Владика Акакије о исповедању вере Владике Артемија

О ДУХОВДАНСКОМ ИСПОВЕДАЊУ ВЕРЕ

ВЛАДИКЕ АРТЕМИЈА

У најновијем, Духовданском интервјуу датом Информативној служби Епархије Рашко-призренске и Косовско-метохијске у егзилу (од 3. јуна 2012. године) владика Артемије је исповедио своје „Вјерују“. Ево неких основних елемената његовог исповедања вере:

1) Владика Артемије одлучно и недвосмислено исповеда тј. признаје да екуменистичка СПЦ поседује благодат Светих Тајни, без обзира на, како каже, "појединце који су скренули са правог Светоотачког пута, са пута Светога Саве, јер греси појединаца не спречавају дејство благодати Божије".

2) Јерес он назива "личним грехом" и каже да "греси лични, било којег свештенослужитеља, Епископа или свештеника, не спречавају дејство благодати, тако да без обзира какав је свештенослужитељ, Тајна коју он врши је исправна и валидна".

Сама јерес за владику Артемија спада у ред канонских прекршаја: „Без обзира какве ставове имају поједини Епископи (јеретици), то је благодатна Црква, све до Саборске осуде због канонских прекршаја“. 

3) Својим верницима владика Артемије допушта похађање литургија по епархијама екуменистичке СПЦ, а пошто су њене Свете Тајне валидне они тамо могу да се и причесте ("Наравно, и то ми никоме нисмо спречавали, нити саветовали да не иду!")

4) За Српског патријарха и многе епископе СПЦ владика Артемије каже да су јеретици ("Има појединих Епископа који су загазили дубоко у јерес" – "свејерес екуменизма"; "Патријарх је исповедио јавно да је он екумениста, а делима показао да то и јесте"; " Он јесте јеретик"). Али пошто српски патријарх Иринеј и остали епископи СПЦ још нису осуђени, "њихове Тајне су валидне". Ову тврдњу владика Артемије поткрепљује речима да је "јеретик онај ко исповеда јерес", али да само "осуђеном јеретику Свете Тајне престају да буду валидне".

5) За нови календар владика Артемије каже да "није јерес, али јесте грешка... и први корак скретања и одступања од правила Светих Отаца, Светих Канона... које је Православље и довело до свејереси екуменизма и глобализма". Он из горе наведеног закључује да није јеретик неко ко се држи новог календара, нити онај ко се држи старог календара, "јер имамо екумениста и на једној и на другој страни". Пошто је дакле и за новокалендарце и за старокалендарце рекао да нису јеретици (него да су први само "погрешили"), он на крају ипак старокалендарце (или барем неке од њих) сврстава међу јеретике: "Али питање календара истаћи као догматско питање, и то најважније и поставити га на највиши пиједестал, то је управо јерес".

6) На питање у вези са Осмим Васељенским Сабором који се већ дуже време припрема, владика Артемије вели да се тај сабор припрема на неправославан начин, као и то да га припремају "највећи савремени екуменисти". Безаконе одлуке тог сабора га апсолутно не занимају и каже да те одлуке никада неће бити прихваћене од стране Цркве Христове, од Православне Цркве. Ако на том сабору дође до уније са папом и стварања нове религије, наставља владика Артемије, "ми треба да останемо уз истину која је увек иста. А то је оно што су нам Свети Оци предали, што смо од њих примили, не што смо сами измислили, то је оно што нам је Свети Сава кроз своје Законоправило предао и чега смо се до сада држали, којим је путем ишао Владика Николај, отац Јустин, и многи, многи наши славни и Свети преци. Да останемо на томе путу и уз ту истину. Без обзира на последице које могу наступити – да ли распеће, да ли круна на глави".

7) На крају произилази закључак да је владика Артемије и против јереси али и против одвајања од јеретика. Такав свој став он назива "Царским или средњим путем о коме су и Свети Оци говорили, да је врлина средина између две крајности". Он одвајање од јеретика назива расколом, уз тврдњу да је раскол исто тако погубан за Цркву као и јерес. Свој "средњи", апсолутно неодређени и нејасан пут, тј. простор између јереси и прекидања општења са јеретицима (што он назива левим и десним скретањем),  владика Артемије назива Црквом, и та „средња црква“, по њему, "остаје Црквом Христовом коју ни врата пакла неће надвладати".

