Руска Загранична Црква, митрополит Агатангел и „Синод супротстављених“

Владика Агатангел са белим- првојераршким клобуком Руске Заграничне Цркве

Распад РЗЦ, Синод митрополита Агатангела и Еклисиологија Кипријановског „Синода супротстављених“

Од редакције блога СрбинИП:

У наставку следи текст свештеника Стивена Алена. Ради појашњења овог текста дужни смо да кажемо неколико речи о самом митрополиту Агатангелу. Рукоположен је за епископа 1994. године у граду Суздаљу од стране архијереја Лазара (Журбенка) и Валентина (Русанцова) као епископ Симферопољски под  јурисдикцијом, тада још јединственог Синода Руске Заграничне Цркве. Крај деведесетих година обележен је као период експанзије либерално настројених епископа РЗЦ који су свим силама настојали да се РЗЦ утопи у светско православље кроз сједињење са Московском Патријаршијом. Године 2001. десио се преврат и либерали на челу са архиепископом, касније митрополитом, Лавром преузели су власт над кормилом РЗЦ. Законити Првојерарх митрополит Виталије је лукаво и дрско удаљен. У исто време се групишу и засебно организују и ревнитељи РЗЦ који су постали свесни да је отпадништво либерала превршило сваку меру.

Са једне стране на Америчком континенту ревнитељи се окупљају око митрополита Виталија, а у Русији око епископа Лазара и Вењамина који не признају новог митрополита Лавра него своју верност везују искључиво за митрополита Виталија. Агатангел је све то време био послушни епископ либерала под новим митрополитом Лавром. Учествовао је чак и у ткз. Четвртом Свезаграничном Сабору 2006. године на коме је први пут званично узео учешће и епископ екуменистичке СПЦ митрополит Амфилохије. Тада се десило и прво потпуно јавно и званично саслуживање са екуменистичком СПЦ. На том сабору донета је одлука о сједињењу са Москвом. Он је напустио Лаврову РЗЦ тек непосредно пред саму унију са Московском Патријаршијом (2007.). Неопходно је, међутим, нагласити да је Митрополит Агатангел потписао и сагласио се са свим документима РЗЦ који су претходили вероломној унији са Московском Патријаршијом. Уместо да потражи уједињење са другим Руским епископима ревнитељима, митрополит Агатангел је наумио да оснује своју РЗЦ. Пошто је остао сам, за хиротоније нових епископа обратио се Кипријановом Грчком Синоду - Супротстављених. Пошто је рукоположио више епископа са Кипријановским епископом, кренуо је у стварање сопственог синода РЗЦ, који га је ускоро прогласио Митрополитом Руске Заграничне Цркве – РЗЦ-А(гатангел). Митрополит Агатангел није одбацио Кипријанизам као што су то учинили епископи ревнитељи, већ га је потврдио као своју еклисиологију саслуживањем и заједничким рукополагањем са епископима Грчког Синода супротстављених. Митрополит Агатангел инсистира на томе да је еклисиологија његовог Сионда иста као еклисиологија РЗЦ под Митрополитом Лавром пре уније са МП.

Увод

Синод који је општепознат под називом „РЗЦ-А“, тј. Јерархија Руске Православне Цркве Заграничне под председавањем митрополита Агатангела Одеског, тврди да је њена јерархија једини канонски наследник јерархије РЗЦ каква је постојала пре потчињавања свих њених епископа осим тада - епископа Агатангела,  Московској Патријаршији (МП) 2007-ме године.  Овај став се ослања на три тврдње:

Тврдња прва:  Агатангел Одески био је једини епископ противник МП-а који је остао лојалан и послушан члан Лавровог синода до пред сам горки крај онакве РЗЦ  какву смо до тада знали.

Он је са њима прекинуо општење у последњем тренутку јер је чињеницу да ће их МП абсорбовати једноставно било тешко прогутати, за разлику од неколико претходних  анти - Православних и неканонских поступака РЗЦ који су, мада неукусни - а можда и не – били још увек прихватљиви за Епископа Агатангела.  На основу ове разлике он извлачи своје прејемство. Он је био, такорећи, последњи који је остао на пољу после битке, јер су епископи РЗЦ  који су измакли контроли фатално инфилтрираног Њујоршког синода пре 2007- као што су Валентин Суздаљски, митрополит Виталије, Лазар (Журбенко) и други који су били проглашени расколницима , уз рашчињење од тог истог Њујоршког синода већ увелико контролисаног од стране просовјетске власти. Следствено томе, они су, према веровању послушног епископа Агатангела, стварно били шизматици и рашчињени.

