петак, 16. октобар 2009.

Писмо Владимира Моса упућено Синоду Грчке ИПЦ (English version available)


Aвгуст 23 /Септембар 5, 2009.
Ваша светости, Благословите!

Пишем Вам због забринутости ставом који ће прихватити наш Свети Синод на предстојећем Сабору у Атини. Знам да сам само обичан мирјанин, али, као што је рекао Св. Теодор Студит, у моментима криза у Црквеној историји, од животног је значаја за сваког разумног и независног Хришћанина, какав год његов положај у животу био, да узме учешће у Црквеним пословима и да покуша, да свим законски дозвољеним средствима, заштити Цркву од јереси и шизме.


Као што сви знамо, ситуација у Истинској Цркви је данас вероватно гора него у било које време у историји. У ранијим временима, на пример, у четвртом веку после Никејског Сабора, - када су јереси доминирале, а Истински Православни били подељени, и даље је било великих светитеља чији су ауторитет признавали чак и јеретици и чије је присуство одржавало наду верујућих у сигурну победу Истине. Сада је ситуација много другачија. Јереси доминирају више него икада; Истински Православни су подељени више него икада; а последњи опште - прихваћени светитељ, Митрополит Филарет Њујоршки, умро је пре 24 године. Од његове смрти наовамо, Руска Загранична Црква је пала у апостасију под Московском Патријаршијом, а шизме су се умножиле и у Грчкој и у Русији.

У таквој ситуацији, две истине се морају препознати: прва, да процес покушаја поновног уједињења Истински Православних - на основама, наравно, Праве Вере - мора почети одмах и са схватањем хитности истог, и друго, да ни једна Истински Православни Синод, било Грчки, било Руски, сада нема ауторитет да намеће своје схватање другом Синоду и да каже „Морате бити са нама да бисте били сматрани Православнима“. Ја бих додао и трећу, мање видљиву, али не мање важну тачку: да сваки локални Синод мора да се понаша са осећајем одговорности, не само за своју локалну паству, већ за Светско Православље. Ускогруди провинцијализам или филетизам је увек штетан, а у данашњој ситуацији је катастрофалан.

Како ја схватам ситуацију, наш Синод ће на почетак дневног реда предстојећег Сабора поставити питање како да се верници Московске Патријаршије приме у Истинску Цркву када пожеле да пређу. Наш Синод ће инсистирати да, пошто је МП престала да спроводи канонски прописано крштење (троструким погружењем у име Свете Тројице) и, обзиром да су неки бивши верници МП-а били примљени у Грчку Цркву крштавањем, ова пракса треба да постане универзална и обавезна и у Грчкој и у Руској Цркви. Другим речима, Руси треба да напусте икономију у односима са МП, или ће преговори бити прекинути. Можда Вас нисам добро разумео, или је ово можда преговарачка позиција која се може променити у току преговора. Било који да је случај, претпоставимо да је моје схватање Ваше позиције тренутно исправно.

Ја могу да разумем тачку гледишта наших епископа и видим више предности од увођења акривије у све односе Истинске Православне Цркве и МП-а. Прво, уједначеност праксе је увек пожељна и избећи ће се неспоразуми и који настају у периодима када две цркве имају различиту праксу. Друго, подићи ће се свест међу Истински Православним у Русији да су екуменизам и сергијанизам збиља душе - погубне јереси због којих Црква коју заразе губи благодат. Треће, подићи ће свест преобраћеника из МП-а који прихвате да приме Свето крштење. И четврто, уклониће један од приговора који Старообредци имају против Истински Православних.

Али, видим такође и неколико недостатака. Прво, то ће створити строго правило где, по дефиницији, не може бити строгог правила за све случајеве. Русија је огромна земља са великом шароликошћу народа, веровања и праксе. Сама МП је један јако разуђен организам. Не чини ми се да ће политика „један систем за све“ послужити спасењу свих - или, чак, већине. Док крштење може бити прави начин преобраћења за многе људе, друге-можда и већину - може одгурнути од Праве Цркве. Опште затезање става који дозвољава више акривије, а мање икономије него раније је једна ствар, и вероватно пожељна, потпуно одбијање могућности икономије је нешто друго.

