ИНТЕРВЈУ СА ВЛАДИКОМ АКАКИЈЕМ У ВЕЗИ ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА

ИНТЕРВЈУ СА ВЛАДИКОМ АКАКИЈЕМ

31/13 јун 2012.

О Духовдану ове године покренуто је питање исповедања вере антиекуменистичке црквене заједнице која се одвојила од екуменистичке СПЦ, а себе назива Епархијом Рашко-призренском у егзилу.  Њихово "Вјерују" је на сајту ЕРП у егизлу изнео оснивач и предводник ове заједнице владика Артемије. Убрзо потом се Његово преосвештенство Епископ Акакије, у своме чланку који смо објавили на блогу СрбинИП, осврнуо на изнесене вероисповедне позиције Владике Артемија. Недуго затим се на сајту ЕРП у егзилу појавила серија разних коментара, објашњења и појашњења ставова владике Артемија. Иако је Владика Акакије већ у кратким цртама изнео своје мишљење по питању таквог исповедања вере, назвавши га "лаодикијским", ми смо га замолили да за читаоце блога СрбинИП детаљније појасни свој став, нарочито сада, после додатних појашњења на сајту ЕРП у егзилу у којима се и Српска ИПЦ отворено критикује у веома негативном контексту. У вези са свим овим наша редакција је поставила Владики Акакију неколико питања.

СрбинИП: У серији интернет-чланака на сајту ЕРП у егзилу започетих духовданским интервјуом Владике Артемија – после кога су уследила појашњења: његово лично, инфо-службе и оца Симеона Виловског – провејава некаква недоречена тврдња која истински православне сврстава у "расколничке групације" ни мало боље од саме екуменистичке јереси. С друге стране следбеници владике Артемија за себе тврде да они нису раскол него Царски средњи пут спасења. О чему се ту ради?

Владика Акакије: У питању је демагогија која не само да нема аргументовано покриће у канонима и црквеној историји, него се противи и здравом разуму. Сама Београдска патријаршија на свом недавно одржаном мајском заседању Сабора позива Владику Артемија да се врати Цркви са пута раскола пошто ствара „парасинагогу” унутар СПЦ – антиканонским, неважећим дејствима и отварањем манастира и молитвених домова по Епархијама СПЦ. Екуменистичка СПЦ је Владику Артемија и његову „ЕРП у егзилу“ дефинисала као раскол и као последицу једне овакве озбиљне осуде рашчинила је и њега и све његове клирике, док је монаштво размонашено, а неки мирјани су чак одлучени и од Цркве. Без обзира на то Владика Артемије и његови следбеници покушавају да себе представе као Средњи пут нераскола.

Тврдње да Епископ Артемије нема намеру да ствара неку своју, „посебну Цркву“, већ да је он органски део СПЦ као и то да он неће кренути путем раскола вређају интелигенцију свих људи којима су упућене овакве поруке. 

Размислимо простом људском логиком. Ако је екуменистичка Београдска Патријаршија православна, канонска Црква која поседује благодат Светих Тајни, како то експлицитно тврде Владика Артемије и његови следбеници, како је могуће да одвајање од црквене целине, тј. једне целе помесне цркве (СПЦ), која је опет у јединству са целом породицом других помесних цркава,  не буде сматрано за раскол? Као оправдање оваквог става "егзилци" наводе петнаести канон Прво-другог Цариградског Сабора. Наведени канон даје могућност прекидање општења са надлежним архијерејем који отворене главе исповеда јерес, до његове осуде. Овај канон се недвосмислено односи на једног епископа који је почео да исповеда јерес, а који је члан једне помесне православне Цркве где су остали епископи православни и где се чека да од њих буде суђен и осуђен. Стање у којем се налази СПЦ као и остале цркве Светског екуменистичког православља не одговара наведеном канону јер су сви Сабори архијереја свих Помесних цркава јеретички, а ако којим случајем, неки појединац епископ није убеђени екумениста он се налази у органском јединству, тј. у општењу са осталим епископима екуменистима, тако да је он такође посредно екумениста. Уз то нема нигде, већ деценијама наговештаја да ће екуменисти предати суду и осудити сами себе због јереси. Уосталом, како је могуће да се неко одвоји од своје благодатне канонске Цркве, а да при томе не падне под осуду за раскол. Према сопственој поставци о благодатности СПЦ Владика Артемије својим одвајањем од ње као благодатне даје  школски пример раскола.  Са нама Истински Православнима то није случај. Ми чувамо оно што су нам Оци оставили. Нећемо да будемо део екуменистичке апостасије. Сматрамо да је екуменизам свејерес и тако се према јересијарсима екуменистима и односимо – ни по коју цену нећемо са њима да будемо у општењу и тајне упорствујућих јеретика сматрамо безблагодатним, а њихове црквене заједнице јеретичким и неканонским. Баш на основу тога ми не можемо бити проглашени за расколнике јер се нисмо одвојили од канонске благодатне Цркве, већ од јеретичког зборишта. У томе се ми разликујемо од „ЕРП у егзилу“. Јер када бисмо и ми сматрали СПЦ православном и канонском Црквом, не би нам падало на памет да се дрзнемо на одвајање од ње – да правимо раскол са нашом Црквом кроз некакво опозиционарство или отпораштво, облик протеста који је потпуно непознат у црквеној историји.

