Архиепископ Андреј Рокландски - ученик стараца Оптинских

Приснопамјатни Владика Андреј,
 Архиепископ Рокландски

Житије Архиепископа Андреја Рокландског

Ране године

Архиепископ Андреј, у свету Адријан Румаренко, рођен је у граду Ромни, Полтавска област, Украјина, 1893. године. У беседи, приликом свог рукоположења за епископа рекао је следеће: „Одрастао сам у побожној породици… Био сам ограђен  Православним начином живота који је генерацијама стварала Света Русија. У нашој породици живот је текао по Црквеном календару, према годишњем Црквеном кругу. Црквени Празници били су, може се рећи, као путокази живота. Код куће смо редовно имали божанствене службе, и то не само молебне него и свеноћна бденија, такође… Када се сетим тих година, пред мене неизбежно изађе незаборавна слика: рано јутро, још увек је мрак, тек што сам се пробудио, и видим испред икона полуосветљених светлошћу кандила, моју мајку, како се већ дуго моли. Још већи утисак су на мене оставиле рано - јутарње Божанствене службе на које нас је наша мајка често водила без обзира какво је време, да ли је јесен или зима! После ових Божанствених служби човек је осећао неко ванредно надахнуће, неку врсту тихе радости.

Наша породица је била имућна. Мој отац је био угледни индустријалац и власник фабрике. Обличје побожности којим је наш живот био прожет, природно се осликавао и кроз разна добра дела: учествовали смо у изградњи цркава, припремали ручкове за сиромашне, слали донације у затворе, болнице, радионице.

Наравно било је и туге, болести и смрти, али и то је прихватано у светлости Христовој. Свест да је Христос Васкрсао и да је човеков живот у Васкрсењу Христовом, помогла нам је да лако поднесемо наше несреће и невоље. Све је проживљавано лако и радосно без напора тако карактеристичног за многе људе.

Овај осећај радости, овај хришћански начин живота, није била одлика само моје породице него и читавог друштва које нас је окруживало.

Моје детињство и младост неприметно су пролетели. Завршио сам Гимназију.

Мој живот се нагло променио. Уписао сам се у Санктпетерсбуршки политехнички факултет, економски одсек и допутовао у Санкт Петрерсбург. У почетку  Петерсбург ме је изненадио и депримирао. Ушао сам у друштво људи који су ми били потпуно страни по духу и  расположењу.

После револуције 1905. уместо наде и подстрека дошли су разочарење и пустош. Људи су постали затворени у себе, постали су окупирани испразним стварима, ситним егоцентричним интересима, посетама, концертима, позориштем. У људским односима је завладала хладноћа и формалност.

Устајући против овог хладног отуђења, ове беде, по први пут сам осетио близину, ако не очајања, онда потиштености и моја је душа завапила „Не могу више!“. Зашто је моја душа вапила?

Био сам добро збринут, студирао сам на добром факултету. Имао сам одличне професоре, који су ми пружили драгоцено знање, и отворили преда мном простране хоризонте науке и живота.

Зашто је моја душа била узнемирена? Чему та експлозија – „Не могу више!“? И шта јој је тачно био циљ?

Осећао сам да не могу да живим као што су живели људи  око мене. Осећао сам да ми недостаје живот, тај Православни начин живота, који ме је окруживао у мом детињству и младости, та лакоћа срца коју сам раније осећао. Имао сам утисак да сам лишен ваздуха који сам дисао.

Морао сам да имам живот. И онда сам почео да трагам…

Једном сам се нашао на предавању о Достојевском професора Тугана Барановског. Кроз проучавање дела Достојевског, Туган Барановски открива шта се дешава у људској души. Он отвара оне стране живота, које ја, некако, нисам препознао раније. Он ми је показао ужас који захвата човека који је одгурнуо Бога од себе, то батргање унаоколо и мучење које човек проживљава у потрази за Њим. У својим делима Достојевски, у једну руку, осликава портрете читаве галерије карактера који себе сматрају за Хришћане, али који живе у паганизму, по свом сопственом разуму, без Бога, у власти својих пожуда. Са друге стране Достојевски приказује свет људи који живе у Христу и у себи самима оваплоћавају Свету Русију. Приказује светли лик Аљоше који се напаја са извора свог живота, од старца Зосиме и од Христа. Тада сам разумео да је моје место било поред Аљоше, уз старца, и да ћу само уз његову подршку имати снаге да пливам преко житејског мора.

