петак, 04. фебруар 2011.

СВЕТИ САВА И НАШЕ ДОБА


Предавање г. Владимира Моса у Билефелду (Немачка), у Српској истински православној парохији Светог Преображења Господњег, на празник Светог Саве Српског 2011. године

Велика ми је част што сам позван да говорим овде у Немачкој, пред вашом истински Православном заједницом, на празник светог Саве Српског, једног од највећих светитеља који је икада живео.

Св. Сава је био велики и свети човек из много разлога. Пре свега он је био монах најстрожијег живота, аскета и чудотворац, који је чак васкрсао мртваца. Као друго, он је био необично милостив, помагао је сиромашне разних народа и подизао велике цркве у много земаља: на Светој Гори, у Цариграду, у Јерусалиму, а нарочито, наравно у његовој родној Србији. Као треће, он је био оснивач аутокефалности српске Цркве, њен први архиепископ и творац домаће српске јерархије. Под четири, установио је линију српских православних Краљева, крунишући првог српског Краља, свога брата, св. Стефана. И пето, он је био велики миротворац, доносећи мир не само у своју отаџбину, него такође измирујући и друге православне народе као што су Бугари и Грци.

Св. Сава је све ово постигао у време велике кризе заједнице Православних народа. Заиста, тринаести век, у коме је он живео, може се назвати сумрак Православног Хришћанства, његова најнижа тачка – све до кобног двадесетог века који смо управо преживели. Оно што бих желео да урадим данас јесте да упоредим тринаести и двадесети век, да видимо да ли можемо да извучемо неку поуку из искуства тринаестог века.


*

Погледајмо на кратко ситуацију у Православљу тринаестог века.

У тринаестом веку, Православље је било нападнуто из свих праваца. На истоку, муслимани су освојили древне патријаршије; јерусалимску, антиохијску и александријску, и контролисали су већину Анатолије - данашње Турске. Једина независна Православна држава на истоку била је мала Грузија, којом је у то време владала велика Краљица Тамара. У центру, Цариград је био заробљен и разорен од стране крсташа 1204. године, а крсташка краљевства су оснивана у Грчкој и другим деловима бившег Православног света. Православни Грци су се поделили у три мале енклаве: Никејско Царство, смештено где је сада западна Турска, Трапезунт на јужној обали Црног мора, и Епир у западној Грчкој. Бугарска се колебала између Православља и римокатолицизма. Румунија је била у нестабилном стању. Док је Русија била на ивици разорења од стране Монгола који су уништили Кијев. Само је Србија на западу била слободна. Под св. Симеоном оцем св. Саве, претња од римокатолицизма је била спречена, и моћно царство је изронило простирући се од Јадрана до Софије. Велико достигнуће св. Саве било је учвршћивање дела његовог оца, и полагање темеља за препород Православља на Балкану, који је трајао све до инвазије Турака у касном четрнаестом веку. Без Србије и без св. Саве, врло вероватно је могуће да би римокатолици освојили чак и Грчко - Никејско Царство.

*

Окренимо се сада двадесетом веку.

На почетку века, пре 1914. имамо слику која површно гледано изгледа веома ружичасто. Православље је било концентрисано у моћној Руској Империји, која се простирала од Балтика до Пацифика, а око 90%  свих православних Хришћана је живело ту. Руска Црква је имала снажне мисије у Сједињеним Државама, Аљасци, Јапану, Кини и Персији, док је руски Цар штитио православне на средњем истоку, као и оне на Балкану од турског угњетавања. Уз помоћ Руса већина балканских земаља се постепено ослободила турског јарма, па је постојала нада да ће се са падом Отоманског царства, цела источна Европа и Блиски исток вратити владавини Православља, и да ће се оно проширити свуда по свету.

