понедељак, 21. март 2011.

ОДЕСА 2011. - Одржан састанак делегација Руске и Грчке ИПЦ


У припрати капеле св. Николе одржао се радни део састанка

У граду Одеси (Украина), у току састанка Архијерејског Синода Руске Истински Православне Цркве одржао се још један од низа састанака делегација двеју цркава по питању успостављања евхаристијског општења између РИПЦ и Грчке Истински Православне Цркве. Преговори су трајали од 21. до 23. фебруара 2011.
У овом састанку је требао да у својству посматрача узме учешће и јеромонах Акакије, као представник Српске ИПЦ који је због нагле болести био спречен да допутује до Одесе.

Капела св. Николе при храму св. Јована Кронштадског
Први ред на клупи: Владика Гермоген, Владике Фотије, Архиепископ Тихон  и Владика Вењамин
Стоје чтец Виталије, јереј Михаил, архимандрит Касијан, протопрезвитер Виктор, јеромонах Калист,
монах Јосиф Микић и Владика Саватије
Ови преговори трају од 2007. године. Састанци делегација су одржани 2008. такође у Одеси и у Лесненском манастиру (Француска). Септембра месеца 2009. године, дошло је до историјског сусрета два првојерарха – Архиепископ Омског и Сибирског Тихона (Пасечника) и покојног Архиепископа Атинског и целе Грчке Хризостома (Кјусиса). На том историјском сусрету било је објављено успостављање евхаристијског општења које је после неколико дана опет одложено због међусобне интерне неусаглашености грчких архијереја. Јединствени проблем који је захтевао даље преговоре била је неусаглашеност по питању чина примања оних који се присаједињују истинској Цркви из екуменистичких цркава светског православља, нарочито оних особа које не поседују канонску форму крштења – три погружења, него су како је то у црквама светског православља уобичајено крштавани поливањем. Наиме, РИПЦ се по том питању држи снисхођења, тј. по икономији прихвата крштене особе које нису трократно погружене у воду смирено следећи веково устројство дореволуционарних тековине велике Руске Цркве као и Руске Заграничне Цркве.  Иако се и сама Грчка Црква (пре увођења новог календара) током вековне историје држала периодично, како праксе икономије, тако и акривије по овом питању, одвајкада су разне помесне цркве живеле заједно са индентичним различитостима и то им за заједнички суживот није никада представљало препреку. Дијалог између двеју помесних цркава баш по овом питању је застао и ово је основна тема око које се спори.
У фебруарском тродневном састанку са Руске стране узели су учешће сви руски Архијереји осим Владике Стефана Америчког са неколицином особа из синодске комисије РИПЦ - Протопрезвитером о. Виктором Мелеховим и чтецем Виталијем Шумило . Предводник делегације Грчке ИПЦ био је епископ Маратонски г. Фотије са атинским свештеником о. Михаилом, јеромонахом Калистом (Грузин) и монахом Јосифом Микићем (Србин). Тој делегацији се прикључило још неколико клирика: Архимандрит Касијан (Бугарин), јеромонах Григорије (Јерменин) и јереј Мартин (Бугарин). Састав чланова грчке делегације био је свима помало чудан.
На састанку су потврђења сва пређашња решења, док о спорном питању „начина примања“ опет није дошло до усаглашења те су обе делегације написале своје предлоге заједничког документа који требају обострано заједнички да се усвоје и потпишу. Остављено је да свака страна понаособ проучи дати предлог (нарочито Грчка страна, тј. да делегација однесе Св. Синоду ГИПЦ на увид и разматрање предложени заједнички документ) и да се до краја ове године опет састану ради коначног усаглашења и договора. Делегације су се растале у љубави и веома топло са надом да ће се ово спорно питање превазићи.
Овде би неизоставно навели и један фрагмент састанка који није уско везан за тему самих преговора али је надасве интересантан.
На састанку је неочекивано дотакнута тема статуса Српске ИПЦ. Владика Фотије је саопштио недавно изнесене тврдње новоизабраног Првојерарха ГИПЦ, Архиепископа Калиника  као став Грчке Цркве по питању Српске ИПЦ коме је основа тврдња да у православљу нема нација, да је Црква Христова, да су националне цркве грешка и да не треба више инсистирати на националним Црквама. Те тврдње Архиепископ Калиник је изнео на састанку са свештенством СИПЦ на челу са јеромонахом Акакијем, само пар дана раније који се одиграо у Синодским просторијама Св. Синода ГИПЦ у Атини, 18. фебруара 2011. (по грађанском календару). Архиепископ Тихон као и сви представници РИПЦ саслушавши овакав став Грчке Цркве стали су у одбрану Српске ИПЦ изјавивши да признају њену аутокефалност коју нико нема право да укине, а да помесној Српској Цркви (СИПЦ) што пре треба помоћ у рукоположењу сопствених српских епископи. Оваква подршка највиших представника РИПЦ наишла је не негодовање чудног састава представника Грчке ИПЦ међу којима је, подсећамо, био и један србин монах (!). Пошто то питање није било тема преговора двеју делегација преко њега се прешло како не би дошло до непотребних конфликата.


Фотографије преузете са FACEBOOK профила Преосвећеног Владике Фотија

31 коментар:

Анониман је рекао...

+У име Оца и Сина и Светога Духа+ Амин.

Браћо и сестре Зилотићи помаже Бог, часни оци благословите ме грешног.

Љубљени моји, нек Вам је на спасење и радост Часни Пост, као и ова прелепа вест о подршци Руских зилота Србској браћи у Христу.
Нек би молитвама Пресвете Богородице била благословена богомудра жеља за обнављањем Србског епископата, те сјајне лозе на Чокоту Бесмртном, изникле смиреним старањем нашег милог и љубљеног оца, светитеља Саве Немањића. Нека оно што је после другог светског рата смрдљива и погана свејерес екуменистичка и глобалистичка сасушила и одсекла, васкрсне и накалеми братољубива рука спаса руских архијереја - служитеља Господњих који у страху Божијем врше Његову Свету вољу да сви једно буду у Христу.