Тако сам почео да тражим побожне путеве. Уз помоћ истог Тугана Барановског, био сам упознат са хришћанском групом студената. Ова група ме није задовољила, јер је била интерконфесионална. Пошто сам подизан од детињства у условима Православног начина живота, имао сам потребу за прецизним, исповедничким путем, биле су ми потребне Свете Тајне, осећање благодати и молитва.

Све ово пружено ми је од драгог ми Протојереја Георгија Јегорова који је био професор на Смољни универзитету и у многим другим образовним установама у Петерсбургу. Он је постао вођа групе студената који су напустили хришћанску студентску групу. Провео сам пет година у његовој „школи“ где нас је било двадесет петоро, за мене је то било откривање основне реалности живота хришћанске Цркве којим је Света Русија живела. Разумео сам да Божанствене службе нису само ритуал, него да су у њима откривени догмати вере…

Истраживање и студије дела св. Отаца Цркве, патристички списи открили су ми путеве живота.

Када сам прошао цео курс учења оца Георгија, буквално сам се повратио у живот. Осетио сам исконску силу Православља и осетио сам тај животни ваздух које ти оно пружа. Разумео сам у чему се овај живот састоји. Спознао сам слободу савести коју примамо кроз свету Тајну Покајања.“

Будући архиепископ се оженио Евгенијом Григоријевном и добио два сина Серафима и Сергеја.

Оптина и свештенство

„ После ове припреме“, наставља архиепископ Андреј, „ наишао сам заправо, на старца  оца Нектарија, ученика великог старца Амвросија Оптинског којег је Достојевски описао у лику старца Зосиме. Старац Нектарије ми је показао мој пут, пут пастирске службе и припремио ме је за то уз помоћ свог ученика оца Викентија. Он ме је научио да исповедање вере мора бити саставни део побожности. Божанствено мора прожети сваки аспект нашег живота, лични, породични и јавни.“

Отац Адријан је први пут дошао у Оптину 1921 и упознао старца Анатолија млађег. „ Евгенија Григоријевна је одлазила код њега  раније. Она му је рекла све о нашем животу, он је благословио наш брак и причао о мом свештенству. Ја сам такође стигао у Оптину из Ромнија 26. јуна 1921. да разрешим сва ова питања. У то време Оптина је и даље била пуна живота. Тамо су долазиле масе ходочасника упркос чињеници да је већ настало револуционарно доба. Мој пут је био посебно тежак, нећу писати о томе, али причам о тешкоћама само да бих показао колико сам био рад да упознам старца. Стигао сам у Оптину на св. Петра и Павла у 6 сати ујутру, и одсео сам у гостињској кући са предивним монахом Теодулом, он је рекао оцу Евсигнију, келиоту оца Анатолија да сам дошао. Баћушка га је одмах послао по мене и благословио да дођем код њега после Литургије. Сужба у Ваведењској цркви је била торжествена, а после службе сам одмах отишао код баћушке. Била је читава гомила људи око баћушкине куће. То су углавном биле монахиње. Ја сам одмах био пропуштен и отишао сам код старца…Био је пријатељски расположен и пун љубави. У једном трену сам све потпуно заборавио, и кроз његова питања цео мој живот био је предан у његове руке. Разговор је био углавном о мом унутрашњем животу, причали смо о мом пастировању. Свестан своје недостојности, молио сам старца да ми забрани да мислим о свештенству, на шта ми је он, као и касније старац Нектарије, рекао: „ Прихвати свештенство без смућивања иначе ћеш патити.“ Када ме је баћушка упитао о мом животу, изненада је рекао: „ Иди код светиња у свети угао“ , тамо је почео да чита молитву пред исповест и ја сам мислио да ћу се исповедати, али баћушка је резимирао све што сам му рекао, ја сам потврдио моју грешност и он ми је прочитао разрешну молитву. Ово је за мене била неочекивана молитва, осећао сам се препорођен. Баћушка је благословио да примим свето Јелеосвећење. У почетку сам био послан код јеромонаха Паладија, али убрзо једна монахиња је дошла до мене и старац Анатолије ме је опет позвао. Неколико људи се окупило око њега и он је над свима нама извршио св. Јелеосвећење.

После овога ишао сам неколико пута да причам са њим, али знате то је било пре педесет година. Могу само да кажем да су старац Анатолије, као и старац Доситеј и отац Викентије, отворили за мене један нови свет, свет истинског човека. Разумео сам шта је срце, шта је животни дах. Господ ми је дозволио да видим, оно што сам једном пре већ видео у свом животу.

