среда, 09. октобар 2013.

Крипто-екуменизам митрополита Кипријана

Приснопамјатни митрополит Виталије,
последњи канонски првојерарх Руске Заграничне Цркве
16/29 децембар 2001.
Резолуција Пастирске конференције Канадског и Америчког клира Руске Заграничне Цркве (В) по питању прекидања евхаристијског  општења са митрополитом Орпоско-филијским, Кипријаном.

Проучивши и размотривши учење митрополита Кипријана о болесним о здравим члановима Цркве „у области правилног схватања Вере“, Генерални одбор, чије је формирање одобрено од стране архиепископа Варнаве и владике Вартоломеја, такође испитавши и реферате и теолошке анализе из неколико различитих радова по питању ове теме, дошао је до следећег закључка:
Закључак  у погледу еклисиологије митрополита Кипријана Оропоско-Филиског.
На основу проучавања еклисиолошких учења митрополита Кипријана, који су изложени у књизи „Еклисиолошке тезе, или излагање доктрине Цркве за Православне супротстављене јереси екуменизма“ (издато у манастиру св. Кипријана и Јустине, Фили, Атика, Грчка 1993.), реферату митрополита Кипријана на шестој конференцији Православних „Јерес екуменизма и светоотачки став Православних“ (23. Фебруар 1998.),као и мноштву  публикација и декларација од осталих архијереја синода Супростављених, дошли смо до следећег закључка:

