уторак, 12. јул 2011.

Реакције на актуелна црквена збивања: Портал-Credo


Протојереј Алексеј Лебедев

Да ли је Рус Србину брат заувек?


Међународно деловање руских Истински Православних Цркава (које се налазе изван јурисдикције Московске патријаршије) обично је ограничено на руске парохије које постоје у земљама расејања. Активност мисија међу обраћеницима[1] коју је у протеклих 10 година показивала РПАЦ ту је из разумљивих разлога успорена, па је вођство у овом погледу прешло је на Руску Истински Православну Цркву, која по броју парохија у иностранству сада заузима прво место међу остацима и "крхотинама" Руске Заграничне Цркве.

Може се рећи да је данас успех спољашње мисије ИПЦ могућ само уз постојање јасне црквене позиције, добре унутрашње организације и, ма како то тужно звучало, прекида унутар-руског "дијалога међу крхотинама". Без обзира на то што се прилично широко прихвата неопходност узајамног признавања "крхотина" Руске Заграничне Цркве, које би било праћено уједињењем у некакву јединствену структуру свих оних који себе сматрају за ИПЦ у руској традицији, реално су ти уједињујући процеси довели само до још већег разједињавања. Позиција епископата је конзервативна и сваки Синод понајвише води рачуна о очувању сопствене стабилности, конзервирајући самим тим status quo, док позиција мирјана и нижег клира за сада још није прерасла у озбиљан покрет који би приморао епископат на међусобне преговоре.

Услед тога сваки од руских Синода-"крхотина" има сопствену стратегију преживљавања. Активност РПАЦ практично је сасвим замрла због имовинског слома суздаљског центра и погоршаног здравственог стања њеног првојерарха Митрополита Валентина. Руска Загранична Црква (В) мукотрпно тражи алгоритам сопствене унутрашње стабилности. Епископат Руске Заграничне Цркве (А), који остале руске ИПЦ на убрајају у свој круг, држи се стратегије "ширења по сваку цену" чиме понавља ситуацију Руске Заграничне Цркве у Русији деведесетих година.

Невелики али стабилни Архијерејски Сабор Руске ИПЦ доследно реализује концепцију стварања помесне Истински Православне Цркве на строгој канонској и догматској основи, оријентисаној на широку саборну структуру и делујући уз минималну зависност од личност првојерарха.

Тако, дакле, дугорочну стратегију развитка међу руским црквама изван РПЦ МП данас показују још само РПЦЗ (А) и РИПЦ.

Прва покушава да опстане у улози "ревнитељског" опонента официјелним екуменистичким Црквама, заснивајући свој идентитет на концепцији тзв. кипријанизма, са његовим теоријама о болесним (јеретицима) и здравим (православнима) удовима једне Цркве, а такође и на критици сергијанства и моралних преступа јерархије РПЦ МП који из тога проистичу.

Није неважна ни концепција "истинске рускости" која се тобоже чува само у РПЦЗ. Догматска неслагања са официјелним православљем на тај начин одлазе у други план, а као истомишљеници појављују се грчки Синод митрополита Кипријана и такви делатници какав је на пример патријарх Иринеј, одбачен од званичне Јерусалимске патријаршије.

Друга од њих, Руска Истински Православна Црква, осудила је кипријанизам као облик скривеног екуменизма који такође потпада под Анатему, баш као и сергијанство које представља морални грех против учења о Цркви. Она је повела широку међуцрквену делатност, ступивши у процес преговора о међусобном признавању са највећим "флоринским" Синодом ИПЦ Грчке – "хризостомовским", који се сада налази под управом Архиепископа Калиника.