Тако је 1921. почела моја пастирска делатност у мом родном Ромнију. Било је то страшно време. Револуција и грађански рат је земљу окренуо наопако. Људи су били изгубљени и уздрмани. Много их је погинуло, много уништено.

Месец дана пре своје смрти, старац Анатолије (ја сам тада био већ свештеник, чини ми се да је то било 1922. ) је писао Евгенији Григоријевној, молећи је да дође у Оптину, иначе ће јој бити жао. У то време она није имала новца. Евгенија Григоријевна је тада продала дијамантски прстен и отишла у Оптину.

То је био август, а баћушка се упокојио 30 јула, Евгенија Григоријевна је стигла 9 дана после баћушкине смрти. Захваљујући чињеници да је она отишла у Оптину, ми смо прешли под духовно руководство од оца Анатолија - старцу Нектарију, који је до тада био духовник само монаштву.“

Од тада је почео живот оца Адријана под руководством старца Нектарија, а трајао је све до старчеве смрти.

„ Моја пастирска делатност било је успешна, и прешла је под руководство старца Нектарија. Сво то време моја заједница са њим није престала. Наша веза се одвијала писмено и лично. Често сам ишао у Оптину пустињу, а после и у Колмиш, где је баћушка био у прогонству. Старац је решавао сва моја питања и недоумице које су се појављивале у мом пастирском служењу. Онда се баћушка упокојио, маја месеца 1928. под мојим епитрахиљем. Отац Викентије живео је још три године са мном у Ромнију. Он је био близак старчев ученик и ја сам се стално са њим саветовао.

Међутим, после неког времена бољшевици су схватили опасност коју моја пастирска служба представља за њих, и из тог разлога био сам отргнут од своје пастве и прогнан у Кијев, под присмотром.

У почетку ми је тамо било тешко, али сам онда постао близак са неколицином изванредних, пастира – аскета и они су ми постали наставници и пријатељи. И сада пред мојим очима стоји мој велики учитељ и човек коме сам веровао схи -архиепископ Антоније (принц Абашид). Епископ Николај Саратовски викар, отац Михаил Једлински, отац Александар Глагољев, отац Евгеније Капралов, протојереј Николај Грос, отац Николај Степенко, отац Константин Стешенко… Њихово делање и борба за људске душе дешавала се у застрашујуће време пировања атеиста на позорници демонског карневала у ватри прогона Цркве и верника, за време масовних хапшења и погубљења. Сви  они дали су своје животе за оно што је већ било у мом срцу – за тишину коју сам доживео у детињству, за унутрашњи живот, за утврђивање у вери, за Православни начин живота, за Свету Русију.

Са овим свештенством, у затвор, прогон и смрт отишло је на хиљаде људи, њихове пастве, који су желели да живе по Богу и са Богом. На мојим плећима лежала је тешка одговорност, да наставим дело мученика – подвижника…“

Матушка Евгенија се сећа овог периода: „То је било веома тешко време, посебно за свештеничку породицу. Отац Адријан није имао парохију у Кијеву, он је служио заједно са оцем Михаилом Једлинским (катакобним свештеником, будућим свештеномучеником ) у цркви св. Бориса и Гљеба у Подољу. Живели смо углавном од повремених пакета бивших парохијана из Ромнија. Све време смо доживљавали различите непријатности. На пример, стигла би порука из полиције: следећег дана отац Адријан мора да иде тамо да чисти снег; морала бих да трчим усплахирено около да бих дошла до лекарског уверења да је отац Адријан болестан и да лежи у кревету. Шта више, уверење није могло да буде од приватног доктора него је морало да буде од црвеног крста. Године 1929. отац Адријан је био ухапшен. Како ме је тада владика Николај Актарски (будући свештеномученик) подржао, охрабрио, како се молио за мене! Неким чудом отац Адријан је био пуштен. Године 1931. отпочела је прича са станом. У то време нисмо живели у подруму, него смо заузели две собе у кући наших познаника, али кућа у којој смо живели је прешла у друштвену својину, тако да смо морали да тражимо стан у кући приватног власника. Кад смо са великом тешкоћом најзад нашли стан, скоро да нам га је одузео човек који је ушао, ставио кревет у једну од соба и изјавио да је стан његов! Кроз шта сам само тада прошла! Сама са двоје мале деце и стално пијаним људима са друге стране зида који су урлали: „Она крије тог свог попа, ту негде“. Знала сам да жена овог човека треба ускоро да дође из породилишта са својим новорођенчетом. Разумела сам нашу безнадежну ситуацију, били смо потпуно обесправљени у законском смислу. Наша кућевласница је, наравно, желела да избаци овог човека који се уселио без њеног знања, и задржи смо нас у својој кући. Са њом смо се договорили да га Поља ( дадиља наше деце, која је у то време радила у фабрици ) тужи, с обзиром да је имала права запослене особе. Отрчала сам код владике у потпуном очајању, испричала му све и рекла да морамо да узмемо адвоката. Али владика ми је рекао: „ Каквог адвоката? Ваш адвокат је св. Никола Чудотворац.“ Напустила сам владику охрабрена са сигурном надом. Служили смо молебан светитељу Николи и следећег дана Поља се вратила из суда и рекла да је пресуда донешена у њену корист, и да ће човек, у колико у року од две недеље не поднесе жалбу, морати да напусти стан. За две недеље стан је био слободан.

