Наш
блог СрбинИП је крајем марта ове године писао о сједињењу једног дела истински
православних цркава: Грчка ИПЦ под Архиепископом Калиником сјединила се са породицом „кипријановских“ синода. Како смо тада навели реакције у вези овог својеврсног истински
православног савеза су углавном биле позитивне иако нису изостајале ни озбиљне
критике нарочито када је у питању контраверзни уједињујући документ „Истински
Православна Црква против јереси екуменизма: догматска и канонска питања“. Поред овог документа око кога
се и дан данас ломе копља еклисиолошких полемика ту је свакако и нерешен
проблем примања у општење канонски крајње сумњиве групе самозваног митрополита
Агатангела (који се представља као провојерарх Руске Заграничне Цркве)
непризнате од стране свештеног Синода Руске Истински Православне Цркве. Српска
Истински Православна Црква још није донела на званичном нивоу став о овом
новоформираном савезу истински православних цркава. У наведеном мартовским чланку
навели смо само лично мишљење преосвећеног епископа Акакија по том питању које је
генерално позитивно. У наставку објављујемо интересантну анализу мартовске истински
православне уније и контраверзног еклисиолошког сједињујућег документа из пера православног
публицисте господина Владимира Моса дајући нашим читаоцима могућност да се
упознају са критиком спорних момената у овом својеврсном зачетку уједињујуће
тендеције свих Истински Православних Цркава.
Владимир Мос
У СУСРЕТ "ВЕЛИКОМ САБОРУ" ИСТИНСКИ
ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Овај месец (јун 2014) обележило је појављивање
исправљене верзије документа "Истински Православна Црква и јерес
екуменизма"[1]
који су усвојиле Истински Православне Цркве Грчке и Румуније и "Руска
Загранична Црква" митрополита Агатангела. Без обзира на то што аутор ових
редова не налази значајне измене у поређењу са првобитним текстом документа
који је објављен у марту ове године (изузев необјашњиве чињенице да је, по
свему судећи, ИПЦ Бугарске повукла своју сагласност), ипак, можда би требало да
се још једном осврнемо на две тачке које су постале узрок несугласица. Прва је
– одсуство јасне изјаве о томе да Цркве Светског православља немају благодат
Светих Тајни, а друга – то што је опет изостало недвосмислено одређивање улоге будућег
"Великог Сабора" Истински Православне Цркве и његове везе са ранијим
Помесним Саборима Истински Православних Цркава.
Питање благодатности
Разматрани догматски документ (у даљем тексту
"документ") споља изгледа веома строг према јересима екуменизма и
сергијанства, и да је његов циљ био јасно формулисање еклисиолошке истине, а не
уједињење такозваних "кипријановаца" или "Синода
супротстављених" са Истинском Православном Црквом, он би вероватно изазвао
знатно мање критика, или их уопште не би изазвао. Но, пошто се појавио
кипријанизам, и пошто је неопходно покајање његових водећих присталица, требало
је да буде посебно оповргнут и одбачен у свакој од својих главних тачака. А то
у документу није учињено. Једна од таквих тачака јесте уверење (кипријановаца –
прим. ред.) да се јеретици, до њихове званичне осуде на Свеправославном или
Васељенском "Уједињавајућем" Сабору, још увек налазе унутар Истинске
Цркве и имају благодат Светих Тајни, те да, посебно, Светско православље у данашње
време и даље има благодат Светих Тајни.
У VI делу документа, параграфи 1-5, ова заблуда се на
уопштен начин фактички оповргава. Тако белешка 36 уз параграф VI/4
гласи: "Православна Црква никада није признавала онтолошки непостојеће
свете тајне јеретика". То је довољно за ослобађање потписника овог
документа (мада потписе нисмо ни видели) од јереси "благодатности светих
тајни јеретика" уопште.