Њихова Богом дарована улога ујединитеља и васкрситеља угашеног апостолског пријемства ЕКУМЕНИЗМОМ ПОДАВЉЕНИХ И ОБЕЗГЛАВЉЕНИХ, позната је широм ИПХ света. Као што су несебично пружили руку спаса Грцима седамдесетих година, љубазно снисходећи и избегавајући да се гнушају њихове неслоге, незнања и грехова УЗРОКОВАНИХ НЕПОСТОЈАЊЕМ ЈАСНЕ ЈЕРАРХИЈЕ, тако и нас сироте Србе, Баћушке неће отпустити празне. Имајмо тврду веру у то, јер имамо силне молитвене заступнике на небу пред Сведржитељем, Богородицу Дјеву и светитеља Саву, а исто тако и Његове верне и опуномоћене служитеље на земљи (РИПЦ и ГИПЦ јереје).

Остаје само жал са надом на поправак и преумљење, овој теми сједињења свих ИПХ у Истини, недораслих - богословски неписмених и необразованих ''Грчких''(МЕШОВИТИХ) изасланика, који криво и полуцеловито истргоше из смисла речи апостола из посланице Галатима (3, 28).

Та трећа глава Галатима говори и намењена је за наше разумевање теме ДА ЗАКОН ЧУВА ДО ХРИСТА. Дакле та глава говори о превазиђености Мојсијевог закона, а не о застарелости нација. ПОГЛЕДАЈМО ЈЕ:

+++

Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског; јер сте ви сви једно у Христу. (Рим. 10,12; 1 Кор.12,13)

+++

Ако подлегнемо буквалистичкким (протестантско-самоуким) мудролијама ове ДУХОВНЕ поуке, оних којих тврде да су нације и националне Цркве грешка из прошлости (каква жалосна и застрашујућа подударност са глобализмом и екуменизмом) и да су и такви богоугодници попут светог Саве Чудотворца директни носици такве грешке, запашћемо у погрешно расуђивање. Да нас Бог од тог расуђивања и прекоревања Богу најмилијих светитеља сачува !

Вођени том ''логиком'' НЕПОСТОЈАЊА нација, можемо се наставити на цео цео стих, па поверовати и у непостојање ПОЛОВА!!! (оним делом ''нема ни мушког ни женског рода''), па на непостојање робова и господара (надређених и подређених), самим тим и непостојањем ЈЕРЕРХИЈЕ И ВЛАСТИ све под маском ''да сви једно буду''.

Дакле сам корен те наопаке логике је безвлашће, самовоља и јавашлук, а знате већ да су то све оружја лукавог рогоње, који кроз неопрезне и горде врши своју штету. Због наших грехова и лењости за поправак и покајање, ми то стање тихог безвлашћа и самовоље подносимо у СИПЦ безмало 16 година, а жртава и изгубљених душа има превише.

Морамо браћо и сестре поправити стање у нашој СИПЦ оним људима који познају Србе и наш језик, менталитет и карактере, јер уколико се оваква трагична ситуација настави, не само да неће бити ни Грка ни Јелина, него неће бити никога од зилота на канонској територији СИПЦ (има да прођемо као несрећни и угашени Бугарски зилоти).

Праштајте и молите се да нас Бог удостоји мудрих помисли и воље.

грешни Василије ИПХ

Анониман је рекао...

Cestitamo 60-hiljaditu posetu vasem blogu!

O. Stefan је рекао...

Василије само ћу се потписати на твој коментар!Нека ти је на спасење.

Анониман је рекао...

Добијате ускоро епископа од Руских катакомбника? Па мислим да имате будућност и да ће Вас сада срби препознати као СИПЦ. Надам се да ћете се ујединити са епископом Артемијем. Или он са Вама. Али било би добро да будете једна Црква.

Аналитичар

ЈОВАН БАТАЈНИЧКИ је рекао...

Надам се искрено и верујем да је близу моменат сједињења истински православних помесних цркава јер је то и обавеза да би се успоставила саборност Цркве. Успостављање српске јерархије са хиротонијом српског епископа као насушне потребе и темеља СИПЦ који би допринео основном циљу, а то је спасења душа у Србији,тој основној мисији Цркве кроз векове,добијамо исто тако и нову снагу у циљу јачања истински православног блока насупрот свеотпадништву које се одвија пред нашим очима у све јачем интезитету у циљу уништења самог појма Цркве као и Њене суштине уништавајући духовно милионе људи.

Stjenichanka је рекао...

Свети Владика Николај Жички:

"Шта означава народна црква? Означава једну самосталну црквену организацију, са својом централном влашћу из народа и у народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере. На супрот таквој народној цркви стоји ненародна или интернационална црква, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са језиком туђим и са уједначеним, униформисаним, изразом своје вере. Шта је природније и корисније? Несумњиво народна црква. Она има своје оправдање у Јеванђељу. Сам Спаситељ је заповедио апостолима Својим: идите и научите све народе. 1) Тим речима Он је признао народе као природне јединице Своје васељенске цркве. И кад је послао Духа Свог Светог на апостоле, апостоли су почели говорити разним језицима; не, дакле, само јеврејским, или латинским, или грчким, него језицима свију народа: Парћана и Миђана и Египћана и Римљана и Арапа и свих осталих. И кад су апостоли постављали старешине црквене у једном народу они су се трудили да их узимају из тог самог народа.
Отуда је Савина народна црква јеванђелска и апостолска. Такву народну цркву желео је од увек сваки хришћански народ под сунцем. Но ни до данашњег дана многи хришћански народи нису успели да имају своју самосталну народну цркву, са централном влашћу унутра у својој земљи, са свештенством својим, и са језиком својим народним. А Свети Сава је придобио ту драгоцену тековину пре седам векова. Црквени центар за српски народ, дотле далеко у Цариграду, створен је у Жичи; грчке епископе и свештенике заменили су епископи и свештеници Срби; грчки језик уступио је место српском језику."

Дејан је рекао...