Није ли то била милост од Бога, Који је, молитвама владике, одбранио нашу породицу, која је према тадашњим законима била без икаквих права? Колико су у тим тешким временима били потребни људи као што је владика Николај. Са својом дубоком вером и ауторитативном речју они су били способни да подрже нас малодушне и колебљиве у вери. Владика ме је увек подржавао на овај начин. Ми смо такође у то време страдали и од материјалне оскудице, и владика би на неки начин знао када би наилазили тешки тренутци. Дошао би код нас и после његове посете нашли бисмо на столу две рубље, гледали смо на њих као на благослов за превазилажење финансијске кризе. Године 1933. објављено је да сви морају да имају пасоше. Уз велике тешкоће, архиепископ Сергије је успео да убеди министарство вера да назначе оца Адријана за цркву св. Борис и Гљеба, затим за Покровски манастир и коначно за цркву Асколдовог гроба. Да нисмо успели у овоме, били би принуђени да напустимо Кијев.

У почетку сам радила као кројачица, затим у различитим библиотекама и на крају као директор „Наркомздрав“ библиотеке.  Живела сам у нервној напетости, у сталном страху за оца Адријана. Имали смо непрестане претресе, проверу докумената наше кућевласнице и испитивања о свештенику који ту живи. Уз то, оптерећивале су нас бриге о деци која иду у школу, сталне тензије на послу и секирацију да ли ће мој друштвени положај бити откривен и да ли ћу бити смењена. Кад бих се вратила кући затицала бих тамо вернике из Ромнија, који су дошли да виде баћушку Адријана али званично, они су ту били на консултацији са докторима. Опет бриге, морала сам да се постарам и о њима и да их сместим.“

Отац Адријан наставља своју причу: „Од 1935. год. сам се налазио у илегалном положају и тајно сам служио Божанствену Литургију у Кијеву, на антимису који ми је дао епископ Михеј оптински (катакомбник) , по благослову старца Нектарија. Један од кијевских јеромонаха је ишао да причешћује болесне и немоћне св. Тајнама са наших Литургија. Шта би се дешавало да рат није почео – ми не знамо.“

Једном је отац Адријан повредио руку коју је затим захватила гангрена. Ампутација би довела до трагичног завршетка његовог свештеничког служења, он и његова паства били су јако забринути. Једна верница отишла је у цркву св. Варваре (чије се мошти налазе у Кијеву ) и узела мало св. воде коју је однела оцу Адријану који је њоме покропио своју руку. Слава Богу! Десило се чудо, рука је била потпуно исцељена. После тога, отац Адријан је увек изражавао велику љубав и дубоко поштовање према св. Варвари, говорио је да сваки Православац, у случају да умире без свештеника, треба да позове св. Варвару, и она ће доћи са путиром и Светим Даровима, као што се већ догодило много пута.

Отац Адријан, будући епископ Андреј

Рат и емиграција

Немци су стигли у Кијев. У почетку се Немачка окупација није мешала у Црквени живот. Цркве су биле отворене. Господ је помогао да реновирамо Покровску болницу женског манастира у чијем храму сам био служашчи. Стање у граду је било тешко, много људи је умирало од глади. Опет смо морали да помажемо људима и да их хранимо. Успели смо да обновимо болницу и дом за старе и немоћне. Глад није била само телесна него и духовна. Људи који су гладовали за Црквом и Православним начином живота хрлили су у цркве. Морали смо да утолимо ову глад.

