среда, 13. јун 2012.

ИНТЕРВЈУ СА ВЛАДИКОМ АКАКИЈЕМ


ИНТЕРВЈУ СА ВЛАДИКОМ АКАКИЈЕМ
31/13 јун 2012.


О Духовдану ове године покренуто је питање исповедања вере антиекуменистичке црквене заједнице која се одвојила од екуменистичке СПЦ, а себе назива Епархијом Рашко-призренском у егзилу.  Њихово "Вјерују" је на сајту ЕРП у егизлу изнео оснивач и предводник ове заједнице владика Артемије. Убрзо потом се Његово преосвештенство Епископ Акакије, у своме чланку који смо објавили на блогу СрбинИП, осврнуо на изнесене вероисповедне позиције Владике Артемија. Недуго затим се на сајту ЕРП у егзилу појавила серија разних коментара, објашњења и појашњења ставова владике Артемија. Иако је Владика Акакије већ у кратким цртама изнео своје мишљење по питању таквог исповедања вере, назвавши га "лаодикијским", ми смо га замолили да за читаоце блога СрбинИП детаљније појасни свој став, нарочито сада, после додатних појашњења на сајту ЕРП у егзилу у којима се и Српска ИПЦ отворено критикује у веома негативном контексту. У вези са свим овим наша редакција је поставила Владики Акакију неколико питања.

СрбинИП: У серији интернет-чланака на сајту ЕРП у егзилу започетих духовданским интервјуом Владике Артемија – после кога су уследила појашњења: његово лично, инфо-службе и оца Симеона Виловског – провејава некаква недоречена тврдња која истински православне сврстава у "расколничке групације" ни мало боље од саме екуменистичке јереси. С друге стране следбеници владике Артемија за себе тврде да они нису раскол него Царски средњи пут спасења. О чему се ту ради?

Владика Акакије: У питању је демагогија која не само да нема аргументовано покриће у канонима и црквеној историји, него се противи и здравом разуму. Сама Београдска патријаршија на свом недавно одржаном мајском заседању Сабора позива Владику Артемија да се врати Цркви са пута раскола пошто ствара „парасинагогу” унутар СПЦ – антиканонским, неважећим дејствима и отварањем манастира и молитвених домова по Епархијама СПЦ. Екуменистичка СПЦ је Владику Артемија и његову „ЕРП у егзилу“ дефинисала као раскол и као последицу једне овакве озбиљне осуде рашчинила је и њега и све његове клирике, док је монаштво размонашено, а неки мирјани су чак одлучени и од Цркве. Без обзира на то Владика Артемије и његови следбеници покушавају да себе представе као Средњи пут нераскола.
Тврдње да Епископ Артемије нема намеру да ствара неку своју, „посебну Цркву“, већ да је он органски део СПЦ као и то да он неће кренути путем раскола вређају интелигенцију свих људи којима су упућене овакве поруке. 

Размислимо простом људском логиком. Ако је екуменистичка Београдска Патријаршија православна, канонска Црква која поседује благодат Светих Тајни, како то експлицитно тврде Владика Артемије и његови следбеници, како је могуће да одвајање од црквене целине, тј. једне целе помесне цркве (СПЦ), која је опет у јединству са целом породицом других помесних цркава,  не буде сматрано за раскол? Као оправдање оваквог става "егзилци" наводе петнаести канон Прво-другог Цариградског Сабора. Наведени канон даје могућност прекидање општења са надлежним архијерејем који отворене главе исповеда јерес, до његове осуде. Овај канон се недвосмислено односи на једног епископа који је почео да исповеда јерес, а који је члан једне помесне православне Цркве где су остали епископи православни и где се чека да од њих буде суђен и осуђен. Стање у којем се налази СПЦ као и остале цркве Светског екуменистичког православља не одговара наведеном канону јер су сви Сабори архијереја свих Помесних цркава јеретички, а ако којим случајем, неки појединац епископ није убеђени екумениста он се налази у органском јединству, тј. у општењу са осталим епископима екуменистима, тако да је он такође посредно екумениста. Уз то нема нигде, већ деценијама наговештаја да ће екуменисти предати суду и осудити сами себе због јереси. Уосталом, како је могуће да се неко одвоји од своје благодатне канонске Цркве, а да при томе не падне под осуду за раскол. Према сопственој поставци о благодатности СПЦ Владика Артемије својим одвајањем од ње као благодатне даје  школски пример раскола.  Са нама Истински Православнима то није случај. Ми чувамо оно што су нам Оци оставили. Нећемо да будемо део екуменистичке апостасије. Сматрамо да је екуменизам свејерес и тако се према јересијарсима екуменистима и односимо – ни по коју цену нећемо са њима да будемо у општењу и тајне упорствујућих јеретика сматрамо безблагодатним, а њихове црквене заједнице јеретичким и неканонским. Баш на основу тога ми не можемо бити проглашени за расколнике јер се нисмо одвојили од канонске благодатне Цркве, већ од јеретичког зборишта. У томе се ми разликујемо од „ЕРП у егзилу“. Јер када бисмо и ми сматрали СПЦ православном и канонском Црквом, не би нам падало на памет да се дрзнемо на одвајање од ње – да правимо раскол са нашом Црквом кроз некакво опозиционарство или отпораштво, облик протеста који је потпуно непознат у црквеној историји.

