос |
Вести да је Синод официјалне Српске цркве забранио служење епископу Артемију, бившем архипастиру за Косово и Метохију, природно су дочекане са добродошлицом од стране Истинских Православних Хришћана. Владика Артемије је већ неколико година главни критичар екуменистичког, модерног курса којим плови официјална Српска црква. Недавно је био кажњен од стране јеретичке патријаршије тако што је уклоњен из своје епархије, Косова, где је пустио дубоко корење. Сад изгледа да је дошло до потпуног раскида са патријаршијом. Но, да ли је заиста тако?
Јерес екуменизма бесни већ скоро сто година, њену отпадничку природу препознали су многи, а Српска црква је члан крајње отпадничког Светског Савеза Цркава још од 1960. године. Ипак, само мали број антиекумениста је направио потпуни прелаз из јереси у Истинско Православље. Питање је: зашто?
Појављују се три главна разлога, или боље рећи изговора, за то што већина антиекумениста одбија да приступи Истинском Православљу. Први разлог је најочигледнији: прави и потпуни раскид са јереси увек доноси прогон, ако не физички онда психолошки. Увек је лакше „борити се изнутра“, уз већину у лажној цркви, него направити коначан прекид и из удобног окружења одједном се обрести на хладноћи, са малобројним зилотима. Ми не смемо заборавити да је Христос „пострадао изван града“ (Јев. 13.12) – и сви они који желе да Га прате морају да изађу „к Њему изван станишта“ (с. 13), даље од отпадника и јеретика. Страх од тога да се остане сам или скоро сам је сасвим разумљив, али мора му се одолети. Родитељи слепога нису исповедили истину „јер се бојаху Јудејаца, јер се Јудејци већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год Њега призна за Христа“ (Јн. 9.22). Они су били као они Јевреји којима је Господ рекао: “Како ви можете веровати кад примате славу један од другог, а славу која је од јединога Бога не тражите?“ (Јн. 5.44). Морамо се сетити речи Исуса сина Сирахова: “Бори се за истину до смрти и Господ Бог ће се борити за тебе“ (Сирах 4.28), и Давидових речи: „Не бојим се много хиљада народа што са свих страна наваљује на ме“ (Пс. 3.6).
На оне који нађу храбрости да раскину општење са „збором лукавих“ (21.16), долази друго искушење: наиме, да тврде да нису прекинули са лажном црквом која је изгубила Благодат Божију, него са истинском црквом која и даље има Благодат, али је само болесна у неким својим сегментима. На овај начин они штите себе од најоштријег прогона, јер не тврде за себе да су „Истинска Црква“, већ само покрет отпора против одређених јеретика унутар истинске цркве. Ипак, Свети Оци нас уче да су јеретици ван Истинске Цркве и осуђују оне који кажу да може бити Благодати међу јеретицима (Апостолски канони 45 и 46). Дакле, ако је екуменизам јерес, у ствари „свејерес“ – јерес над јересима – онда су они који га исповедају изван Истинске Цркве, и немају светотајинску Благодат. Они који одбацују ову јерес и прекидају општење са јеретицима, нису просто „покрет отпора“ или „ герилски покрет“ који наставља да признаје јеретике за „Мајку Цркву“, него су они – и једино они – Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква.
За оне који су прекинули општење са јеретицима и тврде да су јеретици изван Цркве и немају Благодат, треће искушење је: то што одбијају да се придруже исповедницима који су веру исповедили пре њих и већ оформили Истинску Православну Цркву. За ово могу постојати различити разлози. Можда су у прошлости осудили Истинску Православну Цркву, па се сада стиде да признају како су погрешили. Или желе да се организују самостално, независно, како се не би покоравали епископу кога не познају, или неће да признају да су и сами били ван Цркве док су се налазили у јеретичкој цркви… Који год да је разлог, одбијање да се ступи у Истинску Православну Цркву мора бити штетно за Истинско Православље у целини. Суштина је у томе да они који су се одвојили од јеретичке лажне цркве треба са се уједине међу собом.