Тврдња грка (и то истински православних?!?) да су националне цркве грешка и да оне данас не треба да постоје је скандал чије размезере су несагледиве!
Тенденција постепеног укидања права и самосталности помесних националних цркава данас је актуелна и увелико постоји у светском православљу, наравно на корист екуменистичке локомотиве – Цариграда. У суштини то је подгревање идеје папизма у Источној католичанској цркви, и ми увиђајући то морамо бити свесни да тиме: суделујемо у нарушавању вековног канонског црквеног устројства и јединства; јачању познате папске претензије у односу на цео свет, јер римски епископ жели да и на Истоку постоји „папа“, наспрам којег он има канонско право првенства; све то иде наруку и новом светском поретку великих обједињавања у којима мора да доминира централизована власт са циљем да се потисне и потпуно занемари свест о припадању одређеном народу, вери… - тако, да све буде помешано и апсолутно покорно.
Такве тенденције се нису ни назирале док је Првојерарх Грчке ИПЦ био блажене успомене ХРИЗОСТОМ II. Доласком новог Првојерарха г. Калиника курс Грчке ИПЦ се озбиљно мења. Овакав став донекле објашњава и надмени третман који г. Калиник спроводи према РИПЦ. То је умишљеност великог византијског Ромејства, тј. убеђености да је Грчка Црква мајка свих цркава – над црква, која треба да доминира над свим црквама. У том смислу не треба да постоје засебне самосталне, помесне, националне цркве него само једна централизована Ромејска (римска – цариградска) Црква која ће владати над свима. Звучи заиста апостасијски ужасно!

Грешни Милоје II је рекао...

Ја сам бољи, чуј, Влаше, од тебе,
боља ми је вјера него твоја!
У сјенци наранџе планове кујем,
уз самог сам вјерског поглавара,
свију грка и васцјелог свијета;
уз њег ходим и гордо проводим
од Јелина нема већијех витезова,
сабљу пашем ја сад јелинску
на понос васцелом србству
кога у ред морамо довести,
а једно ти морам признати
ко влах се родих док ћу ко јелин умријети!“
Распали се Мићуновић Вуче,
па се сервосу попримаче близу:
„Какво Влаше, јелинска улизце!
Ђе издајник бољи од витеза?
Какву сабљу кажеш и о каквом реду збориш?
Да л' за исто дело не војевасмо,
па ја рва и тада и сада?
Ти издао пријед и послијед,
обрљао образ прађедовски,
похулио вјеру светосавску,
заробио себе у туђина!

Грешни Милоје II је рекао...

Крај националне цркве, сматра Хочевар, почетак је поновног уједињења са Западом и зато православље у Срба треба да се „прочисти" од прејаког утицаја Светог Саве, који је створио „јединствену симбиозу хришћанства и српства".

Анониман је рекао...

Преносим са сајта стјеничанке :
"Наравно, у прошлогодишњој помоћи су учествовале и друге Истински Православне јурсдикције као што су РИПЦ (Архиепископ Тихон) у Америци, HOCNA (Бостонски Синод), РПАЦ у Америци (Суздаљски Синод), РПЦЗ (Мансонвил) чије су парохије или поједини клирици и верници такође великодушно помогли наш манастир." Новим црквеним курсом старокалендарског екуменизма тотално збуњујете људе. Неки ваши верници говоре да на проскомидији помињете и Матеја, оснивача екстремне фракције грчких старокалендараца па уз горе поменуте, како кажете Истински православне синоде још мало па дођосмо да су скоро 10 међусно непризнатих фракција по вама све канонске. Најчудније је што поред таквог релативизирања са једне стране, врло сте стриктни у критици вашег сопственог синода... Стварно код вас све делује нејасно. Надамо се да таквим неразумевањем тананог људског срца (склоног саблажњавању) нећете и оно свето међу старокалендарцима потпуно дискредитовати пред свима који читају.
На жалост бојазни благочестивих верника (који се са владиком Артемијем боре против новотарија) око приближавања старокалендарцима су оправдане, посебно у детаљу да традиционално и тражите проблем код надређених и уопсте код ауторитета и тако у перспективи их одбацујете и правите нови синод, нову цркву. То старокалендарска историја сведочи а и ваше тренутно понашање потврђује...
Ето, неколико речи, надамо се да ће прочитати неко ко схвата да је ово добра намера. Доказ је што предлажем да ми писмо не објављујете, тек то није на корист.

serbiantrueorthodox је рекао...

Од редакције блога СрбинИП:
Господине анонимни, Ваш цитат са блога манастира Нови Стјеник - "Стјеничанка" не говори о томе да је новостјеничка настојатељница мати Ефросинија улазила у званично молитвено или евхаристијско општење са припадницима различитих Истински Православних јурисдикција који нису у званичном општењу, на њеном пропутовању у САД. Те да је таквим поступком нарушила црквену дисциплину и тиме дала повода саблазни. Сусрети, разговори и финансијска помоћ су обострани пријатељски акт људи који се међусобно поштују, а по вери су тако блиски. Не заборавимо да све ове ИПХ јурисдикције имају индентично исповедање вере и готово сви имају исти извор Апостолског прејемства уз нијансе различитих (спорних) канонских околности. Уз добру вољу и мало труда и разумевања (и међусобног снисхођења) могло би доћи до свеопштег уједињења и самим тим великог јачања антиекуменистичког фронта и позиција Истинског Православља у васцелом свету. У жељи и стремљењу ка таквим током дешавања не видимо никакво зло или апостасију коју Ви називате "старокалендарски екуменизам".
Чак шта више овакви примери међусобног поштовања и помагања су веома корисни и заслужују сваку похвалу. Могли сте да приметите да у збир наведених јурисдикција нису убројане две најекстремније: кипријановци (крајње леви) и матејевци (крајње десни) који по тврдоглавим еклисиолошким ставовима стоје подоста далеко.
Наш блог СрбинИП се бори на првом месту за Српско Истинско Православље, тј. за Српску ИПЦ и у том контексту, ако нека његова дејства не одговарају напретку Српске ИПЦ, ми критикујемо и св. Синод Грчке ИПЦ под чијим се Архијерејским омофором привремено налазимо. Таква наша позиција не треба никога да саблазни или збуни, него напротив, треба сваког истинољубивог и добронамерног србина светосавца да окуражи и подстакне на борбу за истину и нашу отачаствену Цркву.
Што се тиче вл. Артемија и његових следбеника и симпатизера, раздаљина између њих и нас је и даље веома велика, толика - колика је између Светског православља и Истинског Православља. Они се ни једним гестом нису одвојили од Светског православља нити га осудили као екуменистичко ако не веће, онда ништа мање од саме Београдске патријаршије коју осуђују за јерес екуменизма. Уз све то хвале се подршком некаквих епископа светског православља и то још ноторних новокалендараца. Дакле, причати о вл. Артемију у контексту његовог приближавања позицијама Истиски Православних је заиста још прерано.