1.Митрополит Кипријан и његов синод, док сматрају екуменистичко светско Православље за јеретичко, истовремено га сматрају и делом Цркве Христове, противећи се тако учењу и предању Цркве, која јасно сведочи кроз Саборске одлуке  и списе светих отаца да су јеретици отпали  од Цркве.
2. Митрополит Кипријан замењује концепт „јеретици“ , описујући их као оне који суштински греше у свом расуђивању у погледу Православних. Тако по питању екумениста- јеретика, он пише: „Особа која прави грешку по питању правилног разумевања Вере – и тако грешећи, али ипак још не осуђена на црквеном суду – јесте болестан члан Цркве“ („Еклисиолошке тезе“ гл.1,4;стр. 2,7). Позивајући на одвајање од ових болесних чланова , митрополит Кипријан их ипак сматра унутар Цркве. Међутим, дозволити припадност Цркви некоме ко нема Православно исповедање Вере, ни у ком случају није могуће; тако, „они болесни у вери“, не могу бити чланови Цркве, што је такође потврђено учењем светих отаца. „Без сумње“, каже св. Касијан Римљанин, „онај који не исповеда Веру Цркве, је ван Цркве.“ Исто је потврдио патријарх Цариградски Јеремија II: „Чланови Цркве Христове су у потпуности посвећни Истини, а они који нису у потпуности посвећени Истини, нису чланови Цркве Христове.“ Свети Кипријан Картагински учи: „ Као што ђаво није Христос, иако обмањује у Његово име, исто тако се човек не може сматрати Хришћанином ако не обитава у Истини Његовог јеванђеља и Вере.“ У складу са свим светим оцима, велики архијереј Григорије Богослов, у његовој другој посланици против Аполинарија, такође учи: „Избегавај оне који држе друго учење и сматрај их страним Богу и саборној Цркви.“ Посланица источних патријараха у вези Православне Вере каже: „ Ми верујемо да су сви међу нама чланови Саборне Цркве, па и сами верници, тј. они који безусловно исповедају чисту Веру Христа Спаситеља.“ Св. Григорије Палама такође објашњава: „Они који су од Цркве Христове такоће су и од Истине, а они који нису од Истине исто нису ни од Цркве Христове...“
Митрополит Кипријан у својим тезама тврди да се „Православље поделило на два дела: „ ...оне који су болесни у вери и оне који су здрави...“(гл.3,стр. 4),али одмах затим говори о „враћању у Православље“ оних болесних у Вери (гл.3, стр.5), где он очигледно пада у догматску контадикторност, јер како је могуће „ примити у Православље, оне који су већ Православни?!
3. Митрополит Кипријан прави закључке по питању поделе Цркве због екуменизма, упоређујући садашње стање Цркве са стањем у коме се Црква налазила за време иконоборачке јереси. У својој еклисиологији он покушава да упреди савремене новокалендарце и екуменисте са иконоборцима, које су свети оци 7. Всељенског Сабора присаједињавали Цркви кроз покајање и одрицање од њихове јереси. Митрополит Кипријан се такође позива на 7. Васељенски Сабор, наводећи да се у његовим правилима  користе изрази „одсецање“, „подела“, итд. Он долази до сасвим неоснованог закључка, да иконоборци пре него што су били Саборски осуђени, нису били јеретици, као такви; и да су њихове тајне, самим тим биле признаване као дејствене. Међутим, што се тиче иконобораца који су присаједињени Православљу, нити је Васељенски Сабор сматрао да су претходно били део Цркве, нити су се они сами заваравали да су део Ње. Ево неких сведочанстава од сами иконобораца. Василије епископ Анкирски: „По својим могућностима истражио сам питање икона и са потпуном убеђеношћу окренуо сам се Светој Саборној Цркви.“ Теодор епископ Мир Ликијски: „ Молим Бога и вашу светост да и мене, грешника, присаједините Светој Саборној Цркви.“ Јован богољубазни мјестобљуститељ  апостолског трона на Истоку је рекао: „ Јерес одваја сваког човека од Цркве.“ Свети Сабор је изјавио: „то је очигледно“.
Међутим, митрополит Кипријан, у својој еклисиологији, мења терминологију говорећи: „ они су примљени у Православље“, и тако изводи незамислив закључак да постоји разлика између Цркве и Православља, што је немогуће.
Црква као тело Христово, не може бити подељена. Овај феномен је онтолошки немогућ, исто као што Господ Исус Христос не може имати неколико тела. Поделе које су помињане на Сабору и у списима светих отаца, везане су искључиво за привремену поделу међу хришћанима,  које су настајале у смутна времена када су се јереси шириле, а када је првобитно било тешко јасно увидети ко је ко. Свети Василије Велики упоређује овакве ситуације са ноћном битком, када је у мраку немогуће да одмах разликујеш пријатеља од непријатеља.
У Цркви не може бити подела, може се само отпасти од Ње. Митрополит  Антоније Храповицки у свом катихизму тврди исто: „ Питање: Да ли је могуће тврдити да је некада дошло до поделе унутар Цркве, или поделе Цркава, или да је то могуће да се деси? Одговор: Ни у ком случају: јеретици и расколници су у различито време отпали од нераздењиве Цркве и тако престали да буду чланови Цркве, али Црква као таква не може изгубити своје јединство.“(Опит хришћанског катихизиса изд. Аустрл.-Нови Зел.Еп 1989.стр.65.) У својој посланици од 18 нов./1.дец. 1962. Сабор епископпа РПЦЗ такође исповеда:“ Ми не можемо да прихватимо њихову (екуменистичку) тачку гледишта, да се Црква поделила. Ми верујемо у Једну, Јединствену Цркву, чија је Глава Христос. Као што је једна Глава, тако је и једно Тело- Црква. Ако се кућа унутар себе подели, не може опстати. Тако исто и Црква, ако се подели престаје бити Црква. Може бити само отпадања од Цркве – одвајања од Ње појединаца—или целих група које нису у једномислију са Њом.“ У складу са овим исповедањем, декларација од 18./ 31. Дец. 1931. Сабора епископа РПЦЗ каже: „Чувајући Веру у Једну Свету Саборну и апостолску Цркву, Сабор епископа исповеда да се Црква никада није поделила.“
4.Супротстављајући се одлукама Цркве, митрополит Кипријан тврди „да новокалендарци до данашњег дана још увек нису осуђени“ и да он признаје да су „њихове тајне благодатне.“(гл.3 стр.5 )
 Међутим григоријанска пасхалија и григоријански  минеј је три пута осуђен на помесним Саборима Цариградске Цркве: 1583.,1587., 1593, уз учешће Источних патријараха. На пример, 1593. Саборска одлука Цркве гласи: „Ко год не прати обичаје Цркве, него жели да прати григоријански минеј и пасхалију, биће анатмисан и одлучен од Цркве и целог сабрања верних.“ Патријарх Кирил у својој посланици из 1756, каже: „онај који прихвата григоријански календар биће одвојен од Бога.“
5. Само обједињујући Сабор, како се нада митрополит Кипријан, може ујединити ове „одвојене од Православља.“ Али јеретици не припадају Цркви и могу се вратити у окриље Цркве једино присаједињењем Њој. Митрополит Кипријан износи лажну теорију уједињења неистомислећих, и при том само сазивање Сабора поставља у зависност од тог неприродног уједињења.
На тај начин, учење митрополита Кипријана, које је основ позиције синода Супротстављених, је у супротности са отачким предањем Цркве. Он тврди да није у општењу са јеретичким, екуменистичким црквама, док у међувремену, међутим, он и његов синод одбијају да се одвоје духовно од ових цркава, сматрајући себе „здравим“ делом исте Цркве, чији с, истовремено „болесни“ део, јеретици; екуменисти и новокалендарци. Тако се синод митрополита Кипријана, упркос што није у светотајинском општењу, налази, de facto, у тоталном „здраво- болесном“ општењу са јеретичким светским Православљем. Овај „Православни“ крипто-екуменизам, да тако кажемо, као и отворени екуменизам потпада под анатему из 1983. год. против јереси екуменизма, која је проглашена од стране синода епископа РПЦЗ , под председавањем првојерарха Заграничне Цркве митрополита Филарета. (Ова анатема је затим била потврђенан на РПЦЗ епископском Сабору 1998.)  
 и онима који имају општење са поменутим јеретицима или им помажу или штите њихову јерес екуменизма, умишљајући да је то братска љубав или начин за сједињење раздељених хришћана: АНАТЕМА!
Тако, својим потписом ми потврђујемо 2. Тачку декларације епископског Синода наше Цркве, бр. 7/01/М 26. окт./8. нов. 2001., где је објављено:
„ ( У складу са декретом из 1974. РПЦЗ епископског Сабора) Прекидамо Евхаристијско општење, са синодом Супростављених, под митрополитом Кипријаном Оропоско-филијским које је РПЦЗ Сабор брзоплето успоставио 1994., на основу њиховог неправославног учења о Цркви (по питању болесних и здравих чланова Цркве у области „правилног разумевања Вере“)  и признавања новокалендарских тајни за благодатне“ (погледај мит. Кипријан „Еклисиолишке тезе“ стр 2 и 5).

+ митрополит Виталије

Нема коментара: