четвртак, 07. јун 2012.

Владика Акакије о исповедању вере Владике Артемија



О ДУХОВДАНСКОМ ИСПОВЕДАЊУ ВЕРЕ
ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА

У најновијем, Духовданском интервјуу датом Информативној служби Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске у егзилу (од 3. јуна 2012. године) владика Артемије је исповедио своје „Вјерују“. Ево неких основних елемената његовог исповедања вере:
1) Владика Артемије одлучно и недвосмислено исповеда тј. признаје да екуменистичка СПЦ поседује благодат Светих Тајни, без обзира на, како каже, "појединце који су скренули са правог Светоотачког пута, са пута Светога Саве, јер греси појединаца не спречавају дејство благодати Божије".
2) Јерес он назива "личним грехом" и каже да "греси лични, било којег свештенослужитеља, Епископа или свештеника, не спречавају дејство благодати, тако да без обзира какав је свештенослужитељ, Тајна коју он врши је исправна и валидна".
Сама јерес за владику Артемија спада у ред канонских прекршаја: „Без обзира какве ставове имају поједини Епископи (јеретици), то је благодатна Црква, све до Саборске осуде због канонских прекршаја“. 
3) Својим верницима владика Артемије допушта похађање литургија по епархијама екуменистичке СПЦ, а пошто су њене Свете Тајне валидне они тамо могу да се и причесте ("Наравно, и то ми никоме нисмо спречавали, нити саветовали да не иду!")

4) За Српског патријарха и многе епископе СПЦ владика Артемије каже да су јеретици ("Има појединих Епископа који су загазили дубоко у јерес" – "свејерес екуменизма"; "Патријарх је исповедио јавно да је он екумениста, а делима показао да то и јесте"; " Он јесте јеретик"). Али пошто српски патријарх Иринеј и остали епископи СПЦ још нису осуђени, "њихове Тајне су валидне". Ову тврдњу владика Артемије поткрепљује речима да је "јеретик онај ко исповеда јерес", али да само "осуђеном јеретику Свете Тајне престају да буду валидне".
5) За нови календар владика Артемије каже да "није јерес, али јесте грешка... и први корак скретања и одступања од правила Светих Отаца, Светих Канона... које је Православље и довело до свејереси екуменизма и глобализма". Он из горе наведеног закључује да није јеретик неко ко се држи новог календара, нити онај ко се држи старог календара, "јер имамо екумениста и на једној и на другој страни". Пошто је дакле и за новокалендарце и за старокалендарце рекао да нису јеретици (него да су први само "погрешили"), он на крају ипак старокалендарце (или барем неке од њих) сврстава међу јеретике: "Али питање календара истаћи као догматско питање, и то најважније и поставити га на највиши пиједестал, то је управо јерес".
6) На питање у вези са Осмим Васељенским Сабором који се већ дуже време припрема, владика Артемије вели да се тај сабор припрема на неправославан начин, као и то да га припремају "највећи савремени екуменисти". Безаконе одлуке тог сабора га апсолутно не занимају и каже да те одлуке никада неће бити прихваћене од стране Цркве Христове, од Православне Цркве. Ако на том сабору дође до уније са папом и стварања нове религије, наставља владика Артемије, "ми треба да останемо уз истину која је увек иста. А то је оно што су нам Свети Оци предали, што смо од њих примили, не што смо сами измислили, то је оно што нам је Свети Сава кроз своје Законоправило предао и чега смо се до сада држали, којим је путем ишао Владика Николај, отац Јустин, и многи, многи наши славни и Свети преци. Да останемо на томе путу и уз ту истину. Без обзира на последице које могу наступитида ли распеће, да ли круна на глави".
7) На крају произилази закључак да је владика Артемије и против јереси али и против одвајања од јеретика. Такав свој став он назива "Царским или средњим путем о коме су и Свети Оци говорили, да је врлина средина између две крајности". Он одвајање од јеретика назива расколом, уз тврдњу да је раскол исто тако погубан за Цркву као и јерес. Свој "средњи", апсолутно неодређени и нејасан пут, тј. простор између јереси и прекидања општења са јеретицима (што он назива левим и десним скретањем),  владика Артемије назива Црквом, и та „средња црква“, по њему, "остаје Црквом Христовом коју ни врата пакла неће надвладати".

