О ЈЕДИНСТВУ РУСКЕ И СРПСКЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (Владимир Мос)

ENGLISH VERSION AVAILABLE

ON THE UNITY OF THE RUSSIAN AND SERBIAN TOCs (Written by Vladimir Moss)

Савремена историја почиње 19. јула / 1. августа 1914. године, на празник Светог Серафима Саровског, када је цар Николај II увео своје царство у рат са Немачком и Аустријом како би одбранио православну Србију која је била неправедно оптужена са саучесништво у убиству надвојводе Фердинанда Аустријског. Цар је знао да његове армије нису спремне за рат, те да би тај рат лако могао да доведе до револуције и пада православног Царства. Упркос томе, определио се за узвишени и самопожртвовани чин, потпуно стран политичком прагматизму, препустивши Божанском Промислу да одбрани и награди његов поступак надахнут хришћанском братском љубављу.

Готово сто година прошло је од тог дана – век који је донео невиђени слом Православног Хришћанства широм света. За Првим светским ратом уследила је Руска револуција која је била праћена геноцидом над руским и српским народом у периоду од 1918. до 1945. године, а затим су се појавиле јереси екуменизма, сергијанства и дарвинизма које су исповедање истините вере свеле на мали остатак Истински Православних Цркава међу којима има мало јединства, те је стога и њихов утицај на свет који их окружује веома ограничен. Ипак, кроз свеопшту таму пробио се зрачак светлости: могућност успостављања општења између Истински Православних Цркава Русије и Србије.

Такво општење представљало би први позитивни корак ка поновном уједињењу Истински Православних Цркава изведен након 1969. године када је митрополит Филарет Њујоршки, првојерарх Руске Заграничне Цркве, са својим Синодом обновио јерархију Грчке Истински Православне Цркве, ујединивши и две главне грчке фракције у општењу са Заграничном Црквом. Мада је ово јединство после неколико година разорено, у том периоду се ипак показало нешто важно: да постоји исправан и погрешан начин на који једна Истински Православна Црква може да помогне другој. Хајде да се поближе позабавимо овим убрзо нарушеним јединством.

То није било први пут да је Грчка Истински Православна Црква тражила помоћ од словенских Истински Православних Цркава. Између 1924. и 1935. године, када нису имали архијереја, тајно су преко границе добијали свето миро од Епископа охридског Николаја (Велимировића). Године 1934. тражили су од митрополита Антонија (Храповицког), првојерарха Руске Заграничне Цркве, да им помогне у обнови јерархије, но били су одбијени. Почетком педесетих година, када је једини преостали епископ Грчке Истински Православне Цркве митрополит Хризостом Флорински одбио да сам посвети нове архијереје, епископ Николај је поново понудио помоћ као други архијереј који би учествовао у хиротонијама, али његова понуда је одбијена. Митрополит Хризостом је умро 1955. након чега су Грци покушали да обнове јерархију преко Архиепископа Руске Заграничне Цркве Серафима Чикашког и поново преко архиепископа Леонтија Чилеанског – али без знања или пристанка руског првојерарха митрополита Анастасија.

То је био погрешан начин да се проблем реши. Канонска правила којима се у међусобним односима руководе помесне аутокефалне Цркве као што су Грчка и Руска, стриктно налажу да се једна Црква не може мешати у унутрашњи живот друге. Епископи једне Цркве могу да помогну у посвећењу епископа за другу Цркву, али не у тајности. Они не могу да учествују у посвећењима уколико нису обезбедили пристанак свог првојерарха...

Ипак, године 1969. нови првојерарх митрополит Филарет и његов Синод, покренути хришћанском љубављу према Цркви која за време Светог кнеза Владимира донела Православље у Русију, одлучили су да реше ово питање. Посебно су на томе инсистирали свети Јован Шангајски и архиепископ Аверкије Џорданвилски.[1]

То је био исправан начин деловања. Нажалост, када су Руси савесно препустили Грцима да сами воде своје послове, Грци су решили да се умешају у послове Цркве која им је дала епископат: године 1978. грчки архиепископ Авксентије је на потпуно неканонски начин узео свештеника Руске Заграничне Цркве, крстио га и посветио за епископа новостворене "Аутономне Цркве Португалије", где је овај одмах почео да заговара екстремни облик екуменизма. Авксентијева браћа епископи осудили су његов поступак и он је 1986. канонски свргнут  од стране Сабора тринаест архијереја, али – штета је већ учињена.