Тако, према ставу Агатангела постоје три групе епископа РЗЦ  насталих  од бивших епископа, после маја 2007:

а. Лажни епископи који немају благодатне тајне у лажним црквама: РПАЦ (Руска Православна Аутономна Црква - Валентин), РИПЦ (Руска Истинита Православна Црква - Тихон), РПЦЕ (Руска Православна Црква у Егзилу - Владимир).

б. Истински епископи који имају благодатне тајне у истинској цркви Московске Патријаршије (МП): арх. Марко, арх. Лавр и дружина

в. Један истински епископ који није изабрао да се придружи својој вољеној браћи истинским епископима у њиховој трагичној потчињености истинској и благодaтној Цркви МП-а : Митрополит Агатангел.

Тврдња друга:  За разлику од својих ривала, митрополит Агатангел и његов синод су лојално и послушно прихватали сваку одлуку и акт синода РЗЦ пре његове несрећне одлуке да буде прогутан од стране Московске Патријаршије.

Ово укључује и одлуку РЗЦ из 1994.  којом је прогласила теорију митрополита  филијског Кипријана о статусу „не осуђених јеретика“ као од старина прихваћено учење Православне Цркве. Такође и одлуку о ступању у општење са „Синодом супротстављених“ под Митрополитом Киријаном (Чиме је дефинитивно онемогућен улазак у општење са Синодом Истински Православних Хришћана) баш на основу прихватања ове теорије.

Тврдња трећа:   Митрополит Агатангел је, логично, позвао своју сабраћу „умерене“ епископе „Синода супротстављених“ да рукоположе друге епископе за РЗЦ-А

Овај поступак је коначно и онтолошки обележио позицију ове групе као „стварне РЗЦ“ јер као што је добро познато, „права РЗЦ“ је била Кипријановска  по еклисиологији и еклисиолошким удруживањима.

Како бисмо ми у Цркви Истински Православних Хришћана требало да третирамо тврдње следбеника митрополита  Агатангела?  Почнимо са испитивањем еклисиолошке позиције РЗЦ пре 1994. а потом и у периоду од 1994. до 2007.

ДЕО ПРВИ: Историјски преглед

А. Еклисиолошки став РЗЦ према „Светском Православљу“ пре 1994. године

Већ на почетку, потребно је подсетити се да РЗЦ никада није званично прекинула општење са било којом јурисдикцијом Светског Православља осим са Московском Патријаршијом,  Евлогијевим Париским расколом  као и са расколом Северноамеричке Митрополије(ОЦА) тј. само са другим руским групама.

Многи у Истинској Православној Цркви Грчке, свикли на  деценије детаљних, мучних и пажљивих разматрања и живих полемика о еклисиологији, тешко  могу да прихвате да у највећем делу историје РЗЦ  већина њених епископа и клира није брижљиво размишљала о тим питањима, осим, можда у случају МП и других руских група. У РЗЦ је било изузетних појединаца попут светог исповедника митрополита Филарета, који су јасно видели како би РЗЦ требало да се односи према отпадништву „светског Православља“ , али већина епископата и клира у РЗЦ имала је инстинктивну (мада здраву) одбојност према модернизму и екуменизму која их никада није повукла даље - да покрену процес рационалне дискусије неопходне да се донесу јасне одлуке о овим проблемима.

Званични став РЗЦ о саслуживању са другим јурисдикцијама осим већ поменуте три, никада није био доследан. Став о не саслуживању који се јавио шесдесетих година и касније, био је неписан и спровођен је у пракси (de facto) али не по пропису (de jure).  Синод РЗЦ је оставио својим епископима скоро потпуну слободу по овим питањима, па се и пракса разликовала од једне епархије до друге. Најочитији контраст је био између Северноамеричких епархија које су углавном биле строге и Европске епархије у којој је већина епископа пратећи свог „авву“ Арх. Антонија Женевског увек видела себе као део „светског Православља“ и била спремна да, осим са Совјетима и Евлогијевцима, саслужује са свима па чак и Васељенском Патријаршијом.