Читајући овај интервју долазимо до закључка да је учење епископа Артемија идентично учењу Синода Супротстављених, Кипријановаца, а оно почива на тврдњи да се Истинска Црква састоји и од истински верујућих и од јеретика, да се састоји и од "здравих" и од "болесних" чланова; јер чланови Тела могу да буду болесни, тј. могу да буду у заблуди у погледу Православне Вере, и у вези са тим њихово духовно јединство са Богочовеком може да буде нарушено; но, иако су ти чланови болесни, они нису мртви; и даље припадају Телу и чине његов део, баш као што се догађа са здравим људским телом у коме такође може да постоји нездрави орган, или са бујним дрветом које може да има и нездраве гране.
Овакво учење може бити прихватљиво једино ако говоримо о појединим мирјанима у Цркви, који не представљају Помесну Цркву на начин на који епископ представља своју епархију, или патријарх патријаршију. А у интервјуу са владиком Артемијем реч је управо о патријарху и епископима екуменистичке СПЦ. Ако патријарх или епископ проповеда јерес "откривене главе", са амвона, онда према Петнаестом Канону Прво-другог Цариградског Сабора он није само болесни члан Цркве, него је "лажни епископ" и "духовни вук", од кога остали чланови Цркве морају да беже ако желе да остану унутар Цркве.
Иако је као једно од главних оправдања свог одвајања од СПЦ навео тај исти Петнаести Канон, владика Артемије тврди да ти "лажни епископи" или "духовни вукови" и даље остају благодатни чланови Истинске Цркве, са свим епископским правима: управљање епархијама, служење евхаристије, рукоположења клирика, итд. Они као "болесни" чланови остају у Цркви све док не буду одлучени јер је по владики Артемију "јеретик онај ко исповеда јерес", али само "осуђеном јеретику Свете Тајне престају да буду валидне".
Као потврду своје теорије, идентичне ставу владике Артемија, да само саборски осуђеном јеретику Свете Тајне престају да буду валидне, Кипријановци наводе случајеве Васељенских Сабора који су, на пример, три пута позивали Несторија Константинопољског (Трећи Сабор у Ефесу) или Диоскора Александријског (Четврти Сабор у Халкидону) да се појаве ради суда, а сматрали су да ови јересијарси још држе своје епископске катедре, све до тог тренутка, и да са њих говоре и делују у име Православне Цркве, као њени представници.
Ми се питамо, да ли је саборна пресуда заиста неопходна за одлучење јеретика, како тврде кипријановци и владика Артемије? На први поглед чини се да је одговор на ово питање позитиван. Ипак, сетимо се јеретика Арија који је за овај видљиви свет неприметно био избачен из Цркве дуго пре Првог Васељенског Сабора 325. године. Јер када се Господ Исус Христос јавио свештеномученику Петру Архиепископу Александријском у лику дванаестогодишњег детета у поцепаној одећи, и када га је свети Петар упитао: "О Творче, ко је раздрао Твоју ризу?", Господ је одговорио: "Раздра ми је безумни Арије јер он је одвојио од Мене људе које сам задобио Крвљу Својом". Ово се догодило пре мучеништва светог Петра 311. године. Ту видимо разјашњење речи Господњих упућених Никодиму: "Који не верује већ је осуђен" (Јн. 3,18), и речи апостола Павла: "Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се, знајући... да је самога себе осудио" (Тит. 3,10-11).
Овде морамо приметити да постоји очигледна разлика између светотајинског организма Цркве и њене видљиве, спољашње организације. На основу тога можемо рећи да је Арија од светотајинског организма Цркве одсекао Христос, али да су га од спољашње црквене организације одлучили Свети Оци Првог Васељенског Сабора. Стога, од какве је користи некоме да буде члан спољашње црквене организације, кад га је Сама Глава Цркве одсекла од њеног светотајинског тела?
Осим тога, који сабор епископа, помесни Сабор СПЦ или велики Васељенски Сабор, по владики Артемију, може осудути јеретике екуменисте и прогласити их безблагодатнима? Овакво питање не само да је иронично него представља и апсурд јер је одавно јасно, а то владика Артемије и сам потврђује када се дотиче питања Осмог Васељенског Сабора, да помесним Саборима свих савремених православних цркава владају екуменисти, а да не спомињемо екстремно екуменистички састав будућег Осмог Васељенског сабора. Осим ноја са главом забијеном у песак, зар се ико више може надати да ће екуменисти осудити сами себе?!?
Вратимо се на 15. канон Прво-другог Цариградског Сабора. Зашто би овај важан канон, на кога се ослања и сам владика Артемије, називао "неосуђеног јеретика" "лажним епископом" ако је он заправо још увек епископ, и зашто би хвалио оне који одмах прекину општење са њим, ако он заправо још није осуђен? Не може бити да канон подстиче некога да напусти свог канонског епископа не чекајући једини компетентни суд – онај који чине сабрани епископи. По свему судећи јерес је тако озбиљна ствар да према канону свако мора имати право да се одмах удаљи од ње, не чекајући потврду вишег ауторитета. Међутим, ако је "неосуђени јеретик", како тврде владика Артемије, још увек православни јерарх у пуном смислу те речи, што подразумева наводна валидност његових Тајни, онда удаљавање од њега пре саборске одлуке представља велику опасност – опасност за онога ко се удаљи да ће се пре свега лишити благодатних светих тајни које преко епископа добија, а као друго да ће постати расколник одвајајући се од благодатне Цркве.
Свети Теофан Затворник (+1894) је рекао да не постоји потреба за даљим саборским анатемисањем јеретика његовог времена пошто су они сви већ осуђени ранијим одлукама. Коментаришући речи светог Павла: "Ако вам неко проповеда другачије Јеванђеље од овога које смо вам ми проповедали, нека буде анатема" (Гал. 1,8) он пише: "Апостол је само започео са анатемисањем. Од тада је Црква већ означила сва мишљења која заслужују казну. У данашње време нема сврхе чекати посебан црквени акт да би се злочинци подвргли овој казни. Они су сами већ сагнули своје главе под тај мач када су прихватили мишљења супротна истини и почели да тврдоглаво инсистирају на њима".
Свети Теофан овде изгледа прихвата строго, "некреативно" тумачење канона. "Новим" јеретицима његовог времена није била потребна саборска осуда пошто њихова учења у ствари нису била нова, него давно позната и осуђена од стране Цркве. Теоретски, за нову јерес, која није већ била осуђена од стране Сабора или Отаца, потребна је саборска осуда. Но свети Теофан сумња да данас постоји иједна јерес која би била потпуно нова.
Јерес Екуменизма, јерес над јересима – свејерес, немогуће је не препознати као збор свих старих јереси, тј. у њој су сабране све старе јереси које екуменисти са собом доносе у заједницу, од којих би сваки јерарх био дужан да брани Православље.
Међутим најважнија ствар је ово: постоји Суд Божији и постоји људски суд. Суд Божији претходи  људском суду, који се у суштини састоји у томе да се покаже и јавно објави да је јеретицима већ пресудио Бог. Дакле власт јерараха Цркве да анатемишу није независна од суда Божијег, него представља његову неумитну последицу и послушност том суду. Ето због чега су јеретици "лажни епископи" чак и пре него што их Сабор осуди – јер Бог их је већ осудио.
Уз то, треба рећи да је Архијерејски Сабор Руске Заграничне Цркве 1983. године предао анатеми јерес екуменизма. По учењу Светих Отаца, анатема донета од стране Цркве тог истог момента када је изречена видљиво одлучује од Цркве јеретике и расколнике. Из самог текста анатеме видљиво је да се анатеми предају све помесне Цркве које себе називају Православним, а које непосредно или посредно учествују у екуменистичком покрету, као и сви они који макар и опште са тим јеретицима: "Онима који Цркву Христову нападају мудровањем да је она подељена на такозване гране које се разликују учењем и начином живота, и онима који тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати у будућности кад се све гране или секте или чак религије уједине у једно тело, и онима који не разликују истинско свештенство и тајне Цркве од јеретичких, него веле да су крштење и причешће јеретика довољни за њихово спасење, и онима који опште са горепоменутим јеретицима, или помажу или бране њихову нову јерес екуменизма под изговором братске љубави или као пут сједињења одељених Хришћана: АНАТЕМА!!"
Од учешћа у Телу Христовом – Цркви, и од спасења, човека или групу људи не одсеца сама Црква, него грех јереси, јер је јеретик и пре суда ван Цркве, будући да је сам себе оделио од Ње по вери. Црквени суд није гиљотина, него само констатација духовне смрти.  Свети Николај Јапански је писао да: "Црква пројављује своју љубав и према онима који одлазе од Ње у крајњу таму. Она их потом предаје анатеми у нади да ће се покајати услед страха од одлучења – не од заједнице људи, него од Царства Славе Које долази".
Ко данас није сагласан са овом историјском анатемом екуменизму, "помажући или бранећи њихову јерес", аутоматски ће подлећи истој тој анатеми. Анатема екуменистима не може бити само од локалног значаја, како то тврде Кипријановци и њихови истомишљеници, него је од огромног значаја за цео свет, као што је и екуменизам јерес светских размера.
Овакав кипријановски "Средњи" или "Царски" пут избегавања крајности који проповеда владика Артемије у најмању руку је веома опасна замена теза, јер отачко правило избегавање крајности по питањима духовног делања преусмерава у контекст питања исповедања вере. Као и сви Свети Оци св. Максим Исповедник у контексту борбе за веру хвали оштрост и непомирљивост: "Саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу, него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на још већу пропаст оних који се држе те заблуде".
Оштрост, непомирљивост, борбеност и неустрашивост су светоотачки атрибути борбе и ревновања за веру: "Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рим. 8,35-39). Такви су били сви свети Цркве Христове. Нема ниједног међу њима који није био духовно врућ, десни, ревнитељ, ко није ходио уским, исповедничким путем који води у живот вечни. Нови Завет позива и подстиче на ревност: "И начинивши бич од узица, изагна све из храма... и рече... не правите од дома Оца мога дом трговине... А ученици се Његови сетише да је написано: Ревност за дом Твој изједа ме" (Јн. 2,15-17); "У ревности не будите лењи; будите духом ватрени; Господу служите" (Рим. 12,11); "Јер ревнујем за вас Божјом ревношћу..." (2. Кор. 11,12); "А добро је свагда ревновати у добру" (Гал. 4,18); "И ко може вама наудити ако будете ревнитељи добра" (1. Пт. 3,13); "Имадох потребу да вам пишем, молећи да се борите за веру једанпут предану светима" (Јуд. 3); "Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј и покај се" (Отк. 3,19).