Наш блог СрбинИП се бори против старокалендарског изолационизма који је нераздвојив од секташког менталитета самодовољности и самоправедности, тј. православне ексклузиве. Истинско Православље се мора уздићи изнад тог искушења које га већ вековима држи разједињеним и распарчаним. Први конкретан корак ка превазилажењу тога је процес уласка у општење РИПЦ са ГИПЦ. То историјско сједињење биће засигурно историјска прекретница и нова страница Истинског Православља у његовој мисији чврстог држања барјака Светог Православља у овим апокалиптичним временима свеопште апостасије.

Анониман је рекао...

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha amin!
Tacno je kao sto je anoniman rekao da je dosta toga nejasno ali to samo u jednom delu Istinski Pravoslavnih u Srbiji. Naime oni koji su odgovorni za blog Srbin Istinski Pravoslavan, manastir Novi Stjenik, o.Akakije i oni u njegovom okruzenju su vrlo nejasni kod pojedinaca koji ne znaju o cemu se radi. Ovde se naravno radi o neposlusnosti prema svom Episkopu i proglasavanju srbske katakombne crkve iako su svi deo eparhije GOH-a na celu sa Arhiepiskopom Kalinikom koji je u isto vreme i episkop zaduzen za dijasporu, tj. eparhiju u Srbiji. E kad neko zeli da radi po svome i smatra da sam sebi moze dati blagoslov, kime on sebe smatra? Ili ako ste podobni samo ako aminujete (tj.poslusni ste njima) sve sto oni kazu, vi ste ok. Ukoliko se ne slazete, onda tesko vama nacnice vam kozu. Isto tako ako ne vide profit u druzenju sa vama ne mozete nista ocekivati od njih, cak ni neki svestenicki obred.Zahtevaju potpunu bezuslovnu poslusnost dok oni nemaju ni trunke poslusnosti prema svom vladiki. Neka se zapitaju samo koliko je ljudi otislo nazad u SPC jer su se razocarali u njih. Znam da cete reci da treba misliti na svoju dusu i ne vezivati se za licnosti jer je i Gospod rekao kroz usta apostola Pavla: "Proklet je covek koji se uzda u coveka" al ne treba zaboraviti da je ova grupa takozvanih Istinskih Hriscana bas zloupotrebljavala tu vezanost za licnosti kao sto su o.Akakije igumanija Efrosinija i dr. Sve najbolje od Gospoda! Nadam se da cete objaviti ovo sto napisah








1

Анониман је рекао...

Помага Бог!
Желим да кажем да из све снаге подржавам уједињење свих старокалендарских синода који се у вероисповедању слажу у довољној мери. У историји Цркве бивало је много торбулентнијих случајева и примера несугласица, разједињености и нетрпељивости и чак међусобног неопштења али су се касније поново сви дозивали мудрости и закопавали све несугласице зарад једино важног, а то је ЈЕДИНСТВО У ИСТИНИ.
И у светлу догађаја из претходних деценија отпадања од вере код већине и остајања при православном вероисповедању код (иако тренутно разједињене)мањине, вреди смирено призивати све Православне антиекуменистичке снаге на нивелисање разлика које нису суштинске и молити Господа да се уједине. Тако би на неком будућем свеправославном сабору потврдили осуду свих нових јереси, првенствено екуменизма.
Верујем да би заиста било Богу угодно такво дело које би поред осталог довело и у самој Србији до спајања Старокалендараца са владиком Артемијем Косовским.
То би било достојно прослављање 17 векова Миланског Едикта насупрот прославе какву су замислили они који је већ месецима помпезно најављују.
Поздрав

Анониман је рекао...

Haha..To sto vi tezite starokalendarskom ekumenizmu je samo dodatni dokaz da niste Crkva Hristova.
Vasa besmislena argumentacija je navodno da se borite protiv "pravoslavne ekskluzive" cime ustvari priznajete da i ostale frakcije starokalendarca (osim matejevaca i kiprijanovaca) mogu biti pravoslavne osim vas, a to znaci da se Duh Sveti podelio, po vasoj teoriji, na nekoliko delova u grckoj pomesnoj Crkvi, pa eto, toboze, vi ste sada iznad Duha Svetoga i cinite sve da dodje do ujedinjenja tih "frakcija"!!
Kakav majstorski cinizam, i prelest, par ecellance!...

ve-ma је рекао...

Nije mi jasno brate Anonimni zasto postoji bojazan oko zbližavanja sa bracom starokalendarcima,možda zato što Vl.Artemije saslužuje sa novokalendarskim raskolnicima?

serbiantrueorthodox је рекао...

Одговор анонимној особи која критикује блог СрбинИП и борбу за самосталност Српске ИПЦ коју предводи о. Акакије:

Прво би цитирали коментар на нашем блогу једне анонимне особе која по свему судићи припада антиекуменистичкој струји званичне СПЦ. Та особа, као непристрасни посматрач са стране, детаљно је пратила спор између двеју струја српских ИПХ и на основу тога донела је јасан закључак:

„Како изгледа, међу српским зилотима продубљује се јаз између две струје: једна сматра да је Српска Истински Православна Црква самостална, али пошто тренутно нема архијереја налази се под омофором грчких старокалендараца; друга је мишљења да Српска Истински Православна Црква и не постоји, него постоје само поједине парохије у Србији које се се налазе у саставу Грчке Старокалендарске Цркве.
Прва струја се бави сизифовим послом тражења путева за уједињавање и зближавање помесних истински православних цркава Србије, Грчке и Русије, што би и требало да буде својствено православнима, док друга ситничаво тражи разлоге за одвајање и самоизолацију истински-православних, што је тако својствено секташком менталитету и, ако ћемо право, одувек је представљало главну ману свих зилота, ма коме народу припадали.
Руска Загранична Црква је кроз читав двадесети век била лучоноша Истинског Православља јер се мудро држала средњег пута: ни крајност екуменизма и сергијанства, ни крајност фанатизма и секташтва. Зато је она могла да као браћу у Христу прихвата и подржава оне малобројне истински православне у официјелним цркавама, пут нпр. оца Јустина Поповића, али и да преда апостолско прејемство грчким старокалендарцима и тако им удахне живот онда када је запретила опасност да ће се њихова Црква без пуноће Светих Тајни једноставно угасити.
Само тај пут – царски, средњи пут – може бити пут (истински) православних.
А остало су странпутице екуменистичког модернизма или секташког фанатизма – сасвим свеједно.“ 16. новембар 2010. 08.03

