РЕФЕРАТ ВЛАДИКЕ ГЕРМОГЕНА (РИПЦ)

Извештај Синоду РИПЦ

Епископа Гермогена, Председника Синодске комисије за дијалог са различитим деловима ИПЦ и РПЦЗ

о резултатима сусрета са Бл. Архиепископом Калиником и представницима Синода ГИПЦ до кога је дошло 12. августа 2011. године у манастиру Светих Архангела (Коринт, Грчка)

и предлог закључака по питању актуелне помоћи Српској ИПЦ у обнови српског епископата

Грчка страна је нашу делегацију примила 11. августа. Пошто нас је дочекао, епископ Фотије нам је на путу за Коринт понудио могућност да у Мегари посетимо гроб блажене успомене новопрестављеног Архиепископа Хризостома Атинског и Грчког, и да узнесемо наше молитве Господу како за упокојење душе владике Хризостома, тако и за његово молитвено заступништво у делу уједињења Истински Православних Цркава Грчке, Русије и Србије. Као што се сећамо, Архиепископ Хризостом је био искрени присталица уједињења наших Цркава и веома је желео да до тога дође за његовог живота, а такође је, према сведочанству Архијереја ГИПЦ, оставио свој благослов за ово дело.

Блажени Архиепископ Калиник нас је дочекао у свом манастиру увече истог дана и топло нас поздравио. Био је то дан спомена његовог небеског покровитеља Св. муч. Калиника па је читав дан примао честитке архијереја, свештенства и мирјана, и зато тога дана није било могућности за разговор. Но и поред тога, његово Блаженство нас је довео у храм Светих Архангела и, отворивши Царске двери, позвао нас је да се поклонимо Часној трпези. Одређено је да до сусрета и разговора са грчким Архијерејима дође сутрадан ујутро.

Током разговора са Блаж. Архиеп. Калиником с грчке стране присутни су били још и Архиепископ Хризостом Атички, Епископ Фотије, секретари Синода и преводилац. С наше стране је поред мене у разговору учествовао и протопрезвитер Виктор (Мелехов). Ради сведочења о позицији СИПЦ и одлукама које су они донели на учешће у разговору био је позван и схи-јеромонах Акакије (Станковић). Уз сагласност свих страна вођен је записник разговора.

Архиеп. Калиник ми је љубазно пружио могућност да изложим циљ сусрета који смо предложили, као и да без прекидања, уз довољно времена, у потпуности изнесем наше виђење тока развоја узајамних односа наших Цркава, а такође да саопштим о догађајима у вези са међусобним општењем између Руске и Српске Истински Православне Цркве.

На почетку беседе заблагодарио сам његовом Блаженству за топао, очински пријем који је указао нашој делегацији. Рекао сам му да сам свестан колико је, према мојим силама, сложена мисија коју имам, јер ми предстоји да објасним каноничност наших поступака и да уверим грчку страну у чистоту и искреност наших намера у новим околностима у којима се већ развија општење Грчке, Руске и Српске ИПЦ. А одсуство међусобног разумевања у таквим условима могло би да доведе до кризе у нашим односима.

Према плану преговора који је утврдио Архиепископ Тихон, најпре сам изнео мишљење нашег Синода о томе да ми сматрамо да се дијалог са ГИПЦ све до сада успешно одвијао и да подржавамо предлог грчке стране, изнет непосредно уочи овог сусрета, да се убрза успостављање евхаристијског општења на основу међусобног признавања истоветности исповедања вере и еклисиолошких позиција наших Цркава, са строгом акривијом у догматским аспектима еклисиологије и могућношћу икономије у питањима канонског поретка, до кога је дошло након фебруарског сусрета у Одеси.

Потом сам укратко подсетио грчку страну на непромењиву основу наше еклисиологије изложену у следећим тезама.

Главно и кључно питање у дијалогу између Грчке и Руске ИПЦ представља  међусобно признање њиховог права и дужности да себе сматрају Помесним Црквама, сходно правилима Васељенске Цркве, и да уређују и успостављају раније већ у Духу Светом освештане односе и историјско братско општење између Грчке и Руске Цркве.   

И ми, баш као и ГИПЦ, сведочимо да Православно Предање не дозвољава признавање Светих Тајни јеретичких и расколничких цркава, и не признајемо Свете Тајне извршене ван Цркве Христове. Изостављање (рус. не-совершение) Светих Тајни крштења или миропомазања приликом примања у Истинску Цркву представља само питање допустиве икономије, која при томе  не противречи канонима и пракси Васељенске Цркве.