СрбинИП: Молим вас Владико да прокоментаришете занимљиве али и надасве изненађујуће ставове Владике Артемија на тему календарског питања. То је за Србе веома важно питање јер се већ деценијама врши тиха али осмишљена и тактичка припрема за покатоличење Срба путем, између осталог, промене календара. Очигледно је да се у одговорима на то питање доста манипулише тривијалним аргументима међусобних подела у редовима грчких старокалендараца.

Владика Акакије: Питање календара је веома озбиљно. Ту се злонамерно врши замена теза. Владика Артемије каже: „Календар није јерес, али јесте грешка“, а затим вели да старокалендарци календарском питању придају догматски значај. Ја не знам за случај да је ико од старокалендараца календарску реформу дефинисао као јерес, мада она има примесе јереси, јер је познат истински разлог, тј. позадина насилног наметања календарске реформе, а то је, како и сам Владика Артемије каже – јерес екуменизма. Овом екуменистичком календарском реформом нарушена је саборност православних Цркава. А саборност цркве, чак и у овом крајње простом видљивом облику који се пројављује кроз пуни круг богослужења, јесте део њеног догматског учења.
Календарска реформа, у виду увођење папског на штету предањског и отачког календара, представља типичан пример раскола, који садржи и примесе јереси. Новокалендарски раскол је, осим поделе међу православнима, тамо где се користи нови календар створио низ озбиљних деформација међу којима истичем честе случајеве потпуног изчеснућа Петровског поста.
Издаја предањског православног календара је много пута у давнини саборски осуђена. На пример црквени Сабор из 1583. године, састављен од три источна патријарха (Васељенског, Александријског и Јерусалимског) осудио је нови римски календар као несагласан са правилима Православне Цркве и уредбама Првог Васељенског сабора о начину израчунавања дана свете Пасхе. Поменута три Патријарха са својим Синодима позивају православне да се тврдо и непоколебљиво, чак до проливања крви, држе православног календара и Јулијанске Пасхалије, претећи анатемом и одлучењем од Цркве Христове и сабрања верних онима који ово наруше.
Они су говорили да је праведно да се староме да предност у односу на ново, јер је одлучено једном у Православној Цркви да се никаква новина не прима нити да се ма од чега древног одступа.
Многи источни патријарси су се током векова непоколебљиво противили папском календару, до те мере да су предавали страшном проклетству оне који се дрзну да дирну у Отачки календар: “ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље другачије него што вам проповедасмо, анатема да буде!”; такав, тј. онај који уводи новине у области календара, било да је у питању “јереј, или мирјанин, треба да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да се не распадне него да пребива у вечним мукама… Такви нека наследе губу Гијесијину или вешање Јудино, нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи, и гнев Божији нека буде на глави њиховој, а удео њихов нека буде са издајником Јудом и богоборцима Јудејцима… Анђео Божији нека их прогони са мачем у све дане живота њиховог и нека их погоде сва проклетства Патријараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама вечног огња. Амин. Нека буде!”
Ако је у питању само пуста грешка, како се то од стране „ЕРП у егзилу“ представља, зар би се Оци овако изражавали о календарској реформи?
Такође, календарску иновацију су 1935. и 1974. године синодски осудили као безблагодатан раскол и они Грчки епископи који нису прихватили промену календара.
Новокалендарски раскол је, од стране неких савремених отаца, у почетку толерисан као грешка (Свети Патријарх Тихон, митрополити Антоније Храповицки и Хризостом Флорински). Али не као грешка која представља свршено стање, него као грешка која се мора исправити! Када је постало јасно да новокалендарски расколници немају намеру да се враћају на свети Отачки календар освећен вековном црквеном употребом и да су новокалендарском расколу придодали и јерес екуменизма, било је потпуно јасно да они више не могу да се називају православнима и то данас треба да буде јасно сваком благоразумном православном хришћанину.
Што се тиче бројних подела међу грчким старокалендарцима морамо да констатујемо да је то нажалост истина. Али ово никако не значи да трагичне поделе међу старокалендарцима могу представљати оправдање за новокалендарске расколнике! Над констатацијом трагичности старокалендарских подела треба застати и дубље их сагледати, па ће се увидети да стање није ни приближно тако црно како то „ЕРП у егзилу” жели да представи. Свети Оци су говорили да није сваки мир за похвалу нити је сваки рат за осуду. Разлика између Светског екуменистичког православља и Истинског Православља по питању компактности првих и „разједињености“ других почива и на следећој важној чињеници: званична црква толерише у својим епископским редовима дрске јеретике, па и богохулнике и изопаченике сваке врсте који у црквеној јерархији немају шта да траже. То је тај мир који није за похвалу, а на коме Светско православље привидно одржава своје јединство. Док код Истински Православних таквих заиста ужасних компромиса нема. Једноставно сваки епископ који се озбиљно огреши о каноне, или почне да проповеда неку јерес, или је неморалан – предаје се на црквени суд и ако се докаже његова кривица он се рашчињава. Нажалост у већини случајева дотични не прихвата такву одлуку Цркве и он са својим истомишљеницима оснива своје безаконо збориште које назива црквом или синодом. Отуда код православних екумениста „јединство“, а код истински православних „подељеност“. Наравно, нећу да поричем да код доста Грка старокалендараца, част изузецима, постоји дух фанатизма који је заиста нездрав и опасан, али због њега не треба целу старокалендарску свештену борбу излагати критици и осудама.