Ипак, није било тако. Само десет година касније видимо потпуно другачију слику. Руско Царство је било уништено, а власт су преузеле фанатичне групе јеврејских бандита, који су отпочели један од највећих геноцида у историји. Руски грађански рат је био најкрвавији рат у историји, до тада. Међутим, пратили су га још крвавији прогони у 1930. године. Класе руског друштва су систематски истребљиване. Прво племство и интелигенција, затим радници, затим сељаци, а све време Хришћани.

Допустите ми да вам наведем једну малу статистику. Према статистикама руске владе, само у 1937. години 136. 900 свештених лица било је ухапшено, од којих је 106. 800 убијено. Овде се говори само о жртвама свештенства и то само у току једне године. Међутим прогони су трајали више од 20 година! Чак и током Другог Светског Рата, док су се Руси борили са Немцима , налазило се времена да се убија православно свештенство и верни народ.

Ситуација је била једва нешто боља у другим деловима света. Турци су уз подршку бољшевика, победили Грчку 1922. и уништили древну грчку православну цивилизацију Анатолије. Само у Србији и Бугарској Православље се још мало држало заштићено православним Краљем. Али тада долази Други Светски Рат, када је 700. 000 Православних Срба побијено од стране хрватских римокатолика. Црвена Армија је заузела источну Европу, а црвени терор се спустио на Балкан. Погинуло је још стотине хиљада људи док су милиони уништени духовно.

Онда је дошао крај осамдесетих и почетак деведесетих година и са њима пад комунизма - или је бар тако изгледало. Ипак, мир се није вратио у измучено тело Православног света. Иако, не више мучени због вере, збуњени смо и подељени. Постоји много милиона Хришћана широм света, а ми смо ипак изгледа неспособни да оформимо уједињени фронт. Још увек смо изгледа под траумом. Немамо јасне циљеве, немамо јасне програме, немамо добре вође. Као последица тога свет нас игнорише, мисионарске активности су скоро прекинуте, а Христос се нашироко не прославља.

Зашто? Зашто је Православље могло да се опорави од тешких рана у тринаестом веку, а сад то није успело да уради? Зашто, када је највећи прогон у историји коначно доведен до краја, ми нисмо способни да поберемо плодове мира посејане у крви мученика? Зашто данас нема св. Саве? Зашто нема св. Константина?

*

Да бих одговорио на ова питања, волео бих да укажем на неке битне разлике између Православља тринаестога века и Православља двадесетог и двадесет првог века.

Прво, док је у тринаестом веку тело Православља било поробљено странцима и јеретицима, душа му је остала слободна. Другим речима, Православље се није одрекло своје Вере. Тако, када су крсташи освојили Цариград и већину Грчке, свештенство и верни народ јесу патили, али су одбили да помињу римског папу. Иако су источне патријаршије биле под муслиманским јармом, никад се нису упрљали признавањем лажног пророка Мухамеда. Иако је руски кнез Александар Невски морао да плаћа данак у новцу Монголима, никад се није поклонио пред римским папом – и потукао је тевтонске витезове у бици на леду. У Грузији их је 10. 000 радије умрло него да газе по светим иконама као што је захтевао Персијски Шах.

У двадесетом веку, међутим, иако имамо милионе мученика, исто тако имамо и милионе отпадника – нарочито међу вишом јерархијом. Тако се у Русији, 1927. официјална црква предала Совјетској власт и захвалила Лењину и револуцији. После 1945. у Совјетском Савезу сви архијереји официјалне цркве, и већина свештеника, били су КГБ агенти. Узмимо садашњег московског патријарха Кирила Гунђајева. Он је КГБ агент који гаји највеће дивљење према достигнућима Совјетске моћи. Он не може да порекне да су комунисти починили неке лоше ствари 1930. године али он каже да су ови греси избрисани победом Црвене Армије 1945. којом је она „смертију, смерт поправ(ила).“ Он није објаснио како су Црвеноармејци могли да чине Христово дело, када они нису веровали у Њега и када су на путу ка тој победи силовали милионе недужних немачких жена! Нити је објаснио како он, као монах, може да има богатство процењено на 4 билиона долара од без - порезног увоза алкохола и дувана!