Синод РИПЦ чува сву пуноту Православног Предања онако како су је чувале Руска Православна Црква до револуције и Руска Загранична Црква. Полазећи од тога ми у начину примања из екуменистичких цркава чувамо у Руској Православној Цркви предањски установљену могућност икономије у случају неканонског крштења обливањем, у складу са 95. правилом Трулског сабора, али уз неопходност испитивања свих околности под којима је оно обављено, због данас широко распрострањене произвољности и небриге како у чину оглашења, тако и у самом обављању крштења водом.

Миропомазање приликом пријема из екуменистичких официјелних Православних Цркава представља правило акривије. Пракса миропомазања у таквим случајевима већ је уведена у нашој Цркви, а њена обавезност биће утврђена на првом следећем Сабору РИПЦ.

Но, околности у Русији у овом тренутку захтевају да се, ради пружања прилике за масовније обраћења из екуменизма и сергијанства, према одлуци епископа омогући примена икономије у вези са миропомазањем.

Даље, грчкој страни је било отворено изнето наше виђење негативних момената који представљају препреку за што скорије постизање пуног општења наших Цркава.   

Као прво, ми смо предвидели значајне тешкоће које ће Синод ГИПЦ имати у постизању сагласности целокупног клира и пастве по питању допустивости примене икономије у РИПЦ када је реч о начину примања оних који су у екуменистичким црквама крштени обливањем, а у вези са акривијом по питању крштења обливањем која је у Грчкој Цркви постала традиционална од половине 18. века. Ова пракса Грчке Цркве ипак није довољно утемељена да би постала норма за читаву Васељенску Цркву, и није прихваћена у оним Помесним Црквама које не следе грчки Пидалион. У овом погледу нас брине то што детаљнија информација о ставовима РИПЦ још увек није стигла до пастве ГИПЦ, и предлог за убрзавање постизања пуноће општења наших Цркава није поткрепљен видљивим унутрашњим процесима у ГИПЦ.

Као друго, ми се не можемо сложити са мишљењем Синода ГИПЦ да је ширење њихове црквене управне власти на канонској територији других историјских Помесних Цркава законито. То је питање постојања Руског Егзархата који у ГИПЦ до данас није укинут, као и чињенице из реалне црквене политике према Српској ИПЦ са којима смо упознати. Очигледне противречности у изјавама ГИПЦ о својој црквеној политици према Српској ИПЦ постале су несумњиве. Јер зна се за дугогодишња уверавања у то да СИПЦ представља сестринску Цркву за ГИПЦ, а познате су и недавне изјаве на нивоу Синода да ГИПЦ сматра Српску ИПЦ само за своју мисију у Србији. У том погледу очигледно је да појам "ИПЦ у Србији" није исто што и "Српска ИПЦ", и да ГИПЦ инсистира на реалној канонској законитости своје управне власти у Србији.

На недавни захтев српског духовништва и верног народа Синоду ГИПЦ да потврди њихова историјска права на обнову православне аутокефалности и рукоположи им српског Епископа уследила је само формална потврда каноничности захтева за обнову самоуправе Српске Цркве, без реалне перспективе његовог испуњења у догледној будућности. Тако је као неопходан услов за сагласност на самоуправу СИПЦ постављено признавање и регистрација од стране српске државе. У Русији би такав захтев без двоумљења био називан "сергијанством". Осим тога, ГИПЦ је одбацила кандидата за Епископа кога је изабрала Српска ИПЦ, схи-јеромонаха Акакија, њеног неспорног духовног предводника, и уместо њега предложила је Србима само избор свог кандидата који би био постављен за Епископа у неодређеној будућности и то у саставу ГИПЦ за Србију. Критеријум бројности Српске ИПЦ као неопходног услова за формирање епархије Грчка ИПЦ ничим не поткрепљује, али изјављује како СИПЦ сада нема довољан број верујућих да би јој био постављен Епископ. Све ово и нама и Србима делује као вештачко задржавање Српске ИПЦ под грчком управном влашћу и продужавање грчке административне управе у Србији на неодређено дуги рок.