Вратимо се сада ситуацији у Српској цркви. Нема сумње да је официјална Српска црква већ одавно у апостасији. Као што смо већ видели она припада отпадничком Светском Савезу Цркава већ скоро две генерације. Штавише, српски епископи никада нису направили никакав званичан протест против „супер-екуменистичких“ изјава лидера светског Православља. Никада нису протествовали против супер-екуменизма Генералне Скупштине Светског Савеза Цркава у Ванкуверу 1983, нису протествовали против Асизија 1986. године. Нису протествовали када је 1989. патријарх Партеније александријски назвао Мухамеда истинским апостолом Божијим, нити када је патријарх Алексеј московски признао Јудаизам 1991; нису протествовали против уније са монофизитима у Шамбезију 1992. Нису протествовали ни када се Светско Православље одрекло мисионарске делатности међу западним Хришћанима 1992, нити када је признало римокатолике као „друго плућно крило“ истог тела Цркве у Баламанду 1994. године. Не само да нису протествовали против ових ужасних поступака, него су потписали сваку изјаву која је у вези с тим стављена пред њих.
Тако у писму упућеном папи, датираном на 17. јануар 1992, патријарх Павле моли за „истински екуменистички дијалог између двеју сестринских Цркава“.[i] Опет, годину дана касније, он пише папи: „Ми се искрено радујемо што ће се ова заједничка молитва… са представницима других Хришћанских цркава и вероисповести у Европи, као и са представницима Ислама и осталих великих религија… десити баш у Асизију, родном месту праведног и истинитог слуге Божијег (светог Фрање). Његово духовно наслеђе и учење чине га апостолом смирење, покајања, мира и љубави. Он је саградио прави мост између Хришћана Запада и Истока. Можете бити сигурни, Ваша Светости, да смо овог дана, као и сваког другог дана дарованог нам од Бога, ми у јединству са вама у молитви за мир и спасење свих. Ово јесте тако, иако ја, доле потписани, на жалост, нисам у могућности да присуствујем лично и физички на прослави у Асизију. Молимо вас за услугу да примите нашу делегацију што је могуће пре, упркос огромном послу који имате и потешкоћама. Ова делегација има налог да сарађује са оним организацијама које сте ви изабрали да припреме наш сусрет са Вашом Светошћу. Ако Бог буде милостив, и наш сусрет се деси у блиској будућности, то ће бити први сусрет између Римског Папе и Српског Патријарха. Још једном се захваљујемо Вашој Светост на позиву, пажњи и љубави коју сте нам указали. Уверавамо вас да ћемо 9. и 10. јануара у Асизију, „једним устима и једним срцем“ уздигнути пред Престо Бога и Спаситеља, заједно са Вашом Светошћу и свим Епископима и верницима ваше Свете Цркве, искрене молитве за мир у целом свету и мир у Босни и Херцеговини“.[ii]
Само средином 90-тих година било је масовне реакције против екуменизма у Србији. Овај покрет предвођен владиком Артемијем, који је укључивао и 300 свештеника и монаха, писао је Српском Синоду: „Питамо се: колико ће дуго наш Свети Сабор епископа ћутати пред чињеницом да је један епископ СПЦ-а (епископ Бачки Иринеј Буловић) 1996. године организовао пријем Бечког кардинала у својој Саборној Цркви као да долази неко значајнији и од Српског Патријарха. Он га је увео у свети Олтар и дозволио му да целива свети Престо, током Литургије разменио је целив мира са истим кардиналом. Један други епископ (Лаврентије Шабачки) често узима учешће у заједничким молитвама са екуменистима, псеудо-хришћанима, паганима и секташима.