СрбинИП: Ваше Преосвештенство, допустите да Вас на тему календара и Владике Артемија упитам још нешто. Владика Артемије је на питање: „да ли су старокалендарске цркве у Грчкој, Румунији и Бугарској у јереси, јер је њима ово (календар) једно од најважнијих питања“? одговорио следеће: „Управо у томе и јесте јерес, јер календар није питање вере, како они сматрају“. Да ли то он оне који нису хтели да приме папски календар сматра јеретицима, а новокалендарце канонском црквом која је себи допустила грешку, али око те грешке се не треба претерано узнемиравати?

Владика Акакије: Релативистички став Владике Артемија по питању календара је јасан као и став целе екуменистичке СПЦ. Мислим да нема потребе за додатним појашњавањем, али на ваше инсистирање додао бих да је црквена правда очигледно на страни старокалендараца, јер су старокалендарци чувари предања, а екуменисти су ти који су безаконо увели календарску новотарију и тиме учинили тешки грех раскола. Као Божија потврда овоме, на небу изнад Атине 1925. године појавио се велики светлећи крст кога су јасно виделе хиљаде људи и то баш на празник Воздвижења Часног крста по Отачком календару. То је једно од великих савремених чуда о коме се у СПЦ мало зна и говори. Ако календар није питање вере, како наводи Владика Артемије, онда такође питање вере није ни устаљени образац богослужења, ни свештеничка брада, ни мантија, ни иконостас... Оваква логика је застрашујућа! Зар то значи да сутра било који епископски сабор може да доноси којекакве антиправославне реформе под изговором да оне нису питање вере и да се они који се успротиве прогласе не расколницима, него јеретицима?! Мислим да је све то отишло предалеко. Нажалост, пупчану врпцу Светског екуменистичког православља тешко је пресећи, тим пре ако сте тамо иницирани у епископат.

СрбинИП: Владико, познато је, да вам је била намера да на Сабор Српске ИПЦ у октобру, у коме ће учествовати и јерарси Руске ИПЦ, позовете и представнике епископа Артемија. На Сабору ће бити разматрана суштинска питања везана за успешан наставак борбе за напредак светосавске Српске Истински Православне Цркве, на првом месту њене мисије спасавања свега што се може спасити од духовног пустошења велике апостасије. Тим актом је несумњиво пружена братска рука антиекуменисти епископу Артемију ради делимичне или потпуне сарадње на том пољу. Можете ли нам рећи да ли сте очекивали да ће до било какве сарадње између вас доћи?

Владика Акакије: Као и свуда у Истинском Православљу, и код нас постоји лично неповерење према епископату Светског екуменистичкког православља. Јер то је посебно одабран кадар, који се под строгом контролом годинама проверава и припрема како би преузео високе црквене функције. Колико је мени познато, нема ни једног случаја да је неки епископ из Светског екуменистичког православља прешао у јерархију неке од помесних Истинских Православних Цркава – Руског заграничја, Русије, Грчке, Румуније... И поред тога треба веровати у нечију људску православну савест, јер иако васпитана у окружењу сергијанаца и екумениста не може бити потпуно угашена.  Мени је било јасно да разлог одвајања епископа Артемија од екуменистичке СПЦ није повезан са исповедањем вере, иако је свима јасно да је он у редовима епископата СПЦ важио за антиекуменисту (колико се то уопште може бити у оквирима Светског православља).  Веровао сам да може да дође до преокрета и да је Господ владики Артемију дао ту прилику да путем отачког исповедања вере, заиста пође исповедничким путем православља и да се тада слијемо у један заједнички фронт.  У том контексту је и предложено да се размотри идеја о позивању представника епископа Артемија на наш Сабор у октобру. Пошто смо  чули да он преговара са СПЦ о свом повратаку у њено крило, под условом да му се врати епархија, од идеје да се представници Владике Артемија као посматрачи позову на наш Сабор сасвим се одустало. Мајски Сабор СПЦ није донео ништа ново у случају "монаха" Артемија, мада се у то време десио и инцидент са Вазнесењским монахињама. И ево сада имамо пред собом његово исповедање вере које га, осим раскола, ничим не издваја од осталих епископа СПЦ, од којих су можда неки и противници екуменизма (у шта сумњам), али бране екуменизам ако ничим другим онда остајањем у општењу са екуменистима и то из ко зна којих разлога.  Из свега овога испада да се суштина сукоба владике Артемија и Београдске патријаршије налази у одузимању епархије и када би се тај проблем компромисно за обе стране решио, екуменизам би код владике Артемија врло брзо постао споредно питање у његовој поновној, узалудној и бесплодној "борби изнутра".

СрбинИП: Отац Симеон Виловски износи интересантну поставку која је видно уперена против Ваше исповедничке борбе унутар Истинског Православља. Он тврди да Владика Артемије неће стварати и дефинисати неку „своју еклисиологију“, као што то чине Акакијевци и многи други. Овде као да је постављена сама срж проблема и тачка размимоилажења две црквене заједнице у Србији, обе антиекуменистичке и обе одвојене од екуменистичке СПЦ. Мислим да ће бити веома корисно да нашим читаоцима кажете неку реч на тему еклисиологије, тј. у чему се састоји еклисиолошка разлика између Вас и владике Артемија?