У фебруару 2008. године епископи Руске и Грчке Истински Православне Цркве састали су се у манастиру Лесна у Француској како би покушали да уклоне препреке и обнове међусобно општење. Брзо су се сложили да не постоје догматске разлике између две Цркве и да обе имају неокрњено апостолско прејемство. Руси су се надали да ће евхаристијско општење бити успостављено заједничким архијерејским служењем током Сабора Руске ИПЦ у Одеси у новембру 2008. године. Али двојица грчких архијереја који су послани у Одесу нису имали допуштење да успоставе евхаристијско општење и брзо су се вратили кући... Руси нису одустајали. Када су у септембру 2009. године тројица њихових архијереја стигли су у Атину, Грчки Синод је гласао за улазак у званично општење са њима, па је чак одређен и датум за прву заједничку службу – 13/26. новембар 2009, имендан грчког првојерарха архиепископа Хризостома (руски првојерарх је архиепископ Тихон Омски и Сибирски). Међутим, митрополит Калиник Коринтски, који није присуствовао скупу, запретио је да ће напустити Грчки Синод ако ова одлука не буде повучена. Велика туга обузела је Истински Православне Хришћане широм света када је Грчки Синод (са само једним гласом против – гласом епископа Фотија Маратонског) повукао одлуку донету непосредно пре тога.

Калиников изговор за поткопавање преговора о успостављању општења била је чињеница да Руска ИПЦ има неколико свештеника који нису примили исправно крштење троструким погружењем. Руси су прихватили да је троструко погружење једини исправан начин крштења, али су истакли да је њихова садашња пракса у примању људи из Московске патријаршије већ строжа од оне коју је имала Загранична Црква – иста она Црква која је дала апостолско прејемство и Руској и Грчкој Истински Православној Цркви. Но, они су задржали право да у појединачним случајевима примене икономију (принцип благости и попуштања, насупрот акривији – принципу строгости и непопустљивости), инсистирајући уопште на праву архијереја сваке помесне аутокефалне Цркве да доносе сопствене одлуке о томе како ће примати људе из јеретичких и расколничких заједница. Посебно је скренута пажња на то да су пре Револуције Руска и Грчка Црква вековима биле у пуном општењу упркос чињеници да нису имале истоветну праксу у примању католика и протестаната.[2] Руси нису видели разлог због кога њихова и Грчка Истински Православна Црква већ сада не би могле да уђу у пуно општење, упркос разликама у примени принципа акривије и икономије.

У фебруару 2011. године одржан је састанак у Одеси између делегација Руске и Грчке ИПЦ на коме је (можда изненађујуће) постигнут известан степен сагласности о питањима акривије и икономије. Грчка делегација је прихватила писмено излагање руске позиције и обећала је да ће га презентовати свом Синоду ради прихватања. Када је делегација затим отпутовала, остала је нада да ће се ускоро поново видети ради заједничког саслуживања две Цркве у Атини.

Ипак, до данашњег дана Грчки Синод није званично прихватио руску позицију, него је изјавио да су обема странама потребне још две године припрема пре него што успоставе међусобно општење. Руси ово негирају – они су готово од почетка били спремни да без одлагања уђу у општење са Грцима.[3] Након три и по године преговора, Руси полако долазе до закључка да Грци, и поред пријатељског тона, једноставно не желе да уђу у општење са њима, упркос чињеници да између две Цркве не постоје неслагања у суштинским питањима...

Док су ови преговори трајали, Руска ИПЦ је имала прилику да упозна малу али снажну Цркву Истинских Православних Хришћана Србије, која је привремено била под омофором митрополита Калиника из Грчке ИПЦ. Посебно близак контакт успостављен је између руског манастира Лесна у Француској и српског манастира Нови Стјеник у балканским планинама, па је у октобру 2010. велика делегација Српске ИПЦ (без грчких представника) била присутна на канонизацији игуманије Катерине Леснинске (+1925). Сматрајући да већ представљају једно у Христу, Руси и Срби су очекивали успостављање пуног евхаристијског општења три аутокефалне Истински Православне Цркве – Грчке, Српске и Руске.

Међутим у септембру 2010. године упокојио се Архиепископ атински Хризостом који је био наклоњен успостављању општења, а наследио га је Митрополит коринтски Калиник. Срби су били депримирани, јер они су под омофором митрополита Калиника били већ петнаест година и на основу сопственог горког искуства добро су знали да он није пријатељски расположен према Српској ИПЦ, да његов циљ није успостављање "задовољне породице" помесних Истинских Православних Цркава које се налазе у пуном евхаристијском општењу, него обнова грчке црквене хегемоније на Балкану у духу грчког национализма (као у турско доба – прим. ред). Руси такође нису били срећни због тога, па су донели одлуку да ће наставити да стреме ка јединству са Грцима, али при томе неће оставити своју српску браћу чија је позиција у Грчкој ИПЦ постала изузетно тешка... Грци посебно нису имали слуха за молбе Срба да имају сопственог епископа: нерадо и са резервом сложили су се да Срби de jure представљају Аутокефалну Цркву, но нису били спремни да Србима и de facto омогуће аутокефалност хиротонишући им епископа. Заборављајући да су 1969. године и сами своје епископе добили од Руске Цркве, и то без икаквог мешања Руса у унутрашње послове Грчке Цркве, они су сада желели да задрже чврсту и штетну контролу над аутокефалном Српском Црквом...

