У славу двојице православних монараха – руског и србског!

Виктор Саљник, Светлана Авласович

Нема веће љубави од оне

кад неко положи свој живот за пријатеље своје

Посвећено спомену Венценосних Царских Мученика

Као новога Ноја, устројитеља спасења руском народу и чувара земље србске, показа те Господ, о Николаје, који православнима дајеш победу, да се сви сећамо твојих подвига и да ти сви заједно певамо: Радуј се Николају, Боговенчани Царе и велики страстотрпче!

(Из Акатиста светом Цару Мученику Николају)

Године 1936. у граду Харбину у Кини подигнута је спомен-капела посвећена Цару-Мученику Николају и другим Руским Царским Мученицима, као и убијеном Краљу Југославије Александру Ι. Капела је подигнута трудом руских емиграната и у то време била је прво и једино такво здање у свету. То што је била посвећена двојици монарха – руском и србском – није случајно: судбине ове двојице људи међусобно су испреплетене у сећању руских емиграната, нарочито оних којима је после Грађанског уточиште пружила Србија. Име Цара Николаја тесно је повезано са именом Краља Александра. Данас када славимо спомен светих Царских Мученика, присетимо се и пријатељства ове двојице православних владара, и замислимо се над трагичном сличношћу њихових животних путева.

Краљ Александар је рођен у децембру 1888. године у породици будућег Краља Србије Петра I Карађорђевића. Наследник српског престола добио је одлично образовање у Русији, где је 1904. године завршио Пажевски корпус, привилеговану племићку војну школу у Санкт-Петербургу. За време Првог и Другог Балканског рата 1912-1913. године, краљевић Александар је командовао Првом србском армијом, када је постао познат као мудар војсковођа и одважан војник. Године 1914. због болести свог краљевског родитеља Петра Ι, престолонаследник Александар је постављен за Принца-Регента Краљевине Србије. Његова владавина започела је трагичним догађајем који ће одредити судбину и Србије и Русије.

На српски национални празник Видовдан 28. јуна аустро-угарски престолонаследник, надвојвода Франц Фердинанд требало је да са својом супругом буде свечано дочекан у Сарајеву. Тога дана извршен је атентат на њих: најпре је експлодирала бомба коју је бацио Недељко Чабриновић, да би нешто касније Гаврило Принцип хицима из револвера усмртио надвојводу Фердинанда, док је метак намењен гувернеру Босне Поћореку случајно погодио принцезу Софију. Атентат је био дело терористичке организације српске омладине "Млада Босна".

Аустро-Угарска је овај догађај искористила као повод да уништи православну Србију. Бечка влада, која је Србију сматрала одговорном за сарајевски атентат, послала је српској влади ултиматум са таквим захтевима које ни једна самостална држава не би могла да прихвати.

Регент краљевић Александар се тим поводом обратио Господару Императору Николају II следећим телеграмом:

"Захтеви из аустро-угарског ултиматума представљају непотребно понижење за Србију и нису у складу са достојанством независне државе. Од нас се заповедним тоном захтева да званично објавимо у 'Србским новостима' и у наредби армији како се покоравамо Аустрији и признајемо као оправдане њихове оптужбе. Такође, треба да у Србију примимо аустријске чиновнике који би заједно са нашим спровели истрагу и контролисали испуњавање других захтева из ултиматума. Остављен нам је рок од 48 часова да прихватимо све захтеве, иначе ће аустро-угарско посланство напустити Београд. Ми смо спремни да прихватимо аустро-угарске захтеве који су у складу са позицијом независне државе, а такође и оне које нам предложи Ваше Величанство; сва лица за која буде доказано да су учествовала у атентату, строго ћемо казнити. Неки захтеви не могу да буду испуњени без измене наших закона, а за то је потребно време... После истека рока они могу да нас нападну, јер се на нашој граници већ групишу аустро-угарске трупе. Ми не можемо да се одбранимо, стога молим Ваше Величанство да нам што је пре могуће притекне у помоћ".