Владика Акакије: Наше еклисиолошке поставке су очигледно различите, нарочито када је реч о јереси екуменизма и о томе на који начин уопште јерес прожима цркву. Ми нисмо измислили никакву „нашу еклисиологију“ већ се чврсто држимо православног учења о Цркви. Црква је по догматској дефиницији органска заједница људи који су сједињени једном вером, јерархијом и светим тајнама. Тако су и сви њени чланови на органски начин повезани и чине један недељиви организам. Ако је у једној Помесној цркви завладала јерес која се на време не излечи уклањањем јересијараха и анатемисањем јереси, она кроз органско светотајинско општење шири духовну смрт по целом организму. Ако су патријарх и већина епископа јеретици, како је владика Артемије описао стање у СПЦ, онда су и сви они који органски опште са њима такође јеретици. Поред овог нивоа локалне органске повезаности у границама једне помесне Цркве, постоји и други, виши ниво који се односи на органску заједницу породице Помесних цркава. Јер, узмимо за пример да ниједан епископ СПЦ није екумениста, а СПЦ светотајински општи са другим помесним екуменистичким црквама Цариграда, Москве или Атине. Српски Патријарх на свакој литургији помиње поглаваре осталих помесних цркава и тиме на мистичан начин објављује пуно јединство са осталим црквама. Даље, сваки епископ на литургији помиње патријарха, а сваки свештеник помиње свог епископа и тако је органски круг затворен. Ово објашњење је веома важно, јер јерес екуменизма није локални проблем СПЦ, штавише у другим помесним црквама јерес екуменизма се исповеда у још екстремнијој форми, нарочито у Цариградској патријаршији. У тој екуменистичкој породици су новокалендарске цркве, Московска сергијанска патријаршија која не заостаје много за Цариградом; ту су и новопасхалци – Финска црква, па патријаршије Антиохије и Александрије које су у унији са монофизитима, итд, итд. Та екуменистичка заједница Светског званичног православља и јесте свејерес екуменизма, јер шта нас брига ако су паписти или протестанти екуменисти. Када говоримо о свјереси екуменизма, ми говоримо о Светском православљу јер јерес не постоји ако не постоје јересијарси. Када је Руска Загранична Црква анатемисала екуменизам она није анатемисала паписте и протестанте који су и тако одавно изван Цркве, него православне екуменисте Светског православља, били они непосредни (отворени екуменисти) или посредни (антиекуменисти који су у општењу са екуменистима) јеретици: „...и онима који опште са горепоменутим јеретицима, или помажу или бране њихову нову јерес екуменизма: АНАТЕМА!!!“ (из Анатема РЗЦ против екуменизма, 1983).
То је та „наша“, „нова“ еклисиологија коју су Оци пре много векова исповедали: 
Свети Василије Велики каже: "Оне који се праве да исповедају православну веру, а остају у општењу са злославнима, ако и после приговора не престану, ми их сматрамо одлученима и чак их више не зовемо ни браћом".
Такође и свети Јован Златоусти: "Непријатељима Божијим објављујем не само јеретике већ и оне (православце) који су у општењу са њима".

СрбинИП: Хвала вам Преосвећени Владико на љубазни одговорима. Надамо се да ће они бити од велике помоћи свим оним православномислећим и истинољубивим душама које званична СПЦ и Епархија РП у егзилу збуњују разним плотским умовањима и демагогијама.  Допустите да на крају закључим да Средњи пут – или "лаодикијски", како сте га ви назвали – пут млаке бљутавости који је исповедио Владика Артемије и они са њим, није отачки исповеднички пут истинске борбе против јереси екуменизма, тј. пут спасења. И да је Истинско Православље данас једина опција канонског, отачког Православља, без обзира на то што је оно данас у Србији у мањини и у илегали. Да ли на крају имате нешто да поручите нашим читаоцима?

Владика Акакије: Богу хвала! Благодарим и ја вама на промишљеним и јасним питањима. Слажем се у потпуности са вашим закључком, а читаоцима блога „Србин Истински Православан“ желим да поручим да никада, ни под којим условима не пристану на то да постану Лаодикијци (Отк. 3,14-19), него да ревнују у свему, и за веру и за врлину, и да стоје чврсто на позицијама Истински Православних Филаделфијаца (Отк. 3,7-12) који, иако имају мало снаге, ипак одржавају реч Христове истине и не одричу се имена Његовог!

Преписку са Владиком Акакијем обавила редакција блога СрбинИП

20 коментара:

Анониман је рекао...

Очигледно је да се у одговорима на то питање доста манипулише тривијалним аргументима међусобних подела у редовима грчких старокалендараца.
Jasno je da su stavicni udari komunizma, ekumenizma,novog kalendara,masonstva, revolucija...ostavili teske posledice. Pravoslavlje se svelo na sirom sveta rasejane ostatke nekada mocnih oficijelnih Crkava. Doslo je vreme da se istinski pravoslavni delovi prepoznaju kao takvi. Ovi procesi su vec u toku. Iskustvo uci da je tu potrebno mnogo opreza jer opasnosti vrebaju kako sa desna tako i sa leva.

Анониман је рекао...