Читајући овај интервју долазимо до закључка да је учење епископа Артемија идентично учењу Синода Супротстављених, Кипријановаца, а оно почива на тврдњи да се Истинска Црква састоји и од истински верујућих и од јеретика, да се састоји и од "здравих" и од "болесних" чланова; јер чланови Тела могу да буду болесни, тј. могу да буду у заблуди у погледу Православне Вере, и у вези са тим њихово духовно јединство са Богочовеком може да буде нарушено; но, иако су ти чланови болесни, они нису мртви; и даље припадају Телу и чине његов део, баш као што се догађа са здравим људским телом у коме такође може да постоји нездрави орган, или са бујним дрветом које може да има и нездраве гране.

Овакво учење може бити прихватљиво једино ако говоримо о појединим мирјанима у Цркви, који не представљају Помесну Цркву на начин на који епископ представља своју епархију, или патријарх патријаршију. А у интервјуу са владиком Артемијем реч је управо о патријарху и епископима екуменистичке СПЦ. Ако патријарх или епископ проповеда јерес "откривене главе", са амвона, онда према Петнаестом Канону Прво-другог Цариградског Сабора он није само болесни члан Цркве, него је "лажни епископ" и "духовни вук", од кога остали чланови Цркве морају да беже ако желе да остану унутар Цркве.

Иако је као једно од главних оправдања свог одвајања од СПЦ навео тај исти Петнаести Канон, владика Артемије тврди да ти "лажни епископи" или "духовни вукови" и даље остају благодатни чланови Истинске Цркве, са свим епископским правима: управљање епархијама, служење евхаристије, рукоположења клирика, итд. Они као "болесни" чланови остају у Цркви све док не буду одлучени јер је по владики Артемију "јеретик онај ко исповеда јерес", али само "осуђеном јеретику Свете Тајне престају да буду валидне".

Као потврду своје теорије, идентичне ставу владике Артемија, да само саборски осуђеном јеретику Свете Тајне престају да буду валидне, Кипријановци наводе случајеве Васељенских Сабора који су, на пример, три пута позивали Несторија Константинопољског (Трећи Сабор у Ефесу) или Диоскора Александријског (Четврти Сабор у Халкидону) да се појаве ради суда, а сматрали су да ови јересијарси још држе своје епископске катедре, све до тог тренутка, и да са њих говоре и делују у име Православне Цркве, као њени представници.

Ми се питамо, да ли је саборна пресуда заиста неопходна за одлучење јеретика, како тврде кипријановци и владика Артемије? На први поглед чини се да је одговор на ово питање позитиван. Ипак, сетимо се јеретика Арија који је за овај видљиви свет неприметно био избачен из Цркве дуго пре Првог Васељенског Сабора 325. године. Јер када се Господ Исус Христос јавио свештеномученику Петру Архиепископу Александријском у лику дванаестогодишњег детета у поцепаној одећи, и када га је свети Петар упитао: "О Творче, ко је раздрао Твоју ризу?", Господ је одговорио: "Раздра ми је безумни Арије јер он је одвојио од Мене људе које сам задобио Крвљу Својом". Ово се догодило пре мучеништва светог Петра 311. године. Ту видимо разјашњење речи Господњих упућених Никодиму: "Који не верује већ је осуђен" (Јн. 3,18), и речи апостола Павла: "Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се, знајући... да је самога себе осудио" (Тит. 3,10-11).

Овде морамо приметити да постоји очигледна разлика између светотајинског организма Цркве и њене видљиве, спољашње организације. На основу тога можемо рећи да је Арија од светотајинског организма Цркве одсекао Христос, али да су га од спољашње црквене организације одлучили Свети Оци Првог Васељенског Сабора. Стога, од какве је користи некоме да буде члан спољашње црквене организације, кад га је Сама Глава Цркве одсекла од њеног светотајинског тела?

Осим тога, који сабор епископа, помесни Сабор СПЦ или велики Васељенски Сабор, по владики Артемију, може осудути јеретике екуменисте и прогласити их безблагодатнима? Овакво питање не само да је иронично него представља и апсурд јер је одавно јасно, а то владика Артемије и сам потврђује када се дотиче питања Осмог Васељенског Сабора, да помесним Саборима свих савремених православних цркава владају екуменисти, а да не спомињемо екстремно екуменистички састав будућег Осмог Васељенског сабора. Осим ноја са главом забијеном у песак, зар се ико више може надати да ће екуменисти осудити сами себе?!?