Цар Николај II је 14/27. јула 1914. године одговорио:

"Ваше Краљевско Величанство, када сте ми се обратили у овако тешком тренутку, нисте погрешили у вези са мојим осећањима према Вама и мојом наклоношћу према србском народу. Са најозбиљнијом пажњом пратим шта се догађа и моја влада се свим силама труди да превазиђе садашње тешкоће. Не сумњам да ће нам Ваше Величанство и краљевска влада олакшати тај задатак, не одбацујући ништа што би могло да доведе до решења које ће спречити ужасе новог рата, уз истовремено очување достојанства Србије. Док год постоји и најмања нада да се крвопролиће може избећи, сви моји напори биће усмерени ка том циљу. Ако пак, упркос нашој најискренијој жељи, не будемо постигли успех, Ваше Величанство може да буде уверено да Русија ни у ком случају неће остати равнодушна према судбини Србије".

У разговору са својим шураком Великим кнезом Александром Михајловичем Цар Николај II је на питање да ли би могао да избегне рат, одговорио следеће:

"Могао бих да избегнем рат ако бих издао Србију и Француску, али ја тако нешто не могу да учиним".

Следећег дана 15/28. јула Аустро-Угарска је објавила рат Србији. Београд се нашао под артиљеријском ватром која је усмртила велики број цивилних становника. Као одговор на то Русија је одмах спровела делимичну мобилизацију, а након неколико дана и општу. Аустрија је због тога морала да већи део своје армије пребаци на источни фронт, па је Србија била спасена. Краљевић Александар, који је постављен за Врховног команданта, у потпуности је са својим војницима делио и тугу због пораза и радост коју доносе победе. Историјска сведочанства о току војних дејстава између 1914. и 1918. године говоре о необичној храбрости и хероизму Срба, а такође и о вештом управљању армијом њеног краљевског Врховног команданта. Победа, извојевана по цену огромних губитака, не би била могућа без помоћи савезника међу којима је главно место заузимала Русија.

Одговарајући на телеграм Цара Николаја, краљ Александар је писао:

"Тешка времена не могу да не ојачају чврсте везе које повезују Србију са светом словенском Русијом, а осећања вечне благодарности за помоћ и заштиту Вашег Величанства свето ће се чувати у срцима свих Срба".

До данашњег дана српски народ назива Господара Императора Николаја ΙΙ својим спасиоцем. Један од најпоштованијих србских светитеља Николај Жички писао је:

"Велик је и огроман наш дуг пред Русијом због помоћи Србима у рату 1914. године. Многи векови и сва наредна поколења неће бити довољни да се тај дуг одужи. Јер то је дуг љубави која, спасавајући ближњег, без премишљања одлази у смрт. Од ове љубави нема веће – речи су Христове – кад неко положи живот свој за пријатеље своје. Када су руски Цар и руски народ донели одлуку да ступе у рат како би заштитили Србију, они за тај рат нису били спремни и знали су да иду у сигурну пропаст. Али љубав Руса према својој србској браћи нимало се није уплашила смрти, нити је устукнула пред њом. Зар ћемо ми икада моћи да заборавимо како је руски Цар, излажући опасности своју децу и милионе своје браће, пошао у смрт ради србског народа и његовог спасења? Зар ћемо моћи да прећутимо пред Небесима и пред земљом да су наша слобода и државност више стајале Русију, него нас саме? Руси су у наше дане поновили Косовски завет: да је руски Цар Николај II желео земаљско царство, царство ситних личних користи и саможивости, он би и данас седео на престолу у Петрограду. Али он је изабрао Небеско Царство, царство жртве у име Господње, царство јеванђелске духовности – за то је положио и своју главу и главе своје деце и милиона својих поданика".

После рата ослобођене територије бивше Аустро-Угарске постале су део нове државе која је добила назив Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Краљевини се присајединила и Црна Гора. Давнашњи сан краљевића Александра био је остварен: јужно-словенска племена су сабрана у једно, под круном његове династије. Нешто касније он је крунисан за првог Краља Југославије. Александар I је добро схватао сву сложеност управљања земљом чије становништво припада различитим културама и исповеда различите вере, али је такође схватао и неопходност стварања јаке и моћне државе. Плећа младог владара притисле су бриге у вези са обновом ратом осиромашене земље, са стварањем институција нове државе, решавањем питања унутрашње и спољне политике. Но, без обзира на сву сложеност положаја у коме се нашла његова нова држава, он није заборављао на вољену Русију која је после Првог светског рата преживљавала свој најтежи период.