Међутим, док су Грци патили од губитка историјског памћења и, уопште, показивали недостатак  великодушности и васељенске визије својих великих византијских предака, Руси и Срби су решили да не допусте да ово буде сметња за њихово сопствено општење. Сестринске словенске Истински Православне Цркве сећају се како је жртва Цара Николаја II заувек утврдила јединство њихова два народа, како је Руска Загранична Црква била рођена у колевци српског гостопримства, како је недавно канонизована игуманија Катерина Леснинска обновила женско монаштво и у српским, баш као и у руским земљама. Ако су други изабрали пут црквеног национализма и империјализма, оне су изабрале пут братске љубави у Христу, на основу једнаких сестринских права аутокефалних помесних Православних Цркава.

*

Током састанка свог Архијерејског Синода у Одеси у јуну 2011. године Руска Истински Православна Црква је признала аутокефалност Српске Истински Православне Цркве, "будући да Српска ИПЦ представља канонски закониту наследницу помесне Српске Цркве" и обећала је да ће помоћи овој Цркви чим она буде "разрешила административне односе са Светим Архијерејским Синодом Истински-Православне Цркве Грчке под чијом се привременом административном управом Српска ИПЦ налази".[4]

Питање које се овде поставља је следеће: каква је то помоћ потребна Српској Истински Православној Цркви, а коју је Руска Истински Православна Црква у прилици да јој пружи? И: какву препреку за пружање те помоћи представљају садашњи административни односи између Српске и Грчке Истински Православне Цркве?

Неспорно је шта је Српској ИПЦ данас најпотребније: истински Православни епископ. Она се током последњих 16 година стабилно и природно развијала, упркос великим унутрашњим и спољашњим препрекама; али недостатак епископа зауставио је њен раст. Појава "треће струје" у српском црквеном животу, одвојене од патријаршије и предвођене епископом Артемијем, струје која одбацује екуменизам али такође одбацује и Српску ИПЦ остајући део "светског Православља", представља нову и озбиљну претњу.

Иако организација епископа Артемија постоји тек неколико месеци, она броји неколико хиљада људи. Ово сведочи у прилог чињеници да у српском народу постоји велика духовна жеђ за епископом који ће се борити против свејереси екуменизма и уопште против корумпираног и недуховног стања у Српској Патријаршији. Но, уместо да се придруже Истински Православној Цркви – која једина има истинско апостолско прејемство и правилно исповедање вере, и није у општењу са јеретицима или расколницима – ови људи су се придружили епископу који нема апостолско исповедање вере, који се екуменизму противи на папиру али не и у стварности, и који и даље признаје све јеретичке цркве "светског православља", изузев Српске, трудећи се да остане у општењу са њима.

Постоји неколико разлога за пораст популарности владике Артемија. Први је тај што Српска ИПЦ, за разлику од епископа Артемија, инсистира на томе да је официјелна Српска Патријаршија, заједно са читавим "светским православљем", отпала од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве – порука коју већина Срба, тако дуго погружених у јереси сергијанства и екуменизма, још увек не жели да чује. Ипак, Српска ИПЦ се због тога не може критиковати, него напротив, треба да буде похваљена зато што у своме исповедању вере не пристаје на компромисе како би привукла што више људи.

Други разлог је то, што ако српски народ види две номинално антиекуменистичке Цркве, од којих једној на челу стоји епископ а другој не, он ће природно бити привучен Цркви са епископом. Вековно искуство показује да је Цркви неопходан епископ да би се развијала. Стога овде постоји неодложна обавеза суседних Истински Православних Цркава да дају Српској Цркви епископа, уколико заиста желе њен раст и напредак.

Међутим, вођство Грчке Истински Православне Цркве је више пута одбијало захтев истински православних Срба за хиротонију у епископат најстаријег свештенослужитеља у Србији, схи-јеромонаха Акакија (Станковића), који последњих шеснаест година служи српској пастви и који је у Цркву примио стотине људи (укључујући све свештенике и монахе), који је подигао два манастира (мушки и женски), коме верује и кога поштује велика већина истински православних Срба, да и не говоримо о истински православнима у другим земљама. Грчко црквено вођство одбило је предлог за његову хиротонију због четири неубедљива разлога. Хајде да испитамо сваки од њих засебно.

1. Српска паства је наводно премала. Но, према свештеним Канонима не постоји доња граница за величину епархије! Критеријум никада није била њена величина, него то да ли ће рукоположење епископа за једну заједницу помоћи да она постане јача или не. У сваком случају, епархије су у раној Цркви често биле веома мале. Тако је у Римској провинцији Африци било нормално да у свакој варошици постоји епископ. А када је Сам Господ Исус Христос послао светог Порфирија да буде епископ у Гази, тамо је било мање истинских хришћана него што их данас има у Србији. Опет, Истинска Црква у Константинопољу у касном четвртом веку имала је само један храм који је држао свети Григорије Богослов. И то није био јединствен пример у раној Цркви. Чувени Синајски манастир је вековима и све до данашњег дана седиште аутокефалног Архиепископа, мада је његова паства ретко када бројала више од стотину верних. Такође и свети Нектарије Оптински (+1928) пророковао је да ће уобичајена структура Истинске Цркве у Русији ускоро бити: "један епископ, један, свештеник, један верни хришћанин" – што се на неким местима готово и остварило.