СрбинИП: Молим вас Владико да прокоментаришете занимљиве али и надасве изненађујуће ставове Владике Артемија на тему календарског питања. То је за Србе веома важно питање јер се већ деценијама врши тиха али осмишљена и тактичка припрема за покатоличење Срба путем, између осталог, промене календара. Очигледно је да се у одговорима на то питање доста манипулише тривијалним аргументима међусобних подела у редовима грчких старокалендараца.

Владика Акакије: Питање календара је веома озбиљно. Ту се злонамерно врши замена теза. Владика Артемије каже: „Календар није јерес, али јесте грешка“, а затим вели да старокалендарци календарском питању придају догматски значај. Ја не знам за случај да је ико од старокалендараца календарску реформу дефинисао као јерес, мада она има примесе јереси, јер је познат истински разлог, тј. позадина насилног наметања календарске реформе, а то је, како и сам Владика Артемије каже – јерес екуменизма. Овом екуменистичком календарском реформом нарушена је саборност православних Цркава. А саборност цркве, чак и у овом крајње простом видљивом облику који се пројављује кроз пуни круг богослужења, јесте део њеног догматског учења.

Календарска реформа, у виду увођење папског на штету предањског и отачког календара, представља типичан пример раскола, који садржи и примесе јереси. Новокалендарски раскол је, осим поделе међу православнима, тамо где се користи нови календар створио низ озбиљних деформација међу којима истичем честе случајеве потпуног изчеснућа Петровског поста.

Издаја предањског православног календара је много пута у давнини саборски осуђена. На пример црквени Сабор из 1583. године, састављен од три источна патријарха (Васељенског, Александријског и Јерусалимског) осудио је нови римски календар као несагласан са правилима Православне Цркве и уредбама Првог Васељенског сабора о начину израчунавања дана свете Пасхе. Поменута три Патријарха са својим Синодима позивају православне да се тврдо и непоколебљиво, чак до проливања крви, држе православног календара и Јулијанске Пасхалије, претећи анатемом и одлучењем од Цркве Христове и сабрања верних онима који ово наруше.

Они су говорили да је праведно да се староме да предност у односу на ново, јер је одлучено једном у Православној Цркви да се никаква новина не прима нити да се ма од чега древног одступа.

Многи источни патријарси су се током векова непоколебљиво противили папском календару, до те мере да су предавали страшном проклетству оне који се дрзну да дирну у Отачки календар: “ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље другачије него што вам проповедасмо, анатема да буде!”; такав, тј. онај који уводи новине у области календара, било да је у питању “јереј, или мирјанин, треба да буде одлучен од Бога, проклет, и по смрти да се не распадне него да пребива у вечним мукама… Такви нека наследе губу Гијесијину или вешање Јудино, нека пребивају на земљи као Каин, стењући и дрхтећи, и гнев Божији нека буде на глави њиховој, а удео њихов нека буде са издајником Јудом и богоборцима Јудејцима… Анђео Божији нека их прогони са мачем у све дане живота њиховог и нека их погоде сва проклетства Патријараха и Сабора, под вечним одлучењем и у мукама вечног огња. Амин. Нека буде!”