Из овога је јасно да, када је у питању одбрана вере, огњена ревност представља део етоса Православне Цркве, тј. руководно начело за живљење по истинама вере и за одбрану истините вере.
Господ у Откровење млакост Лаодикијске цркве критикује следећим речима: "Знам дела твоја да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ!" (Отк. 3, 15). Григорије Богослов ове речи из Откровења тумачи овако: "Премда у делању није могуће одбацити средину – због чега се и брак прихвата као својеврсна средина између девствености и блудничења – у вери су, међутим, средина и млакост безвредне".
"Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих" (Отк. 3, 16).
Лаодикијска бљутава млакост потребна је само екуменистима, зидарима новог црквеног и религијског поретка у оквиру апокалиптичног Новог Светског (демократског) Поретка. Да ли је случајно што се реч "Лаодикија" састоји се од две грчке речи: "лаос" – народ и "дикео" – управљати, и значи "народовластије" – демократија. Дакле, Лаодикијски средњи пут млакости је баш оно што се данас утврђује као највећа вредност на јеретичком Западу, а насилно се намеће сада и нама православним Србима.
Владика Артемије се, како смо већ видели, придржава "Царског" или "средњег" пута по питању одбране вере, прећуткујући при томе чињеницу да је светоотачко учење о Царском, Средњем путу везано искључиво за духовни живот, где Оци заиста средину похваљују као златну и Богом благословену, ради избегавања две крајности: скретања у лево (духовно раслабљење) и десно (прекомерни подвизи). Он одвајање од јеретика назива расколом, уз тврдњу да је раскол исто тако погубан за Цркву као и јерес. Када је у питању вера, "средњи" и млаки пут свети Оци су увек означавали као пут Лаодикијске млаке и бљутаве цркве које се Господ гнуша. Тај простор између јереси и прекидања општења са јеретицима,  владика Артемије назива Црквом којој су припадали Свети Оци, Свети Сава, Владика Николај, отац Јустин, и многи, многи наши славни и Свети преци. Да ли је то заиста тако? Да ли је и један свети Отац припадао "средњој" Лаодикијској цркви? Апсолутно не!
Лаодикијска "Средња црква" служи само земаљским циљевима, тј. само за заваравање савести наивног народа и његовог привођења духовним џелатима, онима који телу повлађују, а душу усмрћују (Мт. 10; 28).
Интересантно је приметити сву апсурдност оваквог уверења, јер је очигледно да се владика Артемије отцепио од своје матице, екуменистичке СПЦ, због јереси екуменизма, но истовремено оне које су то такође учинили он назива десном крајношћу – расколницима који су исто што и лева крајност, јерес екуменизма. Он се од ове десне крајности ограђује тиме што свој раскол сматра не-расколом, јер Свете Тајне оних од којих се одвојио сматра валиднима. Шта ово значи? Ако су патријарх и епископи јеретици екуменисти, тј. лажни епископи како их и назива 15. канон Прво-другог Цариградског Сабора, онда је његово одвајање од њих заиста оправдано. Насупрот томе, владика Артемије патријарху јеретику и епископима јеретицима као наводно неосуђенима признаје валидност Светих Тајни и на такав начин он сам себе сврстава у грех раскола јер се одвојио од валидних, благодатних епископа и валидне и благодатне екуменистичке СПЦ, на чијој канонској територији ствара паралелну црквену структуру оснивањем парохија и манастира. И не само то, он се одвојио од целе породице помесних православних цркава, тј. од Васељенске цркве.
На крају се поставља питање. Којој цркви припада владика Артемије и његови следбеници ако су направили раскол са званичном екуменистичком Васељенском црквом која је скренула у лево, а Истински Православну Цркву сматрају расколом скретања у десно? Зар постоји некаква тампон, средња црква? Опис такве "средње цркве" одговара само оној Лаодикијској цркви из Апокалипсе које се Господ гнуша и коју позива на РЕВНОСТ И ПОКАЈАЊЕ (Отк.3,19).
Лаодикијску млакост описао је у једном свом делу и свештеномученик Николај Жички:
„Страх и рачун ствара од људи неутралце... У једном времену као што је наше, када се води гигантска светска борба између вере и безверја, и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против десет Божјих заповести, против породице, душе и човекољубља, и то не само у комунистичким државама већ и, више или мање, у свима земљама – неутралност је издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, правде и неправде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: 'Ко није са мном, против мене је'. Они, који нису ни врући ни хладни, дакле неутрални, Њему су одвратни...“.
Свакако, ревност (духовна десница) може бити и "не по разуму", и то је често било присутно у Цркви кроз историју, све до данас. Али, злоупотреба неке ствари или идеје или принципа не значи да су та ствар, та идеја или принцип сами по себи лоши. Такве манипуалције појмовима су надасве опасне нарочито када су усмерене на раслабљивање борбе за веру. У наше несрећно време манипулише се свим и свачим. Национализам, патриотизам и традиционализам постављени су на стуб срама према савременим схватањима помоћу којих Нови Светски Поредак покушава да преваспита и преуми све људе под капом небеском. Но, са сваким новим компромисом по питању вере, својственим овој лаодикијској верзији војинствујуће цркве, све смо ближе последњем дану нама познате земаљске историје на који се односи питање: "Када дође Син Човечји, хоће ли наћи веру на земљи?" (Лк. 18,8).
На крају, ми Истински Православни сматрамо да су екуменистички јеретици одсечени од мистичког организма Цркве како невидљиво (због самог њиховог упорствовања у јереси), тако и видљиво, јер верујемо да је Анатема Руске Заграничне Цркве против екуменизма потпуно валидна и општеобавезујућа. На основу тога ми, који на овакав начин по узору на свете Оце исповедамо веру, сматрамо да је Истинско Православље Руских катакомби, Руске Заграничне Цркве као и Грчке и Румунске старокалендарске свештене борбе данас једина канонска опција – Црква која је у свему сачувала Православље и отачка предања. Јер како пише свети Никифор Константинопољски: "Ти знаш, чак и ако тек неколицина остану православни и побожни, онда су управо они Црква, а власт и управљање црквеним институцијама остају са њима".