Тако да су у РЗЦ постојали епископи и клирици који су били потпуно „за“ светско Православље - који су порицали да је екуменизам „светског Православља“ препрека саслуживању и стога су бучно приговарали на анатемисање екуменизма.  Али РЗЦ као тело никада није изјавила да је став ове групе став целе РЗЦ, они су били појединци или највише, појединачне епархије, све до 2007. када је њихов став постао званични став РЗЦ-МП.

РЗЦ је такође имала веома јаку струју епископа и свештенства који нису хтели да се моле са екуменистима, али су се сентиментално уклањали од изјава да су екуменисти реално ван Цркве.  До 1994. међутим, РЗЦ никада није отворено исповедила, у пуном смислу те речи, катафатичан став Кипријановаца, да је догма (de fide) став -  да не осуђени јеретици остају пуноправни чланови Цркве и да је другачије веровање неправославно.

Усред ове збрке постојала је мала али значајна група епископа и свештенства РЗЦ који су држали јасно формулисан Православни став да, непоправљиви и непокајани јеретички епископи треба да се сматрају лажиепископима  и пре саборске одлуке, али то су исповедали као лични став, или највише на нивоу своје епархије.  У току дугог председавања Синодом митр. Филарета, ова „строга“ струја стекла је водећу улогу у усмеравању ставова чланова и формирању јавне слике о РЗЦ и захваљујући њиховом утицају, пракса (de facto) не саслуживања природно се раширила на већину епархија РЗЦ.  Њихов став да су екуменисти једноставно и очигледно јеретици ван Цркве није међутим, никада званично прихваћен на Сабору РЗЦ.  Током суморног председавања митр. Виталија, који ни сам није могао да се одлучи на чијој је страни,  ова струја је потпуно изгубила контролу над правцем Црквених кретања РЗЦ.

Једини Синодски акт који је био близу да искаже јасну позицију била је Анатема из 1983. али њена примена као канонске основе за прекидање општења са „светским Православљем“ била је јавно одбијена 1986. у Божићној посланици митр. Виталија, који је јасно рекао да се Анатема не примењује ни на кога (!), а чији став остали чланови Синода нису оспорили.  Од тог тренутка Анатема је постала мртво слово на папиру, у неким црквама епископи је чак нису читали ни на недељу Православља.  Одлука из 1994. у вези Кипријанизма је коначно уништила и последњу преосталу наду да ће РЗЦ званично признати да и помесни (локални) сабор може анатемисати јеретике, а још мање да је јеретик ван Цркве и пре Саборске одлуке.

Став водеће струје старе РЗЦ о истраживању канонске традиције и примени њених критеријума на прекид општења са јеретицима, савршено је одсликан у кратком одговору епископа Кирила из Сиетла (САД), садашњег Архиепископа Сан Франциска (РЗЦ–МП), који сам добио у разговору са њим у његовим одајама изнад Цркве Васкресења на 6-тој авенији у Сан Франциску, децембра 1999:

отац Стивен: „Владико, наши епископи једноставно морају установити канонске критеријуме за остајање у општењу или прекидање општења са другим јурисдикцијама и онда, у том контексту, поступати званично према „светском Православљу“ - то је питање нашег духовног опстанка.“

епископ Кирил: „Оче Стивене, ја се неразумем у те ствари и не желим да знам о томе.“

Тиме је све речено.

Оно што је држало РЗЦ заједно, људски говорећи, није била јасно одређена еклисиологија, већ пре руски патриотизам, анти - комунизам у добу Хладног Рата и инстинктивна конзервативна побожност. Њени епископи су били одговорни за управљање дијаспором широм планете где су верници имали широк спектар  мишљења о црквеним стварима и Сабор епископа је увек давао предност компромисним решењеима или избегавао одређеност коју прате сукоби. Као Црквено тело, и поред своје племените историје и изузетних примера побожности и пастирске љубави многих побожних епископа и свештеника, РЗЦ никада није реално или дејствено размотрила растуће отпадништво и екуменизам. На крају, недостатак јасне и одбрамбене позиције оставио ју је, као град без страже, отворен непријатељима, кога је лако уништити.

Кад Митрополит Агатангел и његов представник тврде да „настављају“ „традиционални став РЗЦ“ о еклисиологији, то је тешко оповргнути или потврдити, јер не постоји јасно исказан „традиционални став РЗЦ“, него само какофонија супротних осећања, површно исказаних нејасних мишљења која гуше „тихи мали глас“ еклисиолошке истине који је изразила обеснажена мањина.

