Реакције на актуелна црквена збивања: Портал-Credo

Протојереј Алексеј Лебедев

Да ли је Рус Србину брат заувек?

Русский сербу брат навек? 
(Русский)

Are the Russians the Serbs' Friends Forever? 
In the Context of the True Orthodox Church

(English)

Међународно деловање руских Истински Православних Цркава (које се налазе изван јурисдикције Московске патријаршије) обично је ограничено на руске парохије које постоје у земљама расејања. Активност мисија међу обраћеницима[1] коју је у протеклих 10 година показивала РПАЦ ту је из разумљивих разлога успорена, па је вођство у овом погледу прешло је на Руску Истински Православну Цркву, која по броју парохија у иностранству сада заузима прво место међу остацима и "крхотинама" Руске Заграничне Цркве.

Може се рећи да је данас успех спољашње мисије ИПЦ могућ само уз постојање јасне црквене позиције, добре унутрашње организације и, ма како то тужно звучало, прекида унутар-руског "дијалога међу крхотинама". Без обзира на то што се прилично широко прихвата неопходност узајамног признавања "крхотина" Руске Заграничне Цркве, које би било праћено уједињењем у некакву јединствену структуру свих оних који себе сматрају за ИПЦ у руској традицији, реално су ти уједињујући процеси довели само до још већег разједињавања. Позиција епископата је конзервативна и сваки Синод понајвише води рачуна о очувању сопствене стабилности, конзервирајући самим тим status quo, док позиција мирјана и нижег клира за сада још није прерасла у озбиљан покрет који би приморао епископат на међусобне преговоре.

Услед тога сваки од руских Синода-"крхотина" има сопствену стратегију преживљавања. Активност РПАЦ практично је сасвим замрла због имовинског слома суздаљског центра и погоршаног здравственог стања њеног првојерарха Митрополита Валентина. Руска Загранична Црква (В) мукотрпно тражи алгоритам сопствене унутрашње стабилности. Епископат Руске Заграничне Цркве (А), који остале руске ИПЦ на убрајају у свој круг, држи се стратегије "ширења по сваку цену" чиме понавља ситуацију Руске Заграничне Цркве у Русији деведесетих година.

Невелики али стабилни Архијерејски Сабор Руске ИПЦ доследно реализује концепцију стварања помесне Истински Православне Цркве на строгој канонској и догматској основи, оријентисаној на широку саборну структуру и делујући уз минималну зависност од личност првојерарха.

Тако, дакле, дугорочну стратегију развитка међу руским црквама изван РПЦ МП данас показују још само РПЦЗ (А) и РИПЦ.

Прва покушава да опстане у улози "ревнитељског" опонента официјелним екуменистичким Црквама, заснивајући свој идентитет на концепцији тзв. кипријанизма, са његовим теоријама о болесним (јеретицима) и здравим (православнима) удовима једне Цркве, а такође и на критици сергијанства и моралних преступа јерархије РПЦ МП који из тога проистичу.

Није неважна ни концепција "истинске рускости" која се тобоже чува само у РПЦЗ. Догматска неслагања са официјелним православљем на тај начин одлазе у други план, а као истомишљеници појављују се грчки Синод митрополита Кипријана и такви делатници какав је на пример патријарх Иринеј, одбачен од званичне Јерусалимске патријаршије.

Друга од њих, Руска Истински Православна Црква, осудила је кипријанизам као облик скривеног екуменизма који такође потпада под Анатему, баш као и сергијанство које представља морални грех против учења о Цркви. Она је повела широку међуцрквену делатност, ступивши у процес преговора о међусобном признавању са највећим "флоринским" Синодом ИПЦ Грчке – "хризостомовским", који се сада налази под управом Архиепископа Калиника.