После две године под Немачком окупацијом морали смо да напустимо све и да будемо евакуисани. Дошли су Совјети.

Ја и група људи који су ми били блиски – принц Д. В. Мишетски, доктор А. П. Тимотијевич, П. А. Ивински и О. М. Концевич, садашњи епископ Нектарије Сиетелски - нашли смо се у Берлину. Владика, митрополит Серафим (Лијад) поставио ме је за главног пароха берлинске Саборне цркве посвећене светом Васкрсењу. Скоро две године под непрестаним бомбардовањем, у цркви је свакодневно служена Литургија. Господ нам је помогао да сачувамо Божанствени Дар - Причешће Христово, као и да оснажимо и утврдимо душе наших Руских људи у вери. Они су бежали од комунизма или су насилно транспортовани у Немачку. Црква је константно била пуна „ остенске“ омладине ( Руских радника  – избеглица са истока ) од којих већина у својој домовини није знала нити за Бога, нити за Православни начин живота али су истинктивно тежили Цркви и Христу. Требала им је помоћ, утеха, поука, упутства.

У Саборној цркви у Берлину налазила се веома поштована икона св. Серафима Саровског пред којом се молила Царска породица 1903. године, а која је донета из Дивјејева у Кијев, а из Кијева у Берлин. Једном, после жестоког бомбардовања, верници су се вратили у цркву из бункера и видели да је бомба пала кроз куполу у леву капелу. Тамо се налазила Плаштаница, а изнад ње икона светитеља. Пошто су успели да угасе пламен, били су потрешени чињеницом да су и Плаштаница и икона остали недирнути пламеном, иако је све око њих, чак и подножје крста и икона св. Гурија, Амона и Авива, горело. Следећег јутра током службе су приметили да се мирис паљевине и даље осећа у ваздуху, и да се чак појачава. Тада су открили у поткровљу још једну  бомбу која се димила. Једва да су је и дотакли а огромни пламени стуб покуљао је нагоре. Тако да је ватра тињала дванаест сати, а није дошло до експлозије… Од тада Саборна црква никад више није претрпела пожар иако је све око ње било спаљено и уништено.

Рат се приближавао крају. Још једном смо морали бити евакуисани, овога пута у Вуртемберг ( јужна Немачка), у мали град Вендлинген.“

Још једно значајно чудо се десило у то време… У години 1923. Оптина пустиња је разорена и све у њој оскрнављено. Иконе су изнете из цркава и бачене на гомилу чекајући да буду уништене. Међу уплаканим женама које су стајале посматрајући, била је и схи - монахиња Евдокија која је успела да узме Владимирску икону Мајке Божије која је претходно стајала у келији чувеног оптинског старца св. Амвросија. Однела ју је у Козелск, одакле је на молбу оца Михаила Једлинског донета у Кијев. Отац Михаил је онда наложио оцу Адријану да недељом, после ране Литургије (у 5 сати ујутру) чита акатист пред њом. Отац Адријан је понео ову свету икону са собом у Берлин, а после и у Вендлинген. Кућа у којој су се Православни налазили била је захваћена ватром за време тенковске битке америчких и немачких снага. Тада је отац Адријан праћен са неколико десетина верника нагураних око њега кроз пламен, са подигнутим образом Царице Небеске изнад главе, претрчао преко поља на коме се одвијала тенковска битка, прошавши између зараћених сила неповређен…

Са том иконом је митрополит Анастасије првојерарх Руске Православне Цркве Заграничне благословио оца Адријана и његове саборце на пут у Америку. Од како је прешла у Сједињене Државе света икона је починула у женском манастиру Ново Дивјејево у Спринг Валију - Њу Јорк.

У тешком периоду који је почео после капитулације Немачке у сталном страху да ће нас вратити у отаџбину наша мала група је под мојим руководством, направила малу цркву и одмах је отпочето са служењем свете Литургије. Опет смо почели да стварамо мирно уређен живот - православан начин живота. Божанствене службе су држане свакодневно, живот је текао у побожности, од недеље до недеље, од празника до празника. Свуда око нас биле су разбуктале страсти, непријатељства и сурова борба за опстанак. Многи су нас у почетку сматрали наивним људима који не живе у складу са временом али ми смо живели - живели по Богу. Мало по мало став према нама се променио. Почела су ходочашћа. Људи који су долазили до дубина очајања, налазили су међу нама душевни мир, тиху радост, и одлазили су просветљени и успокојени.“