Вратимо се на 15. канон Прво-другог Цариградског Сабора. Зашто би овај важан канон, на кога се ослања и сам владика Артемије, називао "неосуђеног јеретика" "лажним епископом" ако је он заправо још увек епископ, и зашто би хвалио оне који одмах прекину општење са њим, ако он заправо још није осуђен? Не може бити да канон подстиче некога да напусти свог канонског епископа не чекајући једини компетентни суд – онај који чине сабрани епископи. По свему судећи јерес је тако озбиљна ствар да према канону свако мора имати право да се одмах удаљи од ње, не чекајући потврду вишег ауторитета. Међутим, ако је "неосуђени јеретик", како тврде владика Артемије, још увек православни јерарх у пуном смислу те речи, што подразумева наводна валидност његових Тајни, онда удаљавање од њега пре саборске одлуке представља велику опасност – опасност за онога ко се удаљи да ће се пре свега лишити благодатних светих тајни које преко епископа добија, а као друго да ће постати расколник одвајајући се од благодатне Цркве.

Свети Теофан Затворник (+1894) је рекао да не постоји потреба за даљим саборским анатемисањем јеретика његовог времена пошто су они сви већ осуђени ранијим одлукама. Коментаришући речи светог Павла: "Ако вам неко проповеда другачије Јеванђеље од овога које смо вам ми проповедали, нека буде анатема" (Гал. 1,8) он пише: "Апостол је само започео са анатемисањем. Од тада је Црква већ означила сва мишљења која заслужују казну. У данашње време нема сврхе чекати посебан црквени акт да би се злочинци подвргли овој казни. Они су сами већ сагнули своје главе под тај мач када су прихватили мишљења супротна истини и почели да тврдоглаво инсистирају на њима".

Свети Теофан овде изгледа прихвата строго, "некреативно" тумачење канона. "Новим" јеретицима његовог времена није била потребна саборска осуда пошто њихова учења у ствари нису била нова, него давно позната и осуђена од стране Цркве. Теоретски, за нову јерес, која није већ била осуђена од стране Сабора или Отаца, потребна је саборска осуда. Но свети Теофан сумња да данас постоји иједна јерес која би била потпуно нова.

Јерес Екуменизма, јерес над јересима – свејерес, немогуће је не препознати као збор свих старих јереси, тј. у њој су сабране све старе јереси које екуменисти са собом доносе у заједницу, од којих би сваки јерарх био дужан да брани Православље.

Међутим најважнија ствар је ово: постоји Суд Божији и постоји људски суд. Суд Божији претходи  људском суду, који се у суштини састоји у томе да се покаже и јавно објави да је јеретицима већ пресудио Бог. Дакле власт јерараха Цркве да анатемишу није независна од суда Божијег, него представља његову неумитну последицу и послушност том суду. Ето због чега су јеретици "лажни епископи" чак и пре него што их Сабор осуди – јер Бог их је већ осудио.

Уз то, треба рећи да је Архијерејски Сабор Руске Заграничне Цркве 1983. године предао анатеми јерес екуменизма. По учењу Светих Отаца, анатема донета од стране Цркве тог истог момента када је изречена видљиво одлучује од Цркве јеретике и расколнике. Из самог текста анатеме видљиво је да се анатеми предају све помесне Цркве које себе називају Православним, а које непосредно или посредно учествују у екуменистичком покрету, као и сви они који макар и опште са тим јеретицима: "Онима који Цркву Христову нападају мудровањем да је она подељена на такозване гране које се разликују учењем и начином живота, и онима који тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати у будућности кад се све гране или секте или чак религије уједине у једно тело, и онима који не разликују истинско свештенство и тајне Цркве од јеретичких, него веле да су крштење и причешће јеретика довољни за њихово спасење, и онима који опште са горепоменутим јеретицима, или помажу или бране њихову нову јерес екуменизма под изговором братске љубави или као пут сједињења одељених Хришћана: АНАТЕМА!!"

Од учешћа у Телу Христовом – Цркви, и од спасења, човека или групу људи не одсеца сама Црква, него грех јереси, јер је јеретик и пре суда ван Цркве, будући да је сам себе оделио од Ње по вери. Црквени суд није гиљотина, него само констатација духовне смрти.  Свети Николај Јапански је писао да: "Црква пројављује своју љубав и према онима који одлазе од Ње у крајњу таму. Она их потом предаје анатеми у нади да ће се покајати услед страха од одлучења – не од заједнице људи, него од Царства Славе Које долази".