Из датог цитата се види да је у очима посматрача (или симпатизера) из званичне СПЦ статус ове две струје међу ИПХ Србије веома јасан, тј. делатност блога СрбинИП не уводи конфузију и нејасност како тврди анонимна особа, него напротив, показује јасан правац борбе за Српску ИПЦ и Српско Светосавље у оквирима православног пута далеко од сваке странпутице ускогрудог зилотског секташког менталитета које је увезено из грчке и које су нажалост прихватиле групице срба гркофила, залуђених следбеника грчког митрополита - сада архиепископа Калиника Сарандопулоса (бившег матејевца), окупљених око смедеревске ИПХ парохије св. Краља Милутина (иначе,и ову парохију је основао о. Акакије).
Остале тврдње, тачније клевете којих се дотиче анонимна особа нису достојне осврта и коментара. Обично клеветничке коментаре не објављујемо али их понекад намерно објавимо како би наши читаоци употпунили слику профила таквих особа.
Редакција блога СрбинИП

Бачки Светосавац је рекао...

Боже опрости, каквих све људи нема! Србија је пукла по свим шавовима - “Ој кукавно Српство угашено“, закукао би, са владиком Његошом, сваки побожан и поштен светосавац, гледајаћи шта се ово дешава са бившим србима и бившим светосавцима. Погазили смо завет Светог Саве, светог Милутина, Стефана Дечанца, Душана силног и Светог кнеза Лазара, завет са Господом Христом, за нас распетим и васкрслим.
Да ли је могуће да неко тврди да Српске Цркве нема него да су Срби Светосавци данас под грцима и да је то добро и да они који се са тим не слажу греше?!? Проклет био ко то тврдио! Замислите, грци нама соле памет да нема националних цркава и да је свети Сава Српски био промашај (највећи у историји цркве!) зато што је Српску Цркву осамосталио од грка? Па зар смо заборавили шта су нам радили по злу запамћени епископи фанариоти? Није им било доста да су на место Српског патријарха постављали грке, него су једва дочекали да уз помоћ турака укину Српску Патријаршију и да уместо срба поставе по целој Србији грчке епископе и да уведу грчки уместо словенског у богослужење. Све време су се борили против српских слободарских интереса и поткопавали су српске устанке против турака... У свом лудилу замишљали су да ће под протекторатом турака успоставити нову Византију са центром у Фанару (кварт Цариграда) и да ће завладати свим балканским православним народима. Опет и опет се питам да ли заиста постоје у Србији такви срби који се боре за то да ми будемо опет под грцима и да нам епископи буду грци? Да ли су ти људи здравог разума и какви их демони на то терају? Срам да вас буде, а оцу Акакију нека је на част његова борба против грчког црквеног шовинизма и српских погрчица.
Доста нам је нашег бачког бискупа екуменисте и фанариота Иринеуса Булевићопулоса који је кукаван изјавио да је рођен као србин, а да ће умрети као грк! Зар су се такви сад и међу зилотима појавили?

Бачки Светосавац је рекао...

Насиља грчких владика, тих злогласних Фанариота, додијавала су Српском Народу у јужним крајевима већ и пре пропасти Пећске Патријаршије. А када би им народ ускратио послушност они би га проклињали и турском силом упокоравали. Због тога су читава села и крајеви наши десетинама година остајали без свештеника и богослужења; те је народ сам држао Крсну Славу своју и на развалинама храмова својих причешћивао се преломљеним крсним колачем заливеним вином. И није чудо што су у таковим приликама многи слабији Срби подали у очајање, и да избегну двоструко ропство напуштали веру отаца својих па примали Мухамедовство. Тако је на пр. због такових и других невоља прешло на Ислам око 50 наших села са више од 30.000 душа у околини Призрена, а у областима Гора и Опоље. А у Маиедонији, приликом укидања Охридске Архиепископије, пао је у очајање и сам митрополит мегленски Иларион, те не могавши спасти Цркву своју од насиља грчког и обести турске, издао је веру православну и прешао на Ислам са многим народом епархије своје... - Тако је ето отпочела власт Цариградске Патријаршије над Српском Црквом!
Грци, које су цариградски патријарси шиљали Србима за владике, обично нису знали српскога језика и били су махом врло лоши људи. Неки од њих бивали су пре тога епископи и митрополити у Малој Азији и Грчкој. Свима њима главна сврха беше, да што више оглобе јадни народ наш и његовом крвавом муком себе обогате. Стога је за њихово време овладала симонија и Српском као и Грчком Црквом; јер и они су за новац куповали владичанства од Турака и патријараха. Зато су они по милој вољи цепали парохије и продавали их бољим купцима, а за свештенике рукополагали и сасвим неписмене људе, па и недорасле младиће. Свештенству и народу судили су сами како су хтели: свештенике су били, везивали, затварали и окивали у гвожђа; али су обично и радије сваку казну претварали у новчану глобу. Ко би пак покушао да се опре њиховој одлуци, томе су претили страшном анатемом и бездушним турским судом. За добар новац допуштали су они и многа безакоња при склапању и развађању бракова; а црквеним и манастирским иметком располагали су као са својим личним добрима... - Против такова рада морали су покаткад да устану и сами цариградски патријарси. Тако је на пр. 1815 патријарх Кирило VI. лишио достојанства ужичког епископа Данила утврдивши, да је: "варалица, који крчми Бога и тргује са Христом", јер је "као опак и гладан вук растргао стадо Христово тирански и свирепо, градећи од божанских тајана средство, да се дође до новца и грешнога добитка". Али, већ после шест година 1821., исти Цариградски Синод шаље тога тако страшно жигосаног човека и опет Србима за митрополита у Ниш...
ош су Фанариоти настојали да погрче Српску Цркву, а онда постепено и народ. Стога су у свима јужним крајевима нашим истисли словенско богослужење и увели грчко ; а владике су и по другим крајевима служиле само грчки. Старе рукописе и књиге словенски и србуљски писане и штампане палили су и уништавали. А да убију народну свест и понос забрањивали су прослављање Крснога Имена и српских светитеља...
Радослав М. Грујић (Православна Српска Црква)

serbiantrueorthodox је рекао...