Поред тога треба имати на уму да ми овде не говоримо о епархији унутар Помесне Цркве, коју лако могу да опслужују епископи из суседних епархија, него о читавој Помесној Аутокефалној Цркви која покрива велику територију са веома великим бројем потенцијалних верника. То нас доводи до другог приговора:

2. Српска Црква наводно и није заиста аутокефална јер нема епископа. Оваква тврдња има некаквог основа јер, као што сви православни знају, епископ са својом паством представља најмању природну јединицу црквене организације. Заједница без епископа не може да рукополаже нове епископе или свештенике за себе, и стога ће дугорочно посматрано изумрети.

Ипак, морамо да будем опрезни са извођењем закључака из ове неспорне чињенице. Аутокефална Црква не губи своју аутокефалност одмах након што њен епископат отпадне од истинске вере. У противном требало би да закључимо да је Константинопољска Патријаршија престала да буде аутокефална у осмом веку када су сви њени епископи постали иконоборци. Али у оно време нико није размишљао на тај начин, него се за оне свештенике и лаике који су остали верни чак и кад су сви епископи отпали сматрало да представљају аутокефалну Цркву Константинопоља. Тако је свети Никифор, први Константинопољски патријарх после обнове Православља у патријаршији писао: "Ви знате, чак и ако је тек неколико њих остало православних и побожних, управо су они представљали Цркву, па је власт и управа над црквеним установама (kuroV kai prostasia twn ekklhsiastikwn qesmwn) остала у њиховим рукама".[5]

Против овога се износи аргумент (од стране епископа Грчке ИПЦ) да пошто су Срби пре шеснаест година прихватили митрополита Калиника Коринтског (сада Архиепископа Атинског) као свог надлежног епископа, његова воља је за њих закон, и они не могу ни да очекују другог епископа за Србију уколико он то не жели, нити могу да траже помоћ од других Истински Православних Цркава. Заправо, покушај тражења помоћи од стране било ког другог епископа или Архијерејског Синода представљаће побуну против законитог надлежног епископа Србије, што ће као резултат имати – раскол. Чак је изношена тврдња да је Архиепископ Калиник сада у ствари чувар трона Српске Патријаршије док за Србе не буде хиротонисан други епископ.

Но, ова идеја не може да се одржи са канонске тачке гледишта. Грчка Црква нема канонску јурисдикцију у Србији и сваки покушај страног епископа под страним Синодом да преузме место српског истински православног епископа или патријарха представљаће узурпацију власти. Он може да помогне српским хришћанима (рукополажући им свештенство, на пример), али не може да успоставља јурисдикцију над њима, осим привремено и у ограниченом смислу, па и то – само док Срби пристају на тако нешто. Једино би Васељенски или Свеправославни Сабор Истински Православних Цркава могао да му да већу власт – тако што би променио границе помесних Цркава и потчинио Српску Цркву Гркој. Да не би било канонских замерки што Грк заузима српски трон (наравно, уз сагласност верујућих Срба), он би то могао да чини само уколико би престао да буде члан Грчке Цркве и постао члан Српске Цркве.

Било је прилика када је аутокефална Црква била једнострано укидана – на пример, када је Васељенски Патријарх укинуо Српску Патријаршију у Пећи 1766. године. Но, то се обично догађало као резултат промене политичких граница (на пример, освајање словенског Балкана од стране византијских царева), или под притиском неправославних сила (на пример Турака). У случају укидања Српске Патријаршије од стране Васељенског Патријарха 1766. године, то је учињено делом под турским притиском, а делом је било мотивисано грчким национализмом. Укидање Патријаршије представљало је отворено кршење Канона, па је она обновљена чим се указала прва повољна прилика.

Пре неколико година екстремиста митрополит Кирик Месогејски тврдио је да има јурисдикцију над Катакомбном Црквом у Русији, остајући при томе епископ своје грчке јурисдикције. Аутор овог чланка критиковао је у то време овај неканонски поступак следећим речима: "Кириковци сматрају Митрополита Кирика поглаваром Руске Катакомбне Цркве. Но, он је истовремено епископ Грчке Истински Православне Цркве (једне од неколико постојећих)! Дакле он истовремено припада двема аутокефалним Црквама! Али то је отворено кршење канона!"[6]

Дакле, враћајући се на питање може ли Српска ИПЦ да буде аутокефална ако нема епископа, закључујемо: аутокефалност Српске ИПЦ de jure остаје непобитна чак и ако она de facto не може да употребљава своју аутокефалност зато што јој недостаје епископ. Но, ово обавезује оне епископе који су се прихватили тога да помогну Српској ИПЦ, да обнове њену de facto аутокефалност обезбеђујући јој епископа првом погодном приликом. Из тога следи да ако они не испуњавају ову обавезу, него остављају Српску ИПЦ да вене без епископа, онда за то морају да пруже убедљиво објашњење, што нас доводи до трећег приговора:

3. Срби наводно немају достојног кандидата за епископат. Ово је мишљење грчких епископа, али никако не и мишљење велике већине српских истински православних хришћана који су свакако у најбољој позицији да знају ко је способан да им буде пастир. За Српску Истински Православну Цркву схи-јеромонах Акакије је достојан кандидат, и они се већ неколико година залажу за његово посвећење у епископат. Штавише, Српску ИПЦ је у том мишљењу подржала и Руска ИПЦ, која је спремна – ако административни односи са Грчком ИПЦ могу да буду разрешени – да оца Акакија одмах хиротонише и затим га остави да управља Црквом без икаквог њиховог даљег мешања.

Мада овде улазимо у сферу личних мишљења пре него канонских аргумената, свеједно ће бити корисно да мало дубље истражимо зашто се Грци противе истицању оца Акакија као кандидата за епископа, и да ли наставак управљања Српском Црквом од стране архиепископа Калиника Атинског, првојерарха Грчке ИПЦ, заиста доноси корист Цркви?

Пре свега треба да се подсетимо како Синод Грчке ИПЦ никада није посветио не-Грка за епископат.[7] Ово је у складу не само са вековном грчком црквеном политиком на Балкану и Блиском Истоку, која је изазвала толико озлојеђености и најмање један озбиљан раскол (Грчко-Бугарски раскол од 1872. до 1945. године), него и са личним убеђењима Архиепископа Калиника, који је 1994. године изјавио да Словени "никад нису били добри Православци", а не тако давно, у октобру 2009, приморао је своју браћу архијереје да повуку већ донету одлуку о ступању у општење са Руском Истински Православном Црквом. Калиник је пре неког времена покушао да ублажи негативан утисак који је та одлука произвела, па је изјавио да је Црква Христова једна, да у њој нема ни Јевреја ни Грка, и да треба да се вратимо на услове древне Цркве, када није било националних Цркава. Но, његова дела противрече његовим речима. Све говори у прилог томе да Калиник има за циљ поновно црквено заузимање "изгубљених територија" Византијског царства на Балкану. Када каже да је срећан што има не-Грке у једној Цркви, та "једна Црква" за њега је – Грчка Црква.

Независно од чињенице што о. Акакије није Грк, два друга проблема Грци истичу у вези са његовом кандидатуром: то што тобоже није вешт као администратор, и чињеницу да у Србији постоји мањина која се противи његовом избору.

Претпостављени недостатак администраторских способности о. Акакија везује се за чињеницу да он пред државом Србијом није регистровао Српску Цркву као целину, него само неке од парохија и манастира. У недавном писму Србима Грчки Свети Синод посебно инсистира на законској регистрацији Цркве или регулисању њеног правног субјективитета, као да ће то створити боље односе са државом или официјелном Црквом. Но, да ли је заиста тако? Године 2005. патријаршијски епископ Јустин поднео је захтев суду да се затвори женски истински православни манастир Нови Стјеник. Упркос чињеници да манастир није имао регулисан правни статус (сада је тај статус регулисан), монахиње су добиле судски спор, што показује да законски статус није био неопходно оружје за одбрану. Заправо, аутор овог чланка је сазнао да имовина регистрована на име правног субјекта лакше може да буде преузета од стране државе него имовина регистрована на име приватног лица – зато манастир Нови Стјеник остаје у власништву својих монахиња.

Аутор овог чланка не тврди да је компетентан познавалац српског правног система, стога претходни пасус може бити оспорен од стране некога ко се у то боље разуме. Али макар на први поглед чини се да би Срби требало боље да познају своју државу и свој правни систем од Грка. Ово је још један од многих разлога зашто Срби треба да имају свог епископа, добро упознатог са локалним условима који се несумњиво разликују од оних у Грчкој.

Уосталом, каква год била истина о правном стању ствари, једно је сигурно: Српска патријаршија ће остати у привилегованом положају у односу на државу, и оштро супротстављена Истински Православним "расколницима". Овај погубни однос између Цркве и државе створен је не само међусобним преплитањем интереса светске (масонске) природе, који су и Грцима добро познати, него и потпуним потчињавањем Цркве држави кроз "сергијанизам" комунистичког раздобља – о чему Грци немају праву представу. Сергијанизам, који чак и сада наставља са својим разорним утицајем на црквени живот у Русији и пост-комунистичким земљама Источне Европе, претпоставља много већи уплив државе, њених агената и интереса у црквени живот, него што је то случај у западним демократијама, укључујући и Грчку.[8] Директан резултат тога је да легализација и признавање правног субјективитета који на Западу пружају гаранцију независности црквене организације, у пост-комунистичким земљама имају потпуно супротан ефекат чинећи да утицај државе на црквени живот постане свеобухватнији и јачи. Ово је други важан разлог због кога Србима није потребан епископ Грк који живи у Грчкој, и заступа искључиво грчке интересе, него епископ Србин који живи у Србији, који познаје специфичности и комплексност живота у Србији, и у потпуности је посвећен расту и напретку Српске Цркве.