У оваквом закључивању ми се ослањамо и на оно што је грчка страна изнела у телефонском разговору између бл. Архиеп. Калиника и Архиеп. Тихона. На раније изнету примедбу грчке стране да ситуација у СИПЦ није наша ствар и да се ми мешамо у унутрашње послове ГИПЦ, могу да одговорим да ми нисмо направили поделу која постоји између невелике групе која се сматра за чланове ИПЦ Грчке, и прилично велике групе која себе доживљава као Српску ИПЦ. Ми смо ту поделу затекли као одавно постојећу, а разлози за њу леже у политици ГИПЦ. Довољно добро смо проучили духовни живот значајне групе сабране око о. Акакија, да бисмо у њему видели реалног и спремног кандидата за Епископа. Срби су посећивали Леснински манастир, а такође леснинске монахиње и игуманије из Русије посећивале су српски манастир Нови Стјеник. Овај манастир је посећивао и Архиепископ Венијамин, а било је и сусрета са српским духовништвом, монасима и верујућима у Одеси. За нас је очигледна чињеница да управо српски православни патриотизам даје велику снагу препороду чистоте Православља који се у Србији одвија и да само такво Православље може да добије ширу подршку српског народа.

У овом тренутку посебно српско питање шири и подиже наш дијалог на виши ниво, показујући реалну еклисиолошку позицију и политику наших Цркава. Ми сматрамо да је решење тог питања близу, у складу са пунотом Истине Православља. Дужност православних архијереја је да сачувају канонско устројство Васељенске Цркве и то нам не дозвољава да останемо пасивни према проблемима СИПЦ, јер искрено саосећамо са српским народом који страда од јереси екуменизма. Наша срца састрадавају пре свега са онима који су прогоњени ради Истине, где Христа-Истину прогоне неправославне власти које подржавају јеретике. Таква ситуација је нама у Русији врло блиска и позната. У Грчкој сада таквих околности нема, ИПЦ је призната од стране државе, чак ужива и одређену заштиту од стране официјелне екуменистичке Грчке Цркве, и то, као што видимо, тренутно не погодује потпуном међусобном разумевању Срба и Грка.

ГИПЦ управља значајном групом православних Срба на канонској територији Српске Цркве већ више од десет година. Ово не само да не погодује него чак и представља препреку присаједињењу људи из официјелне СПЦ Српској Истински Православној Цркви. Разлог за то представљају општепознате пројаве грчког национализма у историји међусобних односа Грчке и Српске Цркве. У српским условима данас је неопходан, како на то сасвим оправдано указује СИПЦ, сопствени српски Православни Епископ. То није пројава национализма који води у јерес етнофилетизма, него православни патриотизам који је у стању да на темељу дубоких православних корена српске националне културе сабира српски народ у евхаристијско јединство. Територијални принцип поделе управљања Православним Црквама садржи и скривени евхаристијски принцип, а свака национална Помесна Црква је у своме благочешћу украшена Духом Светим на непоновљив начин. Истина – то није само формална чистота мисли, него и љубав коју нам је Христос заповедио. Љубав је увек састрадална и ми не можемо да не састрадавамо са нашом браћом из Српске Цркве. Каноне не треба употребљавати ради заустављања тог дара живота у Христу, јер они су, напротив, духовно усмерени управо ка исправљању пуноће живота у Христу.

Подсетио сам да Руска Црква у прошлости, како приликом обнове епископата ГИПЦ тако и приликом признавања његове каноничности, није од ГИПЦ тражила признање грчке државе, а Грци су се тада веома радовали и самом чину признавања од стране Руске Заграничне Цркве. Руска Загранична Црква није успостављала чак ни привремено своју управну власт у Грчкој, а ми и данас имамо грчку администрацију у Русији. Осим тога, Митрополит Филарет (Вознесенски) ни у Америци није хтео да потчини својој управној власти Грке који су дошли код нас, него им је предлагао аутономију које су се они сами одрекли. Отац Виктор Мелехов је навео убедљива лична сведочанства о овоме, оповргавши тврдњу Архиепископа Калиника да су Руси у то време "вршили притисак" на Грке, захтевајући од њих да се одрекну грчког богослужења, чему је и он сам тобоже био сведок у Бостону.

На нашу велику жалост постало је очигледно да Архиепископ Калиник може да допусти субјективно и тенденциозно приказивање догађаја, што се потврдило и касније за време његовог излагања о догађајима током развитка односа између српских клирика и Синода ГИПЦ у периоду када је он лично управљао њима из Грчке.