Ко данас није сагласан са овом историјском анатемом екуменизму, "помажући или бранећи њихову јерес", аутоматски ће подлећи истој тој анатеми. Анатема екуменистима не може бити само од локалног значаја, како то тврде Кипријановци и њихови истомишљеници, него је од огромног значаја за цео свет, као што је и екуменизам јерес светских размера.

Овакав кипријановски "Средњи" или "Царски" пут избегавања крајности који проповеда владика Артемије у најмању руку је веома опасна замена теза, јер отачко правило избегавање крајности по питањима духовног делања преусмерава у контекст питања исповедања вере. Као и сви Свети Оци св. Максим Исповедник у контексту борбе за веру хвали оштрост и непомирљивост: "Саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу, него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави када неко потпомаже јеретичку заблуду, на још већу пропаст оних који се држе те заблуде".

Оштрост, непомирљивост, борбеност и неустрашивост су светоотачки атрибути борбе и ревновања за веру: "Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рим. 8,35-39). Такви су били сви свети Цркве Христове. Нема ниједног међу њима који није био духовно врућ, десни, ревнитељ, ко није ходио уским, исповедничким путем који води у живот вечни. Нови Завет позива и подстиче на ревност: "И начинивши бич од узица, изагна све из храма... и рече... не правите од дома Оца мога дом трговине... А ученици се Његови сетише да је написано: Ревност за дом Твој изједа ме" (Јн. 2,15-17); "У ревности не будите лењи; будите духом ватрени; Господу служите" (Рим. 12,11); "Јер ревнујем за вас Божјом ревношћу..." (2. Кор. 11,12); "А добро је свагда ревновати у добру" (Гал. 4,18); "И ко може вама наудити ако будете ревнитељи добра" (1. Пт. 3,13); "Имадох потребу да вам пишем, молећи да се борите за веру једанпут предану светима" (Јуд. 3); "Ја оне које љубим карам и поправљам; зато ревнуј и покај се" (Отк. 3,19).

Из овога је јасно да, када је у питању одбрана вере, огњена ревност представља део етоса Православне Цркве, тј. руководно начело за живљење по истинама вере и за одбрану истините вере.

Господ у Откровење млакост Лаодикијске цркве критикује следећим речима: "Знам дела твоја да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ!" (Отк. 3, 15). Григорије Богослов ове речи из Откровења тумачи овако: "Премда у делању није могуће одбацити средину – због чега се и брак прихвата као својеврсна средина између девствености и блудничења – у вери су, међутим, средина и млакост безвредне".

"Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих" (Отк. 3, 16).

Лаодикијска бљутава млакост потребна је само екуменистима, зидарима новог црквеног и религијског поретка у оквиру апокалиптичног Новог Светског (демократског) Поретка. Да ли је случајно што се реч "Лаодикија" састоји се од две грчке речи: "лаос" – народ и "дикео" – управљати, и значи "народовластије" – демократија. Дакле, Лаодикијски средњи пут млакости је баш оно што се данас утврђује као највећа вредност на јеретичком Западу, а насилно се намеће сада и нама православним Србима.

Владика Артемије се, како смо већ видели, придржава "Царског" или "средњег" пута по питању одбране вере, прећуткујући при томе чињеницу да је светоотачко учење о Царском, Средњем путу везано искључиво за духовни живот, где Оци заиста средину похваљују као златну и Богом благословену, ради избегавања две крајности: скретања у лево (духовно раслабљење) и десно (прекомерни подвизи). Он одвајање од јеретика назива расколом, уз тврдњу да је раскол исто тако погубан за Цркву као и јерес. Када је у питању вера, "средњи" и млаки пут свети Оци су увек означавали као пут Лаодикијске млаке и бљутаве цркве које се Господ гнуша. Тај простор између јереси и прекидања општења са јеретицима,  владика Артемије назива Црквом којој су припадали Свети Оци, Свети Сава, Владика Николај, отац Јустин, и многи, многи наши славни и Свети преци. Да ли је то заиста тако? Да ли је и један свети Отац припадао "средњој" Лаодикијској цркви? Апсолутно не!