„Зар ми, Православни монаси, немамо право да питамо и захтевамо објашњење, који је последњи степен толеранције, због нашег спасења, јер ми не желимо да изгубимо душе вођени таквим владикама?
„Зато ми захтевамо званично објашњење о оправданости оваквог понашања које смо навели.
„Друго питање је: Да ли је било неопходно да се прими новац од ССЦ за нови Теолошки Факултет који се гради у Београду, тако да јеретици могу да предају своју јерес нашим студентима Богословије, док наши професори присиљавају студенте да узимају благослов од протестаната и слушају њихова предавања.“
Како било, патријарх Павле није реаговао, покрет није произвео никакве конкретне резултате, а српски архијереји су наставили, до данашњег дана, да се моле са јеретицима, нарочито са католицима. Тако је 2000. католички надбискуп загребачки служио мису у околини Новог Сада, на северу Србије, уз присуство локалног Православног владике, а одржана је и заједничка служба у Београду, за време Католичко – Православне конференције епископа, која је организована од стране Српске цркве.[iii] Српски епископи су тада изјавили: „ током ова три дана наш осећај братства у Христу је продубљен кроз заједничке молитве и рад“.[iv]
Сада, када је коначно епископ Артемије избачен из Српске цркве, ми Истински Православни Хришћани, поздрављамо његово дело и са надом гледамо у њега. Да ли ће он сад не само анатемисати екуменизам, него и екуменисте, нарочито Синод званичне Српске цркве? Да ли ће прогласити Српску официјалну цркву јеретичком и безблагодатном? Да ли ће успети да надвлада три искушења о којима сам писао и придружити се Истинској Православној Цркви?
До сада нисмо видели одговоре на ова питања. Мање од недељу дана је прошло од како му је наложена забрана свештенослужења, зато морамо бити стрпљиви и дати му време да одговори. Ипак, пре него га признамо као Истински Православног, мораће да одговори на ова питања у истински Православном духу. Није нам дозвољено да га признамо за епископа док се не покаже потпуно Православан на речи и делу. Иначе, ако он не одговори на ова питања, са жаљењем ћемо закључити да, док је Српска црква успешно решила свој проблем и утврдила се у злом јединству, Истинска Православна Црква није стекла новог победника.
Владимир Мос
Владимир Мос
9/22. новембар 2010.
[iii] [3] “Serbskaia Patriarkhia i Katolicheskaia Tserkov’: ‘V Sovmestnoj Molitve… My Stali Yeshcho Blizhe’” (The Serbian Patriarchate and the Catholic Church: ‘In Joint Prayer… We Became Still Closer), Vertograd-Inform, №№ 7-8 (64-65), July-August, 2000, pp. 18-19 (in Russian); Church News, vol. 23, № 7 (89), October, 2000, pp. 5-6.
[iv] [4] www.spc.org.yu/News/07/27-7-00_e5, the official website of the Serbian Orthodox Church.
15 коментара:
Врхунска анализа ситуације у којој се нашао вл. Артемије!
Нажалост, неки од следбеника владике Артемија (надамо се не сви) овакве наше текстове сматрају недобронамерним и нападачким.
Желимо да им дамо до знања да кроз овакве текстове покушавамо да им братски помогнемо, да им дамо смернице и путоказе. Текстови о. Стивена Алена и г. Владимира Моса су написани ексклузивно за наш блог за српску благочестиву јавност не би ли како помогли - како самоме владики Артемију тако и његовим следбеницима и симпатизерима да не скрену у ћорсокак потпуне неканоничности, бљутаве млакости кипријанизма или Диомидског секташтва.
Значи, побуде за објављивање оваквих текстова братски су искрене, добронамерне и покренуте жељом да им помогнемо у ономе што је најважније: да владика Артемије заиста постане православан и да почне да ПРАВО УПРАВЉА РЕЧЈУ ХРИСТОВЕ ИСТИНЕ!