Ако је у питању само пуста грешка, како се то од стране „ЕРП у егзилу“ представља, зар би се Оци овако изражавали о календарској реформи?

Такође, календарску иновацију су 1935. и 1974. године синодски осудили као безблагодатан раскол и они Грчки епископи који нису прихватили промену календара.

Новокалендарски раскол је, од стране неких савремених отаца, у почетку толерисан као грешка (Свети Патријарх Тихон, митрополити Антоније Храповицки и Хризостом Флорински). Али не као грешка која представља свршено стање, него као грешка која се мора исправити! Када је постало јасно да новокалендарски расколници немају намеру да се враћају на свети Отачки календар освећен вековном црквеном употребом и да су новокалендарском расколу придодали и јерес екуменизма, било је потпуно јасно да они више не могу да се називају православнима и то данас треба да буде јасно сваком благоразумном православном хришћанину.

Што се тиче бројних подела међу грчким старокалендарцима морамо да констатујемо да је то нажалост истина. Али ово никако не значи да трагичне поделе међу старокалендарцима могу представљати оправдање за новокалендарске расколнике! Над констатацијом трагичности старокалендарских подела треба застати и дубље их сагледати, па ће се увидети да стање није ни приближно тако црно како то „ЕРП у егзилу” жели да представи. Свети Оци су говорили да није сваки мир за похвалу нити је сваки рат за осуду. Разлика између Светског екуменистичког православља и Истинског Православља по питању компактности првих и „разједињености“ других почива и на следећој важној чињеници: званична црква толерише у својим епископским редовима дрске јеретике, па и богохулнике и изопаченике сваке врсте који у црквеној јерархији немају шта да траже. То је тај мир који није за похвалу, а на коме Светско православље привидно одржава своје јединство. Док код Истински Православних таквих заиста ужасних компромиса нема. Једноставно сваки епископ који се озбиљно огреши о каноне, или почне да проповеда неку јерес, или је неморалан – предаје се на црквени суд и ако се докаже његова кривица он се рашчињава. Нажалост у већини случајева дотични не прихвата такву одлуку Цркве и он са својим истомишљеницима оснива своје безаконо збориште које назива црквом или синодом. Отуда код православних екумениста „јединство“, а код истински православних „подељеност“. Наравно, нећу да поричем да код доста Грка старокалендараца, част изузецима, постоји дух фанатизма који је заиста нездрав и опасан, али због њега не треба целу старокалендарску свештену борбу излагати критици и осудама.

СрбинИП: Ваше Преосвештенство, допустите да Вас на тему календара и Владике Артемија упитам још нешто. Владика Артемије је на питање: „да ли су старокалендарске цркве у Грчкој, Румунији и Бугарској у јереси, јер је њима ово (календар) једно од најважнијих питања“? одговорио следеће: „Управо у томе и јесте јерес, јер календар није питање вере, како они сматрају“. Да ли то он оне који нису хтели да приме папски календар сматра јеретицима, а новокалендарце канонском црквом која је себи допустила грешку, али око те грешке се не треба претерано узнемиравати?

Владика Акакије: Релативистички став Владике Артемија по питању календара је јасан као и став целе екуменистичке СПЦ. Мислим да нема потребе за додатним појашњавањем, али на ваше инсистирање додао бих да је црквена правда очигледно на страни старокалендараца, јер су старокалендарци чувари предања, а екуменисти су ти који су безаконо увели календарску новотарију и тиме учинили тешки грех раскола. Као Божија потврда овоме, на небу изнад Атине 1925. године појавио се велики светлећи крст кога су јасно виделе хиљаде људи и то баш на празник Воздвижења Часног крста по Отачком календару. То је једно од великих савремених чуда о коме се у СПЦ мало зна и говори. Ако календар није питање вере, како наводи Владика Артемије, онда такође питање вере није ни устаљени образац богослужења, ни свештеничка брада, ни мантија, ни иконостас... Оваква логика је застрашујућа! Зар то значи да сутра било који епископски сабор може да доноси којекакве антиправославне реформе под изговором да оне нису питање вере и да се они који се успротиве прогласе не расколницима, него јеретицима?! Мислим да је све то отишло предалеко. Нажалост, пупчану врпцу Светског екуменистичког православља тешко је пресећи, тим пре ако сте тамо иницирани у епископат.