Отац Адријан (касније Владика Андреј)
са Владиком Леонтијем Чилеанским

Ново Дивјејево

Године 1949. отац Адријан, његова породица и мања група Руских емиграната, углавном инвалида због старости или болести стигли су у Америку. У јесен, архиепископ Виталије (Максименко) и архиепископ Никон ( Рклитски) „поверили су ми да оснујем женски манастир у коме би се сабрале монахиње расејане по разним земљама дијаспоре, и да устројим за њих миран и Православан начин живота. Овај задатак нам се учинио да је изнад наших моћи нарочито у овако тешким околностима у којима смо живели, посебно у погледу недостатка новца. Неки људи су покушали да ме одврате од овог посла али идеја усртојавања овде у Америци малог кутка Православног начина живота, који би био прожет оним духом којим сам ја живео и дисао од детињства,  држала ме је и ја сам пристао надајући се на помоћ Божију и Господ нас није напустио.“

Иако нису имали новца нити знање енглеског језика успели су да оснују женски манастир. Прво се манастир налазио у Најаку, један сат вожње од Њу Јорка, али ускоро, уз помоћ неких добрих људи, били су у могућност да изнајме подесније место за 200 долара месечно. Ово и даље није било одговарајуће тако да су се свакодневно читале молитве и акатист пред оптинском иконом Мајке Божије  – и чудо се догодило. Сасвим неочекивано, близу малог града Спринг Вали нашли су бивши католички женски манастир који је био празан већ неколико година, и који су Католици били расположени да продају за веома јефтину цену – 30.000 долара, под условом да се на том земљишту не гради ништа што би могло да укаља светост бившег манастира. Православни женски манастир се сложио са овим условом.

Али где да нађу 30.000 долара? Опет се десило чудо Божије милости. К. Н. Малејев који је већ дао 5.000 долара новонастајућој обитељи, сада је дао још 15.000 долара, а од банке су узели други део потребне суме. Тако је земља са зградама прешла у власништво Православних, који нису били условљени да плаћају порез, с обзиром да је то био бивши Католички манастир. 24. августа 1952, благословили су гробље - чисто Руско гробље какво руска емиграција није до тада имала у Њујоршкој области.

„Монахиње су биле окупљене. Око хиљаду расељених лица доведено је из Европе од којих се значајан број населио око манастира и формирао, да тако кажемо, велику Православну породицу. Господ је надахнуо људе да саграде прелепу цркву у којој је служено свакодневно, и у коју су Руси долазили из свих крајева Америке. Главна ствар коју је Господ помогао да се устроји у Новом Дивјејеву је оно што је испуњавало моју душу од детињства. У избеглиштву, где су Руси збуњени усред за њих страних услова живота и неправославља били ухваћени у вртлог светске сујете, Господ је помогао да се у Новом Дивјејеву установи православни начин живота, православна атмосфера тишине у Христу и побожности и да се установи Света Русија у страној земљи.

Ипак, то још није довољно за устројење монашког живота, он мора да се чува. Због тога увек постоји опасност да се живот претвори у стаклену башту, где је подржаван лажном топлином, и чим извор топлоте престане да делује, живот ишчезава.

Манастир Ново Дивјејево, Њу Јорк, САД

Зато мора да постоји сталан извор живота. Као што земља са својим животним соковима константно напаја вегетацију, тако и наш живот мора непрестано да се храни том основном силом коју Црква Христова даје, која је оличена у Православном начину живота, постовима, молитвама, бдењима, у свему томе што отелотворује нашу Свету Русију. Ово је основна сила која у уста човека који напушта овај земаљски живот, ставља последње речи: „У руке Твоје предајем дух свој“ и даје му могућност да пређе у вечно постојање са именом Христовим.

Године 1973. у 80. години живота, отац Адријан је уздигнут у епископство као архиепископ Андреј Рокландски.

Рекао је: „ Када је архиепископ Никон предложио да примим благодат епископства, разумео сам да ме Господ позива да сачувам, помоћу свете Благодати и уз подршку мог аве - владике Митрополита, Свету Русију у срцима наших људи, који су бачени у страну земљу. Разумео сам да ми Господ даје још више снаге и силе да наставим мој труд на пољу Христовом.

Зато, мене близина смрти не узнемирава, него ме присиљава на још веће напоре у име Христово, које морам да поднесем пре него што одем ка Господу.