Duhovni otac vl Artemija,ava Justin Popovic je rekao da je ekumenizam svejeres , SPC je u ekumenizmu decenijama , na osnovu ove dve cinjenice sledi zakljucak da je SPC u JERESI .!!! 1+1=2 Kako to da vl. Artemije nemoze da izvede ovakav jednostavan zakljucak.Logika istine,
Господин Владимир као и увек погађа суштину. Како да се надамо да ће владика Артемије направити прави потез кад он о овим јасним проблемима (ССЦ, екуменизам, јерес...) никада изравно не говори и зато му ја лично никад до краја немогу веровати, тек кад директно осуди суноврат СПЦ ми ћемо се искрено радовати, до тада чекамо...
Огнјен Нови Сад
Искрено се надамо да ће Владика Артемије исповедити Православну веру,да ће се одрећи Екуменистичке СПЦ Патријаршије и свих који су у општењу са њом,и да ће се придружити Истински Православној Цркви јер је то једини канонски пут.До тада остаје нам да се молимо и чекамо!
Помаже Бог!
Од момента од кад је звер екуменизма отворено показала своје зубе и зинула на епископа Артемија и цело православље,почео сам да се интересујем за учење истинске православне цркве.
Рашчињењем владике Артемија,сабор је показао да је са римским папом компромис и дијалог могућ и пожељан,као и да има инструменте обрачуна са свима који то не прихватају.
То доживљавам лично.То је атак и на моју малу цркву,која је већ дуго уграђена у СПЦ.
Да скратим увод,молим вас да ми неко од вас објасни везу ИСПЦ са Апостолском црквом,односно од момента одвајања осд новокалендараца па на даље.За мене је споран детаљ Апостолског прејемства.Ако добијем тај одговор,биће мимлакше да решим сопствене недоумице....
Много је истине у речима господина Моса. Сигурно је да сви ми, који се сматрамо, како он рече ,,покретом отпора унутар СПЦ,, чекамо одлуке владике Артемија. Није му лако, потребне су му наше молитве. Поред она три разлога која је господин Мос одлично описао постоји још један који , сигурно, додатно утиче на владику Артемија, али и на многе од нас који се рачунамо његовом подршком. Наиме, и свети ава Јустин, духовни отац владикин, који је имао храбрости да говори и сведочи Истину, није напуштао СПЦ, иако је то могао, сви то знамо. Можда би било добро да господин Мос каже нешто о томе. Свако добро од Господа жели вам Зоран Селаковић.
Апостолско Прејемство СИПЦ непостоји јер СИПЦ нема епископа, а свештенство је рукоположено од стране Грчке ИПЦ под чијим се Архијерејским омофором привремено налази СИПЦ. Привремено значи - до времена када СИПЦ буде имала своје српске епископе. Грчка ИПЦ води Апостолско Прејемство од Руске Заграничне Цркве из периода 60' - 70' година прошлог века. Руска Загранична Црква има дореволуционарно Апостолско Прејемство Руске Цркве из царског периода.
Brate Zorane , treba da znas da ava Justin Popovic nije Bog pa da je nepogresiv, i medju svetim Ocima bilo je onih koji su gresili, kao sto je svima poznato da sv.Grigorije Niski zatim sv. Grigorije Dvojeslov nisu imali pravoslavno ucenje o zagrobnom zivotu, bili su pod uticajem Origena jeretika. Tako da nemoj da te nesto cudi sto su pojedini svetitelji kao ljudi gresili u tacnosti Hristove istine, pa izmedju ostalog i u svojim postupcima kao sto je u ovom slucaju sa avom Justinom sto se nije odvojio od JERETICKE=EKUMENSKE SPC .