Ми смо упознати, рекао сам, са свим аспектима односа ГИПЦ и СИПЦ како бисмо могли да доносимо одлуке које представљају право и дужност Помесне Руске Цркве, јер нам се СИПЦ формално обратила с молбом да их примимо у пуно братско молитвено и евхаристијско општење, и ми смо још од пре три године имали отворен дијалог о свим питањима њеног општења са ГИПЦ. За нас бројност Српске ИПЦ не представља проблем, ми смо имали прилике да се упознамо са њеним унутрашњим животом и прихватамо њено право на самоопредељење у међуцрквеном општењу. Уверени смо да група коју духовно предводи о. Акакије (Станковић) представља окосницу довољно утемељену у Православном Предању да би се око ње могла кристалисати Српска Помесна Црква која се препорађа. Стога смо донели одлуку да успоставимо пуно молитвено и евхаристијско општење са Српском Истинском Црквом, и мени је поверено да са том чињеницом упознам Грчки Синод.

Као што је у свом недавном упозоравајућем писму упућеном Архиепископу Тихону спомињао Епископ Фотије, узнемирен развојем нашег општења са СИПЦ и искрено забринут за успешан завршетак дијалога о уједињењу, ми смо заиста донели одлуку о томе да је могуће да наш Синод хиротонише Епископа за Српску ИПЦ, али без ширења наше управне власти на Србију. Од почетка смо хтели да овај важан чин за живот ИПЦ обавимо заједно са ГИПЦ. Баш као и СИПЦ, и ми то дело сматрамо за веома хитно. То јест, ми видимо могућност аутономног постојања првог српског Епископа с правом да самостално одлучи о привременом уласку у састав братског Православног Синода који изабере. А наш коначни циљ је, као што смо већ више пута истицали – заједничко сведочење Православља од стране три Помесне Православне Цркве – Грчке, Руске и Српске.

Уједно, ми трезвено оцењујемо савремену спољну црквену политику ГИПЦ и њен могући страх од компликовања односа са Грчким властима због стварања јерархије ИПЦ у Србији која би била паралелна официјелној Цркви и предлажемо да тај чин обавимо ми, уз учешће епископа из ГИПЦ.

Најблаженији Архиепископ Калиник је пажљиво саслушао читаво наше саопштење, које наводим више по смислу него дословно, и коректно ми је, то му се мора признати, пружио могућност да изнесем све што сам желео. Архијереји млађе генерације показивали су мање уздржаности па је повремено у дијалогу с њима долазило до удаљавања од основне теме излагања.

Али у узвратној беседи Његово Блаженство је заузео веома тврду позицију, сужену до осуде нашег мешања у послове саме Грчке Цркве. Фактички, он је одбацио наше аргументе о васељенском карактеру дужности обнове јерархије Православне Српске Цркве. Изјављено је чак: "Ми смо родили Српску Цркву... то је наша ћерка" – док се ми незаконито мешамо у живот њихове породице. Он је нашу састрадалну позицију према положају Српске ИПЦ и жељу да се помогне ИПЦ Грчке свео на ироничну примедбу: "Ја вас волим, дозволите ми да вас оперишем!" Њега лично донекле је могуће разумети, јер, као што је раније саопштавано у штампи, он себе сматра Чуваром трона Српског Патријарха. Управо зато био је неизбежан његов лични конфликт са схи-јеромонахом Акакијем, који се са Свете Горе вратио у Србију сањајући о томе да српском народу што скорије пружи могућност спасења кроз Истинско Православље (а не кроз ИПЦ Грчке). 

Изјава о "рађању Српске Цркве" такође "пара уши", јер постојали су веома дуги периоди пада Цркве у јереси монотелитства и иконоборства, које је сурово подржавала и царска власт, али нико након тих периода није изјављивао да је поново родио Грчку Цркву.

Архиепископ Калиник и, посебно ватрено, присутни грчки архијереји почели су да нас убеђују како ће, по њиховом мишљењу, неминовно доћи до нарушавања нашег блиског јединства због амбиције једног човека, о. Акакија, који је пожелео да постане епископ. Према тврдњи Архиепископа Калиника, он је о. Акакија рукоположио за ИПЦ Грчке и послао у мисију препорода Православља у Србији. Пошто је ово био озбиљан канонски моменат, замолили смо да се самом о. Акакију пружи могућност да одговори.