Што се пак тиче чињенице да постоји извесна мањина која је против о. Акакија – приликом свих црквених избора увек је било незадовољника, и црквена историја је пуна случајева када је Богом изабрани јерарх привремено бивао спречен да прими хиротонију због зависти и пакости појединаца. У овом случају предводници незадовољника су људи који много дугују оцу Акакију, али којима се, због личних и/или материјалних разлога, не свиђа његова визија аутокефалне Српске Цркве, него желе да остану чланови Грчке Цркве на српском тлу (и не маре много за то што се њихова жеља коси са канонима). Један од њих је подлегао искушењу да напусти своју парохију у Смедереву ради уносније службе у грчкој парохији у Грчкој. Други је одмах након крштења и рукоположења напустио ИПЦ отишавши у расколничку јурисдикцију, но сада се вратио да би попунио упражњено место у Смедереву. Трећи има медицинску сметњу за служење у олтару, но и поред тога је рукоположен од стране архиепископа Калиника, тајно и без знања или консултовања било кога у Србији (укључујући чак и свештеника у Смедереву). Наравно, отац Акакије, сви други свештеници, монаси и верни народ с њима одбацили су ово рукоположење као неканонско.

Решење проблема могло би да буде сасвим једноставно: пошто незадовољници за себе сматрају да не припадају истој Цркви као о. Акакије – они сматрају да припадају Грчкој, а не Српској Истински Православној Цркви – изгледа логично да они и о. Акакије крену својим различитим путевима. Нека "српски Срби" имају свог српског епископа, а "грчки Срби" нека остану са њиховим грчким епископом! Но, ово решење није прихватљиво за Грке, што нас доводи до четвртог приговора:

4. Ако Срби добију епископа из било ког другог извора осим од архиепископа Калиника, они ће постати расколници јер ће напустити свог надлежног епископа. Приликом одговора на овај приговор, да бисмо могли боље да се усредсредимо на наше централно питање, ми ћемо претпоставити да је ИПЦ Грчке сасвим беспрекорна и са догматске и са канонске тачке гледишта, тако да ИПЦ Србије не би имала канонских основа да прекине општење са ИПЦ Грчке...

Централно питање је: може ли епископ – било који епископ – истовремено управљати двема епархијама које припадају двема различитим помесним Црквама? Одговор је недвосмислен: не. За разлику од апостола чија је јурисдикција у суштини неограничена, епископ има право да делује само унутар граница сопствене епархије и није му допуштено да присваја додатну територију у другим епархијама. По начелу икономије њему може да буде поверена привремена јурисдикција над другом епархијом која је остала удова због смрти свог архијереја, или је он премештен из једне епархије у другу. Но, оваква икономија је законита само када је учињена (а) с благословом Архијерејског Синода коме дотичне епископ припада; и (б) унутар граница једне Помесне Цркве.

Међутим, таква икономија, чак и унутар граница једне Помесне Цркве, често изазива оштро противљење јер се, с правом или не, појављује сумња да је мотивисана властољубљем. Тако, када је свети Василије Велики покушао да добије епархију у граду Сасиму за свог пријатеља светог Григорија Богослова, супротставио му се епископ Антим из суседне Тијанске епархије, као и сам свети Григорије.[9] И опет, када је свети Теодор "Грк", Архиепископ Кентерберијски, покушао да подели огромну северно-Енглеску епархију Јорк на четири дела, свети Вилфрид, Епископ Јоршки, протестовао је и његов протест је стигао до светог Агатона, Римског Папе и до Помесног Римског Синода. Опет, када је митрополит Сергије Нижње-Новгородски покушао да пребаци светог Јосифа Петроградског из Петрограда у Одесу, свети Јосиф му се супротставио и тим чином започиње историја Руске Катакомбне Цркве.[10]

Али да епископ полаже право на управљање епархијама у две или више Помесних Цркава – то је канонски немогуће! Након пада Константинопоља 1453. године турски султани су Васељенског Патријарха поставили за грађанског и црквеног вођу читавог "милета Рум", то јест читавог "ромејског народа" – свих православних хришћана у Отоманском царству, без обзира на то ком народу припадају. Хришћани су били приморани да се покоре вишој сили и да невољно прихвате такву одлуку, али она никада није била канонска, нити је као таква икада прихваћена – у сваком случају није била прихваћена од стране не-грчких православних хришћана. Нажалост, када једна суштински неканонска ситуација потраје предуго, она постаје уобичајена па па добија некакву нелегалну "легализацију". Тако је ова неканонска ситуација, у комбинацији са турским притиском и национализмом грчког народа, довела, као што смо видели, до зла какво су представљали Грчко-Бугарски раскол из 1872. године и међусобно проливање крви православних хришћана током Другог балканског рата 1913. године.