Грчки и српски Архијереји тешко да су бољи од руских. Године 1989. патријарх Партеније александријски изјавио је да је Мухамед Господњи апостол, и нико од његове сабраће архијереја га није искритиковао због тога! Васељенски патријарх Вартоломеј помиње папу на литургији, и веома је близак са Јеврејима и муслиманима. У децембру 2010. српски патријарх Иринеј је прославио празник Хануке са Јеврејима…

Током шесдесетих година сви православни патријарси су узели учешће у Светском Савезу Цркава и потписали њихове богохулне изјаве које поричу Православље. Отац Јустин Поповић назвао је Светски Савез Цркава „јеретичким, хумамистичким, човекопоклоничким удружењем, које садржи 263 јереси – од којих је свака духовна смрт.“ Он је то рекао пре заједничких молитава са паганима, хиндусима, будистима и јеврејима!

Наравно, сваки православац који има макар елементарно познавање вере, зна да је екуменизам, који се труди да све религије уједини у неку врсту неукусног бућкуриша - лажан. Зато га је наша Црква анатемисала. На међуправославној конференцији о екуменизму, у Солуну, у септембру 2004. иступљено је доста оштро против екуменизма, са закљуком да „помесне Православне Цркве треба да подузму херојски егзодус (излазак) из овог савеза.“ Међутим, на жалост нема хероја у руководству помесних Православних цркава, због чега они и даље остају у екуменистичком покрету, и због чега унија са Римом изгледа ближе него икад.

Ово су разлози зашто у двадесет првом веку не долази до васкрсења Православља, као што је то случај био у тринаестом. Није добро да говоримо да немамо св. Саву да нас води. Ако заиста желимо истинског вођу, онда ће нам га Господ и послати! Али, горка истина је да ми не бринемо много о нашој вери. Зато ми и не протествујемо много против плашљивих Јуда које воде светско екуменистичко православље, па је притисак на њих да га напусте веома мали.

Православље није као римокатолицизам; ми нисмо слепе овчице које пратимо непогрешивог вођу. Ми смо словесне овце које, ако видимо да наш вођа иде погрешним путем, одбацујемо га, пратећи Христа - Пастира Доброг. Ми смо овце Христове, познајемо Његов глас, а не познајемо глас вукова и издајника. Године 1848. источни патријарси су рекли: „Чувар вере код нас је увек било само тело Цркве, тј. сам народ“. Стога, када је вера нападнута, људи морају да делају.

Како?

Прво, тако што ће напустити лажног епископа који је издао Православље. Јер „боље је да те нико не руководи“, каже св. Јован Златоусти, ,,него да те води онај ко је зао.“ Заиста, као што св. Павле каже чак и ако ти анђео са неба проповеда другачије Јеванђеље - нека је анатема!

Друго, морамо се молити да се појаве истинске вође. Богу је све могуће. Ако Господ од камења може да направи синове Аврамове, онда може и да подигне истинског, богобојажљивог вођу, који ће уздићи барјак Истинског Православља и одагнати лажне архијереје са њихових положаја – КГБ агенте, масоне, крипто – католике и крипто – јевреје. Као што је Господ у тринаестом веку подигао св. Симеона и св. Саву у Србији и св. Александра Невског у Русији и св. Тамару у Грузији, то исто може и сада да учини.

Све што је потребно са наше стране је мало храбрости, и мало вере величине семена горушичног. Ово зрно ће бити довољно да помери велику планину - лажно Православље. За Христа, јуче, данас и сутра је исто. Његова вера остаје иста, и Његова сила да уништи све лажне вере остаје иста. Он може да употреби ту силу и данас, као што је урадио у време Мојсеја, св. Констснтина и св. Саве.