Но, шта је са посебним случајем јеретика савременог
Светског православља? Ту је документ двосмисленији и у параграфу VI/6
изјављује: "Што се тиче Светих Тајни које се савршавају у такозваним
официјелним православним Црквама, Истинска Православна Црква, у оквирима своје
пастирске бриге, не тврди са сигурношћу ни да су оне делотворне, нити да имају
спасоносно дејство". Као што су неки већ указали, ова изјава не иде дотле
да каже како Светско православље нема благодат Светих Тајни. Тако о. Роман
Јужаков пише: "Оштра антиекуменистичка реторика документа не треба да нас
завара: благодатност светих тајни Светског православља се, као и раније, не
пориче; она се просто 'не признаје са сигурношћу... нарочито када је реч о оним
људима који се свесно налазе у општењу са синкретистичким екуменизмом'.
Очигледно је да ова формула – и та невидљива разлика, невидљива за неприпремљено
око, између 'кипријанизма' и 'бугарског старокалендарског исповедања' – сад
треба да постане званично учење тог савеза".[2] Тако су
бивши кипријановци (ако су уопште "бивши") попустили када је реч о
томе да јеретици немају благодат Светих Тајни, али по свему судећи настављају
са кривотворинама у односу на посебан случај савременог Светског православља.
Белешка 39
уз параграф VI/6 објављује: "Тврдити са сигурношћу, то значи поуздано
и неоспорно установити, и износити као непобитну истину, категорички и
апсолутно, утемељено и одговорно. Смисао овог параграфа треба разматрати у вези
са претходних пет, а не изоловано". Да ли ова белешка тврди да општи
принцип, установљен у претходних пет параграфа, треба да се примењује и у
посебном случају Светског православља? Могуће... Али то је ипак речено
недовољно јасно. Јер одбијање да се са сигурношћу устврди како Светско
православље има благодат, није логички истоветно са увереношћу у то да Светско
православља нема благодат. Јасноћа је овде могла да буде постигнута
једноставним исказом: "Светско православље нема благодат Светих
Тајни". Но то нигде није речено јасно и недвосмислено, ни у једном делу
документа...
Неки ће
доказивати да су ово ситничаве замерке. Понављам, да је циљ документа било
просто формулисање еклисиолошких истина, а не присаједињење кипријановаца
Цркви, онда би то могла да буде ситничавост. Но, пошто је циљ управо
присаједињење кипријановаца, заједно са оповргавањем кипријанизма, онда је
јасноћа у овој тачки апсолутно неопходна...
Питање
ауторитета Помесних Сабора
Параграф VI/6
у целини гласи овако: "Што се тиче Светих Тајни које се савршавају у
такозваним официјелним православним Црквама, Истинска Православна Црква, у
оквирима своје пастирске бриге, не тврди са сигурношћу ни да су оне делотворне,
нити да имају спасоносно дејство, нарочито када је реч о оним људима који се
свесно налазе у општењу са синкретистичким екуменизмом и сергијанством, без
обзира на то што Истинска Православна Црква не понавља у сваком случају форму
тих Светих Тајни над онима који с покајањем ступају у општење са њом, имајући у
виду очекивано сазивање Великог Сабора Истинског Православља, ради потврде
праксе која се сада примењује на локалном нивоу".
Ово уводи
тему будућег "Великог Сабора" Истинске Православне Цркве, који је
предмет читавог последњег, седмог дела документа. Очигледно да је идеја будућег
"Великог Сабора" за састављаче документа веома важна. И то нас одмах
подстиче да будемо на опрезу: јер управо мишљење да "Мали" Помесни
Сабори не могу да искључе јеретике из Цркве, већ да то могу учинити само
Васељенски или Свеправославни или "Велики" Сабори, представља одлучујућу
и централну идеју кипријанизма, која оправдава његово одбијање да осуди Светско
православље као отпало од Цркве и лишено благодати.
Седми део
документа објављује: "1) Током претходног, двадесетог века
истински-православни јерарси су сваки пут када је то било могуће објављивали на
локалном нивоу саборне осуде и екуменизма и сергијанства, а такође и масонства.