На дан Трећег обретење главе св. Претече, године спасења 2012.
+ Епископ Акакије

25 коментара:

Анониман је рекао...

Одлично! После ова два чланка (од Артемија и Акакија) потпуно је јасно ко је ко и ко шта заступа на пољу српског православља. Више нема нагађања нити дилема.

Анониман је рекао...

Срећан празник Силаска Светога Духа на Апостоле. Одличан коментар владике Акакија. Ако могу да дам свој скроман допринос рекао бих нешто о духовном руковођењу Артемијевског духовништва које потпуно одговара његовом кипријанизму. Артемијеви духовници, широм Србије, уче своју духовну децу у том правцу да је послупност њима и Артемију, а не Православљу, врхунац подвига и врлина послушности. Тако да видимо људе који и поред тога што им се истине показује, одбијају да виде. Имао сам прилику да видим много духовно унакажених људи, који су узалуд имитирали монахе у свету, а били су новокрштени. Искрено се надам да ће ова саблазан звана Артемијев раскол брзо да нестане.

Анониман је рекао...

"Премда у делању није могуће одбацити средину – због чега се и брак прихвата као својеврсна средина између девствености и блудничења – у вери су, међутим, средина и млакост безвредне".

Анониман је рекао...

Од самог почетка "случај Артемије" приметио сам на њиховом сајту и јавним наступима слоган "Истина је само једна, владика Артемије"???Такође је била приметна, разумљиво и извесна доза суздежаности СИПЦ у односу на ову, српску верзију кипријанизма, надајући се Артемијевом скором изласку из "међупростира". На жалост то се није десило, и мали су изгледи да се деси. Погубније је кренути за Артемијем него остати у екуменистичкој СПЦ. Зашто? Можда неко и искочи када се ови загрле са Папом, и пређу све границе. Од Артемија и Кипријана се тешко искаче. Млака вода кува жабу, а лаж све опаснија што је ближа истини. Речју, ова, млака црквена опозиција је велика коб србског народа и мислим да није настала ни мало наивно, нити случајно.

Srb-in је рекао...

“ DA BUDEMO JASNI”! Zetva je davno pocela a “ punom blagodacu rascinjeni” monah Artemije mlati praznu slamu i replicira filozofiju Kiprijanista koji su mu nekad pomogli da u masonskom okruzenju "Doktorira" odbranu blagodati novokalerndarcima, ekumenistima i jereticima! A SAD ON NJIMA (NOVOM RIMU) POMAZE I UZVRACA INFILTRIRANJEM, KONSPIRATIVNOM SABOTAZOM I IZDAJOM ISTINITE KATAKOMBNE CRKVE HRISTOVE! Posto kaze da Beogradska parasinagoga i jeresiarh Irinej, sa kojima je do juce “sasluzivao”, imaju "punu i neosudjenu blagodat" onda je sasvim logicno zakljuciti da on priznaje njihovo validno racsinjenje izreceno mu na "blagodatnom" saboru SPC svejeresnih arhijereja! Nama istino-vernima sada nudi plevu da pravimo prosfore u “svojim crkvama”! Sto bi babe na vasaru rekle: “cini nam se da je ipak pobrkao loncice”, ali ne loncice nego putire u kojima se nalazi “otrov ekumenizma” koji ce po tipiku i “sasluzivanju uz blagodatne” morati sam sve da iskapi i ubrise gubu iz njih! Zato bi ga konacno zamolili da pokupi sve svoje “blagodatne i neosudjene” kriptoekumeniste, polit biro UDBine recidive” u svome okruzenju i agente svoga “inform biroa ERP”, koji ne veruju ni u Hristovo vaskrsenje ni vaskrsenje duse! Neka se svi vrate se u zajednicu “drzave Kosovo”; pa neka tamo promovisu "blagodatnu" maglu za skrivanje istine i "zastite Srbstva i Svetosavlja" ekumenskom ljubavlju zajednicki odgajane zadnjih 50 godina na njivi ateizma! Koja je izrodila izgnanicku Dijasporu koju oni do danas nazivju “neblagodatnim reskolnicima koji su gori od jeretika”! Potesacamo “blagodatno rascinjenog” monaha Artemija Radosavljevica da je Dijaspora otisla u prognanstvo jer nije zelela da joj antihrist i njegovi porucnici upravljaju “Srbskom Pravoslavnom Crkvom” a u progonu su do danasnjeg dana, koji i sam monah Artemija opravdava svojim “doktorskim filozofijama” stecenim u Grko-masonskim fakultetima u pripremi za asimilaciju citave Dijaspore “sve-blagodatnom ekumenskom Pravoslavlju”!Tamo moze sa saradnikom Hrvatom – Janjicem i Grko-jeretikom Vilovskim - (srbin?), da napise (dovrsi) drugi tom i drugi (pravi) lik svoga postmodernistickog tumacenja “blagodatnog saradjivanja i sasluzivanja” u (po njemu jos uvek) “neosudjenom” SPC svejersenom ekumenizmu. A nas napacene Svetosavce – zatocene veslace na “Rimskim” galijama na bespucu ekumenizma, koji ga slepo sledismo i uzalud uzdasmo, da razresi okova obmane, smutnje, pometnje i oklevanja svog povratka u vozljubljenu Beogradsku jeresicarsiju i pusti nas napokon da sledimo jedini istiniti put svetootackog Svetosavlja i Pravoslavlja. Jer mi nismo “sisali veslo” i ne zelimo da sledimo postmodernisticke, samozvane, sebeljubljive teoloske gurue, idole, niti siroku kaldrmu Apijskog puta ka pogibelji u Rimu, nego istiniti i tesan put Hristove golgote - Svetosavskog Pravoslavlja. HVALA SVEVISNJEM GOSPODU, STO NAPOKON RASVETLI KRISTALNO JASAN JEDINI PREOSTALI TESAN HRISTOV PUT - ISTINKOG PRAVOSLAVLJA, A SVE OSTALO SU OBMANE NECASTIVIH SILA I MISTERIJSKIH SLUGA ANTIHRISTA NAJAVLJENIH U OVOM ZADNJEM DOBU! POKAJTE SE OTPADNICI, EKUMENISTI I JERETICI, JER SE BLIZI CARSTVO BOZIJE! LAZ - STO JE BLIZA ISTINI SVE JE VECA I GORA! KO IMA OCI DA VIDI – NEK VIDI, KO IMA USI DA CUJE – NEK CUJE! NA MNOGAJA LJETA VLADIKO AKAKIJE! KAO MNOGI SLICNI, NISAM BIO BEZREZERVNI ZILOT – ALI SADA JESAM! PRAVOSLAVLJE ... A NE SMRT!