Редакција блога СрбинИП објављује личне утиске (незваничне) једног од учесника одеског састанка - фебруар 2011. (члана делегације РИПЦ) Протопрезвитера Виктора Мелехова (САД). Ово сведочење је његов лични доживљај тока састанка двеју делегација у преговорима око уласка у евхаристијско општење Руске и Грчке ИПЦ и као такав је веома драгоцен као прилог за историјски материјал:

У Одеси смо се састали са проширеним одбором, који су чинили заједно и чланови и посматрачи ГИПЦ-а. Заиста сте били у праву да ће у овој делегацији, главним делом, бити они који подржавају Владику Калиника, а не зилоти који су за улазак у сестринске црквене односе.

Пре нашег састанка са одбором ГИПЦ-а, у уторак, ми (РИПЦ) одржали смо састанак нашег одбора, где су (истоветно са састанком Синода) присуствовали: Владика Тихон, Вл. Венијамин, Вл. Гермоген, Вл. Саватије, Виталије Шумило (секретар и чтец) и ја. Размотрили смо да би за нас било немогуће да прихватимо било какав покушај од стране ГИПЦ-а да ограничи нашу могућност примене икономије, као помесне Цркве. Саставио сам следеће тачке за разматрање током нашег састанка:
- ГИПЦ није навикла да било којој Цркви приступа равноправно, на истом нивоу. До данас, она једино прихвата заједнице и парохије које су под њом.
- ГИПЦ, није дала ни једног Владику (сем свог) било којој Цркви или заједници ван Грчке.
- Улазак у Евхаристијску заједницу са РИПЦ је цео један нови концепт за ГИПЦ.
- Иако је изгледало да ГИПЦ по угледу узраста у светским размерама међу традиционалним (истински) Православним Хришћанима, у више од последње две деценије ништа није учинила да то и испуни. ГИПЦ је иста као што је била у време нашег Св. Владике Филарета. Оно што се изменило је то што се светионик светских размера за истинско православље (РЗЦ) угасио, остављајући тако ГИПЦ, као светило доста мањих размера, коју су измучили расколи и поделе, као једину светлу тачку на хоризонту.
- Са овим састанком, имали смо потенцијал да истакнемо концепте помесне Цркве, и започнемо процес рестаурације помесних Цркава, где је то потребно.
- Наша позиција мора да обухвата:
1. Нашу прошлост као РЗЦ особито и РПЦ генерално;
2. Акривија је норма, а икономија изузетак (зарад добра);
3. Догма може да се посматра једино као акривија, а не као предмет икономије;
4. Канони су акривија (норма), али су предмет икономије (зарад добра);
5. Ми не можемо, а да не заступамо своје право помесне Цркве (РИПЦ) у контексту примене икономије, као што се сматра за неопходно;
6. Једина форма крштења је трикратно погружење;
7. Ми не признајемо Свете Тајне јеретика, укључујући екуменистичке јурисдикције тзв. Свесветског Православља;
8. Владике локалних Цркава имају права да примају људе из екуменистичких јурисдикција путем икономије (када то већине захтева), када је то у корист спасења душа.
Владика Калиник је првојерах ГИПЦ само пола године. За то време, он је већ успео да саблазни неке чланове своје Цркве, унутар и ван граница Грчке. Иако он то можда не схвата, он не може себи приуштити да одбије Евхаристијску заједницу са РИПЦ, ако је наш положај заснован на доброј, разумној основи, у оквиру предања Православне Цркве, нарочито ако његов положај није такав.
- Ако Владика Калиник прихвати наше разумно добро успостављене односе, доћи ће до пораста угледа обеју цркава и не само до међусобне помоћи једне другој, већ и до помоћи Православним Хришћанима широм света.
- Ако Владика Калиник одбије наш разумни предлог, излаже се ризику да, у најмању руку, дође до отуђења његових Срба и вероватно Хришћана у Енглеској и САД-у. Углед ГИПЦ ће почети да опада, док ће РИПЦ почети да стиче све већи углед и значај због свог централног положаја, ако га буде и даље одржала.
(следи наставак)

serbiantrueorthodox је рекао...

(наставак)
Разматрали смо наш приступ неких два сата, и изашли смо са једногласном одлуком да задржимо (бранимо) положај помесне Цркве. Касније, у уторак ујутру, састали смо се са Грчким одбором. Изузев Владике Фотија, сви остали клирици појавили су се са „наоштреним ножевима“. Међутим, када смо изложили ставке о свом положају као помесне Цркве, која улази у Евхаристијску заједницу са осталим помесним Црквама, ови свештенослужитељи (и монах) као да су изгубили из вида сврху састанка. Нпр. када су за предмет расправе узети Срби и о. Акакије, ми смо просто закључили, да је ово тренутно био проблем Грчке Цркве, а не предмет расправе на састанку. Затим, када је дошло до расправе о промени икономије, у погледу примања људи из МП-а, подсетили смо их да када су њихове (грчке) Владике били захвално постављени од стране Владика Руске Заграничне Цркве, РЗЦ је примала (без покрштавања) кропљене римокатолике и протестанте, све до 1971. Ово тада није представљало проблем. Коначно Владика Гермоген је указао на то да Свете Тајне јеретика уопште нису биле Свете Тајне. Они су се убрзо с тим сложили. Владика Гермоген је наставио, говорећи да када Грчка Црква прима особе из МП-а које су биле исправно крштене (трократним погружењем) у МП-у, зар то није такође примена икономије? Зар не би требало да та особа буде поново крштена, као што би била да долази из римокатолицизма? Са чудним осмехом, цела грчка делегација се сложила. Напустили смо састанак са осећањем да смо направили неки већи помак ка значајној сагласности између сестринских Цркава.

Следећег јутра, у среду, грчки одбор је изложио пола стране предлога, у вези са нашим сагласјем. Ту је био садржан „рецепт“ за нас, како би требало да примамо људе из МП-а (ако неко није исправно крштен, онда треба да буде исправно крштен). Другим речима, опет исто. Нису се дотицали ничега из успешне расправе коју смо водили предходног дана. Наша делегација је осећала да су Грци морали имати телефонски разговор са Владиком Калиником вече пре тога. Прекинули смо састанак на кратко после ових излагања, с циљем да размислимо о одговору, и сложили да се састанемо касније у току дана.

