23 август 2009.
Оданије Успења Богородице
Преосвећеном Фотију
Епископу Маратонском
Секретару Светог Синода
Атина, Грчка
Преосвећени, љубим Вашу свету десницу и молим Ваш архипастирски благослов
Драги у Христу Владико, скромно Вас молим да мој глас додате онима који су заинтересовани за предстојеће разговоре са Руском Истинском Православном Црквом под руководством Архиепископа Тихона.
Ово уједињење би било изузетно пожељно за наше сведочење Православља и за наше личне духовне животе. Не бих волео да непотребно буде спречено.
Како сам схватио, једини камен спотицања који је преостао је питање како Руска Истински Православна Црква прима оне који јој прилазе из Московске Патријаршије. Желео бих да наведем нека своја запажања:
1.Грчка и Руска Црква су биле у општењу вековима у којима су обе примале преобраћенике из Католицизма праксом далеко од оне коју захтева акривија, или само миропомазањем или чак само исповешћу. Католици, као ни МП, нису имали ни исправно исповедање ни исправну форму Крштења. Разлика у пракси између Грка и Руса, међутим, није спречавала да буду у општењу једни са другима.
2. До 1971, Руска Загранична Црква није само дозвољавала икономију код примања Латинских јеретика миропомазањем или исповешћу. Миропомазање или исповест су били правило. А ипак је баш у том периоду наша Црква (мисли се на Грчку ИПЦ) примила рукоположења епископа од РЗЦ, ревносно тражећи канонску потврду од Синода РЗЦ за тајна рукоположења, радујући се што је ту потврду добила 1969 и ушла је у општење са РЗЦ. Не кажем да се слажем са лабавијом праксом РЗЦ у овом периоду, али кажем да то није била сметња за општење тада, па не би требало да буде сметња за општење ни сада. Руски Синод под Митрополитом Анастасијем био је много либералнији по питању крштења него што је Арх.Тихон и његов Синод, али они су епископи кои су нама дали наш епископат, наше Свете Тајне.
3. Даље, погледајмо новије време: РЗЦ је у току 1990-тих примала свештенике и целе парохије из МП једноставним покајањем! Парохијски свештеник би стао међу своје парохијане у цркви, прочитао изјаву о покајању због Сергијанизма и екуменизма и онда би саслуживао са епископом РЗЦ-а и причешћивао народ. И то је било све. А ипак, у истом периоду, све до катастрофалног пада РЗЦ 2007, наш Синод је покушавао да са њима обнови односе. Будимо поштени: Да је РЗЦ , например 1998, рекла „Ми одбацујемо Кипријановце; ми признајемо ГОХ Архиепископа Хризостома као Истинску Цркву Грчке“ да ли би се наш Синод обрадовао поновном успостављању општења са њима? Да ли бисмо рекли : „ О, не, Митрополите Виталије, ми не дозвољавамо да те МП свештенике и народ примате једноставним покајањем!“? Сумњам у то.
4. Није право једне Помесне Цркве да приморава другу Помесну Цркву да никада не користи икономију у таквим ситуацијама.
5. РИПЦ обавља крштења деце и нових преобраћеника (тј.Одраслих који никада нису били ни формално крштени) исправним начином. Кад би само њихово свештенство успело да добије прву генерацију породица да изађу из МП-а, користећи и икономију ако је потребно, онда ће у Цркви бити њихова деца и унуци као духовна деца РИПЦ и њих ће крстити исправно. ТОМЕ би се требало радовати.
6. РИПЦ је учинила огроман корак напред одбацујући Кипријанизам. Ово показује да иду у правцу строжије еклисиологије. Они схватају да јеретике треба примати миропомазањем ако су имали исправну форму крштења, а крштењем ако нису исправно крштени. Они раде на томе да своју праксу учине строжом. Зашто постављамо тај захтев сада? Зашто „сломити кола“ својом строгошћу, када ту исту строгост често не примењујемо ни на своје сопствено свештенство?
7. Падом РЗЦ, ГОХ је сада највидљивији, највећи и најбоље организовани противник екуменизму. Ми морамо преузети вођство у сједињавању свих Истински Православних. Уједињење са РИПЦ било би веома велики корак у том правцу и требало би да учинимо све што је у нашој моћи да га остваримо.