Србија је Русији узвратила милосрђем за милосрђе. Александар I никада није пристао да Русију поистовети са њеном новом комунистичком влашћу. Као дубоко верујући православни човек Краљ Александар није могао без бола да посматра судбину Русије и Руске Православне Цркве. За разлику од других руских савезника, Србија је била једина држава која после Првог светског рата није окренула леђа Русима. По наредби југословенског Краља за време грађанског рата на југу Русије је ради борбе против бољшевика формиран србски добровољачки корпус. А када је грађански рат био изгубљен и када су остаци Добровољачке армије благодарећи старању генерала Врангела спасени и напустили своју отаџбину, Александар I им је великодушно пружио своју руку у помоћ. Он је примио руске избеглице које су остале без домовине и које никоме нису биле потребне, омогућио им је да се настане, организују, да живе и раде у његовој земљи. Њему је било сасвим јасно да младој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца недостају културни и интелектуални делатници, али Русима није пружио уточиште због тога, тј. због користи, него зато што се трудио да узврати добро за добро – за оно срдачно гостопримство које је и сам у младости као политички емигрант добио у Русији, као и за руску помоћ у рату.

Руски емигранти били су углавном војници, многи од њих већ стари, а често нису знали ни српски језик. Без обзира на све то, Краљ Југославије пружио им је могућност да раде. Онима који су били у поодмаклим годинама и више нису били радно способни, доделио је материјалну помоћ преко "Државне комисије" коју је основао, а која се дуго година бавила проблемима руских избеглица. Благодарећи бризи Краља Александра у Београду је подигнут "Руски дом", у спомен на убијеног Цара Николаја II. "Руски дом" је постао расадник руске науке, културе и просвете. Средства за његово подизање дао је сам Краљ, чланови краљевске породице, патријарх Варнава и многи други Срби. Формирана су и три Кадетска корпуса (руске војне школе), три института (руске високе школе), као и руске гимназије и основне школе. Дипломци поменутих руских просветних установа могли су да изаберу да ли ће да упишу Војну академију Краљевине Југославије и постану официри, или да наставе образовање на било ком универзитету у свету. Витешког Краља Александра руске избеглице сматрале су својим покровитељем и увек су га се с благодарношћу сећале. Захваљујући Краљу Александру током најтежих година за Русију у Србији је уточиште пронашла и Руска црквена управа на челу са митрополитом Антонијем Храповицким. Ту у Сремским Карловцима основана је Руска Загранична Црква, и њено седиште остало је Србији све до 1944. године, када ју је промена друштвеног уређења приморала да пређе на Запад.

Тако, када је 1914. године Цар Николај II пружио помоћ Србији у тренуцима њеног страдања, он се и нехотице постарао за судбину Руске Православне Цркве и руских емиграната.

Србија која је преживела ужасе рата из 1914. године заувек је сачувала светли спомен на Цара Николаја. Управо су у Југославији прво почели да прослављају Царске Мученике, знатно пре но што их је Руска Загранична Црква званично прославила као свете. Тако је 1936. године, приликом постављања камена-темељца за Спомен-храм Царској Породици у Бриселу србски митрополит Доситеј, изасланик његове светости Патријарха Варнаве рекао: "Србија поштује Цара Николаја II као светог, а на светом Архијерејском Сабору недавно је покренуто питање прибрајања Цара-Мученика Николаја збору светих Српске Цркве. У два новоподигнута храма у Србији Цар-Мученик Николај Александрович је на иконама представљан као светитељ".

Међу православним Србима као легенда чува се успомена на један чудесни догађај повезан са именом последњег руског Императора. Године 1927. руског уметника и академика сликара С. Ф. Колесникова који је живео у Србији позвали су у древни манастир Светог Наума на Охридском језеру. Поверено му је да ослика куполу и зидове храма, при чему му је остављена потпуна стваралачка слобода. Живописац је решио да на зидове наслика ликове петнаест светитеља размештених у петнаест овала. Брзо је насликао четрнаест ликова, али место за петнаести дуго је остало празно: некакав необјашњиви осећај приморао је Колесникова да сачека.