Нема потребе рећи, били смо прилично разочарани оваквим преокретом догађаја. Одлучили смо да не одбијамо њихов предлог, али и да напишемо наш. Није да се нисмо слагали са њиховом позицијом. Међутим, ако бисмо је прихватили такву као што јесте, дозволили би смо ГИПЦ да диктира РИПЦ, употребу икономије.

Излажући све укратко, провели смо дан пишући свој исказ на разуман начин у погледу сестринске Цркве.

Уручили смо га Грчком одбору у среду увече, у 20:30 h. Следећег дана, након превођења, грчки одбор је деловао задовољно, и рекао да се нада скором поновном виђењу у Атини. Наравно, то још треба да буде ретификовано од стране њиховог синода.

Сада ћемо видети како Калиник жели да историја буде написана.

У погледу Срба, прилично сам сигуран да их наше владике неће изневерити. Наравно, ми би више волели да видимо мирно дипломатско решење ствари (било на један или на други начин). Ево, још једном, Владика Калиник мора да одлучи како жели да се историја пише. У помагању Србима да поново добију статус помесне Цркве (без обзира на њихов број) РИПЦ ће једина остати не само да гаји пријатељство и уважавање према Србима, већ такође и да свеобухвати њихове потребе помажући тако ИП хришћанима широм света (нпр. некадашњи положај РЗЦ). Ако Владика Калиник жели да учествује, обе, грчка и руска Црква стећиће веће искуство у помагању друге сестринске Цркве.

Ако не... нека тако буде.

Момчило је рекао...

Срби и Грци, два су народа чији су путеви много више испреплетени него што то званична историја пише. Тешко је ствари посматрати парцијално кроз Првојерарха Калиника и српске ревнитеље.Препоручујем сабрана дјела др Јована Деретића и др Олга Луковић, Сорбона. Посебно је интересантна књига "Античка историја Срба".Послије тога много је лакше разумјети легитимне тежње Срба за успостављањем свога епископата, односно СИПЦ као помесне православне Цркве.Непознавање историје свога народа код дијела интелигенције ствара осјећај ниже вриједнсти па једни истегнуше вратове гледајући у Латине, други у Јелине.
Званична историје је тежак фалсификат који нема чврсто научно упориште. Све се своди на гледање у дубину вијекова очима Ћоровића Владимира, Порфирогенета, клевете на др Деретића, његово медиско сатанизовање или у последње вријеме потпуно игнориње да при томе нико, ама баш нико из САНУ нема храбрости да му изађе "на црту". Разумијем што су Јелини бијесни на обнову Српске историјске школе која је потпуно затрта послије Берлинског кнгреса, али авај, зашто су Срби срчанији од њих у одбрани неодбрањивог јер озбиљне науке нема без античких писаца, а они сви помињу Србе и велике аријевске походе на Исток. Истина је као жива и не може се стиснути, кад тад излази на свјетло дана."Ако лаже коза, не лаже рог", па се све што је др Деретић сабрао и написао може наћи и провјерити велики библиотекама свијета међу којима је највећа "Library of Congress" у Вашингтону, обзиром да у "Народној библиотеци" нема ништа.
Ријечју, возљубљена браћо и сестре, не треба се много освртати, трошити замахе на опортунисте и контраше, бар њих нам у историји никада није фалило; него тврдо до краја, истим путем куд су прошли стари, с невидљивим огњем у оку што жари."Само буктињама збори се кроз тмине", каже други Јован, Јован Дучић велики српски пјесник. Ми смо Срби већ уморан народ од жедних тирана. Али, просјеке смо постављали у чело трпезе.

Момчило је рекао...

Уздам се у милост Божију. Пролазимо између чекића и наковња, до усијања. Остаје челик или пепео.
Зашто Србима треба истински епископ "с наше горе лист?" Екуменисти школују и ународ шаљу богослове духовно контаминиране свејереси екуменизма, на језику вјеште и слаткорјечиве.Истовремено перфидно сами себи стварају јалову опозицију прогонећи неистомишљенике.Тиме узраста једна тампон зона према истинском Православљу. Ту застају и посрћу они жедни истине мислећи да су се укрцали на Нојеву барку. Све је већ "Deja vu" у Грчкој.

REVIZIONISTA је рекао...

Ево како то раде браћа јелини екуменисти, а невероватно је то да се сличне тенденције назиру и код ГОХ Калиникоса:


Криптопапистичке претензије Цариграда одавно су наишле на критике мноштва православних. Фанариоти правдају такву своју тенденцију Васељенске Патријаршије као надцркве или надјурисдикције сличне оној ватиканској, одлукама Четвртог васељенског сабора. Ипак, Цариграду ниједан васељенски сабор није дао право управљања и суда над другим Помесним Црквама, него да је Четврти васељенски сабор овај патријаршијски трон изједначио с троном римског епископа, папе (који је у то време био православан) - по части. Зашто? Зато што су у Константинопољу, Другом Риму, били цар и његов сенат (дакле, из политичких, а не "мистичних" разлога). Цариград већ деценијама хоће да преузме власт над дијаспором свих националних негрчких помесних цркава. На основу канонског предања Цркве, доказано је да Цариград нема права ни на једну од дијаспора других аутокефалних Цркава, мада је то право покушао да прибави већ поменути патријарх Мелетије Метаксакис, кривац за грчки календарски раскол, убеђени екумениста и протестантофил на једној и панхеленистички шовиниста на другој страни.
Претензије Фанара су засноване на забораву основне чињенице - од 1453, Цариград је Истанбул, и није више престоница Византије. Свима православнима је жао што је тако, али је тако; тежак положај Цариградске патријаршије не може бити оправдање за њене ватиканолике претензије на првенство власти у Цркви од Истока - јер, поновимо, у њој првенства власти никад није било.
Потребно је подвући узајамну једнакост свих православних епископа, и истаћи да "није случајно да је Св. Теофан Исповедник (+817), све патријаршије назвао васељенским као и то што се ни у канонима нико од епископа не назива васељенским. Апостоли, који су власт предали епископима, нису имали једног поглавара, представника, гласноговорника или координатора, него су, сви скупа, били "учитељи васељене".
"Теорија надјурисдикцијске власти Цариграда", који, позивајући се на ранохришћанско учење о Цркви, у ствари покушава да централизује и "дисциплинује" помесне аутокефалне Цркве православних народа, а питање припадности националне дијаспоре било каквом свевласном центру - крајње је нелогично: Јер, Дијаспора може бити само то што јесте - Дијаспора, само у односу на припадност некој јурисдикцији (на пример, српска дијаспора, руска, грчка, итд.), иначе се уопште не би могла назвати Дијаспором, већ становништвом одређених земаља./.../ Ако би све православне припаднике разних помесних Цркава у дијаспори могли заједничким именом да назовемо "Православна дијаспора" и потом једним потезом решимо њихову судбину, зашто сутра не бисмо могли то исто да учинимо и са свим осталим православнима, без разлике?"