Архиепископ Калиник је сада сабрао широку лепезу епархија којима управља у Грчкој и у иностранству, што је готово незапамћено у историји Цркве. Поред тога што је задржао своју епархију, Коринтску и Ахајску, он је и Архиепископ Атине, надлежни епископ читаве Европе, као и парохија расутих по Русији, Грузији и Аустралији. Чак и аутономна Црква Америке, са својим Синодом од пет архијереја, признаје га за свог "заједничког духовног оца". Наравно, неке од ових територија, попут Аустралије, нису помесне аутокефалне Цркве, па се могу сматрати за мисионарске територије где сваки епископ има право да делује. Ипак, да би се епископ сматрао за мисионара на некој територији, он тамо мора макар повремено да се појави и прозбори неколико речи с тим народом...

Е сад, можда би се могло тврдити да ова невиђена акумулација црквене власти није резултат амбициозности, него пре неизбежна последица подељености међу Истинских Православним Црквама и недостатка људи који би могли да преузму неке од ових територија. Можда... Али има ту још чудних ствари...

Као прво, ако је Калиник, још док је био само Митрополит Ахаје, показивао да није у стању или да не жели да врши своје дужности на не-грчким територијама, онда делује потпуно невероватно да ће свој посао обављати боље сад када је постао Архиепископ Атински и када у вези са тим има много више обавеза. У Западној Европи, на пример, број парохија Грчке ИПЦ се веома смањио у последњих двадесет година. Калиник никада није посетио парохију којој припада аутор овог чланка у Енглеској, она чак није примила ни једно његово писмо или телефонски позив! Како је могуће да се човеку који је показао тако сраман немар према својим западно-европским парохијама допусти да преузме на себе још одговорности? Зар у читавој Грчкој не може да се пронађе човек (да и не говоримо о кандидатима изван Грчке), који би олакшао његово бреме и постао епископ напаћених Истински Православних Хришћана Европе?

Као друго, ако су узрок ових "мини-глобалних" црквених империја поделе између Истински Православних Цркава, онда је дужност Истински Православних епископа да покушају да те поделе превладају. Но, као што видимо, Калиник је заправо саботирао већ постигнуто јединство између ИПЦ Грчке и Русије. Што се пак тиче Србије, ако он сам није творац подела које су се ту појавиле, онда их је макар распирио...

На крају, хајде да се вратимо на Србију и да заокружимо наше разматрање следећим питањем: Имају ли Истински Православни Хришћани Србије права да траже епископа од друге Истински Православне Цркве, будући да ИПЦ Грчке одбија да им обезбеди српског Епископа?

Веома интересантан преседан за садашњу ситуацију представља изворно стварање Српске Цркве за време светог Саве у тринаестом веку. Свети Сава је био свештеник под Аутокефалном Охридском Црквом чији је грчки митрополит, Димитрије, био непријатељски расположен према идеји о аутокефалности Српске Цркве. Стога је свети Сава њега једноставно заобишао и отишао Цару и Васељенском патријарху у Никеју. Како пише о. Данило Рогић: "Свети Сава је расправљао о својој визији са Патријархом и царом Теодором. Патријарх испрва није био склон да удовољи Савином захтеву. Питао се зашто Сава није захтев упутио преко Охридског Архиепископа који је имао непосредну црквену власт над Српском Црквом? Али након брижљивог разматрања политичких и црквених проблема на Балкану – не само у Србији, него такође између Никеје и Епира – Савин захтев је почео да наилази на разумевање и Патријарха и Цара. Давањем аутономије Српској Цркви могле су да буду осујећене претензије Рима и Запада за доминацијом на Балкану. Такође, Архиепископ Охридски (који је више био лојалан Епирском него Никејском царству) постајао је превише моћан; са независношћу датом Србима, његова моћ ће ослабити. Српска Православна Црква, сада независна, остаће под директном јурисдикцијом Васељенске Патријаршије (Као што је добро познато, проћи ће више од сто година пре но што ће Српска Православна Црква добити своју патријаршију, постајући аутокефална на Цвети 9. априла 1346. године). Тако је ситуација била прилично повољна за све заинтересоване. На захтев патријарха Манојла, Сава је изабран за уздизање у чин Архиепископа..."[11]

Хиротонија светог Саве изазвала је протесте Архиепископа Димитрија због тога што, како пише Аристид Пападакис, "он није признавао легитимност цара у Никеји: 'Ми немамо законито царство – писао је светом Сави – зато и твојој хиротонији недостаје законски основ'. У складу са византијским разумевањем односа цркве и царства, подразумева се да је цар имао право да успоставља границе црквених јурисдикција..."[12]

Нови статус Српске Цркве стављен је на пробу 1228. године када је наследник краља Стефана Првовенчаног, његов тек крунисани син Радослав, почео да се залаже за "повратак младе Српске Цркве у окриље грчке Охридске Архиепископије".[13] Ово би била катастрофа за Православље на Балкану, но на срећу до тога није дошло. Тако је аутокефалност Српске Цркве постала опште призната као Богу угодна и Богом благословена, упркос чињеници да је свети Сава напустио свог "надлежног епископа" како би је издејствовао.