У беседи која му је омогућена о. Акакије је опширно, спокојно и чврсто, али без предрасуда према грчкој страни, на руском језику, како бисмо ми могли тачно да схватимо његове речи, убедљиво оповргао тврдње Архиепископа Калиника. Он се са Свете Горе на многострадалну српску земљу вратио као схи-монах, након саветовања са својим манастирским духовним оцем, ради подвига молитве за српски народ који се налазио на погибељном путу екуменизма. У почетку он уопште није имао жељу да се прихвати посла на препороду Српске Цркве. Но, потом се око њега сабрала велика група антиекумениста који су себе, баш као и сам о. Акакије, доживљавали управо као Српску Цркву. Они су га убедили да ради потреба своје заједнице прими свештенство од Грчког Синода Архиепископа Хризостома, и у том циљу га је тада заиста рукоположио Митрополит Калиник. Одмах након тога између њих и Митрополита Калиника појавили су се велики проблеми. Током десет година Митрополит Калиник се ни једном није појавио у Србији, а постојали су озбиљни проблеми у организацији и управљању Српском Црквом. Највећи је био тај што се црквена власт налази ван Србије. Отац Акакије је отворено оптужио Архиеп. Калиника да је управо он својим деловањем створио поделу међу Србима који су се од почетка сабирали око заједнице о. Акакија. На крају је, после упорних захтева Срба да им се одреди други архијереј, у Србију почео да долази Епископ Фотије Маратонски.

Настала је полемика и грчки архијереји су прилично емотивно оптуживали о. Акакија да он није личност која би могла да уједини све Србе у ИПЦ Грчке. Но, то је и сасвим разумљиво јер су се сви проблеми и појавили због тога што је о. Акакије био привржен и посвећен служењу управо интересима Српске Цркве на њеној канонској територији, док су се његови противници појављивали баш под утицајем архијереја Грчке Цркве. Током полемике се показало да је међу самим грчким архијерејима још раније истицана епископска кандидатура о. Акакија. То потврђује да разлози садашњег одбацивања његове кандидатуре за Епископа стоје у вези са дугорочном политиком Грчке ИПЦ да Српску ИПЦ задржи под својом управном влашћу и да спречи самоопредељење њеног свештенства и верног народа у њиховом стремљењу да служе интересима Српске Цркве.

Са своје стране, на основу дијалога са грчким Архијерејима, сматрам да је подела на присталице СИПЦ и ГИПЦ која данас постоји у Србији створена погрешном канонском ("мисионарска територија") и идеолошком ("Велика идеја", Грчка Црква као Васељенска) политиком групе грчких архијереја предвођених данашњим Архиепископом Калиником, а не грешкама или духовним недостатком о. Акакија како нам то сугерише грчка страна.

Дужност братске Помесне Цркве је да првенствује у љубави – а не да жели првенство власти – и да на најефикаснији начин обнови црквену јерархију код народа који има дубоке православне корене и чува пуноту Предања Цркве у свом богослужењу и црквеним обредима на матерњем језику.

Као што је познато, Грчка Црква је у периоду турског ропства већ ишла истим погрешним путем и Фанар је, ослањајући се на турске власти, лишавао балканске Православне Цркве њихове самосталне управе, лишавао их је патријаршије, па чак и аутономије. Српски, црногорски, бугарски, румунски и влашки народ негативно су доживљавали канонско насиље Грчке Цркве, баш као и турски јарам. Жива је успомена на двестогодишње укидање Српске Патријаршије, као и Пећке и Охридске митрополије. Епископи српске и бугарске народности су свргавани и замењивани Грцима. Фанар је већ спроводио политику претварања Васељенске Цркве у Грчку Цркву, стога се чак и сенка такве политике у Србији доживљава негативно и представља препреку за прелазак у Истинску Православну Цркву (која је под грчком административном управом). У Србији је прелазак из екуменизма официјелне Цркве у Грчку Цркву веома тежак, не због српског национализма, него због здравог православног патриотизма.

Данас је настала таква ситуација да је постало неопходно да се РИПЦ заузме ради помоћи СИПЦ, јер ГИПЦ спречава превладавање поделе путем истинског и активног признавања Српске ИПЦ и уједињења свих Срба у Цркву са сопственом управом. Напротив, ГИПЦ продубљује поделу, предлажући да се овај конфликт превлада кроз дуготрајно одбијање да се Српској ИПЦ да самосталност, све до постизања потпуно немогућих услова као што је признање СИПЦ од стране државне власти (узгред, то је једноставно неправославно), и одбацујући кандидатуру очигледног предводника Српске ИПЦ о. Акакија.

Август 2011.

Епископ Черниговски и Гомељски ГЕРМОГЕН