Ови преговори трају већ три године, но за сада две стране се још нису договориле о успостављању евхаристијског општења. Ипак, почиње да се догађа нешто интересантно. У свету истинског православља понавља се ситуација са супарништвом између официјелног грчког и руског православља. И ако место које у официјелном православљу заузима Фанар међу Истински Православним Црквама остаје слободно, јер у свету грчких Истински Православних Цркава лидери могу да буду само Грци, док се "конвертити" и представници других националних ИПЦ радо и уобичајено окрећу Русима. На улогу једног таквог неформалног лидера овде успешно претендује управо Руска Истински Православна Црква.

Данас на наше очи долази до формирања још једне националне Истински Православне Цркве, овога пута Српске. Официјелна Српска патријаршија на челу са новим патријархом Иринејем ступила је у први ред екуменистичког покрета и "партнерства љубави" са Ватиканом. У Србији је веома тешко супротставити се овом курсу официјелне Цркве критикујући је. То је повезано са трагичном историјом земље, у којој је дуго времена Црква остајала једини атрибут државне независности. За власти и народ у Србији свака критика упућена на рачун Цркве доживљава се као критика "српства". И поред тога покрет Истинских Православних Хришћана у Србији стално се шири.

До сада су парохије које стоје на позицијама Истинског Православља тражиле јерархију код својих најближих суседа – Грка. Ово тим пре што је Руска Загранична Црква, која се у руским условима супротстављала официјелној Московској патријаршији, у Србији била оријентисана управо на официјелну Цркву коју су раније предводили конзервативни патријарси. На тај начин, осим појединих општина и клирика у Србији који припадају "матејевском" Синоду ИПЦ Грчке, у овој земљи се појавио и читав егзархат потчињен "хризостомовском" Синоду. До свога избора на положај првојерарха тог Синода његовим српским парохијама руководио је Митрополит Ахајски Калиник (Сарандопулос). Дуго времена Срби су настојали да од Грка добију архијерејску хиротонију јеромонаха Акакија (Станковића), ради обнове јерархијске пуноће Српске ИПЦ. Данас Српска Истински Православна Црква има десетак црквених општина у Србији, (мушки манастир Св. Кирила и Методија – прим. ред) и женски манастир Нови Стјеник чије сестринство води активну мисионарску делатност не само у земљи него и у српској дијаспори. Треба приметити да перспективе развоја за Српску Истински Православну Цркву у дијаспори чак и превазилазе могућности развоја у самој Србији, јер данас у расејању живи велики део од укупно 10-12 милиона Срба.

Хронолошки последња молба за хиротонију упућена је Грцима убрзо након избора митрополита Калиника на трон првојерарха. Пошто је место управитеља српских парохија остало упражњено, постојала је сасвим реална могућност да он буде замењен представником Српске ИПЦ. Срби су указивали на чињеницу да је Српска Црква аутокефална и да њоме не треба да управљају епископи друге помесне Цркве. Ипак, Синод је одбио ову молбу изјавивши да неколико парохија не чини Помесну Цркву, а у потчињености "хризостомовског" Синода налазе се такође парохије из Грузије или Бугарске које не претендују на аутокефалност. Синод је поставио следеће услове за хиротонију српског епископа: отварање (регистрацију– прим. ред) парохије у Београду, оснивање (регистрација– прим. ред) мушког манастира, регистрација СИПЦ пред државним органима и пораст парохија. У случају испуњења тих услова "хризостомовски" Синод је спреман да размотри могућност хиротоније. При томе, Грци су спремни да поставе епископа Србина само као члана ИПЦ Грчке, али не и да обнављају недостајући степен јерархије ради осамостаљења Српске Цркве.