Stvar je ovde mislim potpuno jasna,jeres ekumenizma je anatemisana od Ruske zagranične Crkve,''i oni koji opšte sa njom'',a novi kalendar je tri puta anatemisan od istočnih Patrijaršija,pa sad narode naš izaberite...

Анониман је рекао...

Најлепша је теорија, види колико Синода, боље нам је у јереси.

Анониман је рекао...

Ако је еклисиологија СИПЦ исправна и поткријепљена отачким предањем, зашто онда Максим Исповедник и Јован Дамаскин нису створили Цркве,које ће бити самосталне од патријарха и осталих тадашњих јеретика?

Анониман је рекао...

Колико је мени познато и како сам ја разумео вл.Акакије није створио нову цркву, заправо СИПЦ је уствари СПЦ која брани православље од јереси екуменизма. А екуменисти јеретици и синодалци су престали да буду СПЦ., а слово и као Истинска је само да би се разликовала од лажне екуменске СПЦ. Молим редакцију да ми пој асни, а исто тако сам приметио да егзилци ово баш неразумеју .

Анониман је рекао...

Браћо Срби каснимо 90 год, Бог да нас помилује и да нам помогне . 1924 Год је уведен нови календар код Грка ,а ми тек сада расправљамо јели то раскол или велика грешка ! На основу Црквене историје у задњих сто година ја сам закључио да је нови календар био велика грешка , која није исправљена и сада је постала раскол. Наиме Хризостом Флорински се 11 година 1924-1935 борио да се Синод Грчке Цркве врати на стари кал. када је видео да од тога нема ништа напушта нови и враћа се на стари
кал. Потом исповеда да су новокалендарци потенцијални раколници све до 1950 тј.,, велика грешка,,. У том периоду се први пут деле старокалендарци тј, појављују се Матејевци који исповедају да непостоји могућност грешке него само раскол. Хризостом Флорински исповеда велику грешку тј потенцијални раскол све до 1950 год. тада и он
почиње да исповеда н.календар као раскол када је видео да непостоји могућност да се исправи ова грешка. Треба приметити да у овом временском периоду није било јереси екуменизма. Заправо нови календар је био припрема за ову јерес свејерес. Данас можемо приметити да све помесне православне цркве имају тенденцију да уведу
нови календар. Каснимо браћо 90 год , наша трагедија је у томе што ни сада се неби бавили овим питањем да једини савезник вл.Артемија Серафим пирејски није новокалендарац, па се одједном појави овај проблем. Бог да нас помилује и да нам помогне, никад није касно Богу је све могуће . Можда дођу бољи дани .

serbiantrueorthodox је рекао...

Питање:
"Ако је еклисиологија СИПЦ исправна и поткријепљена отачким предањем, зашто онда Максим Исповедник и Јован Дамаскин нису створили Цркве, које ће бити самосталне од патријарха и осталих тадашњих јеретика?"

Одговор:
Времена у којима су настајале древне велике јереси била су времена великих смутњи. Борба између православних и јеретика је варирала час на корист првих, част на корист других. Свакако, они међусобно нису били у општењу. Тачније, православни су били ти који су одбијали да имају општење са јеретицима и уз то су им негирали свете Тајне. Јеретици су их чак приморавали да уђу са њима у општење. Због не пристанка на такве захтеве јеретика многи свети оци су се овенчавали ореолом мученика. Православни и јеретици су увек били подељени у две групе, односно две цркве: Православну и јеретичку. И једни и други су сазивали засебне саборе на којима су предавали анатеми једни друге. Јеретичке саборе који су православне проглашавали јеретицима и расколницима Црква назива РАЗБОЈНИЧКИМ саборима.
Навешћемо пример св. Максима исповедника за кога ви питате зашто није створио своју Цркву. Обратите пажњу на садржај његовог житија и видећете да су догађаји везани за светог Максима и његову борбу против јеретика смештени у временском периоду од неких четрдесетак година током седмог века. У то време је тек препознавана и раскринкавана нова монотелитска јерес (Док је савремена јерес екуменизма препознана као збор свих досадашњих јереси, отуда – СВЕЈЕРЕС, а од Руске Заграничне Цркве је саборно анатемисана). Тако, иако су владали само Цариградом, јеретици су уз помоћ силе и прогона успевали да саблазне својом јересју на моменте и неке друге црквене области. Ипак , православни нису давали да их јеретици својим зловерјем покоре, тако да су сабори епископа у Картагени и Риму предали анатеми јеретике. Значи, свети Максим није био члан неког неодређеног Средњег пута већ истинске цариградске Цркве која је, иако у илегали и не призната од светских власти ипак постојала све док су постојали они који су бранили веру и били ван општења са јеретицима, а на чијем челу је био свети Максим. Јеретици су говорили светом Максиму: Пошто цео Исток и они на Западу (Римски Папа је тада чврсто држао православље), наши противници и расколници, гледају у тебе, и због тебе се буне, НЕ ЖЕЛЕЋИ ДА СЕ СЈЕДИНЕ СА НАМА У ВЕРИ, придружи нам се, прихвати наше исповедање вере и причести се заједно са нама, јер ако ти приђеш светој цариградској цркви, пристаће уз нас сви који се због тебе и због учења твог ОТРГОШЕ ОД НАС. Свети Максим ни по цену живота није пристао да се придружи јеретицима и њиховој лажној цркви нити је основао неку нову цркву. Он је једноставно својом верношћу православној вери остао оно што је и пре појаве јереси био – верни члан Цркве. Антимонотелитска Истински Православна Цариградска Црква није признавала јеретичку цариградску цркву нити њене свете тајне, (као ни данашња антиекуменистичка Српска ИПЦ - екуменистичку СПЦ) иако је лажна црква била призната царем и под собом је имала све храмове и сам патријаршијски престо. Значи, Црква је тамо где се чува право и спасоносно исповедање вере без обзира што са њом нису велике народне масе и што је у илегали. О томе пише свети Никифор Константинопољски: Ти знаш, чак и ако тек неколицина остану православни и побожни, онда су управо они Црква, а власт и управљање црквеним институцијама остају са њима.
Јер није истинитост цркве садржана у патријаршијским митрама, храмовима и признању државе него у спасоносном исповедању вере!