Анониман је рекао...

Ви можда нисте размишљали да владику Артемија можда помажу финансијски неки кругови у СПЦу па је отуда он у обавези да тако наступа да се не би замерио са оним који га помажу.То сигурно није најприхватљивије решење јер онај ко ти помаже тиме те и условљава а данас се теско живи и народ односно верници тешко да могу преузети улогу ктитора да се граде нове цркве и нови манастири ѕа толике потребе монаштва и верника који би напустили званичну СПЦ и прикључили се владики Артемију.Видите у случају монахиња из манастира Вазнесења које су на индетичан начин просле као својевремено монахиње из Стјеника када су решиле да прекину општење са званичном СПЦ.Сви они морају напустити своје манастире и градити себи нове или наћи било какво склониште.

serbiantrueorthodox је рекао...

Острашћени ставови једни и друге стране не воде ничему добром. Владика Акакије је изнео своју критику на исповедање вере Владике Артемија. Иако се можда не слажемо са исповедањем Владике Артемија њега не треба нападати или не дај Боже вређати. Циљ свих нас који се боримо за свето Православље у Србији је дасе једног дана окупимо у заједнички фронт и било каква увредљива конфронтирања тај процес само отежавају. Ако је установљено да Владика Артемије греши треба му предочити у чему греши (наш Владика Акакије је то већ урадио) и онда се молити за њега да смогне снаге да се у потпуности одвоји од екуменизма, тј. криптоекуменизма познатог као кипријанизам. Не треба одустати од тежње да се искрени борци за Православље једног дана нађу у пуној заједници. Зато, свим ИПХ апелујемо да се молимо и надамо, ревнујући за веру али нашу слабу и тек одвојену од екуменизма браћу (злурадо) неосуђујући.

Анониман је рекао...

Добро бре докле ћете да објављујете коментаре оних који људе прозивају по националној основи? Какве то има везе са хришћанством? Какве везе има ако је неко православни Хрват, или Влах, или нпр. Јапанац? Зар их национална припадност чини сумњивима? То је у најмању руку - неукусно!

Анониман је рекао...

Један добар коментар са сајта Новинарде у вези причешћа код јеретика

Uvek Hristova, 8.06.2012, 23:24

Нашла сам одговор на питање причешћа код јеретика у Житијима светих, за 12 јули света олондуха Персијанка , страна 294. Света Голондуха се помоли Богу да јој открије о Северијанима, да ли треба примати њихово причешће или не. И виде анђела где држи два путира, један пун таме а други пун светлости, показујући јој да путир са тамом јесте јеретичко причешче, а путир са светлошћу ‘причешће свете саборне васељенске цркве.
Ми пошто нисмо свети научимо да је јеретико причешће тама, а екуменизам је по речима још једног светог Јустина Поповића све јерес, па ко има очи да види а ко уши да чује…

Момчило је рекао...

Две ствари су суштина: Историиски богословски одговор Владике Акакија тзв. "средњем путу" Артемија, и почетак градње храма СИПЦ. Прво, Владикином одговору се нема шта додати , нити одузети. Остаје нам само следити. Некада давно `37, својој пастви је овако отварао очи уснули Патријарх србски Варнава Росић, отворено и недвосмислено, речима "Чада моја возљубљена..." Друга је ствар што смо сви ми давно "појели јабуку" па по слабости људској, гордости, самољубљу, среброљубљу... осећамо овом изреченом, богомнадахнутом владикином истином неки "трииуф" над "унутрашњим ревнитељима". Тога не би смело да буде, него само стрпљење, љубав и позивање. После горке речи, само горка уста. Никада се не зна, потоњи ће бити први, чије молитве.. и чије срце није само обична пумпа?
Друго, цару царево, а Богу божије. За недавање пореза "цару" демократија човеку ускраћује слободу, другим речима, стрпа га у затвор. Божије је дато човеку на савест, а требала би бити десетина, дар Цркви, нејаком, болесном, мајци, брату, сроднику...Апелујем на Србље расуте по свету да колико је у моћи буду на помоћи истинској србској православној Цркви и Отаџбини, нашој родини Србији. Можда ће нам, ако будемо и само један зарез у овом историиском одговору биди довољано за спасење.

Анониман је рекао...