Молим Вас, опростите ми на смелости, говорим овако само из љубави за Цркву, коју знам да делите и цените. Молим се да Свесвети Дух води расуђивање наших вољених Јерарха на предстојећем Сабору.
Молећи Ваше архипастирске благослове и молитве, остајем
Ваш Послушни слуга
Стивен Ален , свештеник
Оригинално писмо на енглеском:
23 August 2009
Apodosis of the Dormition
The Right Reverend PHOTIOS
Bishop of Marathon
Secretary of the Holy Synod
Athens, Greece
Theophilestate, I kiss your sacred right hand and ask your archpastoral blessing –
Dear in Christ Despota, I humbly ask to add my voice to those concerned over the impending talks with the Russian True Orthodox Church under the presidency of Archbishop Tikhon.
This union would be extremely desirable for our witness to Orthodoxy and for our own spiritual lives. I would hate to see it prevented unnecessarily.
As I understand, the only obstacle remaining is the question of how the RTOC receives those who come to her from the Moscow Patriarchate. I should like to make a few observations:
1.The Greek and Russian Churches were in communion for centuries during which either one or the other was receiving converts from the Latins by less than what akriveia demanded, either simply by chrismation or even confession. The Latins, like the MP, lacked both the correct confession and the true typos of Baptism. The difference in practice between the Greeks and Russians, however, did not impede their being in communion with each other.
2.Until 1971, the Russian Orthodox Church Outside Russia did not merely allow the oikonomia of receiving the Latin heretics by chrismation or confession. Chrismation or confession was their rule. Yet it was precisely during this period when our Church received her episcopacy from the ROCOR, zealously sought canonical recognition from the ROCOR synod for the secret consecrations, rejoiced to receive that recognition in 1969, and entered into communion with the ROCOR. I am not saying that I agree with the loose practice of the ROCOR during this period, but I do say that it was not an impediment to communion then, and it is not an impediment to communion now. The Russian Synod under Metropolitan Anastassy was much more “liberal” about the baptism issue than Abp Tikhon and his Synod, but they are the bishops who gave us our episcopacy, our Holy Mysteries
3.Furthermore, let us look at a more recent era: The ROCOR received clergy and entire parishes of the MP with simple repentance throughout the 1990’s! The parish priest would stand in the midst of his flock in church, read a libellos to repent of Sergianism and ecumenism, and then serve with the ROCOR bishop and commune the people. That was it. Yet during this very same period, right up to the disastrous fall of ROCOR in 2007, our Synod was still trying to revive relations with them. Let us be honest: If the ROCOR had said, for example, in 1998, “We reject the Cyprianite union; we recognize only the GOC under Abp Chrysostomos as the True Church of Greece,” would not our Synod have rejoiced to restore communion with them? Would we have said, “Oh no, Metropolitan Vitaly, we do not allow you to receive those MP priest and people by simple repentance!” ? I doubt it.
4.It does not fall within the competency of one Local Church to constrain another Local Church never to use oikonomia in such matters.
5.The RTOC does baptize infants and new converts (i.e., adults who were never even nominally baptized) by the correct form. If only their clergy can get the first generation of a family to come over from the MP, using oikonomia if necessary, they will then have these people’s children and grandchildren as their spiritual children, and they will baptize them properly. We should rejoice at this.
6.The RTOC has made an enormous step forward by rejecting Cyprianism. This shows that they are going in the direction of a stricter ecclesiology. They understand that heretics should be received by chrismation if they had the true form of baptism, and by baptism if they were not properly baptized. They are working towards making their practice stricter. Why do we make this demand now? Why crush the bent reed with our strictness, a strictness we often do not apply to our own clergy ?
7.With the fall of the ROCOR, the GOC of Greece is now the most visible, largest, and best organized opposition to ecumenism. We must take the lead in fostering unity among all the True Orthodox. This union with the RTOC would be a very large step in this direction, and we should do everything possible to make it a reality.
Please forgive my boldness. I speak so only out of love for the Church, which I know you share and appreciate. I pray that the All-Holy Spirit will guide the deliberations of our beloved Hierarchs in the upcoming Council.
Asking your archpastoral blessing and holy prayers, I remain
Your obedient servant,
Steven Allen, Presbyter
Нема коментара:
Постави коментар