Помаже Бог брате Зоране,О.Јустин је заиста био велики ревнитељ отачког предања и за његова дела и догматику можемо рећи да су потпуно Православна.Сви Истински Православни Епископи и ревнитељи користе његову догматику,јер је апсолутно базирана на учењу Васељенских и помесних сабора и Светоотачком предању.За време његовог живота(упокоио се 1979)Свејерес екуменизма мада у свом зениту,још није била анатемисана од стране РПЦЗ,да јесте он би се сигурно одвојио јер је тако громко грмео против те последње јереси.Последње године његовог живота он је провео затворен у манастиру под сталном присмотром полиције,тако да ту постоје разне приче око његове кончине, које само Господ зна.Мада као човек ни он није био непогрешив,у сваком случају оно што је он писао и исповедао Истински Српска Православна Црква спроводи данас на делу на делу!
“Апостолско Прејемство СИПЦ непостоји јер СИПЦ нема епископа, а свештенство је рукоположено од стране Грчке ИПЦ под чијим се Архијерејским омофором привремено налази СИПЦ. Привремено значи - до времена када СИПЦ буде имала своје српске епископе. Грчка ИПЦ води Апостолско Прејемство од Руске Заграничне Цркве из периода 60' - 70' година прошлог века.”
Istinom se pobedjuje, jer Gospod samo istiniti put blagosiva i voistini vaskrsava! Po pravilu istine Bozije i svetim pravilima nerazdeljne Pravoslavne Crkve; ko se zeli drzati “istinitog znacenja Crkve” -“crkva je tamo gde je i Episkop” ! Znaci, gde nema Episkopa – nema ni Crkve! Da bi se sacinila osnova crkve, treba da se rukoplozi barem tri Episkopa, koji bi mogli da sacinjavaju svetu evharistiju za vaspostavljanje olicenja Apostolsko Kanonske “Pravoslavne Crkve”. Tako nesto mora da se ucini posredstvom, blagoslovom i priznanjem postojecih pomesnih, sabornih “Crkava”, koje imaju jasno dokazano i “neukaljano” Apostolsko prejemstvo ili nasledje. Nasledje, cija validnost moze i cinjenicama mora da se dokaze u retrospektivnom krugu. Da se vratimo nepromenjivim i jasnim cinjenicama, koje ne mogu da se “privremeno” ignorisu niti u nekom (Istinko Pravoslavnom smislu) ikada prevazidju! Ukrug proveravajuci eklazijasticko “Porodcino stablo” Apostolskog nasledja, gore navedenih, a sve u smislu ocuvanja smisla i znacenja “Istinkog (nekomprovitovanog, ne-‘ekonomisanog’) Pravoslavlja” seldece cinjenice su neizbezne i nepromenjive.
1. “Grcka IPC vodi prejemstvo od “Ruske Zagranicne Crkve” iz perioda 60. - 70. godina proslog veka”. Iduci u krug nasledja, znaci Grci mogu da se nazivaju “Crkva” samo po meri i validnosti nasledja od RZC.