Ma kolika bila razilaženja oko pitanja blagodati u tzv. zvaničnoj crkvi, brzo će doći vreme kada ćemo se svi složiti da blagodati tamo nema. Mi "kiprijanovci" - kako vi velite ovde, nismo nikakvi kriptoekumenisti i ne pregonite. Mi čekamo tzv. svepravoslavni sabor, kada će ekumenisti svojim otvorenim odstupništvom sami sebe osuditi i tada će blagodat odstupiti sama od njih. Za sada se još oseća blagodat kod njih (vodica se ne kvari). A tada ćemo svi mi revnitelji da održimo pravi VIII vaseljenski sabor, ujedinimo se i anatemišemo sve jeretike. Tada će se pokazati vaše smirenje, hoćete li lične animozitete (zbog Irineja Klipenštejna i dr.) stavite iznad interesa celog Pravoslavlja.

Srb-in је рекао...

Za zalenje je videti da se pojavljuju anunimusi koji posecuju sajt da se malo edukuju o istinskom Svetosavlju i Pravoslavlju, pa u dubini svoje ekumenske zanesenosti ili iz ignorantnog neznanja promasuju da izvuku barem logicnu pouku – ako ne duhovnu. Prokazivati jeres i jeretike i uklanjati se od njih je osnovna duznost svakoga Pravoslavnog Hriscana. Najveca svejeres ekumenizma potice bas od gore navedenih, koji bi da istinu Pravoslavlja promenu, zamenu ili (prekrste) u nesto drugo. Potsetimo se NDH “katolickih hriscana” koji pocinise prvi genocid, gde vise od million Pravoslavnih Srba – Hriscana pobise - SAMO ZATO STO NISU BILI “NJIHOVI KATOLICI”! Taj program su pokrenule pretece danasnjih zagovaraca ekumeno-katolicizma, po originalno zamisljenom programu, od danasnjih SPC vladika visokopostujuceg Kardinala Stepinca. Koji je hrvate-katolike zakleo pred “njihovim bogom” da trecinu Pravoslavnih Srba pobiju, trecinu da rasele a trecinu da pokrste. Prezivljavamo program zadnje trecine – PREKRTSAVANJA PRAVOSLAVNIH SRBA – programom ekumenizma uz svesrdnu pomoc SPC kardinala. Sa druge strane imate Japance ekumeniste koji nude “filozofiju” Zena i Budu u zamenu za Hrista, a SPC vladike ih uzimaju kao sastavno duhovno krilo svoje belosvetske ekumenske crkve. Da ne pominjemo nacionalnost aktivista belosvetskog ekumenskog pokreta gde se Muhamded postavlja ili priznaje za novog “bozijeg ravnoapostola – proproka” koji ce da upotpuni i obogati “ (belo)-svetsko hriscanstvo”, dok ih SPC Kardinali pozivaju u “svoje crkve” na svoje novotarske mise – da im uvelicaju slavlje (pred Mamonom)! Pa svi onda skupa teatralno glume jedinstvo sa Judeo-Masonima, u masonskoj sinagogi, gde i SPC jeresiarh na “hanuke” predaje jereticima ekumenske nauke! Pa sad cak imamo dodatno i monaha Artemija koji nam filozofira da SPC, kao takva, ima “punu blagodat”, a sve one koji to isto ne priznaju naziva “raskolnicima” i “otpadnicima” od jedne crkve (ekumenske)! “SRB JE HRISTOV A NE PAPIN! Kome smeta sto se ovde prica i stremi ka ocuvanju Istinitog Pravoslavlja, nema svrhe da se ovde pojavljuje iz ciste zlurade zlonamere, ako ne radi neke pouke. Imate toliko ekumenskih sajtova pa se tamo samozadovoljavajte do mile volje, ali ne zaboravite da se primice carstvo Bozije i da pazite u cemu ce vas Vaskrsli Hristos zateci! PRAVOSLAVLJE … a ne smrt!

serbiantrueorthodox је рекао...

Питање благодати је основно еклисиолошко и суштинско питање. Ако су екуменистичке цркве Светског православља и даље благодатне, тј. ако су оне у потпуности православне и канонске (јер не могу бити половично православне) онда ви који тако тврдите сами себи потписујете смртну пресуду РАСКОЛА са Црквом Христовом. Како се може оправдати излазак из органске, законите и Богом благословене заједнице Православне Васељенске Цркве, тј. породице православних поменсих цркава.Екуменизам је надасве озбиљна душегубна јерес - јерес над јересима - свејерес и она није локалног карактера, тј. проблем јереси екуменизма није заступљен међу неколико локалних архијереја напротив, свејерес екуменизма је чврсто заузела позиције над свим помесним црквама Светског екуменистичког православља. Узрок напуштање Цркве која се сматра благодатном и самим тим СПАСОНОСНОМ може бити или типичан, школски пример раскола или несмотрена авантура изазвана ревношћу не поразуму. Ово друго је кратког даха јер или брзо прелази у оно прво или прелази у оно право једино исправно - Истинско Православље!
П. С.
Молимо појашњење у ком контексту сте поменули г. Иринеј Клипенштајн.

Анониман је рекао...

Клипенштејн је узет само као пр., у смислу у којем је поменут - личних амозитета и обједињења Православних. Али не треба бринути превише око тога, световна власт (император) има све да регулише. Ко буде терао своје ревноваце у тамници.

+СветоСавка+ је рекао...

Немогуће је да један високо теолошки образован епископ традиционалиста и антиекумениста заступа овакво Вјерују?!?
Нешто се овде иза кулиса догађа. Епископ Артемије не зна шта прича. Својим изјавама после раскидања са СПЦ он збуњује и онако збуњен народ. Користећи свој углед, необавештеност и наивност благочестивог монаштва и народа он нешто за некога прикривено одрађује, то је очигледно.
Сетила сам се случаја што ми је испричала мати Ефросинија стјеничка. Она је после прекидања општења са СПЦ пришла истинским православцима. После неког времена позвана је на тајни преговор у патријаршију где је од ње захтевано да може слободно да буде зилот, тј. да се слободно бори против екуменизма и екумениста и чак да остане са тадашњим оцем Акакијем али да не негира тајне СПЦ и да понекад прихвати да се и код њих причести. Ако то прихвати имаће тајну подршку (финансијску) Патријаршије. Она, наравно на то није пристала и свака подршка је изостала, а прогони на њено сестринство су настављени...
Да ли је нешто слично понуђено и епископу Артемију. Да ли екуменистима требају такви "ревнитељи вере" који ће својим ставом о благодатности екумениста прикривено давати подршку самим екуменистима и уљуљкивати узнемирену савест СПЦ верника да иако нешто није у реду са СПЦ ипак је у реду чим они имају Тајне и спасење.
Ако је то тако, а личи дајесте онда је то веома перфидна поставка.
Господи помилуј!!!
Нека нам је Бог у помоћ!