Он није употребљавао ту моћ до сада зато што ми то нисмо желели, чак нисмо видели ни потребу за тим, па тако нисмо били тога ни достојни.  Господ каже кроз Давида: „ О кад би народ мој слушао мене, и синови Израиљеви ходили путевима мојим! Брзо бих покорио непријатеље њихове, и на противнике њихове дигао бих руку своју.“(Пс.81.13-14) Али ми Га нисмо чули и нисмо ходили путевима Његовим и зато нас наши непријатељи и даље угњетавају.

Ипак, радост наше вере је та да у Христу увек има опроштаја за онога који се каје. Никад није прекасно да почнемо из почетка, да тражимо опроштај, и да се покајемо као Блудни син. Тада ће нас наш Отац пригрлити и обући нам наше прво рухо, рухо чистоте и победе над грехом. Тада ће Православље, Једина, Истинита Вера да тријумфује поново. Господ је са нама! Амин.

12 коментара:

Момчило је рекао...

Постоји једна суштинка разлика између комуниста и демонкрата. Први су пописивали оне који иду у Цркву,а ови пописују оне који не иду.

O. Stefan је рекао...

"Али, горка истина је да ми не бринемо много о нашој вери. Зато ми и не протествујемо много против плашљивих Јуда које воде светско екуменистичко православље, па је притисак на њих да га напусте веома мали."
Тужна истина је да смо подељен народ. Делимо се око свега, а слога нам је само да митинзима, концертима, утакмицама или каквом другом празном србовању. Основни проблем је у речима Господњима да када дође дали ће наћи веру? Деца комунизма одгојена у породицама које су живеле потпуно материјалистички, и када су се празновали само породични и црвени државни празници, таква деца подигнута силом Божијом у познање Истине узимају себи за право да газе светосавље и да оправдавају и бране "духовнике" који су махом из комунистичке или социјалистичке ере. Нити је Тито умро у душама безбожних срба нити је Герман изгубио моћ над њима. Срби не воле укор. Био добар и корисан или злонамеран и штетан, срби неће да слушају укор. То наши непријатељи коначно оборивши СПЦ као бастион православља схвативши обилно користе. Лицемерно избегавајући укоре, они нам се подвлаче под кожу и речима које желимо чути лове наше душе. Екуменизам је врхунац Сатанине лукаве преваре. Оборивши човекову богобојажљивост, он у први план ставља тјелесну сентименталност према људској врсти. Ми заборављамо речи да нисмо од овога света,да смо само путници до наше отаџбине Царства Небескога, и да Господ рече
не молим се за свет....Али данас се србин моли за заједницу са овим светом, са овим релихијама лажи, и када би га сада питао где ти је србине реч Светога Саве, да ли је у срцу, у уму или је Свети Сава само окачена икона у твоме дому, повод за "србовање", а у ствари странац. Ми смо постали страни народ којег Свети Сава неби познао као своју децу. Јер ако су моје речи тврде, а ви своје искористите. Србин је понижен. иИ србин је заволео своје зле господаре и сам се озлобио. Да ли има наде за србина светосавца? Има. само да то схвати србин светосавац.

serbiantrueorthodox је рекао...

Једини истински и реални, тј. конкретни корак ка подизању Србина је Истинско Православље! Све остало су ћорсокаци који ће се показати као такви пре или касније. Екуменизам или Кипријанизам (Српска верзија кипријанизма је Артемијеизам) два су лица једног те истог (чивутског) новчића, индентични нераскидивој вези између комунизма и демократије и њихов исход је исти јер служе истом господару...
Само пут Истинског Православља и истинског Светосавља може васкрснути душу Србинову на верно служење Христу како овде на земљи у Цркви Борбеној, тако и горе на небу у Цркви Победничкој! Другог пута нема осим - СРБИН ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВАН!!!

Анониман је рекао...

Одлично предавање г. Владимира Моса! Хвала вам на овом дивном тексту. Његова анализа увек је врло прецизна, он непогрешиво погађа где је корен болести и где треба сећи да би се добило излечење. Баш као и у изузетној књизи коју је написао ("Летопис велике битке").

Glikerija је рекао...