Лаодикијска "Средња црква" служи само земаљским циљевима, тј. само за заваравање савести наивног народа и његовог привођења духовним џелатима, онима који телу повлађују, а душу усмрћују (Мт. 10; 28).

Интересантно је приметити сву апсурдност оваквог уверења, јер је очигледно да се владика Артемије отцепио од своје матице, екуменистичке СПЦ, због јереси екуменизма, но истовремено оне које су то такође учинили он назива десном крајношћу – расколницима који су исто што и лева крајност, јерес екуменизма. Он се од ове десне крајности ограђује тиме што свој раскол сматра не-расколом, јер Свете Тајне оних од којих се одвојио сматра валиднима. Шта ово значи? Ако су патријарх и епископи јеретици екуменисти, тј. лажни епископи како их и назива 15. канон Прво-другог Цариградског Сабора, онда је његово одвајање од њих заиста оправдано. Насупрот томе, владика Артемије патријарху јеретику и епископима јеретицима као наводно неосуђенима признаје валидност Светих Тајни и на такав начин он сам себе сврстава у грех раскола јер се одвојио од валидних, благодатних епископа и валидне и благодатне екуменистичке СПЦ, на чијој канонској територији ствара паралелну црквену структуру оснивањем парохија и манастира. И не само то, он се одвојио од целе породице помесних православних цркава, тј. од Васељенске цркве.

На крају се поставља питање. Којој цркви припада владика Артемије и његови следбеници ако су направили раскол са званичном екуменистичком Васељенском црквом која је скренула у лево, а Истински Православну Цркву сматрају расколом скретања у десно? Зар постоји некаква тампон, средња црква? Опис такве "средње цркве" одговара само оној Лаодикијској цркви из Апокалипсе које се Господ гнуша и коју позива на РЕВНОСТ И ПОКАЈАЊЕ (Отк.3,19).

Лаодикијску млакост описао је у једном свом делу и свештеномученик Николај Жички:

„Страх и рачун ствара од људи неутралце... У једном времену као што је наше, када се води гигантска светска борба између вере и безверја, и када организовани атеизам устаје свим снагама против Христа, против десет Божјих заповести, против породице, душе и човекољубља, и то не само у комунистичким државама већ и, више или мање, у свима земљама – неутралност је издајство Христа. Јер ко може да помогне истину против лажи а не помогне је, тај помаже лаж. И ко може да помогне правду против неправде, а не помогне је, тај помаже неправду. У борби истине и лажи, правде и неправде, неутралност значи помагање зла. Христос је као оштрим мачем поделио људе у две групе рекавши: 'Ко није са мном, против мене је'. Они, који нису ни врући ни хладни, дакле неутрални, Њему су одвратни...“.

Свакако, ревност (духовна десница) може бити и "не по разуму", и то је често било присутно у Цркви кроз историју, све до данас. Али, злоупотреба неке ствари или идеје или принципа не значи да су та ствар, та идеја или принцип сами по себи лоши. Такве манипуалције појмовима су надасве опасне нарочито када су усмерене на раслабљивање борбе за веру. У наше несрећно време манипулише се свим и свачим. Национализам, патриотизам и традиционализам постављени су на стуб срама према савременим схватањима помоћу којих Нови Светски Поредак покушава да преваспита и преуми све људе под капом небеском. Но, са сваким новим компромисом по питању вере, својственим овој лаодикијској верзији војинствујуће цркве, све смо ближе последњем дану нама познате земаљске историје на који се односи питање: "Када дође Син Човечји, хоће ли наћи веру на земљи?" (Лк. 18,8).

На крају, ми Истински Православни сматрамо да су екуменистички јеретици одсечени од мистичког организма Цркве како невидљиво (због самог њиховог упорствовања у јереси), тако и видљиво, јер верујемо да је Анатема Руске Заграничне Цркве против екуменизма потпуно валидна и општеобавезујућа. На основу тога ми, који на овакав начин по узору на свете Оце исповедамо веру, сматрамо да је Истинско Православље Руских катакомби, Руске Заграничне Цркве као и Грчке и Румунске старокалендарске свештене борбе данас једина канонска опција – Црква која је у свему сачувала Православље и отачка предања. Јер како пише свети Никифор Константинопољски: "Ти знаш, чак и ако тек неколицина остану православни и побожни, онда су управо они Црква, а власт и управљање црквеним институцијама остају са њима".

На дан Трећег обретење главе св. Претече, године спасења 2012.

+ Епископ Акакије