Анониман је рекао...

Жалосно је то што према свему овоме можемо закључити,да поред /Владике/ Артемија који овако исповеда Веру има и мноштво оних који се /боре изнутра/ а на овакав неки начин исповедају Веру да у општењу са јересима и даље могу остати Православни и самим тим иду путем Лаодикијске Цркве.То би се можда могло окарактерисати сада као неки ЛАОДИКИЗАМ.Ти борци изнутра су чак отишли дотле да су издали брошуру за народ,да се треба подједнако борити против екуменизма и зилотизма,а саму Цркву управљају првенствено управљајући се према некварењу водице и благоухању Моштију,а а када им поменеш Свете Васељенске Саборе,већина њих или о њима ништа не зна или их сврстава у неки сасвим други план- тобож како они служе САМО ЗА УПРАВЉАЊЕ и онда смо ми по њима отишли у раскол који ни крв мученичка неће опрати.Некада гледам и размишљам,ово мени све личи на неко духовно лудило које народ у већини прихвата јер је то исто један део широког пута којим је лакше ићи.То је неки страх и негативна духовна завеса,шта ли је не знам.Чак има и оних који говоре да "није још време" одвајати се,да су то преухитрени потези,да ће се то тек знати кажу за 100 година дал се треба одвојити и поступати као зилоти,а када им поменеш Свете Оце,они онда кажу "У па ми то не тумачимо тако",па онда на проповедима грде свештенике који си ишли у Ватикан,па онда грде и зилоте,па као шлаг на торту,после саслужују са онима који су ишли у Ватикан тобож због послушности Владици као Христу,а Владика захтева на проповеди свима да не дају Веру ни по цену живота и говори да су границе измежу јереси и Православља исписане крвљу,а сам се налази у заједници и руководи свештеницима који су ишли у Ватикан,малтене ништа на делу не предузима,а када му то поменеш,он одмах жустро реагује да не забадамо трње у отоврене ране Христове.Па онда много њих каже да их не интересује шта ради њихов Владика,тј. да су они директно окренути ка Христу и да је Владика само нека фигура која ако отпадне,само је он отпао и није битан за спасење-он је кажу само примио дар и ту је само да рукоположи и ништа више.-само за то служи,или ако нема правог Владике,један тврди да је Богу угодно да и свештеник рукоположи свештеника.Па онда неко тврди да и код католика ако се догоде егзорцизми,да и они имају Свете Тајне јер имају чуда или рецимо кажу ОТКУД НАМА ТОЛИКЕ СВЕТЕ МОШТИ АКО МИ НИСМО ЦРКВА како зилоти тврде.Па онда говоре како и жито и кукољ расту заједно и тобж морамо бити са јеретицима у заједници.Сад погледајте браћо,ово је из мог лишног искуства док сам био у тој "Цркви" и морам признати да сам се на све ово био упецао,али Богу слава и хвала,сада више нисам.Расудимо заједно о чему се ту све ради и нека би нам Господ Исус Христос био у помоћи да се у Вери одржимо,а оданде да се многи избаве,амин Боже дај!

Илија је рекао...

Трагично. Толико искрених душа монаштва и верника који ревнују за православље предали су своје душе на бригу владики Артемију. Ове словесне овце Христове верују његовим убеђивањима да вукови нису опасни, да слободно могу шетати и ван тора и чак посећивати и вучије јазбине јер наводно вуци не да нису опасни непријатељи него могу бити и пријатна замена пастира?!? Да, ова прича је трагична.
Владика Артемије је стар човек,у годинама. На шта је мислио када се заклео да неће рукополагати нове епископе (а са ким би рукополагао, са грцима новокелендарцима?)?
Шта ће сво то монаштво и верни људи по његовом упокојењу? Перспектива безнадежна... Нека им је Бог на помоћи.

Анониман је рекао...

Ваши аргументи инесени овде потпуно су на месту да у црквама ѕваничног православља било новокалендарских или старокалендарских нема благодати али бих поставио једно логично питање.Наиме истинско православље се у Србији појавило са доласком тада монаха Акакија са Свете Горе и то негде 1997.године.Ви тврдите да од смрти патријарха србског Гаврила СПЦ није права црква и да непоседује благодат све до појаве истински православне цркве у Србији коју оснива 1997 тада већ рукоположен у чин јеромонаха отац Акакије и то од стране Грчких старокалендараца Архиепископа Хрисостома.Моје питање би се односило на онај период од 1937 до 1997 шта бива са оним вернима који су живели у том периоду крштавали се и умирали у Србији немајући истинског православља јер они тада нису имали другу православну Цркву у Србији где би се спасавали osim zvani;ne SPC.

Анониман је рекао...

Драги брате, ја сам члан СИПЦ ,и мени није познатод да СИПЦ исповеда да је 1937 година тренутак када је СПЦ престала да буде благодатна. Знам да се спомињала 1958 када је устоличен патријарх Герман који је био режимски човек и секретар ССЦ. Али ни ова 1958 није тачно утврђена као година престајања благодати. Ово питање треба да реши неки будући Сабор СИПЦ можда када будемо имали више епископа. Појединци узимају 1983 годину када је РПЦЗ анатемисала екуменизам као прекретницу . У сваком случају за нас сада је битно да исповедамо православно веру , а то значи да јеретици немогу да имају свете тајне ! Шта бива са верним народом који је органски члан СПЦ , и тако се налази у овој опакој јереси ? Одговор налазимо у Новом Завету код апостола Павла 1.Кор.5,12-13 Јер што да судимо онима који су напоље? Онима који су напоље судиће Бог. То значи да ми нисмо позвани да решавамо њихову судбину. Бог кога хоће помилује.( Рим 9,18)

Теоретичар завере је рекао...

И ВУК СИТ И ОВЦЕ НА БРОЈУ
Велика превара звана Епархија Рашкопризренска и Косовскометохијска у егзилу!