Ови преговори трају већ три године, но за сада две стране се још нису договориле о успостављању евхаристијског општења. Ипак, почиње да се догађа нешто интересантно. У свету истинског православља понавља се ситуација са супарништвом између официјелног грчког и руског православља. И ако место које у официјелном православљу заузима Фанар међу Истински Православним Црквама остаје слободно, јер у свету грчких Истински Православних Цркава лидери могу да буду само Грци, док се "конвертити" и представници других националних ИПЦ радо и уобичајено окрећу Русима. На улогу једног таквог неформалног лидера овде успешно претендује управо Руска Истински Православна Црква.
Данас на наше очи долази до формирања још једне националне Истински Православне Цркве, овога пута Српске. Официјелна Српска патријаршија на челу са новим патријархом Иринејем ступила је у први ред екуменистичког покрета и "партнерства љубави" са Ватиканом. У Србији је веома тешко супротставити се овом курсу официјелне Цркве критикујући је. То је повезано са трагичном историјом земље, у којој је дуго времена Црква остајала једини атрибут државне независности. За власти и народ у Србији свака критика упућена на рачун Цркве доживљава се као критика "српства". И поред тога покрет Истинских Православних Хришћана у Србији стално се шири.
До сада су парохије које стоје на позицијама Истинског Православља тражиле јерархију код својих најближих суседа – Грка. Ово тим пре што је Руска Загранична Црква, која се у руским условима супротстављала официјелној Московској патријаршији, у Србији била оријентисана управо на официјелну Цркву коју су раније предводили конзервативни патријарси. На тај начин, осим појединих општина и клирика у Србији који припадају "матејевском" Синоду ИПЦ Грчке, у овој земљи се појавио и читав егзархат потчињен "хризостомовском" Синоду. До свога избора на положај првојерарха тог Синода његовим српским парохијама руководио је Митрополит Ахајски Калиник (Сарандопулос). Дуго времена Срби су настојали да од Грка добију архијерејску хиротонију јеромонаха Акакија (Станковића), ради обнове јерархијске пуноће Српске ИПЦ. Данас Српска Истински Православна Црква има десетак црквених општина у Србији, (мушки манастир Св. Кирила и Методија – прим. ред) и женски манастир Нови Стјеник чије сестринство води активну мисионарску делатност не само у земљи него и у српској дијаспори. Треба приметити да перспективе развоја за Српску Истински Православну Цркву у дијаспори чак и превазилазе могућности развоја у самој Србији, јер данас у расејању живи велики део од укупно 10-12 милиона Срба.
Хронолошки последња молба за хиротонију упућена је Грцима убрзо након избора митрополита Калиника на трон првојерарха. Пошто је место управитеља српских парохија остало упражњено, постојала је сасвим реална могућност да он буде замењен представником Српске ИПЦ. Срби су указивали на чињеницу да је Српска Црква аутокефална и да њоме не треба да управљају епископи друге помесне Цркве. Ипак, Синод је одбио ову молбу изјавивши да неколико парохија не чини Помесну Цркву, а у потчињености "хризостомовског" Синода налазе се такође парохије из Грузије или Бугарске које не претендују на аутокефалност. Синод је поставио следеће услове за хиротонију српског епископа: отварање (регистрацију– прим. ред) парохије у Београду, оснивање (регистрација– прим. ред) мушког манастира, регистрација СИПЦ пред државним органима и пораст парохија. У случају испуњења тих услова "хризостомовски" Синод је спреман да размотри могућност хиротоније. При томе, Грци су спремни да поставе епископа Србина само као члана ИПЦ Грчке, али не и да обнављају недостајући степен јерархије ради осамостаљења Српске Цркве.
Треба рећи да су Срби јединствени у оцени да овакав одговор представља "лукавство Грка", које и иначе бије глас да су склони етнофилетизму и ненаклоњени словенским Црквама. Као чланица Европске уније Грчка има релативно либерално религиозно законодавство које допушта  слободну државну регистрацију чак и старокалендарским Црквама. Но, у Србији је ситуација у том погледу чак и гора него у Руској Федерацији. Локално законодавство ту понајвише подсећа на Белорусију где је официјелни назив "православни" резервисан искључиво за Белоруски егзархат Руске Православне Цркве Московске Патријаршије. Срби могућност ширења пастве и повећања броја парохија везују за постојање епископата у Српској ИПЦ који би могао да привуче колебљиве свештенике официјелне Цркве.
"Лукавство" Синода Архиепископа Калиника индиректно се потврђује и недавним преласком у њега двојице епископа Бостонског Синода ИПЦ. Дуго времена њихови јерарси саопштавали су да се воде преговори о узајамном признавању и да се ти преговори одвијају успешно, а онда су у мају 2011. године "хризостомовци" једноставно примили двојицу епископа, мада су раније обећали да то неће чинити, и прекинули су преговоре.
Срби су подршку пронашли у Руској Истински Православној Цркви. Блискост Срба према РИПЦ у многоме је била условљена тиме што овој последњој припада Леснински Свето-Богородичин женски манастир који се око 30 година налазио у Српској Цркви, и био је обновитељ женског монаштва у Србији које је ишчезло у периоду турског ропства. Паралелно са Српско-Грчким преговорима о обнављању епископата и Руско-Грчким о успостављању евхаристијског општења између РИПЦ и ИПЦГ ("хризостомовског" Синода), вођени су и Српско-Руски преговори о могућности архијерејске хиротоније за СИПЦ, који су, судећи према објављеним материјалима са последњег Синода РИПЦ, успешно приведени крају.
У њима се између осталог каже да "са отпадањем епископата официјелне Српске Цркве од Православља у сергијанство и екуменизам, услед чега је истинска Српска Црква изгубила свој канонски законити епископат, помесна Српска Црква није изгубила своју аутокефалност". Даље Синод РИПЦ констатује фактичку спремност да обави архијерејску хиротонију епископа за СИПЦ и планира да о томе обави консултације са Грцима.
Треба приметити да таква спремност руског Синода може негативно да утиче на ток преговора са Грцима, који се воде већ три године без нарочитих помака. Несумњиво, Грци ће овакву спремност доживети као мешање у своје унутрашње послове. Али истовремено, РИПЦ ће у Србима добити озбиљне савезнике. Очигледно, руским архијерејима је словенско братство ипак ближе и разумљивије од каприциозног и компликованог грчког пријатељства.
Судећи према материјалима постављеним на сајту Српске ИПЦ, у којима се позиција и аргументи Грка излажу оштрој и недвосмисленој критици уз оптужбе за мешање у послове друге помесне Цркве, питање хиротоније у РИПЦ је практично већ решено. Пошто би било тешко изводљиво да она буде обављена у Србији, до ње ће вероватно доћи већ током ове године у једном од храмова РИПЦ. За то је најпогоднија црква Светог Јована Кронштатског у Одеси, где се обично и одржавају Сабори и Синоди ове јурисдикције, или пак Леснински манастир у Француској где Срби представљају сталне госте.
Неопходно је да се истакне још једна важна ствар у вези са обнављањем јерархије за СИПЦ. Епископи РИПЦ од почетка истичу да такав корак има карактер братске подршке помесној сестринској Цркви и да не повлачи за собом никакво потчињавање српске јерархије руској, како што то траже Грци. Самим тим Руска Истински Православна Црква не само да поступа на канонски исправан начин, него се и чува од појаве могућих конфликата на етничкој основи. У РИПЦ су не једном изјављивали да не стреме ка бројности, него ка очувању вере и традиције Истински Православне Цркве и Руске Заграничне Цркве. Тим пре што она има више него довољно унутрашњег потенцијала за ширење.
(Чланак написан за "Портал-Credo.ru")