МиГ Станковић-Предивна беседа,предевање,г-дина Моса,једног изврсног познаваоца историје Православне Цркве,историје Истнски Православне Цркве као и друштвено политичке историје на подручју некадашњих Хришћанских земаља. Прецизан,сажет,али прегледан текст, који многе може да поучи и упути на прави пут у истинску веру у Господа нашег Исуса Христа,који следи СРПСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА.

Грешни Милоје II је рекао...

Ко је ко у СПЦ? Да је у питању игра строгог и благог полицајца?

Београдска патријаршија која је рашчинила вл. Артемија и не признаје му свештене радње које он обавља као ни његовим рашчињеним клирици или сам вл. Артемије који се и даље представља као епископ СПЦ и признаје Свете Тајне СПЦ - Београдској патријаршији?
Добро сте приметили браћо да је то шизофрено до максимума јер ако вл. Артемије верује да су Београдска патријаршија и синодалци Црква у пуном смислу те речи (спасење и благодат) како онда он има право, тј. од кога и којим каноном да се одвоји од мајке - Цркве? Он тврди да су они (СПЦ) Црква и да имају валидне Свете Тајне потребне за спасење душе, а са друге стране тврди да њихове одлуке (које је он до јуче Духом Светим са њима заједно потписивао) нису донешене Духом Светим те он на такав начин не признаје одлуку о свом ражаловању, тј. рашчињењу итд. На све то његови следбеници и симпатизери гледају као на нешто нормално и добро слично као и у време када је он био епископ исте те цркве коју данас он исти оптужује за свејерес екуменизма, а све то је далеко од здравог православног разума. Значи, менталитет екуменистичко - комунистичке германовске СПЦ није се променио ни за педаљ, него су се само сценарио и улоге промениле. А нема ништа страшнијег од тог менталитета који се тешко мења, осим уз велико преумљење уз опет велику помоћ Божију. Авај, авај, авај! Све у свему стање је лоше да не може бити лошиије, а оно што је надасве поражавајуће је чињеница да је СИПЦ доста слаба и да је даље под Грчким омофором, рећи ће те привременим, да али докле браћо? До ког рока? Када се сутра окренемо око себе и видимо како ова два полицајца задовољно трљају руке биће можда доцкан. Зато, ја грешни слуга Божији саветујем да је крајње време да се уради нешто што ће овако јадну и суморну ситуацију на запуштеном и окоровљном пољу Српске Цркве из корена преокренути (преорати и то дубоко). И да ће на тој новој основи нићи плод нови од семена горушичиног, а све то треба да се залије водом наше вере и молитве Светом оцу нашем Сави Првопрестолнику и Просветитељу Србском јер он нам је својим примером показао да напретка нема, нити бити може док је СИПЦ под управом Грка, ма како они били добри... А треба се борити свим силама против екумениста и крипто - екумениста кипријаноартемијеваца. То је темељ, а после - циглу по циглу, зрно по зрно...

Анониман је рекао...

За почетак предлажем да мало СИПЦ икономише по питању поновног крштења приликом преласка из званичне Цркве у СИПЦ,убијеђен сам да ће јој се повећати број вјерника,а самим тиме и њена снага.

serbiantrueorthodox је рекао...

Увођење икономије је преко потребно. И оправдано вековном праксом различитих помесних православних цркава. Православни Грци су чак и у време св. Марка Ефеског примали (обливане)латине само миропомазањем, значи по икономији их нису прекрштавали.

вера је рекао...