Друго, то може отежати и додатно искомпликовати односе Истинске Православне Цркве Архиепископа Тихона и других „Истински Православних“ група у Русији. Јер ће се појавити питање: шта са оним свештенством у другим групама које никада није примило канонско крштење? По мом схватању наш Грчки Синод неће инсистирати да постојеће свештенство Истински Православних (Тихоноваца) који нису примили Свето крштење мора да буде крштено. Добро; али какав је онда став у односу на свештенство других „Истински Православних“ група: хоће ли Сабор одлучити да и они, такође, морају бити крштени? Ако буде тако, то ће значити да је некрштено Тихоновско свештенство већ у Цркви, док је некрштено не - Тихоновско свештенство ван цркве - што можда неће бити став који Истински Православна Црква жели да заузме.

Треће, овакав став може довести до шизме у Истински Православној Цркви Русије. Ова Црква је тек недавно одбила Кипријанизам, што је водило до одвајања два епископа - Дионисија и Иринеја. Мислим да је Архиепископ Тихон обавио диван посао да своју паству припреми и извуче из Кипријанизма и других лоших пракси које су дошле из Руске Заграничне Цркве. Али га не би требало притискати превише у тако кратком времену: даљи радикалнији кораци у „десно“ мање од годину дана после Сабора у Одеси могу изазвати даље шизме свештенства и мирјана. Многи људи могу отићи, не зато што се не слажу са самим ставом, него што им може изгледати као наметнуто од стране стране Цркве, а без саветовања са народом.

Ово би без сумње било погубно за Истински Православну Цркву у целини. Циљ свих Истински Православних Цркава свих националности, мора бити да помогну једне другима да ојачају, а не да изазову шизме у њима. Наравно, шизме су последица разлика у веровању и тада нема помоћи, колико год да жалимо због тога. Али Истинске Православне Цркве Грчке и Русије су већ установиле да немају разлике у веровању: једина разлика међу њима је у питању дисциплине, акривија против икономије, у односу према једној јеретичкој јурисдикцији. Сматрам да чак и ако сте у праву по овом питању, оно не би смело да буде разлог нових шизми, јер је то питање дисциплине, а не вере.

Јер већ могу да видим могућност шизме без обзира да ли успете или не да Руси прихвате Ваш захтев. Ако успете, и Руска Црква, неприпремљена како мислим да је, наметне општу акривију на пријем преобраћеника из МП-а, то може изазвати шизму у њеним редовима, тиме слабећи Истинско Православље у Русији. Ако, с друге стране, не успете, и Сабор се прекине у несагласности, створићете шизму према Истински Православној Цркви Русије баш у тренутку када је пуно уједињење било на дохват руке - са непредвидивим последицама за цео покрет за уједињење међу Истински Православним Хришћанима.

Ово ме доводи до моје основне критике онога што сматрам ставом нашег Синода: да Синод покушава да наметне Русима нешто што нема права да наметне. Начин примања преобраћеника из МП је нешто што сами локални, Руски епископи морају да реше. Само они знају тачно шта људи који долазе из МП верују и како ће реаговати на овај или онај захтев који долази од Истински Православне Цркве. И само они имају право да одлуче да ли ће применити акривију или икономију у датом случају. Пошто не постоје јасна правила о томе када применити икономију, немогуће је одлучити да икономија никада не може да се примени на неког могућег преобраћеника.

Шта би наши епископи мислили када би Тихоновци рекли:“ Ви морате примати новокалендарце (или Кипријановце, или Матејевце) на такав и такав начин, иначе нећемо да имамо никакве односе са вама“? Мислим да бисте одбацили такву претњу као нелегитимно мешање у ствари Грчке Цркве од стране друге Помесне Цркве. По мом мишљењу, дакле, Грчки јерарси могу да изразе своје мишљење по овом питању Руским јерарсима и да покушају да их убеде да прихвате акривију, али не могу поставити прихватање акривије као услов за уједињење.

Награда је овде веома велика: прво суштинско преокретање процеса уситњавања Истински Православних који траје деценијама. Ако би се постигао савез Грчке и Руске Истински Православне Цркве, то би изазвало покретање процеса за даље уједињавање и верујем да би и други јерарси пожелели да се прикључе унији, па би Православље у целом свету ојачало.
Молим Вас, Свети Епископи, не дозволите да ова историјска шанса буде пропуштена.

Молим за Ваше свете молитве
с љубављу у Христу
Владимир.
Енглески оригинал писма
August 23 / September 5, 2009.

Your Grace,

  Give the Blessing!

  I am writing to you to express my concern at the position that is going to be adopted by our Holy Synod at the forthcoming Council in Athens. I know that I am a simple layman, but, as St. Theodore the Studite said, at moments of crisis in the Church’s history, it is the vital business of every rational and independently minded Christian, whatever his station in life, to take part in Church matters, and to attempt, by all lawful means possible, to protect the Church against heresy and schism.

  As we all know, the situation of the True Church today is dire – probably worse than at any time in history. In previous ages, - for example, in the fourth century after the Nicene Council, - when heresy was dominant, and the True Orthodox divided, there were still obviously great saints alive whose authority was recognized even by the heretics and whose presence sustained the hopes of the faithful in the eventual triumph of the Truth. Now the situation is very different. Heresy is dominant as never before; the True Orthodox are divided as never before; and the last generally recognized saint, Metropolitan Philaret of New York, died 24 years ago. Since his death, the Russian Church Abroad has apostasized to the Moscow Patriarchate, and schisms have multiplied in both Greece and Russia.

  In such a situation, two truths must be recognized: first, that the process of trying to reunite the True Orthodox – on the basis, of course, of the True Faith – must begin immediately and with a sense of urgency; and secondly, that no single True Orthodox Synod, whether Greek or Russian, now has the authority to impose its views on all the other Synods, and to say: “You must be with me if you want to be considered Orthodox”. I would add a third, less obvious, but no less important point: that every local Synod must act with a sense of responsibility, not only for its own local flock, but for Universal Orthodoxy. Narrow-minded provincialism or phyletism is always harmful, but in today’s situation it is catastrophic.

*

  As I understand it, our Synod is going to put at the top of the agenda of the coming Council the question of how converts from the Moscow Patriarchate should be received into the True Church. Our Synod will insist that, since the MP has ceased to practise canonical baptism (triple immersion in the name of the Holy Trinity), and since some members of the MP have already been received into the Greek Church by baptism, this practice should become universal and compulsory in the Greek and Russian Churches. In other words, the Russians must abandon their practice of oikonomia in relation to the MP, or else the talks will break down. Perhaps I misunderstood you, or perhaps this is only a negotiating position which could be modified in the course of the talks. In either case, let me assume that my understanding of your position is correct for the time being.

  I understand our bishops’ point of view, for I do see several advantages to the introduction of akriveia throughout the True Orthodox Church in relation to the MP. First, commonality of practice is always desirable in itself, and will avoid the kinds of misunderstandings and perplexities that arose during the period when the two Churches had different practices. Secondly, it will heighten the consciousness among the True Orthodox in Russia that ecumenism and sergianism are truly soul-destroying heresies that drive out grace from any Church they infect. Thirdly, it will heighten the same consciousness in those converts from the MP who accept to be baptized. And fourthly, it will remove one of the reproaches that the Old Ritualists have against the True Orthodox.

  But I also see several disadvantages. First, it will create a firm rule where, by definition, there cannot be a firm rule that applies in all circumstances. Russia is a huge country with a great variety of peoples, beliefs and practices. The MP itself is an enormously diverse organism. It is highly unlikely that a “one size fits all” policy will serve for the salvation of all – or even, perhaps, for most. While baptism may be the right mode of entry for many people, it may turn many others – perhaps the majority – away from the True Church. A general tightening of policy allowing for more akriveia and less oikonomia than before is one thing, and probably desirable: a rejection of the possibility of oikonomia is something else.

  Secondly, it may make relationships between the True Orthodox Church of Russia under Archbishop Tikhon and other “True Orthodox” groups in Russia more difficult and complicated. For the question will arise: what about those clergy in these other groups who have never received canonical baptism? My understanding is that our Greek Synod will not insist that existing True Orthodox (Tikhonite) clergy who have not received baptism need to be baptised. Good; but then what is its position with regard to the clergy of other “True Orthodox” groups: will the Council decree that they, too, must be baptised? If so, then this will imply that the unbaptised Tikhonite clergy are already in the Church while the unbaptised non-Tikhonite clergy are outside – which may not be the position that the True Orthodox Church wants to take.