[1] Обраћеницима или конвертитима у англофоној традицији називају се они који нису православни по рођењу него су Крштење примили као већ одрасли и свесни људи.

7 коментара:

serbiantrueorthodox је рекао...

Отац Алексеј Лебедев који је написао овај коментар на актуелна међуцрквена дешавања је познати свештеник РПАЦ, тј. Руске Православне Аутономне Цркве - Суздаљски Синод (Митрополит Валентин). Веома је интересанто чути коментаре од споља, тј. како на све то гледају неутрални посматрачи. Нарочито је лепо што о. Алексеј искрено износи свој позитивни став поводом РИПЦ која је у неку руку ривал РПАЦ. Заиста се у оваквим поставкама назире будуће једнинство Истински Православних окупљених око здравих снага у овом случају РИПЦ која полако али сигурно постаје центар око кога се сви Истински Православни окупљају попут некадашње славне Заграничне Цркве. Грчки аутизам, самодовољност и надмен став према свима који нису грци или бар нису спремни да се потчине грцима и јелинској хегемонији кочи прогрес стварања једног јаког и компактног фронта Истински Православних који заиста може свету показати да Истинско Православље нису међусобно подељене групице које пребивају у зимском сну самодовољности.

Дошло је крајње време да Грчка ИПЦ преиспита своје ставове јер се сада пред њу поставила историјска прекретница од које и зависи њен будући углед и њена истинска снага.

Анониман је рекао...