СрбинИП: Владико, познато је, да вам је била намера да на Сабор Српске ИПЦ у октобру, у коме ће учествовати и јерарси Руске ИПЦ, позовете и представнике епископа Артемија. На Сабору ће бити разматрана суштинска питања везана за успешан наставак борбе за напредак светосавске Српске Истински Православне Цркве, на првом месту њене мисије спасавања свега што се може спасити од духовног пустошења велике апостасије. Тим актом је несумњиво пружена братска рука антиекуменисти епископу Артемију ради делимичне или потпуне сарадње на том пољу. Можете ли нам рећи да ли сте очекивали да ће до било какве сарадње између вас доћи?

Владика Акакије: Као и свуда у Истинском Православљу, и код нас постоји лично неповерење према епископату Светског екуменистичкког православља. Јер то је посебно одабран кадар, који се под строгом контролом годинама проверава и припрема како би преузео високе црквене функције. Колико је мени познато, нема ни једног случаја да је неки епископ из Светског екуменистичког православља прешао у јерархију неке од помесних Истинских Православних Цркава – Руског заграничја, Русије, Грчке, Румуније... И поред тога треба веровати у нечију људску православну савест, јер иако васпитана у окружењу сергијанаца и екумениста не може бити потпуно угашена.  Мени је било јасно да разлог одвајања епископа Артемија од екуменистичке СПЦ није повезан са исповедањем вере, иако је свима јасно да је он у редовима епископата СПЦ важио за антиекуменисту (колико се то уопште може бити у оквирима Светског православља).  Веровао сам да може да дође до преокрета и да је Господ владики Артемију дао ту прилику да путем отачког исповедања вере, заиста пође исповедничким путем православља и да се тада слијемо у један заједнички фронт.  У том контексту је и предложено да се размотри идеја о позивању представника епископа Артемија на наш Сабор у октобру. Пошто смо  чули да он преговара са СПЦ о свом повратаку у њено крило, под условом да му се врати епархија, од идеје да се представници Владике Артемија као посматрачи позову на наш Сабор сасвим се одустало. Мајски Сабор СПЦ није донео ништа ново у случају "монаха" Артемија, мада се у то време десио и инцидент са Вазнесењским монахињама. И ево сада имамо пред собом његово исповедање вере које га, осим раскола, ничим не издваја од осталих епископа СПЦ, од којих су можда неки и противници екуменизма (у шта сумњам), али бране екуменизам ако ничим другим онда остајањем у општењу са екуменистима и то из ко зна којих разлога.  Из свега овога испада да се суштина сукоба владике Артемија и Београдске патријаршије налази у одузимању епархије и када би се тај проблем компромисно за обе стране решио, екуменизам би код владике Артемија врло брзо постао споредно питање у његовој поновној, узалудној и бесплодној "борби изнутра".

СрбинИП: Отац Симеон Виловски износи интересантну поставку која је видно уперена против Ваше исповедничке борбе унутар Истинског Православља. Он тврди да Владика Артемије неће стварати и дефинисати неку „своју еклисиологију“, као што то чине Акакијевци и многи други. Овде као да је постављена сама срж проблема и тачка размимоилажења две црквене заједнице у Србији, обе антиекуменистичке и обе одвојене од екуменистичке СПЦ. Мислим да ће бити веома корисно да нашим читаоцима кажете неку реч на тему еклисиологије, тј. у чему се састоји еклисиолошка разлика између Вас и владике Артемија?