Stefan iph је рекао...

Људи који су напустили јерес са Артемијем подсећају ме на људе којима је отворен затвор и онда њихов вођа каже " Ма јок, ајмо ми назад сигурније је!" Одбијање слободе од јереси знак је дугогодишње навике на исту.
О. Стефан

Анониман је рекао...

Osnovni problem sa vl. Artemijem je to sto on zeli da ostane deo "svetskog pravoslavlja", pa mu je svaka podrska odatle znacajna, makar ona dolazila i od novokalendarca. Zato je najednom novi kalendar "samo greska". Ne zaboravite da on nije svojom voljom prekinuo opstenje sa SPC zbog ekumenizma, kao sto su to ucinili istinski pravoslavni, nego je iz nje iskljucen. I sad kad je iskljucen, on naknadno trazi opravdanje za postojanje svoje grupe u antiekumenizmu. Pri tome jasno je da se nada da bi jednom, kad se prasina slegne, mogao da bude primljen natrag u redove SPC. Zato njemu nije stalo do podrske istinski pravoslavnih. S druge strane njegov antiekumenizam se moze nazvati ogranicenim, ali ne i nedoslednim i neiskrenim, jer je i pre sukoba sa patrijarsijom bio najistaknutiji "borac iznutra" protiv ove jeresi i to je po svemu sudeci njegov krajnji domet. Sada se igrom slucaja nasao "napolju", ali to je samo privremeno - do postizanja kompromisa sa ekumenistima.

Анониман је рекао...

Поставља се основно, темељно, суштинско питање: да ли је Артемије напустио световно Православље, одвоиио се од екумениста због њихове свејереси, или су они њему измаки епископску столицу, али, ипак за утеху дали, клупицу, "монах Артемије" и грешног Милоја да му се нађе при руци? Пре ће бити да је ово друго, па је тиме Артемије у ствари највећа глорификација екуменизма, ти имаш свој пут, веру, неслагање, опозицју...еклисиологију, ја имам своју, али, ипак, "let`s prаy together", причешћујмо се час тамо, час овамо. Даље, зашто је за "одстрел" одређен Артемије, а не рецимо банатски Никанор, или неко други од "унутрашњих ревнитеља"? Одговор је много комплексан.
Неко од браће, предвиђа скори компромос Артемија и екумениста, евентуални његов повратак у СПЦ. Мислим да то, бар за сада, није реално. Био би то велики ризик,"ризик од искакања жабе", не и крајњи домет "случаја Артемије".
Наравно, све су ово размишљања, све се дешава ту, ту пред начим очима, видимо. Очи некада и варају, па су много важније оне духовне, и ето, слава Богу, Србљи нису остављени да нагађају, тумарају у лавиринтима српског кипријанизма. Владикин одговор није каснио. Просто, без увијања, богословски утемељено, савременим речником речено "шах, мат". Одговор раван, ако не и већи од оног Варнавиног конкордату `37. Зашто већи? Ломаче, паписти знамо ко су, ово су много перфидније, суптилније, лежернје, националније и "безазленије" заврзламе. Ово је рат за душе, за природне ресурсе је давно завршен. Речју, ово су само варијације а тему екуменизма.

Један од Лазаревих је рекао...

Шта рећи, шта рећи?
Тешко нам се пише!
Уништише нам Србску државу, војску, економију... Разграбише материјална и природна богатсва,отеше нам свето Косово и ево и светог православља на издисају.
шта је требало све ово добром владики Артемију. Где води тај пут кога он са клетвом зацртава потписујући тиме смртну пресуду малом остатку побуњеника?
Нема другог пута осим Православља Истинског! Нема!!!
Зар се Српско Православље свело на Владику Акакија! Јесте! Нажалост јесте! О кукавно српство угашено!
Ипак, добро је да ИКО чува оно што Срби изгубити не смеју. Можда дође дан када ће народ схватити све преваре и обмане оних којима данас из страха или збуњености верују. Много је позваних али, авај, мало изабраних. Срби махом, и поред свега, хоће у безбожну разхристовљену Европу. Срби махом, и поред всега, хоће у антихристову екуменску глобалну религију екуменизма. То је наша тужна реалност. Комунизам и демократија нас уништише! Сатрше Србство горе но Османлије.
Ипак, нешто тиња. Нешто под пепелом, претећи свим непријатељима православља и србства, тиња, а то је Србска ИПЦ!
СИПЦ мало снаге има, ништавна је и слаба али чува православље и то је оно најважније. Она је наша нада, она је оно наше јеванђелско зрно горушичино из кога може израсти велико дрво победе. Ипак, све то зависи од мене и тебе СРБИНЕ СВЕТОСАВЧЕ! Памет у главу, храброст у срце, а веру и молитву ка Христу Богу и Светоме оцу нашем Сави!
Хвала Богу да постоји Србска ИПЦ!