За потребе Евро-атлантских интеграција демократске Србије које подразумевају признање ционистичке Republika e Kosovës требало је на првом месту очистити косовске манастире од гомиле патриотског монаштва. Такав важан маневар, без бруталног насилног егзодуса над тим релевантним стожером српства - српског патриотског монаштва, није никако могао бити остварен. Тај план захтевао је врхунско лукавство. Нашао се неко ко се надахнут одоздо демонски оштроумно досетио сценарија о исповедништву епископа Артемија, и добровољног самоегзодуса патриотског монаштва из свих светиња на Косову и Метохији, њиховог раштркавања широм Србије у оквирима за тај циљ створене "Епархије у егзилу".
Неостварива жеља Евро-атлантски интеграција међународних циониста да се манастири са Косова и Метохије ослободе од крајње непожељног фактора српског патриотског монаштва овим чином је успешно, и што је наважније неприметно, одрађена. Пошто је представа успешно одиграна сада се спрема повратак "исповедника" Артемија у Евро-атланстку СПЦ и као што то наш народ каже: И ВУК СИТ И ОВЦЕ НА БРОЈУ!
Заиста генијално одрађен посао нема шта!

Srb-in је рекао...

Sociolosko-drustveni filozofi i doktori nauka, obrazovani na divljem zapadu - novom Rimu, sada nude novu filozofiju social-drustvenog poretka i civilizacijskog spasenja u kontekstu nove ekumensko sekularne ideologije teolosko-politickog systema univerzalne pravde, ljubavi, tolerancije i demokratskog prava na pravednu maksimalnu eksploataciju svih ljudskih potencijala.
U KONTEKSTU EKLISIOLOGIJE ERP O “PUNOJ I NEOSUDJENOJ BLAGODATI” VUKOVA IZ SPC SINAGOGE: “VUK NA OVCU SVOJE PRAVO IMA”… AVAAJ, “VELIKASI PROKLETE IM DUSE…NA KOMATE RAZDVOJISE CARSTVO…CRKVU…NAROD…VJERU! I SAMOGA HRISTA! JEDINSTVO I SPASENJE JE SAMO U PRAVOSLAVNOJ ISTINI CRKVE HRISTOVE NERZADELJNJE!

Анониман је рекао...

Добро је знати, али се није добро оптерећивати заверама. Њих је било и биће, од онога "Распни Га!" до данађњег дана, и све до оног Последњиг , када ће и крило мушице имати тежину. КиМ су пупак света, где 22-ица нападају једног. Ту је врхунац савремене драме човечанства и лицемерја, где "цивилизација" легализује закон џунгле, земљу отимају Србима који су јој много дали, и даје је дивљим Арбанасима. Нигде грешни човек није градио небу, као Срби на КиМ. Ту је Лазар, када су се Јелини елегантно склонили, кликнуо:"За крст Часни, витезови красни!" Па загази, у сами цик зоре, у дубоко Муратове море. Језди Лазар испод Часног крста, носи своје небо на три прста...И авај, Срби нису изгубили Косовски бој, то је велика, планетарна лаж латинских мисионара и језуита, као што је и Сребреница. Али, Срби више нису имали снаге да се сами, без помоћи јевропских "хришћана" одупру Азијатима. Када су то Турци дошли на Дунав, ако су победили на Косову? Какав је уговор Милица склопила са Бајазитом, зна се. Много је повољнији од приступнице у НАТО. Осам турских хроничара је у детаље описало ток битке и на србски је превео историчар др Милош Буровић, Универзитет "Кемал Ататурк". Није браћо Милош Обилић на превару убио Мурата, него витешки, тактиком клина, у главу на војсковођу и владара. Тако је Александар Велики побеђивао много јаче војске од своје.
Даље, мислим да није проблем у њима, НАТО-цима, најјачој војној алијанси у историји човечанства, него у нама, НАТО деци цвећа. Они су увек исти, иста им је снага, стремљења, циљеви, али смо ми духовно раслабљени, млаки, свима идемо, Богу, Св. Сави, Василију Острошком, будном стражару на страшној међи, славним предцима, и себи не долазимо. Цела свита Лаврентијеваца, српских попова, најпре мантијаша, па екумениста љуби руку, коме? Римском папи?
У том светлу духовне раслабљености треба посматрати и најновији феномен "средњег пута" кога ми до Артемија нисмо имали. Сада га имамо. Али слава Богу, наишао је на "барикаду", историјски, богословски одговор православног србског Епископа. Ми Срби, истински православни христиан тај Владикин "шах, мат" српском кипријанизму требамо схватити само као: Куцај на врата, светло јесте угашено, али, чељад можда ниje поспала. Помози Свемогући свима, па и нама,Твојим, многострадалним Србљима.

Анониман је рекао...

И после ове отужне, јадне изјаве, ткз. исповедања вере није дошло до никаквих промена. То само потврђује да су следбеници г. Артемија - ипак, само његови следбеници, док им је истина православља и његово очување последња рупа на свирали (у коју можда никада неће ни дувнути)...

Batica је рекао...

Znaci posle svih dokazanih prijasnjih lazi, i utvrdjenog nehriscanskog fizickog i duhovnog zlostavljanja zalutalih i ucenjenih dusa, Crni Artemijevci bi sada da "batinaju" i sve Istinski Pravoslavne antirkumeniste koji ne priznaju blagodati (po njima sveblagodatne) Beogradske SPC svejeresiarhije, terajuci ih da se svi ponovo vrate pod njihovo okrilje - (SA PAPOM)! Avaaaj Serbie!

Анониман је рекао...

Istinski pravoslavac

Nisam iz Srbije, ali sam pristalica Istinskog Pravoslavja. Kada sam saznala da su vladiku Artemija rascinuli, smatrala sam da su pogresili, ali kako vreme prolazi, sve se jasnije vidi da je on usao u duboki raskol. Nije samo SPC ekumenisticka, vec celo Pravoslavlje, sve ostale pravoslavne crkve na celo sa vaseljenskog patrijarha. Oni su svoj put zacrtali. Dali Artemije misli da ce sve crkve da nauci i natera na pravi put? To je fantazija. Zato i postoji Istinsko Pravoslvavlje koje ide pravim pravoslavnim putem, sledi kanone bez da ih analizira ili komentarise sto je ispravno, a sto nije. Istinsko Pravislavlje je pravi put ka spasenju, a ako neko ima drugih pretenzija, za to ce da odgovara pred Gospoda, a episkopska odgovornost je velika.