2. Ruska Zagranicna Crkva – cije je nasledje mnogo puta od pomesnih Grckih i samih Ruskih “crkava” bilo postavljeno u sumnju i poricanje. Ali tu je (na negodovanje pokretaca) pomogla Srpska Pravoslavna Crkva. Onakva kakva je bila i ostala do danas, uvek je imala “iskonski istinski” ogranak, Vladika koji su se i danas po delima dokazali! Da braco, dok je vladala preteca strahovlast kominternske internacionale; koja je prodirala kroz Rusku i Srbsku hijerarhiju, imali smo neustrasive Vladike, koji su pod pretnjom uskracivanja (ambicionisticko protumacenih) uspeca u sluzbi i pod direktnom pretnjom smrcu/likvidacijom, zrtvovali sebe u dalekovidnoj potrebi za ocuvanjem Svetog Pravoslavlja. To su ucenici i pravi naslednici Sv. Justina Popovica, a jedan takav je i blagocestivi i blagougodni, danasnji mucenicki Vladika Artemije. Ovo ne govorim iz navijacke zanesenosti za “samo-odabrani tim” nego iz licnog iskustva i upucenosti u dogadjaje kao ucesnik i posmatrac na licu mesta ili perspektive desavanja i kretanja Ruske Zagranicne Crkve, u kontekstu koje sam na (“divljem – demokratskom”) zapadu i (duhovno) odrastao. Informacije koje nisu bile slobodno dostupne u Srbskom drustveno crkvenom “rezimu”; su imale uticaja na kredibilitet i opstanak Ruske Zagranicne Crkve u borbi sa maticnom (KGB) Moskovskom Crkvom, koja je htela da je unisti. Uticajem toga “Istinkog” krila (SPC) u jednoj od najezdi, Vladika Artemije se jasno opredeljuje, podrzava i argumentuje kao nepobitno da Ruska Zagranicna Crkva ima ispravno Apostolsko nasledje jer to isto potice od same SPC (onakva kakva jeste) a kao priznata pomesna Crkva, Moskovska Crkva se morala povuci i odustati od finalnog obracuna sa RZC. Mnogo toga je na “slobodnom zapadu” bilo pisano i poznato, a sam Valdika Artemije uvazavan sa velikim respektom tradicionalno primernog Pravoslavnog duhovnika i teologa, cije su (od Udbe zabranjene) (po, u svetu poznatom ruskom terminu) “samoizdane” knjige, brosure, prevodili na Ruski, Grcki i Engleski, koje i sada posedujem, a datumi stampanja izdanja su absolutni dokazi! Da bi uticajem Sotone (iz Rima), ta danas “ISTA” RZC, presla u zagrljaj Moskovsko KGB Patrijarsiji u narucje Antihristu Papi.
3. Znacajna cinjenica u svemu tome je da je RZC originalno primila Apostolsko nasledje od Srbske Pravoslavne Crkve, od blagopocivseg mucenika SPC Patrijarha Varnave, koji je za to dodatno delo i zivotom platio. Primajuci na sebe bratsko zavestanje iz dekreta Ruskog Patrijarha Tihona koji je za vreme Sovjetskog progona/pogroma Ruske Pravoslavne Crkve, zavetovao pomesne Pravoslavne crkve da private prezivelo/izbeglo svestenstvo Ruske Crkve i ocuvaju njenu Pravoslavnu eklisiologiju. Gde se jedino Srbska Crkva usudila odazvati i uspela suprostaviti Sovjetskoj Judejo Masonskoj Kominterni, za koje mnogi i do danas ispastaju i savesno vojuju – a to je nesumnjivo dostojni Vladika Artemije, dosledni zivi naslednik i Patrijarha Varnave i potonjeg istomucenika istinomucenika Sv. Justina Popovica. Sto dodatno znaci, da iz same ruke Apostolskog Prejemstva priznatog Vladike Artemija i njegovom podrzkom, svi izdvojeni klirici Ruske Zagranicne Crkve, koji se opredeljuju za ocuvanje Istinskog Pravoslavlja, a nepriznati od RZC, mogu da se pozivaju na pravo apostolskog nasledja, opet duhovno-otackom podrskom Vladike Artemija – danas jedinog dokazanog, zivog, kanonsko-ekalzijastickog, hijerahijskog naslednika anti-ekumenisticke istinske Srbske Pravoslavne Crkve!
4. Ako je Ruska Zagranicna Crkva, uz sve prijasnje prigovore svoga nasledja; napokon otvoreno prihvatila svejeres ekumenizma, onda i svi njihovi naslednici (kao nedonoscad ili maloletna deca) zvanicno nemaju nikakvoga prava nasledja! To je jasno! Sto znaci da Grcka IPC za dva stepena dublje tone i gubi svako pravo na poziv nekoga nasledja, (u krug) od oca svoga oca. Fakticki, ko ne priznaje svoga dedu onda gubi i svaki identitet koji proistice iz toga, a samovazni, gordi, Grci sada ostro poricu i nipodastavju (Srbsko) ili bilo cije prejemstvo iznad svoga samostecenoga Helenskoga. PA SVE U KRUG. Kako onda oni mogu da prenesu neko nasledje na bilo koga, ako pored svega toga i nemaju mnogo volje da to ucine za “neko” vaspostavljanje “nove” pomesne Srbske IPC?