Slobodna Dijaspora је рекао...

Bog je slobodu stvorio za coveka a istinu da pronadje i osvoji Carstvo Nebesko. Istina je samo jedna i nepromenjiva. Jedini istiniti i jasan preostao put danasnjeg Pravoslavlja i Svetosavlja je u Istinskoj Pravoslavnoj Crkvi. Sve ostale lazi, ma koliko da su blizu istini - ostaju samo lazi, a svaka laz sto je bliza istini to je veca, gora i opasnija! Siroki putevi lazi, obmane i prevare vode ka svakojakoj pogibelji. Jedini istinski put spasenja u ovim vremenima apostazije i lukave jeresi jeste u maloj, Bogom odabranoj i vaspostavljenoj ISTINSKO PRAVOSLAVNOJ CRKVI U KOJOJ HRISTOS VASKRSLI SIN BOZIJI JESTE I BUDET VO VJEKI VJEKOV! ISTINSKO PRAVOSLAVLJE... a ne smrt!

IPH Novi Beograd је рекао...

"Молим редакцију да ми појасни, а исто тако сам приметио да егзилци ово баш неразумеју. "

одговор из књиге "Cвета Ревноcт"

+++

Ето зашто нам већ није довољно да се називамо само православнима, када и одступници од Православља настављају да себе тако лицемерно именују, него је потребно да се назовемо истинским православним хришћанима.

+свети Аверкије Џорданвилски+

Анониман је рекао...

Морам се надовезати на предходни коментар у вези поменуте књиге- Света Ревност од Архиепископа Аверкија Џорданвилског наиме та књига је била ѕабрањена да се продаје у Бесединим књижарама по Новом Саду ја сам је тада добио фотокопирано иѕдање од једног брата у Христу који их је на тај начин делио осталим верницима.Ту књигу препоручујем да је сви прочитају били они још у СПЦ-у,код Владике Артемија или код Владике Акакија.Она стварно осликава стварност и реалност данашњих дана и оно што нас чека у будућности и то нам је један путоказ којим путем да идемо и како да избегнемо замке којим антихрист жели све да нас улови.Свако добро од Господа.

Чтец Урош је рекао...

Knjiga Sveta revnost je nastala pažljivim odabirom tekstova iz sabranih dela Blaženog Averkija Džordanvilskog.Priređivač knjige gospodin Mladen M.Stanković je bio prilično pažljiv prilikom odabira tekstova,i vodio je računa da tekstovi ne budu previše jaki,kako knjiga ne bi bila zabranjena u SPC. Na žalost u eparhiji Bačkoj je sankcionisana.Iako je knjiga ispovrdnička,u njoj nisu objavljeni tekstovi koji direktno kazuju da su"sve pomesne Crkve,pa i SPC,odpale od istinskog Pravoslavlja".

ДомаћIN је рекао...

Kako se sve vise klupko TRAGEDIJE odmotava oko Episkopa Artemija,
Moram NAZALOST reci da je EPISKOP ARTEMIJE IZREKAO ozbiljnu LAZ

Naime u nekoliko navrata i on i Simeon Vilovski su ovom jadnom narodu
prodavali prasinu i laz ponavljajuci da Artemije nije imao kontakte sa
sinodom Mitropolita Kiprijana ......epa ja znajuci da LAZE moram to
i izneti otvoreno a vi prosudite sami.