  Thirdly, this policy may create schisms within the True Orthodox Church of Russia. This Church has only recently rejected Cyprianism, which has led to the separation of two bishops – Dionysius and Irenaeus. I believe that Archbishop Tikhon has done a wonderful job in preparing and leading his people out of Cyprianism and other bad practices coming from the Russian Church Abroad. But he should not be pushed too far too fast: a further radical step to the “right” less than a year after the Odessa Council may lead to further schisms of clergy and laity. Other people may leave, not because they object to the policy itself, but because they see it as being imposed by a foreign Church without proper consultation with the people.

  This would undoubtedly be disastrous for the True Orthodox Church as a whole. It must be the aim of all the True Orthodox Churches, of all nationalities, to help each other to increase in strength, not to provoke schisms amongst each other. Of course, if schisms are the result of differences in faith, then this cannot be helped, however regrettable it is. But the True Orthodox Churches of Greece and Russia have already established that they have no differences in faith: the only difference between them is one of discipline, akriveia versus oikonomia, with regard to one heretical jurisdiction. I maintain that even if you are right in this question, it cannot be allowed to be a cause of further schism, since it is a question of discipline and not of faith.

  For I foresee the possibility of schisms whether or not you succeed in getting the Russians to accede to your demand. If you succeed, and the Russian Church, unprepared though I believe it to be, imposes universal akriveia in the reception of converts from the MP, then this may well provoke a schism in her own ranks, thereby weakening True Orthodoxy in Russia. If, on the other hand, you fail, and the Council breaks down in disharmony, you will have created a schism with the True Orthodox Church of Russia at just the moment when full union seemed within grasp – with unforeseeable consequences for the whole movement for unity among True Orthodox Christians.

  This leads me to my most fundamental criticism of what I understand to be our Synod’s position: that it is attempting to impose something on the Russians which it has no right to impose. The question of how converts from the MP are to be received is a question that only the local, Russian bishops can decide. Only they know exactly what the people from the MP believe, and how they will react to this or that demand coming from the True Orthodox Church. And only they have the right to decide whether akriveia or oikonomia should be applied in a given case. Since there are no clear rules about when it is right to use oikonomia, it is impossible to decree that oikonomia can never be used with regard to a potential convert.

  What would our bishops think if the Tikhonites said: “You must receive the new calendarists (or the Cyprianites, or the Matthewites) in such-and-such a way, otherwise we will have no relations with you”? I think you would dismiss such a threat out of hand, as being an illegitimate interference into the affairs of the Greek Church by another local Church. In my opinion, therefore, the Greek hierarchs may express their views on this question to the Russian hierarchs, and attempt to persuade them to accept akriveia, but they cannot lay down acceptance of akriveia as a condition of union.

  The prize here is very great: the first substantial reversal of the disintegration of True Orthodoxy for many decades. If union is achieved between the True Orthodox Churches of Greece and Russia, this would create a momentum for unity, and I believe that other hierarchs would seek to join the union, and Orthodoxy throughout the world would be strengthened. I implore you, Agie Despota, do not let this historic opportunity be lost.

Asking for your holy prayers,
With love in Christ,
Vladimir


2 коментара:

Огњен НС је рекао...

Нека Господ награди и укрепи господина Владимира за његово ревновање у овом великом делу. Веома је једноставно ако не прихватимо сједињење са другом Истинском Црквом морамо да је осудимо- а за шта ћемо је осудити? Да ли може једна Истинска Црква да се надмеће са другом у својој Истинитости...? Молим да ми неко одговори

serbiantrueorthodox је рекао...

Брат Владимир је велики дугогодишњи делатник на пољу борбе за Истинско Православље.

Он свом душом изгара да дође до јединства Истински Православних, наравно оних делова који се држе правилне еклисиологије и који имају канонско Апостолско Прејемство.

Спор који је повео митрополит Калиник по питању икононије коју Руска Црква користи већ вековима је заиста преседан који може нанети Цркви много штете и то не само тренутно него и дугорочно.

Јединство Истински Православних, тј. Јединство Цркве је и основни принцип Православне догматике и Православне еклисиологије.

Тек тако одбијати јединство ради неког зилотског елитизма и самозадовољности је заиста недопустиво.

Надамо се да тај усамљени став изолационистичке мањине неће утицати на позитивну Саборну одлуку Грчке ИПЦ.