Вештачка и страна творевина - Кипријанова теорија, уведена је на крају овог периода као оружје којим је про - МП партија планирала да зада смртоносни  ударац у дугој, систематској борби на смрт против слободе и православности РЗЦ.

Б. 1994. Уједињење са „Синодом Супротстављених“

Агенти руске владе и њој подређене МП, који су дириговали кампањом обарања РЗЦ под ноге МП, чији је успех постојано растао током деведесетих година, знали су да не могу одједном приволети чланове РЗЦ да признају атеистички креирану криминалну организацију као праву Цркву, још мање као „Мајку Цркву“.  Сви су знали да је РЗЦ постојала пре МП у њеном садашњем облику и да таква, очигледно лажна организација попут МП није никако могла да представља канонску јерархију постојеће руске Православне Цркве. Можда главнина у РЗЦ није знала шта осећа према другима, али су добро знали шта осећају према МП:  за њих то није била Црква. Шта више, десно крило РЗЦ-а није само осећало, оно је то јасно разумело и било је способно да то и објасни.

Архиепископ Марко и Архиепископ Лавр, јерархијски предводници КГБ-ове операције уништавања РЗЦ, нашли су  у еклисиолошкој теорији Митрополита Кипријана идеалног Тројанског коња да унесу признавање МП-а као Цркве чак и у бастион десног крила РЗЦ.  Упркос примедбама митрополита Виталија и архиепископа Антонија лосанђелског, као и пензионисаног епископа Григорија (Грабеа), Сабор епископа РЗЦ, у јулу 1994. објавио је да је еклисиолошко учење митрополита Кипријана истоветно са Учењем РЗЦ. И баш на овој једнакости еклсиологија, РЗЦ и „Синод Супротстављених“ су засновали међусобно канонско општење.

Про - МП снаге нису губиле време да распрше отров ове „умерене еклисиологије“ у редовима десног крила РЗЦ, да изазову збрку у њиховим умовима и ослабе њихову вољу за одупирањем.  Одједном, са свих страна се чуло да је МП „Мајка Црква“ и да она „несумњиво има благодат“, да ко пориче благодат ове свете „Мајке Цркве“просто „хули“ и тако даље.  Многи који су постали лично најприврженији Кипријанизму били су из десног крила РЗЦ, јер су историјски конзервативци РЗЦ били ти који су увек имали симпатије према Грчким Старокалендарцима и по темпераменту и по сагледавању ситуације. Ово је, вероватно, био развој догађаја који су агенти - архитекте уније из 1994. и предвидели. Тада се могло чути да су најтврђи десничари у РЗЦ почели говорити да је МП - Црква и да су њене Тајне самим тиме „благодатне“.

Следећи корак је био прећи  са „ имају благодат и Црква су“ на „зато не смемо остати раздвојени“. Интелектуална акробатика лавиринта Кипријанове дијалектике лежи мало изван способности разумевања код просечне особе - што зналци Кипријанизма често наглашавају нама који смо у односу на њих интелектуално инфериорни. Потпуно оспособљен посвећеник Супростављених, обично снабдевен докторском дипломом, може да схвати зашто упорно одбија да прими, оно у шта он упорно верује да јесу Свете Тајне, од људи које он упорно сматра, правим свештеницима и епископима, али ово нарочито знање тешко могу да прихвате људи са обичним начином размишљања. Деведесетих година учених мистика овог узвишеног знања било је недовољно како би у потпуности упутили у ово учење чланове РЗЦ, који су већином као обични смртници, прихватајући прво да је „ МП Мајка Црква“, доста лако предузимали следећи ментални корак „неизбежно је да им се присајединимо.“   

На овој тачки Троја је горела. Са критичном масом раније десног крила РЗЦ који је сада био очаран овом идејом, као жаба хипнотисана погледом змије, коначно остварење задатка Москви лојалних слугу у јерархији РЗЦ постало је прилично лако. „Унија“ са бољшевичком „Црквом“ тихо је постала неминовни закључак.

Када Митр. Агатангел и његови следбеници, дакле, наглашавају своје прихватање Кирпијанове еклисиологије као њиховог bona fide (сведочанства), човек не може да се не ожалости. Бодеж забоден у срце њихове вољене Цркве још увек им личи на стандард Вере.

ДЕО ДРУГИ: Quo Vadis Агатангеле?