Dakle ISTINE RADI Episkop Artemije je SAM trazio tajni Susret sa
Episkopima Sinoda Mit Kiprijana I ONI SU PRISTALI NA NJEGOV POZIV DA
DODJU NA RAZGOVOR I RAZMATRAJU RAZNE EKLESIOLOSKE OPCIJE I CILJEVE I
TO NA NJEGOVU INICIJATIVU -DAKLE EPISKOPI HRIZOSTOM I AKSENTIOS IZ
SINODA MIT KIPRIJANA SU KAO PREDSTAVNICI TOG SINODA DOSLI NA POZIV
ARTEMIJA NA TAJNO VECANJE U SRBSKOM ZENSKOM MANASTIRU U NEW CARLISLE
1997 , TO JE BILO U VREME IZDAVANJA ARTEMIJEVE KNJIGE APOSTASIJA KOJU
JE IZ POLITCKIH RAZLOGA POTPISAO SAVA JANJIC KOJI NIKAKVE VEZE NEMA SA
TOM KNJIGE OSIM STO JE RADIO LEKTURU I STO MU JE IME NA KNJIZI IZ
CRKVENO POLITICKIH RAZLOGA ,A STO SE SAD TA KNJIGA LUKAVO POKUSAVA
JEZUITSKI PRIPISATI SAVI DA BI SE TRADICIONALIZAM TE KNJIGE
DIKSREDITOVAO , SVE TO I POKUSAJ DISKREDITACIJE TE INACE VEOMA DOBRE
KNJIGE I DUHA TRADICIONALIZMA KOJI JE ARTEMIJE TAD ZASTUPAO, DOLAZI
OD TAJNOG JEZUITSKOG AGENTA SIMEONA VILOVSKOG KOJI STOJI IZE CELE OVE
UJUDURME I SUROGAT POKRETA KOJA IMA SVRHU DA EKSTRAKTUJE IZ VERNOG
NARODA ONU KRITICNU MASU OTPORA I NOVOG KALENDARA I EKUMENIZMA NA
JEDNO MESTO DA BI KROZ OVAJ FILOZOFSKI RINGISPIL MOGLA BITI
KONTROLISANA I ANALIZIRANA GRUPISANA NA JEDNOM MESTU I TU DEMORALISANA
DUHOM I RAZOCARANA A TIME I NEUTRALISANA SA DISKREDITACIJOM ARTEMIJA
KROZ PROJAVLJIVANJE NJEGOVIH NOVIH NOVOKALNDARSKIH I ANTI
TRADICIONALNIH EKLESIOLOGIJA KOJIMA GA JE UPRAVO SIMON VILOVSKI
ZARAZIO I GURNO U NJIH SA UPRAVO OVIM CILJEM DA BI MOGAO DA GA DOVEDE
DO NEUTRALIZACIJE I NJEGA I NAIVNI NAROD, IMA TU JOS MNOGO VISE ALI
SAMO CE SE POKAZATI KAO I OVO DO SAD ,SAMO SLEPAC TO NEVIDI,OCIGLEDNO
JE JEDNO DA U DUHU ARTEMIJE KOJI JE NEDAVNO PISAO O SVOJIM STAVOVMA
SADA U TANDEMU SA VILOVSKIM NEMA NIKAKVE VEZE SA DUHOM I STAVOVIMA
ARTEMIJA ANTIEKUMENISTOM SA SPOCANSKOG SKUPA 1997 KOJI JE OBJAVIO ONU
KNJIGU SA NJEGOVIM TDASNJIM STAVOVIMA I DUHOM KOJA JE MNOGE ODUSEVILA
I DALA IM NADU, TAD SU GA SE ARHIKTETKE UNIJE SA RK UPLASILI I OD TAD
SE SPREMA PLAN NEUTRALIZACIJE I NJEGA I KRITICNE MASE OTPORA U SRBSKOM
NARODU KOJA BI BILA PREPREKA UNIJI SA RK
SVAKO MOZE DA VIDI KOLIKA TRAGICNA RAZLIKA U DUHU I STAVOVIMA ARTEMIJA
POSTOJI OTKAKO JE SIMEON STUPIO NA SCENU A STUPIO JE UPRAVO ZBOG SVEGA
TOGA PA UPOREDITE RAZLIKU I DUHA I STAVOVA ONDA I SAD .......SVE LEPO
PISE ……A SAD SU DOSLI DO TOGA DA I OTVORENO LAZU VELE NIKAKVIH
KONTAKAT NIJE BILO E JADNI ARTEMIJE DOKLE GA JE SIMEON DOGURAO DA
COVEK I NE POVERUJE

ZAO MI JE ZA SVE VERNIKE KOJE CE SVE OVE STVARI POTRESTI ALI ISTINA
JE UVEK BOLJA OD LAZI MA KAKO INACE BOLNA ONA BILA

Одговор Сави Јањићу је рекао...

Добро је да је Сава Јањић у претходном коментару (јер он је аутор коментара под псеудонимом ДомаћIN, од 27. јуна 2012) изрекао да он није аутор књиге о Екуменизму и Апостасији. Неки су то знали одавно, али је добро да то и он сам (јавно) каже. Захваљујемо редакцији блога на објављивању.

Анониман је рекао...

Помаже Бог.

Занимљив коментар знад језуитског слуге, и удбаша Саве Јањића. Сада се одриче књиге коју и није написао у оно време, али онда је на један подао начин подметнуо ту књигу као нешто позитивно и добро. Срамота је што господин Сава Јањић у сваку своју прљаву радњу меша оца Симеона Виловског. И где год наиђете на овакве коментаре, знајте да је аутор главом и брадом Сава Јањић, који пати од болесне опсесије према оцу Симеону. Да је Сава монах као што није, он не би клеветао тог човека где год стигне. Али пошто није монах него квазимонах, није му страно да се бави разним подметањем шпекулацијама, и другим манипулацијама.За то је и учен у Лондону, и послат у Дечане. У његову бљутаву причу више нико не верује. Саво олади!

ninoslav је рекао...

Interesuje me jedna cunjenica.Roden sam 28 januara 1956 gidine,Par dana po rodjenu krsten sam po starom pravilu trokrutnim pogruzavanjem,U Vukovarsko crkvi Svetog Nikole bila je krstionica do rata devedesetih,U vreme toPatrijarhj je bio Patrijarh Inokentije.Voleo bi da mi na ovo pitanje odgovori Vladika Akakije da li je mojo krstenje validno sa aspekta Srpske istinski Pravoslavne Crkve,

serbiantrueorthodox је рекао...

Уредништво: Брате Нинославе до Патријарха Германа канонска крштења са три погружења су валидна иако за сада не постоје о томе никакве званичне одлуке Српске ИПЦ.
А од Германа када почиње период отвореног Сергијанизма и Екуменизма све се преиспитује другачијим мерилима.