5. Ovde postaje kristalno jasno da je Gospod dopustio iskusenje ( i proveru) onima koji sebe zele da drze za cuvare Vere Bozije Pavoslavne. Pa da lutaju od nemila do nedraga, dok ne uvide osnovne postutulate vere pravoslavne, tj. pozrtvovanja, pregalastva, skromnosti, odricanja gordosti, trpeljivosti i ljubljenju bliznjega svoga, po ucenju i primeru rodonacalnika Sv Save. Jer pokretaci SIPC ne moraje da gledaju, traze i lutaju daleko, Bog je vec dao, samo treba kao ljudima da postignu blagodatne duhovne mudrosti, vidovitosti I skromnosti da to i uvide. To ne govorim abstraktno, jer sam i sam mnogo puta “stradao” zbog svoje podrzke zilotizma. Jer sam preko svoje duhovne brace i otaca (Ruske i Grcke iz Esfigmena) i blagodacu Duha Svetoga, kao istinski pokajnik, saznao i uvideo jos daleke 1997, da se trasira i obnavlja carigradski put otpadnistva i svejeresi do objavljenja dolaska Pape u Nis, za vaspostavljanje novog kalenadra i otpadnistva od Pravoslavlja 2013 godine. Nisam od onih (belosvetskih evangelista ili zanesenjaka u prelesti), nego obicni pokajni gresnik, kome je Gospod udostojio delic da se spase i spozna i uvidi put jedinog spasenja. Jer da me Gospod nije odveo van granice (cak u divlji zapad) bio bi prvi sto bi poginuo za veru i otacastvo, pa da sam i deset zivota imao. Znao sam da je moje saznanje bilo tacno, jer sam mmnogo puta bio proganjan i iz raznih “pravoslavnih” (Grcko, Rusko, Srbskih) crkava klevetan, iskljucivan i proganjan. Ali i to je bilo proreceno stradanje za veru i otacastvo, za koje stradanje uopste ne zalim samo da se ne dozvoli da necastive sile na samom kraju sruse most spasenja i sve sto je do sada dobronamerno uradjeno, zavrsi se u apokalipsi, (ili pre nje)!
6. Iz svoga iskustva, kao nedostojnog gresnika ali stalnog pokajnika, dopustavam sebi da sam upucen da vidim da mi Srbi imamo od davno prorecenoga naslednika, koji nam je na nadohvat ruke. To je draga braco monah, ovencan u Hristovom Pravoslavlju, sa dokazanim nasledjem, teoloski nepogresivom, blagoslovenim i blagougodnim stavom, kao u svakom pogledu od Svete Pravoslavne Nerazdeljne Apostolske Crkve priznati Vladika Artemije. Ne trazite ono cime ce mo se udaljavati jedni od drugih, nego ono u cemu se mozemo ujediniti i zbliziti, jer kao sto je i samom Hristosu receno, “ja ne vidim krivice u njemu”; ako nema duhovne krivice a na delima zrtve se pokazao, onda zasto bi trazili ljudski trun u oku brata svoga? Jasno je, kao sto je bio jasno objavljen krst na nebu nad Grckom, kad su potpali u otpadnicku svejeres novokalendarizma, da priznavajuci ovog danas jedinog proverenog duhovno eklazijastickog oca sticemo samu Boziju blagodat za uspeh Svete Saborne Apostolske Nerazdeljive Pravoslavne Crkve, koju ni vrata pakla nece pobediti. A jasno je napisano za sva vremena, da ta Crkva nece biti samo Jelinska, Jevrejska ili Slavenska, nego kamen temeljac istine reci Bozije i vere Pravo Slavne za sve koji “istinski” poveruju! A po onoj nasoj, narodnoj: “Ko ne postuje brata, imace tudjina za gospodara” A taj se tudjin vec primice i pojavice se kao Antihrist u Nisu 2013, gde ce ponovno objavljivanje krsta ne nebu da najavi zadnje dane pre dolaska Hristovoga. Zato braco “pokajte se jer se primice carstvo Bozije”! A Sveti Vladika Filaret je rekao jasno: “Kade je vera u opasnosti niko nema pravo da cuti, jer je cutanje izdaja” A greh bi bio da neko ucutkuje ili ‘cenzurise’ ignorise one koji govore u ime Bozije Crkve Pravoslavne! Za Veru i Otacatstvo! Pravoslavlje ili Smrt! Gresni hajduk Veljko
Razni “Anonimusi” se javljaju sa raznim poluistinama i zakljuccima, pa nam to ‘predaju’ kao neopozivu ideolosku filozofiju svoga ogranicenog stava.