Четрдесет  шест година моје пастирске службе били су освећени Божијом благодаћу из које сам црпео силу и снагу. Сада нова, још веће благодат – архипастирска благодат – положена је пред мене. Стрепим, јер знам да сам недостојан тога, али прихватам као вољу Божију и у мојој стрепњи дозивам Господа у помоћ…“

Као архијереј, владика Андреј је наставио да живи у Новом Дивјејеву. Он је био духовник митрополита Филарета и саветовао је многе чланове Цркве како Русе тако и Американце.

Једном је у манастир стигло писмо од извесне Васиљеве из Калифорније. Њени родитељи су били прогнани у Русију и она није знала ништа о њиховој судбини. Онда је уснила сан. Видела је нову колибу и у кухињи своју мајку како седи. Ту је био отвор у поду који је водио у подрум. Био је мрак. Схватила је, вероватно преко мајке, да јој је отац у подруму. Онда када је погледала около, видела је да иако је колиба била нова, на прозорима није било стакла. „Зашто нема стакла?“, упитала је мајку. „Само владика Андреј може то да уради“, одговорила јој је. Ћерка се пробудила и почела да мисли да ствари стоје лоше по њене родитеље. Изгледа да јој је отац умро и да су му неопходне молитве. Било је потребно да нађе владику Андреја. Тражила га је годину дана у разним земљама али није било ни једног владике са именом Андреј. Потом је чула за манастир и послала писмо у коме је молила да се одслужи опело уз детаљан опис свог сна. Владика је одслужио опело, и послао јој разрешну молитву и мало земље са гроба.    

Владика је такође учествовао и у догматским расправама тога времена. Тако, пратећи стопе архиепископа Теофана Полтавског био је противник погрешног учења митрополита Антонија ( Храповицког) о „Искупљењу“. Када је ово учење опет испливало на површину у Заграничној Цркви, група архијереја, укључујући епископе Нектарија, Атанасија и Аверкија, не желећи да увреде првојерарха, молили су архиепископа Андреја као духовника самог Митрополита да уклони овај предмет из дневног реда Сабора из 1972. како би се спречио раскол. Када је опасност прошла, захваљујући напорима архиепископа Андреја, он се прекрстио захваљујући Богу што је за Американце Православље сачувано.

22. јула 1975. владику је посетио познати писац Александар Солжењицин. Он га је поздравио следећим речима: „ Драги, дубоко поштовани Александре Исаијевичу!

Много сам размишљао, и много размишљам о вама; и док размишљам о вама, пред мене нехотично излазе два места из Светог Писма. Једно је из Старог Завета: лик праведног Ноја. Њему је било откривено од Господа да ће бити светски потоп који ће уништити све који су остали у безбожности, а за спасење оних који су остали у побожности, оних који су још сачували све Божије у части, Господ је наредио Ноју да направи барку. И Ноје је почео да прави барку и да у исто време позива људе на покајање…

Али небо је било ведро без и једног облачка на видику, читава природа као равнодушна према човековом греху остала је достојанствено тиха. Људи су слушали Ноја, али би слежући раменима одлазили. Време је пролазило. Прављење барке се завршило али је само породица  праведног Ноја ушла у њу. Ушли су у барку још увек не да би избегли потоп, него да би побегли од безбожништва које је било свуда. И тада, најзад, појавио се на небу облак који је ускоро прерастао у огромне кишне облаке. Цело небо је било прекривено њима и киша се излила на земљу. Вода је почела да расте и да плави све. У овом тренутку преплашени људи су похрлили у барку, али врата су се сама од себе затворила и нико није могао да уђе…

И сада мислећи на вас, нехотично мислим на ову величанствену фигуру Ноја који зове људе! Ви исто најдражи мој , позивате људе из безбожног комунизма! Они вас слушају и аплаудирају вам. Слушали су и Ноја и можда изражавали своје одушевљење. Да, слушали су… али нису послушали и изгинули су!

Ноје је одвраћао људе од нечега - од безбожности али их је такође звао у нешто: у побожност, и то у конкретну побожност: у побожност која је била у барци. На овој тачки се сетим још једног цитата из Светог Писма, Посланице св. апостола Петра: „Јер они хотимице губе из вида да небеса бише одавно и да је земља из воде и од воде саздана речју Божијом, Од којих тадашњи свет, водом потопљен, пропаде. А садашња небеса и земља остављени су Његовом речју за огањ и чувају се за Дан суда и погибли безбожних људи.“ ( II Петр.3,5-7 )       

 Ако све ово има бити уништено на овакав начин, онда какав свети живот и какву побожност ми треба да имамо! Ево шта је Новозаветна барка: Побожност и чување онога што је Божије у части!