Свако би требао да размисли пре него што оптужи некога за било шта.
Екуменисти из СПЦ називају Владику Артемија и вернике који су уз њега разним именима, нема каква нису смислили, а сад у појединим коментарима видим још неких имена. Ако ћемо да будемо искрени, Владика Артемије никог ни у једној изјави није увредио, у томе је његова величина, ипак је он велики молитвеник пред Господом, за разлику од многих нас. Никога није звао, народ је сам кренуо за њим, као и монаси и свештеници. Још много монаха, свештеника и народа је уз њега, то ће се брзо показати.
Неће он ићи никуда, лепо је објаснио у свом тексту под називом *Да се разумемо*, као и то с ким је у општењу, а с ким није и коме признаје благодат. Многи имају проблема да разумеју шта је Црква. Требало би прочитати нешто и на ту тему. И да, ајде поштено да размислимо због чега би он сад *заводио* народ како неки кажу? Шта би он имао од тога? Лично верујем да ће се ускоро заиста одвојити жито од кукоља и да ће Црква опстати до краја времена. Да, много је званих, али мало изабраних. Често се запитам да ли ћу бити на левој или на десној страни? Може мој духовник да буде светац, шта то вреди ако ја не умрем у покајању и молитви. Ако сам ја искрени верник, праведник, молитвеник, дакле Хришћанин у правом смислу, мене ће Господ водити путем спасења, ако нисам, џабе пискарам и дичим се како сам Хришћанин и како сам ја у општењу или нисам у општењу са не знам којим епископом и џабе да упирем прстом у неког како он није као ја јер он са тим јесте или није у општењу. Можда сам онда као онај фарисеј? Е, тога се плашим. Зато боље да ми ударимо на пост и молитву и да сачекамо да видимо како ће се ствари одвијати и не осуђивати никога. Нарочито то у вези ко има благодат, а ко нема, не дај Боже да случајно похулимо на Духа Светога, сви знамо какав је то грех.

Анониман је рекао...

Slazem se sa Verom. U ovoj situaciji jedino vladika Artemije nikada nikoga nije klevetao, nazvao uvredljivim imenom ili slicno. A njega vredjaju sa svih strana. I sa strane oficijelne crkve i sa strane istinski pravoslavnih. Razmislimo malo o tome.

Момчило је рекао...

Вера,Вјера, возљубљна сестро у Христу. Не свиђа ми се твоје писаније, беживотно је и безлично. Оцјеђујеш комарце а гуташ камилу.Артемије је некао недоречен, без јасне међе Вјере и јереси, па тиме и челична песница у велурној рукавици. Рећи ћеш како то знам, како судим, како сам горд, овакав и онакав... Да, у праву си, и гори сам, али неким сличајем и породичним предањем знам опроштајну бесjеду Патријарха србског Варнаве Росића 1937. године, када је положио живот за своју паству. "Чада моја возљубљена, тамни облаци се надносе над нашом Црквом и државом. Останите тврдо на камену Вере и Св. Предању, не додајите, не одузимајте..." Сутра силни огњеви да плану треба искра оних што умру у сјају.
Нека су му лагани сви Пљеваљски сњегови и зиме. Вјерно србство палиће му воштанице докле сунце земљу грије. Опрости, не замјери.

вepa је рекао...

Момчило,нема шта да опраштам или замерам. Разумем шта хоћеш да кажеш. Моје мишљење је да треба сачекати и видети даље потезе и то из простог разлога што је Владика Артемије познавао остале актере приче и тачно знао шта ће се десити. Док је он скупљао монахе, остали су били зна се где. Шта би се десило да је он први повукао потез, народ би њега линчовао. Овако их је пустио да се сами открију ко су, са Божијим допуштењем. Тако између осталог видесмо и Хануку и још којечега. Биће тога још. Што се тиче Патријарха Варнаве, у праву је. Исто тако мислим да Господ не би допустио да народ остане баш без иједног исповедника вере, мада какви смо заслужили смо и горе. Ипак је много народа пошло у Цркву, јесте да треба још много да учи,али поправићемо се сви заједно уз Божију помоћ. Све ме нешто спопада мисао, треба ли и ми да узмемо мотке? Па да кажемо, напоље из наших храмова!Нисмо их за јеретике градили, него за децу нашу. Је л видиш ти да братија у црквеној власти откако су почели са свим овим, највећу хајку воде баш кад је пост? Ма, не облаци, помрачење је то.
У миру и молитви проведи Часни пост!