2) Као пример наводимо осуду екуменизма од стране Синода Руске Православне
Заграничне Цркве 1983. године, а такође и од стране Цркве Истински Православних
Хришћана Грчке 1988; осуду сергијанства од стране Катакомбне Цркве у Русији, а
такође и од стране РПЦЗ у различито време; и на крају осуду масонства од стране
Цркве ИПХ Грчке 1988. године. 3) Ове саборне осуде, нарочито јереси екуменизма,
несумњиво су важни кораци у правом смеру – према сазивању општег Сабора
истински-православних, који ће са проширеним ауторитетом донети одлуке о
новокалендарству и синкретистичком екуменизму који су противни Јеванђељу. 4)
Данас је неопходно јединство, на основу заједничког и исправног исповедања
Вере, у заједничком Телу свих помесних Истински Православних Цркава, како би
били створени предуслови за сазивање и сабрање Главног Општег Сабора ових
Цркава, Свеправославног по значају и ауторитету, ради доношења одлука о јереси
екуменизма, о синкретизму њених различитих облика, као и због решавања
различитих проблема праксе и пастирства".
Мада у
идеји "Главног Општег Сабора" нема ничег неправилног – напротив, он
је изузетно потребан – ипак, неприхватљиво је то што су претходни Помесни
Сабори у овом документу окарактерисани просто као "важни кораци у правом
смеру". Ови Помесни Сабори представљали су много више. Они нису били само
"кораци у правом смеру", како их с висине описује овај документ, него
су сами искључили јеретике из спољашње организације Једне, Свете, Саборне и Апостолске
Цркве, влашћу да изричу анатему, која је у тајни хиротоније дата епископима сабраним
у те Саборе.
Ми кажемо
"спољашња организација Цркве", јер је јеретик одсечен од унутрашњег
мистичног организма Цркве још и пре но што је било који Сабор сазван, чим је
објавио своју јерес "јавно, откривена чела" (15. правило Двократног
сабора). Чињеницу да је он на унутрашњи начин већ одсечен од Цркве руком
Господа, Небеског Архијереја, земаљска јерархија Цркве треба јавно да саопшти,
како би људи могли да прекину општење са јеретиком и да предузму све што је
неопходно да би се заштитили од разорног утицаја јереси. То је један од главних
циљева архијерејских Сабора, и великих и малих, и другостепених и главних, и
помесних и свеправославних.
Као што се
види, документ инсистира на томе да су ови претходни Помесни Сабори (попут
Сабора РПЦЗ из 1983. године, са његовом анатемом против екуменизма), који су
искључили јеретике из спољашње организације Цркве, били фактички само
"кораци у правом смеру" према њиховом изгнању, а у потпуности ће то
искључење бити остварено тек на будућем Главном Сабору. Вероватно ће састављачи
документа тврдити да то није тако. Али ако није тако, откуд онда таква необична
пажња према будућем Главном Сабору и охоло омаловажавање претходних Помесних
Сабора као просто "корака у правом смеру"?
Узмимо
животно важну анатему Руске Заграничне Цркве против екуменизма. То није био
"корак у правом смеру" према коначном избацивању јеретика из Цркве
које тек има да уследи, него је ту уз сасвим довољан ауторитет било објављено
да су екуменисти већ изван Цркве (треба имати на уму да је овај Сабор одржан
под председавањем светитеља Филарета, митрополита Њујоршког, чије су свете
мошти нетљене). Будући "Главни Сабор", који ће потврдити да су
екуменисти били изван Цркве, неће додати ништа суштински ново пређашњој одлуци.
Он ће је потврдити, "ставиће свој печат" на раније решење, како је то
изражено у документу у параграфу VI/6, слично као што је Први Васељенски Сабор потврдио
одлуке Александријског Помесног Сабора који је изгнао Арија из Цркве. Највише
што можемо да кажемо је да ће Главни Сабор додати онолико спољашњег ауторитета
одлуци из 1983. године (и ранијим антиекуменистичким одлукама Помесних Сабора),
колико ће још епископских гласова бити придодато. Као такво, ово будуће решење
је веома потребно, али оно суштински ништа неће додати пређашњем решењу.