Честитам, оцу Алексеју на овако квалитетној и прецизној општој анализи тренутне ситуације'како у Србији тако и у Русији. Преостаје нам да видимо следећи потез арх.еп.Калиника,односно синода ГОХ.Дилема је у томе како да Срби добију самосталност ,а да буде задовољена јелинска хегемонија.Дали ће у ГОХ-у неко имати идеју да реши овај пробле? Отац Алексеј је констатовао да покушај уједињења крхотина РПЦЗ довео само до већих подела , плашим се да се то непонови измеџу ГОХ-а и РИПЦ, а да за такво стање небуде изговор пружена рука (РИПЦ) помоћи СИПЦ. Зато треба узети у обзир чињеницу да се три године покушава уједињење између ГОХ-а и РИПЦ ,да су хтели да се уједине одавно би то урадили.

Анониман је рекао...
Администратор блога је уклонио коментар.
Анониман је рекао...

И на крају, докле се стигло са хиротонијом србског епископа СИПЦ ? И ако, надамо се, РИПЦ хиротонише епископа СИПЦ, каква ће бити реакција ИПХ Грчке ( Арх. Калиник ) ? Да ли ће, не дај Боже доћи до још већег јаза између ИПХ Грчке и РИПЦ ?

serbiantrueorthodox је рекао...

Овде треба навести да о. Алексеј по питању дијалога Грчке ИПЦ са HOCNAом није баш најбоље обавештен. Треба нагласити да је HOCNA расколничка заједница која у себи садржи и неке елементе јеретичког исповедања, те на основу тога није вођен дијалог у смислу ступања у општење две канонске јурисдикције, како је то случај са РИПЦ него дијалог о повратку HOCNAе у границе каноничности. На основу тога примање двојице Архијереја из HOCNAe не може бити названо "лукавство" него излажење у сусрет двојици савесних архијереја који не могу да чекају неизвеснот покретања целе HOCNAе ка каноничности. Друго, HOCNA своје апостолско прејемство води из Грчког старокалендарског извора, тачније од Архиепископа Грчке ИПЦ Авксентија. Авксентије је, у време једног од раскола у Грчкој ИПЦ од стране групе епископа од које данашњи Синод под Архиепископом Калиником води порекло, рашчињен, а касније је то рашчињење посмртно повучено, тј. скинуто. На тај начин Грчка ИПЦ је широм отворила врата повратку свих следбеника архиепископа Авксентија.

serbiantrueorthodox је рекао...

Реплика на текст оца Алексеја Лебедева: "Руси су пријатељи Срба заувек?"
На једном месту у овом чланку, аутор, Отац Аклексеј Лебедев, пише:
„Лукавост Синода Архиепископа Калиника је потврђена скорашњим прелазом у њу два епископа Бостонског Синода Истински Православних. Већ дуже време њихова јерархија тврди да са њима воде преговоре о узајамном признавању и да преговори успешно напредују, али 21.Маја 2011. Хризостомовци су једноставно примили два епископа, мада су претходно обећали да то неће радити и тиме прекинули преговоре.“
Ово веома погрешно приказује стварне догађаје. Као члан одбора ГОХ свештенства именованог да припреми овај дијалог-који се у стварности никада није ни догодио-за разлику од Оца Алексеја Лебедева, био сам директан сведок шта се стварно догодило. Тврдња да „преговори успешно напредују“ на оснвоу узајамног признавања једноставно није истинита. Није било ни једног јединог сусрета осим незваничних разговора појединаца, а наш Синод није никада обећао „узајамно признавање“ , нити га је могло бити, јер се званични и често понављани став нашег Синода није променио: Наш Синод је канонски Синод Грчке Цркве, а ХОЦНА је шизма која се одвојила од Грчке цркве.
У сваком случају, навођење Синодских поступака према ХОЦНА као пример лукавости „Грка“ у односима са не-Грцима, нема никакав смисао, јер је вођство ХОЦНА - старешинство Манастира Светог Преображења које дела кроз своје марионете-епископе- су такође Грци којима лукавости није недостајало. Стварно се догодило да наши Грчки епископи нису урадили готово ништа, док је врло Не-Грк Митрополит Мојсије(који је Американац ирског порекла) одлучио, отворено и директно и поштено као „прави Израиљац у коме нема лукавства“ што он и јесте, поднео захтев да се прикључи канонском Синоду Грчке Цркве. Ми трапави, наивни, потпуно не-лукави Американци морали смо да прогањамо наше Грчке епископе да га приме, јер су они желели да изведу ситуацију на фини „Грчки“ начин. Ово је једноставно постало немогуће, не због неког нашег поступка, већ због што је лукаво оркестрирана кампања покренута из Манастира Светог Преображења, да поделе и завладују паством митрополита Мојсија, добила убрзање пре него што је званични разговор могао да се спроведе. Да Синод ГОХ није примио Митрополита Мојсија у том тренутку, Манастир Светог Преображења би уништио и њега и његову Митрополију.
Кратко потом, Свештенство Торонта са својом бројном паством напустило је ХОЦНА због апсурдног инсистирања Митрополита Ефраима да јавно прихвате његову-рецимо уљудно-идиосинкратску спекулацију о преобраћењу после смрти, као догму Цркве. ХОЦНА је експлодирала изнутра ,а да ми нисмо ни прстом макли. Учинили смо све што је било у нашој моћи да их умолимо да остану на окупу, све док то није постало немогуће.
Штета је што Отац Алексеј Лебедев није питао нас директно шта се догодило пре него што је дао овакво тумачење догађаја, које може да заведе читаоце.