Sv. Otac Justin Popovic jeste nazvao ekumenizam svejersi i SPC jerarhiju kao obolelu, ali nije izlazio niti bezao od SP crkve ili van zemlje, a mogao je to lako uciniti. Nego je ostao tamo gede je mogao nesto i uciniti, a u vrhuncu svoje duhovne balgodati, moci, sile i prozornosti, koja i do dans traje i krepi nas; ostao je uz obolelo crkevno telo i pominjao svog obolelog Patrijarha, da bi Gospod primio molitvu njegovu za spasenje istine. A sto u matematici ljudi imaju ogranicenu ljudsku logiku, to u duhovnom smislu ima mnogo vise znacenja. Matematicka jednadzba 1+1=2, u duhovnom smislu znaci, da jedna milenijaska Srbska Pravoslavna Crkva sa svom svojom infrastrukturom, plus jedan milenijski narod Pravoslavni Srbski, daje iznos od dve velike izdaje koje se predaju u ruke Antihrista; koje Vladika Artemije ne zeli da dozvoli nego ce svojim ucescem to da spreci i "izvede" iz jednostavne bede, bas kao sto je to uradio Sv Otac Justin! Znaci ipak 1+1 nisu dva Judina srebrenjaka , nego treba da bude nula u ovom obracunu. Da se sacuva i spasi i Srbska Crkva i Srbski narod. Neka bude samo volja Bozija, Amin!
Zašto svi preskaču činjenicu da je vladika Artemije i dalje unutar SPC? On je sam izjavio da je ostao u SPC, a ne da je napustio SPC. Preko toga ne možete da pređete, to povlači sve nedoumice oko toga da li je validnost vladike Bogom dana. Dakle, vladika je član SPC-a i to ne može niko da mu ospori. On se nije izuzeo odatle. Njega su prognali i izbacili iz udruženja. A to što se on i dalje smatra članom tog udruženja jeste glavni obrazac od koga moramo da pođemo. Dakle, prvo pitanje koje sebi treba da postavimo jeste da li je vrhovni član ijedan od njih u tom udruženju. Naravno da jeste, a ko je to, ko je iznad ostalih, je li patrijarh, je li neki drugi episkop, je li sinod, je li sabor? Ne, to je Isus Hristos. On presuđuje. A što se hijerarhije tiče, sledi prvo Sabor pa zatim Sinod, pa Patrijarh pa Episkop, tim redosledom. Ko ne sleduje svetim Ocima u upozoravanjima da se čistota Crkve ograđuje od tamo nekih ekumenističkih skupova, to nije podjela.Za podjelu treba da postoji saglasnost izbačenog da je otpao od organskog i integralnog dijela Crkve, SPC-a, tj samog Gospoda našeg Isusa Hrista, i šta tu dalje nije jasno?
Постави коментар