Треба имати
на уму да се у годинама које су претходиле капитулацији Руске Заграничне Цркве
пред Московском Патријаршијом 2007. године, често могло чути да никаква одлука
о делотворности Светих Тајни Московске Патријаршије не може бити донета све док
не буде сазван "Велики Сабор" свих архијереја Руске Цркве у
ослобођеној Русији. То није била истина, него оштро оружје у рукама оних који
су хтели да оправдају МП и припреме пут за сједињење са њом. И еклисиологија
кипријановаца, са њиховом добро разрађеном теоријом неспособности малих Сабора,
веома се добро сложила са идејом о томе да једино будући слободни Сабор читаве
Руске Цркве може коначно да реши питање статуса МП.
У сваком
случају, хоће ли тај будући Велики Сабор имати власт да решава проблеме који су
се појавили у вези са постојањем МП? Не, неће! Јер састављачи документа говоре
само у име ИПЦ Грчке и Румуније и "РПЦЗ" митрополита Агатангела. Али
Агатангел није члан Истинске Руске Цркве! Пошто је одбацио све архијереје
Истинске Руске Цркве (свих јурисдикција), и пошто су, затим, и они њега
одбацили, он, строго говорећи, представља расколника од Руске Цркве и не може да
говори у њено име. Њега заправо пре треба назвати епископом Грчке Цркве, пошто
је његова јерархија била створена уз помоћ кипријановских архијереја, са којима
он остаје у општењу... Дакле, тај будући Велики Сабор, да би његове одлуке
имале ауторитет за Руску Цркву, треба да се реорганизује: да се избави од
расколника попут Агатангела, и да ступи у општење са верним архијерејима Руске
Цркве...
Питање
покајања
Поражавајући
аспект уједињења из марта 2014. године је одсуство било каквог покајања од
стране заблуделих кипријановских архијереја. И не само то: двојица најстаријих
међу њима – Хризостом Етнијски и Кипријан Оропоски – иступили су са изјавама да
они немају због чега да се кају... Ипак, за групу архијереја која је веома
громогласно и демонстративно прекинула општење са ИПЦ Грчке, и током тридесет
година оптуживала је за лажну еклисиологију, стварајући лажну јерархију и у
Грчкој и у Русији, јавно покајање је несумњиво потребно.
Да би лично то испитао, и добио одговор на недоумице,
аутор ових редова недавно се обратио кипријановском епископу Амвросију
Метонском и поставио му следећа питања:
"1) Да ли сте се покајали због Вашег учешћа у
расколу који је направио митрополит Кипријан 1984. године?
2) Је ли истина, како је било саопштено, да је над
Вама и Вашом сабраћом архијерејима била прочитана молитва за отпуштање греха
раскола?
3) Да ли сте се сада одрекли Вашег мишљења да
јеретици остају болесни удови Истинске Цркве све до њиховог искључења из
спољашње црквене организације на Васељенском или Свеправославном
Обједињавајућем Сабору, на коме ће учествовати и јеретици?
4) Слажете ли се сада да Помесни Сабори Једне, Свете,
Саборне и Апостолске Цркве могу да искључе јеретике из спољашње организације
Цркве? И посебно, прихватате ли делотворност анатеме против екумениста коју је
објавио Сабор РПЦЗ под председавањем светитеља Филарета Њујоршког 1983. године?
5) Да ли сте сагласни с тим да се грчки, румунски и
бугарски новокалендарци данас – пре сазивања некаквог будућег Великог Сабора –
налазе изван Истинске Цркве и да су лишени благодати?
6) Прихватате ли да се и друге Помесне Цркве Светског
Православља које учествују у екуменистичкој јереси – такође сада, пре сазивања
некаквог будућег Великог Сабора – налазе изван Цркве и да су лишени благодати
Светих Тајни?