У вашем недавном говору рекли сте да сте рођени као роб. То значи да сте рођени после револуције. Али ја сам видео све што се дешавало пре револуције, и што ју је припремило – било је то безбожништво у свим облицима, а као главно насиље над породичним животом и подмићивање омладине… Са жаљењем видим да се исто дешава и овде, а такође и у целом свету. И чини ми се да је ваша мисија исто да призивате људе из безбожништва у побожност!

А извор побожности је Христос!“

Портрет приснопамјатног Владике Андреја

 Упокојење

Последњи дан живота владике Андреја био је празник св. апостола Петра и Павла. Време је било топло. Примио је свето Причешће са страхом Божијим као што је увек чинио недељом и празником. Био је врло слаб и лежао је окружен људима који су му били најоданији, ишчекујући дуго очекивани час.

Сваки дан је слушао три акатиста: први, Владимирској икони Мајке Божије, који је читала мати Нона, други св. Николи који је читан у подне, и трећи св. Серафиму који је читан увече. Он је пратио све службе преко микрофона који је био повезан са црквом.

У вече, пред крај службе, владика се молио са посебним усрђем Мајци Божијој. Извадио је икону коју му је дала његова мајка и коју је стално носио са собом. Тога дана молио се пред њом са великом напрегнутошћу, са свом својом снагом. То су сви могли да осете.

Почео је да крвари. Његов син и отац Александар су се забринули. Брат Михаил је почео да чита акатист Владимирској икони. Владика је звао све да се опрости са њима и да им да свој последњи благослов. Рекао им је да умире и замолио све да се моле за њега. Тада је усрдно завапио: „ Пресвета Богородице спаси ме!“, уз остале молитве. Када му је хладан зној облио лице, повикао је: „ Мртав сам!“, и постао бео као снег.

Отац Александар је отрчао у суседну собу да се домогне епитрахиља - истог оног под којим се упокојио старац Нектарије, пре неких педесет година. Али владика Андреј је већ напустио овај свет.

Било је једанаест сати увече, св. апостоли Петар и Павле, исти дан на који је владика први пут крочио у Оптину пустињу.

Монахиња Марија (Стакович) се сећа: „ Била сам посебно узнемирена смрћу  нашег владике иако смо је очекивали. „Срце“ је напустило нашу обитељ, и такво више никад нећемо моћи наћи. Прошло је већ четрдесет дана. Сваки дан после Литургије вршио се помен у цркви, а свако вече панихида на гробу. Увек је било много људи присутно.

Његова смрт је била обележена неким посебним знамењима.

Вече пре сахране, после службе, речено нам је са амвона ( црква је била пуна људи) да су деца у летњем кампу (од 8 до 15 година) на дан смрти владике, видела на небу крст од облака који се затим уобличио у лице. Деца су препознала  лик владике Андреја. Лице се претворило у анђела који је одлетео нагоре.

Једна од наших парохијанки – петнаестогодишња девојчица, ћерка доктора Зарудског, такође га је видела. Свако од ове деце било је појединачно испитивано од стране оца Александра Кислева. Сва деца су потврдила једну те исту причу, тако да је он био убеђен да то није фантазија.“

Свети оче Андреје моли Бога за нас!

Извори: “Batyushka o. Adrian”, Russkij Palomnik, no. 18, 1998, pp. 92-109;

“Our Living Links with the Holy Fathers: Archbishop Andrew of NewDiveyevo”, The Orthodox Word, July-August, 1975, pp. 135-137; Archbishop

Andrew, “The Restoration of the Orthodox Way of Life”, The Orthodox Word,

July-August, 1975, pp. 138-144, 168-171; Evgenia Grigorievna Rymarenko,

"Remembrances of Optina Staretz Hieroschemamonk Nektary", Orthodox

Life, vol. 36, no. 3, May-June, 1986; “Parish Life”, June, 1997,

http://www.stjohndc.org/Russian/theotokos/e_9706_optina_novo_div.htm;

Count A.A. Sollogub, Russkaia Pravoslavnaia Tserkov’ Zagranitsej, 1918-196

New York, 1968, volume 1, pp. 554-570; Bishop Andrew of Pavlovskoye