Једном приликом, у сумрак, Колесников је ушао у храм. Доле је било тамно, само је купола била осветљена зрацима сунца на заласку. У чудесној игри светлости и сенки све је изгледало некако небески и неземаљски. Сликар је у том тренутку угледао како чисти овал оживљава: из њега је посматрао тужни лик императора Николаја II. Поражен чудесним виђењем Колесников је неко време стајао као укопан. Затим га је, како је сам причао, обузео молитвени занос и он је, не наносећи угљем скицу Царевог лика, одмах почео да слика четкицом. Ноћ која се спустила прекинула је његов рад. Читаве ноћи уметник није могао да заспи. Чим се мало разданило пошао је у храм и са првим зрацима сунца већ је радио с необичним надахнућем.

"Сликао сам без фотографије – причао је касније Колесников. – Својевремено сам неколико пута из близине видео Господара, дајући му објашњења на изложбама. Његов лик ми се урезао у сећање. На портрет-икону ставио сам натпис: 'Сверуски Император Николај II који је примио мученички венац за добробит и срећу словенства'".

Ускоро је манастир посетио начелник Битољског војног округа генерал Ристић. Дуго је посматрао лик Цара-Мученика који је насликао руски уметник. Низ образе су му се сливале сузе. Обративши се Колесникову тихо је рекао: "За нас Србе, он је највећи и најпоштованији светитељ".

Поштовање Срба и Руса у односу на своје православне монархе пронашло је одраз и на спомен-плочама које су украсиле "Руски дом" у Београду. Једна од њих гласи: "Императору Николају II, заштитнику Србије", а друга: "Краљу Александру I, заштитнику Руса".

Двојица владара имају много тога заједничког: једнако ватрену и пожртвовану љубав према отаџбини, благородно и часно поступање, спремност да се помогне братском народу, равност за Православље... Постоји извесна сличност и у томе како су се окончали животи ове двојице великих људи".

Године 1934. убијен је краљ Александар. Његово злочиначко убиство на територији пријатељске Француске, коју је читав живот сматрао савезницом, извршено је, како је показала истрага, као последица брижљиво припремљене завере. То није било дело усамљеног убице него дело добро организоване групе. Нити те завере воде у Рим, Берлин и Лондон, као и у богоборцима потчињену Москву. Све до данас није нам позната цела истина о ономе што се догодило 1934. године, али Срби погибију краља Александра везују са масонским организацијама које су деловале на територији Хрватске. Осим тога, европске државе су у Краљу Александру Ујединитељу виделе свог противника који је из године у годину јачао Краљевину коју је створио и могао је да постане сувише опасан. Познато је да је главну улогу у злочину одиграла хрватска сепаратистичка организација на челу са Павелићем. Помагали су је Италијани, али и сличне организације из Мађарске и Македоније. Када је полазио за Француску Александар I је знао за заверу, али се, по речима њему блиских људи, уздао у Промисао Божији, а пошто је у рату навикао на то да гледа смрти у очи, он није хтео да због било каквих претњи одлаже ову важну државничку посету. Деветог октобра 1934. године у старој луци у Марсељу разлегли су се хици који су усмртили Краља Александра. Последње његове речи биле су: "Чувајте Југославију".

Постоји нешто заиста трагично у томе како силно подсећају једна на другу те две смрти – првог Краља Југославије и последњег Цара Русије. Није узалуд Александар тако поштовао спомен руског Цара – он као да је слутио своју судбину и молио за подршку светог мученика. Два велика човека који су свој живот украсили тако благородним делима, који су истински љубили Отаџбину и свој Богу верни народ, нису погинули од руку туђина, него својих бивших поданика. И Цар Давид вели да би претрпео увреде непријатеља, али му тешко падају напади ближњих. Па и самог Христа издао је један од најближих ученика и није га распео туђински народ, него његов, изабрани и љубљени. Како су страшне законитости овога света! Али нека тим ватренија буде наша молитва светом Цару Николају, и нека тим светлији буде спомен Краља Александра.

(Преузето из Православног Календара за 2008. годину, издање Парохије Св. Царских Мученика у Омску – с благословом високопреосвећеног Тихона, архиепископа Омског и Сибирског, првојерарха Руске Истински Православне Цркве)