7) Какав је Ваш однос према другим Истински
Православним Црквама које немају општење с вама (имам у виду главне међу њима,
као што су Руска Истински Православна Црква и Српска Истински Православна
Црква)?"
На ово су добијени следећи одговори:
"На (питања) 1 и 2, личног карактера, одговорићу
доле. (Питања) 3-6 покривена су последњом еклисиолошком изјавом, којој,
сматрам, ништа суштински не могу да додам или одузмем; она замењује све изјаве
које је по датом питању давао наш бивши Синод, и посебно 'Документ о еклисиолошким
позицијама', који је у сваком случају представљао тезу за разматрање, а не
догматску декларацију. Ја само могу да додам да су на молбу наше румунске браће
током сусрета прошле недеље унете четири невелике корекције, које ће бити
укључене као примедбе уз текст; за
неколико дана то ће бити спремно за објављивање.
Што се тиче првог питања, опростите, не сматрам за
потребно да принесем покајање пред доктором Мосом, уместо пред својим духовником!
Друго питање – мада мени није позната некаква
нарочита 'молитва за отпуштање греха раскола' – истина је да је одмах након
нашег примања у обједињени Синод, којим је уједињење завршено, архиепископ
прочитао разрешујућу молитву над оним архијерејима нашег бившег Синода који су
тамо били присутни, тј. над митрополитом Кипријаном, епископом Климисом и нада
мном. Мислим да то није никаква тајна.
Што се тиче седмог питања – стварно не могу да дам
никакву одређену изјаву. Ту вероватно више може да помогне епископ Фотије (коме
сам послао копију овог писма), пошто се он лично бавио контактима са Руском
Истински Православном Црквом и са сада одвојеним епископом Акакијем
('одвојеним' од Грчке ИПЦ којој припада еп. Фотије – прим. ред)".
Овај одговор нам много говори о истинској природи
Калиниковске уније. Позитивно је то што су три кипријановска аријереја принела
некакво покајање и што је над њима прочитана разрешујућа молитва. Но, остаје
знатно више архијереја над којима она није прочитана, да и не говоримо о
Агатангелу и његовом Синоду. То доказује, као прво, да покајање није било
постављено као услов за њихово сједињење са Истински Православном Црквом, него
само као могућност коју је искористила мањина; и као друго, да није било ни
намере да то покајање буде јавно...
Да ли покајање за јавни раскол заиста представља
личну ствар, како каже епископ Амвросије? Наравно да аутор ових редова никада
није помислио да епископ треба да принесе покајање њему лично, или било коме
другом у Цркви, него управо – Цркви као целини. Јер, ако је читава Црква
претрпела штету, онда читава Црква треба да чује и покајање лица које јој је ту
штету нанело. И то и због практичних, и због духовних разлога. Јер ако ми – тј.
сви хришћани – не знамо да се епископ покајао због својих заблуда, онда је
благоразумно да наставимо да се држимо подаље од њега.
Али најречитији је онај део писма епископа Амвросија
где он на увијен начин одбија да директно одговори на директна питања о томе да
ли исповеда кипријановске заблуде. Јер, шта га је спречавало да на питања 3-6
пружи директан одговор – "да" или "не"? Уместо тога, он
пише: "(Питања) 3-6 покривена су последњом еклисиолошком изјавом, којој,
сматрам, ништа суштински не могу да додам или одузмем; она замењује све изјаве
које је по датом питању давао наш бивши Синод, и посебно 'Документ о
еклисиолошким позицијама', који је у сваком случају представљао тезу за
разматрање, а не догматску декларацију".
Међутим, као што смо видели, "последња
еклисиолошка изјава" не одговара ни на једно питање о кипријановској
еклисиологији. У њој није посебно размотрена ни једна тема кипријановске
еклисиологије, нити је поменут сам Кипријан! Ако не познајеш недавну историју
Цркве, овај документ не даје кључ за одгонетање својих циљева, и нећеш моћи да
схватиш да ту заправо није оповргнута никаква еклисиолошка позиција, осим
најширег екуменизма Светског православља, нити ћеш сазнати у чему се та
(кипријановска – прим. ред.) еклисиолошка позиција састојала.