Треба рећи да су Срби јединствени у оцени да овакав одговор представља "лукавство Грка", које и иначе бије глас да су склони етнофилетизму и ненаклоњени словенским Црквама. Као чланица Европске уније Грчка има релативно либерално религиозно законодавство које допушта  слободну државну регистрацију чак и старокалендарским Црквама. Но, у Србији је ситуација у том погледу чак и гора него у Руској Федерацији. Локално законодавство ту понајвише подсећа на Белорусију где је официјелни назив "православни" резервисан искључиво за Белоруски егзархат Руске Православне Цркве Московске Патријаршије. Срби могућност ширења пастве и повећања броја парохија везују за постојање епископата у Српској ИПЦ који би могао да привуче колебљиве свештенике официјелне Цркве.

"Лукавство" Синода Архиепископа Калиника индиректно се потврђује и недавним преласком у њега двојице епископа Бостонског Синода ИПЦ. Дуго времена њихови јерарси саопштавали су да се воде преговори о узајамном признавању и да се ти преговори одвијају успешно, а онда су у мају 2011. године "хризостомовци" једноставно примили двојицу епископа, мада су раније обећали да то неће чинити, и прекинули су преговоре.

Срби су подршку пронашли у Руској Истински Православној Цркви. Блискост Срба према РИПЦ у многоме је била условљена тиме што овој последњој припада Леснински Свето-Богородичин женски манастир који се око 30 година налазио у Српској Цркви, и био је обновитељ женског монаштва у Србији које је ишчезло у периоду турског ропства. Паралелно са Српско-Грчким преговорима о обнављању епископата и Руско-Грчким о успостављању евхаристијског општења између РИПЦ и ИПЦГ ("хризостомовског" Синода), вођени су и Српско-Руски преговори о могућности архијерејске хиротоније за СИПЦ, који су, судећи према објављеним материјалима са последњег Синода РИПЦ, успешно приведени крају.

У њима се између осталог каже да "са отпадањем епископата официјелне Српске Цркве од Православља у сергијанство и екуменизам, услед чега је истинска Српска Црква изгубила свој канонски законити епископат, помесна Српска Црква није изгубила своју аутокефалност". Даље Синод РИПЦ констатује фактичку спремност да обави архијерејску хиротонију епископа за СИПЦ и планира да о томе обави консултације са Грцима.

Треба приметити да таква спремност руског Синода може негативно да утиче на ток преговора са Грцима, који се воде већ три године без нарочитих помака. Несумњиво, Грци ће овакву спремност доживети као мешање у своје унутрашње послове. Али истовремено, РИПЦ ће у Србима добити озбиљне савезнике. Очигледно, руским архијерејима је словенско братство ипак ближе и разумљивије од каприциозног и компликованог грчког пријатељства.

Судећи према материјалима постављеним на сајту Српске ИПЦ, у којима се позиција и аргументи Грка излажу оштрој и недвосмисленој критици уз оптужбе за мешање у послове друге помесне Цркве, питање хиротоније у РИПЦ је практично већ решено. Пошто би било тешко изводљиво да она буде обављена у Србији, до ње ће вероватно доћи већ током ове године у једном од храмова РИПЦ. За то је најпогоднија црква Светог Јована Кронштатског у Одеси, где се обично и одржавају Сабори и Синоди ове јурисдикције, или пак Леснински манастир у Француској где Срби представљају сталне госте.

Неопходно је да се истакне још једна важна ствар у вези са обнављањем јерархије за СИПЦ. Епископи РИПЦ од почетка истичу да такав корак има карактер братске подршке помесној сестринској Цркви и да не повлачи за собом никакво потчињавање српске јерархије руској, како што то траже Грци. Самим тим Руска Истински Православна Црква не само да поступа на канонски исправан начин, него се и чува од појаве могућих конфликата на етничкој основи. У РИПЦ су не једном изјављивали да не стреме ка бројности, него ка очувању вере и традиције Истински Православне Цркве и Руске Заграничне Цркве. Тим пре што она има више него довољно унутрашњег потенцијала за ширење.

(Чланак написан за "Портал-Credo.ru")

---

[1] Обраћеницима или конвертитима у англофоној традицији називају се они који нису православни по рођењу него су Крштење примили као већ одрасли и свесни људи.