Када су Митр. Агатангел и његови следбеници разматрали проблем само једног  епископа у својим редовима (тј. самог Агатангела), нису се одмах одлучили за  Синод Супротстављених. Одбор Агатангеловог свештенства саслушао је прво делегацију Цркве ИПХ Грчке под Архиепископом Хризостомом  Киусисом у Асторији, држава Њу Јорк, у вези историје и идеологије Синода Супротстављених. Како ме је један од чланова ове делегације (Црква ИПХ Грчке) касније обавестио, чланови одбора Агатангеловог свештенства нису били претерано заинтересовани,  већи део заседања провели су додајући један другом пљоску пића и правећи шаљиве коментаре. Ово је потпуно типично за „већину чланова традиционалне - старе РЗЦ “ чији је стил одбацивање привржености канонским и догматским питањима, као нечег недуховног, чак и католичког начина размишљања, док је шармантна  „јуродивост Христа ради“, често извирала из саме флаше водке. Чувши ову причу насмешио сам се са симпатијом, сећајући се срећних дана далеке прошлости и детињастих пријатеља које сам познавао и волео. Ова прича ме је подсетила да се, као и обично „главнина РЗЦ-а“ није у то разумела и није о томе ни желела да зна.

И, као што сви већ знамо, РЗЦ-А се на крају обратила Супротстављенима ради успостављања епископата. То је њихова трећа тврдња, и може се рећи одзвањајући глас у њиховим  доказима да су они истински наследници РЗЦ: а њихово Апостолско прејемство сада у потпуно зависи од легитимности синода који је 1994. РЗЦ признала као своју сестринску цркву, понајвише захваљујући добром пословању нашег пријатеља – архиепископа Марка.

Када бране свој избор еклисијастичког савезника, понекад Агатангелити имају толико разума да се унервозе поводом Кипријановиг учења, па га заобилазе као „лично мишљење митр. Кипријана које нема нормативни ( обавезујући ) статус“. Ово, међутим, није тачно. Еклисиологија Кипријановаца није само лични став старца митр. Кипријана. То је званичан и често објављиван став њиховог Синода, и то је њихово званично и једино оправдање што су одвојени од легитимног руководства Истинске  Грчке Цркве, односно Синода Архиепископа Хризостома. Они то не поричу. Сва легитимност Кипријанове групе базирана је на томе да је ова еклисиологија не само дозвољено теолошко мишљење, већ учење вере толико старо, толико универзално прихваћено, толико јасно, да оно оправдава одбијање старца Кипријана, засновано на 34. Апостолском и 15. канону Прво - Другог Сабора да се поново уједини са осталим Флоринским епископима раних 1980-тих.

Супротно је, на жалост, болно очигледно: Кипријановски став – да  непоправљиви јеретици засигурно остају чланови Цркве до одлучења на некаквом васељенском сабору тако стриктне и специфичне конструкције, да је доста тешко доказати да се  један такав сабор икада десио у историји Цркве – је далеко од тога да се прихвати као учење Цркве, то је специфичан, изопачен иако домишљат разлог који је измишљен након почињеног дела да би се оправдао раскол. Његови образовани браниоци марљиво употребљавају учен и отмен језик, спретно цитирају различите Црквене Оце, задивљују своје сабеседнике узлетима дијалектичке генијалности, непроменљиво штампају своја мишљења на врло финим папирима, али њихово учење само по себи остаје – авај - неистина.

Ово нису ствари другоразредног значаја за РЗЦ-А, јер синод (Супротстављених) чије је само постојање оправдано тврдњом да је ова теорија прихваћена догма Саборне Цркве је управо синод који  је обезбедио оно што захтевају канони - сарукоположитеље за будуће епископе РЗЦ-А. Ако учење Митр. Кипријана није стварно догма Цркве, онда су Кипријановци стварно расколници, а ако је тако, од каквог су онда они значаја за апостолско прејемство Агатангеловог синод?

Вође РЗЦ-А, када одлуче да постану озбиљни по питању Вере, уместо да носталгично сањају о слави „старе РЗЦ“, „Белој идеји“ и сличном, мораће поново да испитају одлуку из 1994. подвргну је озбиљној и искреној критици и пођу тамо где их води истина. Бити „истински наследник старе РЗЦ“ у смислу еклисиолошких схватања, није баш нека добра ствар. Незаинтересованост „главнине старе РЗЦ“ за еклисиологију омогућило је КГБ-у да их уништи.

Свештеник Стивен Ален

Црква Св. Спиридона

Детроит, Мичиген, САД