Тенденција панхеленистичког шовинизма, подстакнута и подржана од стране креатора Новог Светског Поретка, ради пуном паром на пројекту "православног" глобализма, тј. на потирању националних разлика (денационализацији) и својеврсној унификацији ради пацификације.

serbiantrueorthodox је рекао...

Особа под псеудонимом Ревизиониста изнела веома интересантан преглед панхеленистичких тенденција Фанара. То је све жалосна истина, а и у званичној СПЦ има доста српских јерараха који подржавају ову причу. Већином су то грчки ученици. Један важан документ о дијаспори помесних цркава која би требала да по том плану да пређе под (незаситу)власт грчког Фанара, потписали су, нетрепнувши, Иринеј Буловић и Игњатије Мидић. Дијаспора у овом случају није значила само заједнице срба, тј. епархије СПЦ у западној Европи и на другим континентима (Америка, Аустралија...) него и све епархије СПЦа које се налазе ван тренутних међународно признатих државних граница Србије. Шта то значи? Значи да би Босна, Хрватска, Словенија и од недавно и Косово подпали под јурисдикцијску власт Фанара?!? Да, добро сте разумели. У Македонији су створили пандам неканонској и непризнатој ткз. МПЦ - канонску Скопљанску Архиепископију као аутономну, а која је под протекторатом СПЦа. У Црној Гори исто аутономну Архиепископију, а то све због тога да би у будућности макар та два дела некадашње обједињене СПЦ остали ван домашаја Фанарских освајачких претензија.
На састанку са српским клирицима средином фебруара ове 2011. године Архиепископ Калиник је изјавио нешто слично целој овој фанариотској причи.

Наиме, он је у расправи око једног клирика кога је тајно у грчкој рукоположио за Српску Босну без знања српског клира и верног народа, изјавио да Босна не припада јурисдикцији Српске Цркве и самим тим он има право да уради тако нешто. Наведени клирик, по националности србин, јеромонах Теоктист Захарић (на рукоположењу му је промењено име - име србског свеца промењено је у грчког и више није Теотист него Методије) је био присутан на том састанку и пред свима је исповедио да је он грчки клирик, да он припада грчкој цркви, да је његов манастир - парохија грчки и да он не признаје никакву СИПЦ него се потчињава само епископу ГИПЦ. Шта рећи, Српска Босна, јеромонах србин, верни народ такође српски, а све грчко, има ли ту логике?!? У другом наврату објашњавајући његов поглед на јурисдикцијска питања, Архиепископ Калиник је навео пример Косова које пошто више није у државним границама републике Србије не припада више ни јурисдикцији Српске Цркве?!? Шта рећи, осим авај, авај, авај! Овакви ставови Првојерарха ГИПЦ тако неодољиво личе на оне панхеленистичке планове са Фанара.

Анониман је рекао...

Я просто замечу что экуменизм это когда объединяются две (или больше) церквы на каким то синкретическим принципом.
А утверждение что: "Церкву не нужно было делиться на национальных церквей" - это попытка избежать все те проблемы которые т. наз. национализм сделал в истории Церкви.

Анониман је рекао...

А по којим канонима је СИПЦ аутокефална?

serbiantrueorthodox је рекао...

Извините, а где је наведено да је на основу неких канона СИПЦ обезбеђен статус аутокефалности у односу на ГИПЦ?
Иако, канони бране аутокефалне области као што је то Кипарска црква, овде се ради једноставно о поштовању пређашње ситуације. Ако је Српска Црква вековима од свих православних цркава била призната као аутокефална, то би и данас требало да се испоштује у контексту јурисдикцијске области Српске Цркве у границама које су важиле пре Другог светског рата. Не би требала бити призната ни једна промена која је под притиском комуниста учињена од псеудопатријарха Германа па до сада. Друго, канони и црквено предање су недвосмислени, како смо већ доста пута навели, о потреби постављања српских епископа за упражњену црквену област обудовеле Српске Цркве јер је неканонски, неоправдано и неприродно да грчки егзарх толико дуго времена управља туђом црквеном облашћу. Тај проблем у неко скорије време мора бити решен.

Анониман је рекао...

А који континуитет у смислу аутокефалне српске цркве ноже да има СИПЦ кад није постојала пре рецимо 30 година када су само екуменисти из СПЦ овде постојали?

serbiantrueorthodox је рекао...

Континуитет у смислу јурисдикције Српске Цркве, тј. Српског народа и граница у којима је била опште призната канонска јуриздикција аутокефалне Српске Цркве. Обнављање Православља, тј. његово поновно успостављање у оквирима тих граница подразумева наставак континуитета предратне Српске Цркве.

Анониман је рекао...

Молим да ми се тачно наведе који канони дају аутикефалност СИПЦ.Молио бих вас да ми што пре одговорите.

serbiantrueorthodox је рекао...

Одговор анонимној особи: Српска Црква вековима у назад ужива опште признати статус Аутокефалне Помесне Православне Цркве. Десио се пад Српских епископа у отпадништво сергијанизма и у јерес екуменизма. Српска Црква је обудовела и нека сестринска помесна Црква треба хитно да јој обнови епископат као што су својевремено Загранични Руси обновили епископат Грчких старокалендараца. И то је све.
Може се поставити и вакво питање: На основу којих канона Грчка Архиепископија има право да управља канонском територијом јурисдикције Српске (обудовеле) Цркве?