Наравно, ситуација данас није иста као у тринаестом веку. Нема више православног Цара, нема ни Другог ни Трећег Рима, а стварање аутокефалних Цркава, као што смо видели, обично је представљало последицу односа политичких снага и важних политичких догађаја. Друга разлика је у томе што када је свети Сава напустио свог "надлежног епископа" он још увек није припадао Аутокефалној Српској Цркви, док Српска Истински Православна Црква већ представља Аутокефалну Цркву, што њену позицију у смислу канонског права чини много јачом од оне коју је имао свети Сава. 

Али најважнији лекција коју у двадесет првом веку треба извући из искуства тринаестог века је то, да очување црквене власти моћних епископа не би требало да представља препреку на путу истинског добра и духовног јединства православних хришћанских народа. Српској Истински Православној Цркви није потребна само de jure аутокефалност (јер она такву аутокефалност већ има и она јој не може бити одузета), него такође и de facto аутокефалност, заједно са пуним евхаристијским општењем са Руском Истински Православном Црквом, уколико жели да испуни своју мисију служења духовним потребама српског народа и Истински Православне Цркве као целине. Заиста би био злочин пред Богом и Његовом светом Црквом – злочин ништа мањи од стварања раскола – покушати да се одвоје ове Помесне Цркве које је Бог спојио у истинском и благодатном јединству хришћанске вере и љубави...

Владимир Мос

22. јун / 5. јул 2011.

Спомен светог Елбана, Првомученика Британског

---

[1] A. Psarev, "Vospominania Arkhiepiskopa Leontia Chilijskago" (Успомене архиепископа Леонтије Чилеански), Pravoslavnaia Zhizn' (Orthodox Life), May, 1996, pp. 11-12.

[2] Године 1620. на пример, Руска Црква је одлучила да ће католике примати искључиво крштењем, док су их Грци и даље примали само кроз миропомазање. С друге стране, године 1756. Васељенска патријаршија је донела одлуку да католике прима искључиво крштењем, док су се Руси вратили на принцип икономије.

[3] Грци тврде да су Руси у Одеси изјавили како они треба да позицију Грка изложе пред својим Сабором који ће бити одржан у наредне две године. Но, Руси кажу да је то неспоразум. Они никада нису прихватили грчку позицију о икономији, него су само рекли да ако би икада размишљали о промени сопствене позиције, како би је довели у склад са грчком, ту ствар би претходно требало да изнесу пред Сабор читаве Руске ИПЦ.

[4] http://www.catacomb.org.ua/modules.php?name=Pages&go=page&pid=1781.

[5] St. Nicephorus, Apologeticus Minor, 8, P. G. 100, 844 D.

[6] Види мој чланак: “The Branch and Monolith Theories of the Church”, у: The Mystery of the Church, Appendix VII, http://www.orthodoxchristianbooks.com/downloads/304_THE_MYSTERY_OF_THE_CHURCH.

[7] http://www.portal-credo.ru/site/?act=news&id=84957.

[8] Види: Fr. A. Lebedev, “Russkij serbu brat vovek?” (Да ли је Рус Србину брат заувек?), http://www.portal-credo.ru/site/?act=news&id=85004, 1. јул 2011.

[9] Св. Василије Велики, Писмо 210, 5; Св. Григорије Богослов, Проповед 43, Писмо 31.

[10] M. S. Sakharov, L. E. Sikorskaia, Sviaschennomuchenik Iosif, Mitropolit Petrogradskij. Zhizneopisanie i Trudy (Hieromartyr Joseph, Metropolitan of Petrograd. Life and Works), St. Petersburg, 2006, p. 114.

[11] Rogich, Serbian Patericon, Forestville, CA: St. Paisius Abbey Press, volume I, 1994, pp. 86-88. Одлука патријарха Манојла којом се даје аутономија Српској Цркви гласи овако: "Ја, Манојло, Васељенски Патријарх и Архиепископ Града Константинопоља, Новог Рима, у име Господа Исуса Христа посветио сам Саву, Архиепископа свих Српских земаља, и предао сам му у име Божије власт да рукополаже епископе, свештенике и ђаконе у својој земљи, да свезује и разрешава грехе људи и да их све поучава и да крштава у име Оца и Сина и Светога Духа. Стога, сви ви православни хришћани будите послушни њему, као што сте били послушни мени" (Rogich, op. cit., p. 90).

[12] Papadakis, The Orthodox East and the Rise of the Papacy, Crestwood, NY: St. Vladimir’s Seminary Press, 1994, p. 255.

[13] Rogich, op. cit., pp. 92-93.