Отац Стивен Ален
Црква Св.Спиридона
Детроит, Мичиген

srbin Svetosavac је рекао...

Aman Braco,
Gde ste ikada ili igde videli da kad komsijina kuca gori, te je i vasa pocela da gori, da se daje sve od sebe da se gasi pozar kod komsije. Polazeci od pouke da kad komsijina kuca gori nadajte se da ce i vasa. A sad ispada ajde da mi zapalimo svoju kucu da ne bi strepili od komsije. Sveti sava svojim pregalnistvom nam je ostavio u zavestanje ocuvanje, od Boga dano Pravsolavlje, Srpskoga stila i izgleda. Treba da se okrenemo sami sebi i da se pozovemo i oslonimo na balgodat koja u manjem delu jos uvek postoji u Srbskoj Crkvi (ne misleci na siri pojam ekumenske SPC), od koje su svi ovi novouredjeni istinski pravoslavni Grci, Rusi itd., primili neki delic naziva apostolskog nasledja; pa sad pametuju i filozofiraju u svojoj licemernoj gordosti, preprecujuci put spasenja vaskolikog istinskog Pravoslavlja. Ti isti i ne primecuju da su oni u stvari samo na zadnjim kabinama ekumenskog Titanika i da odavno jedu mesanu Grcko-Rusku salatu koju zacinjavaju sa nekim svojim zacinima i tumacenjima recepata iz kanonskih pravila. Presipavanjem iz supljega u prazno na najuzem delu levka to je ravno zvanja jeresi. Jer u tom spiralnom vrtlogu svi oni direktno ili indirektno priznaju, tolerisu ili uvazavaju, razne 'blagodati' i rituale od novokalenadrizma do latinskog krstenja i svejersi ekumenskog globalizma. Zato ako mislimo da 'spasimo' ili ocuvamo Srbsku Pravoslavnu Svetosavsku Crkvu (ne SPC)onda treba da se obracamo sa ljubavi prema bliznjoj braci i da u slozi ustanemo u tom pregalastvu. Jer ko vidi trun u oku brata svoga i trazi pomoc od tudjina; da bi njega imitirao, tu ne moze biti mnogo blagodati. Zato je potrebno prvo naci medjusobno resenje, jer nije vazno ko je prvi primetio i prvi poceo. Kao prvi zadatak i provera od Boga jeste, da prvo upravnici SIPC i katakombne Srpske pravoslavne Crkve (blagocestivog i priznatog Vladike Artemija)nadju resenje o zajednickom i jedinstvenom pastirskom rukovodstvu opredeljenog ali zbunjenog Svetosavskog Pravoslavlja.JER, KO NE POSTUJE BRATA, IMACE TUDJINA ZA GOSPODARA! PA BIRAJTE; OD GOREGA DO NAJGOREGA (OD EKUMENISTA DO PAPE 2013)ILI OD SLABIH DO JEDINSTVENO NAJ JACIH!?
srbin Svetosavac