Истина, из строжих делова документа следи да је
кипријановска еклисиологија лажна. Али тај закључак није изведен јасно и, како
је правилно указао о. Роман Јужаков, остављена је рупа кроз коју непокајани
кипријановац може да се провуче: да потпише изјаву и при томе се тајно оправда
– или, као у случају митрополита Хризостома Етнијског, не више тако тајно –
чувајући своја стара мишљења (или "теологумене", како кипријановци
воле да их зову).
Аутор ових редова дакле подозрева да епископ
Амвросије у срцу остаје кипријановац. Наравно, епископ Амвросије би веома брзо
могао да докаже како аутор греши, тако што би одговорио "да" на
питања 3-6, али он је одбио да то учини. И не само то – он тврди да је
првобитна еклисиолошка изјава, која је мање-више иста као нова и исправљена,
била само "теза за разматрање, а не догматска декларација"! Све у
вези са том изјавом – и то што је била представљена као основ за сједињење
Цркава – даје јој изглед важне догматске декларације. Али епископ Амвросије би
желео да је ми не схватамо превише озбиљно...
Добро, ако је то само теза за дискусију, онда заправо
и не треба да је доживљавамо озбиљно, као представљање позиције епископа
Амвросија – што значи да нам та позиција и даље остаје непозната...
"У питањима вере нису допустиви никакви
компромиси. – рекао је свети Марко Ефески – Зато треба бежати од оних који
проповедају компромис, јер такви се не везују ни за шта одређено, јасно и
установљено, већ се као лицемери колебају између две вере и, остављајући
отворен пут једној, хватају се за другу". Јасноћа је битнија у догматским
питањима, него у другим сферама живота. Ето зашто се ђаво труди да јој се свим
средствима супротстави. Историја Васељенских Сабора показује да су били
потребни буквално векови спорова, пре но што је постигнута јасноћа у
Христологији. И у еклисиолошким споровима међу Истински-Православнима прошле су
већ многе деценије. Постојала је нада да ће овај документ дати потребну јасноћу
и да ће се самим тим завршити дуги период несугласица. Али документ то није
учинио.
Разлог је тај, што се у мотиве за његово састављање
поткрао политички елемент. Он није био израђен просто као "образац здраве
науке" (2 Тим. 1:13), "да би могао и поучавати у здравој науци и
покарати оне који се противе" (Тит. 1:9), него као лукавство које ће
омогућити кипријановцима да се уједине са Истински Православном Црквом без
покајања због својих заблуда. То не значи да из данашњег сједињења не може
произаћи ништа добро. И поред тога, коментар епископа РИПЦ Стефана остаје
најтачнији опис ситуације: "Мене ово подсећа на две корпорације које су
провеле много месеци или чак година у међусобним судским тужбама. А затим су
кроз арбитражу дошле до споразума о томе како ће да се раскусурају за доларски
износ који није јавно саопштен. И при томе ни једна страна није допустила било
какво нарушавање својих права".[3]
Покајати се, или не покајати се – то је питање. Расуђивање
које има у виду корист Цркве као целине може да санкционише различите
компромисе или снисхођења према људској слабости. Но, као што и у нашем личном
животу непокајани грех остаје неопроштен, тако нема замене ни јавном покајању
архијереја који је јавно погрешио у питањима вере. Иначе ће проблем наставити
да тиња испод површине да би букнуо у још опаснијој форми. Јер, као што је
рекао св. Василије Велики: "У Цркви је неопходно доћи до дна проблема,
како би се болест ишчупала од самог њеног корена".[4]
Владимир Мос
29. јун / 12. јул 2014.
Свети Апостоли Петар и Павле - Петровдан
[4] Св. Василије
Велики, Писмо 176.
Нема коментара:
Постави коментар