Владика Акакије: Наше еклисиолошке поставке су очигледно различите, нарочито када је реч о јереси екуменизма и о томе на који начин уопште јерес прожима цркву. Ми нисмо измислили никакву „нашу еклисиологију“ већ се чврсто држимо православног учења о Цркви. Црква је по догматској дефиницији органска заједница људи који су сједињени једном вером, јерархијом и светим тајнама. Тако су и сви њени чланови на органски начин повезани и чине један недељиви организам. Ако је у једној Помесној цркви завладала јерес која се на време не излечи уклањањем јересијараха и анатемисањем јереси, она кроз органско светотајинско општење шири духовну смрт по целом организму. Ако су патријарх и већина епископа јеретици, како је владика Артемије описао стање у СПЦ, онда су и сви они који органски опште са њима такође јеретици. Поред овог нивоа локалне органске повезаности у границама једне помесне Цркве, постоји и други, виши ниво који се односи на органску заједницу породице Помесних цркава. Јер, узмимо за пример да ниједан епископ СПЦ није екумениста, а СПЦ светотајински општи са другим помесним екуменистичким црквама Цариграда, Москве или Атине. Српски Патријарх на свакој литургији помиње поглаваре осталих помесних цркава и тиме на мистичан начин објављује пуно јединство са осталим црквама. Даље, сваки епископ на литургији помиње патријарха, а сваки свештеник помиње свог епископа и тако је органски круг затворен. Ово објашњење је веома важно, јер јерес екуменизма није локални проблем СПЦ, штавише у другим помесним црквама јерес екуменизма се исповеда у још екстремнијој форми, нарочито у Цариградској патријаршији. У тој екуменистичкој породици су новокалендарске цркве, Московска сергијанска патријаршија која не заостаје много за Цариградом; ту су и новопасхалци – Финска црква, па патријаршије Антиохије и Александрије које су у унији са монофизитима, итд, итд. Та екуменистичка заједница Светског званичног православља и јесте свејерес екуменизма, јер шта нас брига ако су паписти или протестанти екуменисти. Када говоримо о свјереси екуменизма, ми говоримо о Светском православљу јер јерес не постоји ако не постоје јересијарси. Када је Руска Загранична Црква анатемисала екуменизам она није анатемисала паписте и протестанте који су и тако одавно изван Цркве, него православне екуменисте Светског православља, били они непосредни (отворени екуменисти) или посредни (антиекуменисти који су у општењу са екуменистима) јеретици: „...и онима који опште са горепоменутим јеретицима, или помажу или бране њихову нову јерес екуменизма: АНАТЕМА!!!“ (из Анатема РЗЦ против екуменизма, 1983).

То је та „наша“, „нова“ еклисиологија коју су Оци пре много векова исповедали: 

Свети Василије Велики каже: "Оне који се праве да исповедају православну веру, а остају у општењу са злославнима, ако и после приговора не престану, ми их сматрамо одлученима и чак их више не зовемо ни браћом".

Такође и свети Јован Златоусти: "Непријатељима Божијим објављујем не само јеретике већ и оне (православце) који су у општењу са њима".

СрбинИП: Хвала вам Преосвећени Владико на љубазни одговорима. Надамо се да ће они бити од велике помоћи свим оним православномислећим и истинољубивим душама које званична СПЦ и Епархија РП у егзилу збуњују разним плотским умовањима и демагогијама.  Допустите да на крају закључим да Средњи пут – или "лаодикијски", како сте га ви назвали – пут млаке бљутавости који је исповедио Владика Артемије и они са њим, није отачки исповеднички пут истинске борбе против јереси екуменизма, тј. пут спасења. И да је Истинско Православље данас једина опција канонског, отачког Православља, без обзира на то што је оно данас у Србији у мањини и у илегали. Да ли на крају имате нешто да поручите нашим читаоцима?

Владика Акакије: Богу хвала! Благодарим и ја вама на промишљеним и јасним питањима. Слажем се у потпуности са вашим закључком, а читаоцима блога „Србин Истински Православан“ желим да поручим да никада, ни под којим условима не пристану на то да постану Лаодикијци (Отк. 3,14-19), него да ревнују у свему, и за веру и за врлину, и да стоје чврсто на позицијама Истински Православних Филаделфијаца (Отк. 3,7-12) који, иако имају мало снаге, ипак одржавају реч Христове истине и не одричу се имена Његовог!

Преписку са Владиком Акакијем обавила редакција блога СрбинИП