ДОКУМЕНТ: Званични захтев свештеника Српске Истините Православне Цркве

Formal Request from the Clergy of the Serbian True Orthodox Church to the Synod of the Church of the Genuine Orthodox Christians of Greece for a Clarification of the Relationship Between Our Two Churches 

Редакција блога СрбинИП објављује званични документ који је средином месеца фебруара предат од стране дела свештенства СИПЦ Грчкој ИПЦ, тј. њеном Првојерарху г. г. Калинику. Документ који је преведен на енглески и грчки језик адресиран је на Св. Синод Грчке ИПЦ и носи назив: „Званични  захтев свештеника Српске Истините Православне Цркве, Синоду Цркве Истинитих Православних Хришћана Грчке, за разјашњење односа између наших двеју Цркава“. Документ је предат у синодским просторијама у центру Атине (трг Канигос) после састанка свештенства СИПЦ са Првојерархом, Његовим Блаженством Архиепископом Калиником. Састанку су присуствовали и двојица архијереја Грчке ИПЦ Високопреосвећени Хризостом митрополит Атички и Преосвећени владика Фотије епископ Маратонски, секретар Св. Синда Грчке ИПЦ. Српско свештенство су представљали јеромонаси Акакије и Нектарије и јереј Стефан Николић. Одсутан је био само јереј Атанасије Крстић. У својству преводиоца присуствовали су јеромонах Аверкије (србин који живи и служи у манастиру св. Теодора Студита код села Атикија,Коринтске области) и монах из Србије (из околине Ваљева) о. Јосиф Микић. Састанак није донео конкретна решења дугогодишњих проблема, а који су углавном повезани са односом Грчке ИПЦ према Српској ИПЦ, тј. непризнавања помесности и самосталности Српске ИПЦ и дугогодишњег лошег и неканонског управљања грчког егзарха на јурисдикцијској територији обудовеле Српске ИПЦ.

Неочекивана изјава Њ. Б. Архиепископа Калиника да су наводно националне цркве, њихово оснивање и постојање највећа грешка у историји цркве и да стога питање националних цркава не треба подизати јер оне наводно не постоје изазвало је велико негодовање српског свештенства. После доста тешке и чак непријатне полемике није се дошло до решења које би задовољило обе стране. На крају, Владика Калиник је предложио да се оснује заједничко управно тело СИПЦ састављено од две подељене групације оних који се залажу за Српску помесну и самосталну Цркву на челу са српским истински православним епископом и оних који су против тога и који се залажу за апсолутно потчињавање грчким епископима и који сматрају да су истински православни хришћани у Србији само грчка мисија и грчка епархија на територији Србије. Јеромонах Акакије је такав предлог назвао неизводљивим и неприхватљивим јер те две групе немају ни најмању заједничку основу за било какву сарадњу.

Сутрадан (19 фебруара по грађанском календару) у катедралном храму св. Атанасија великог – архиепископији одслужена је заједничка литургија. Уједно тај дан је био и имендан Владике Фотија. У литургији су узели учешће четворо епископа преко десет свештенослужитеља и два ђакона.


Следи документ:

Званични  захтев свештеника Српске Истините Православне Цркве, Синоду Цркве Истинитих Православних Хришћана Грчке, за разјашњење односа између наших двеју Цркава

Ми, доле потписани свештеници Српске Истините Православне Цркве (СИПЦ), формално захтевамо од Синода Цркве Истинитих Православних Хришћана Грчке (ГОХ) , прецизну и јасну изјаву, у писаном облику, како ви разумете однос наших двеју Цркава, тако да можемо да дођемо до договора о нашем будућем саживљењу и садејствовању, у сагласности са канонима и вековним предањем Православне Цркве.

Добро је познато да је Српска Црква још од почетка тринаестог века аутокефална Архиепископија, која је нешто касније прерасла у Патријаршију. Ниједна од Православних Цркава никада није  оспоравала овај статус, са изузетком Цариградске Патријаршије, која је први пут под Патријархом Јеремијом I у првој половини 16. века и још једном 1976. под патријархом Самуилом, покушала да потчини себи Српску Патријаршију за време тешког периода турског јарма.

Каноничност Српске Цркве је била дубоко уздрмана после Другог светског рата и комунистичког преврата, да би шездесетих година двадесетог века коначно пала у свејерес екуменизма.

Године 1995-96, група монаха и верника, чланова обудовеле Српске Цркве - која је остала без православног епископата услед јереси екуменизма – затражили су помоћ од Грчке ИПЦ и привремено уточиште под Грчким архијерејским Омофором. ГИПЦ се љубазно одазвала и пружила нам основну помоћ за потребе организовања живота Српске Цркве у виду рукоположења клирика, достављања Антимиса и св. Мира као и материјалне помоћи. Од самог почета, међутим, често се говорило, и сви који су имали везе са тим разумели су, да је рукоположење и интронизација српског епископа за Српску Истиниту Православну Цркву, неопходно због организације нормалног црквеног живота и омогућавања нашој Цркви да задобије поверење и поштовање већег броја Срба, а не да изгледа као изолована инострана „мисија“ која нема везе са историјском, правом Српском Православном Црквом. Ипак, Синод ГИПЦ, се до данашњег дана, никада није позабавио овим питањем, увек га остављајући по страни и занемарујући, тако да сада већ више од једне и по деценије Српском И. П. Црквом управља Грчки егзарх.

Ми смо убеђени да нема оправдања за остављање Српске Цркве у стању обудовелости толико дуго, нарочито под светлом чињенице да је локална управа заједнице Истинских Православних Хришћана Србије – „Главни Управни Одбор“ – била отворена, јасна и крајње упорна поводом ове ствари.

Привремена управа Грчог егзаарха, тј. администратора, продужила се у недоглед, код многих створивши утисак да се обудовела Српска Црква једноставно потчинила Грчкој, остајући трајно у њеном власништву и под њеном доминацијом. Тако дугогодишње управљање Грчког егзарха нанело је Српској Цркви вишеструке штете. Ефикасност проповеди Истинског Православља међу Србима смањена је на минимум, пошто је у Србији стечен општи утисак да се прекидањем општења са екуменистичком званичном црквом и преласком у Истинско Православље, напушта Српска Црква, што је за већину православномислећих Срба, антиекумениста било и јесте незамисливо.

Не назире се решење за овај проблем, а због стагнације у ширењу и мисији СПИЦ,  која је проузрокована оваквом деструктивном политиком , код многих се појавила безнадежна равнодушност. Свако се повукао у своју парохију или манастир и отпочео да живи самостално , без икаквог интересовања за саборни рад у име узвишених интереса целе Српске Цркве. Ова политика неактивности од стране Синода ГИПЦ, у Србији је уништила најосновнију мисију Цркве – спасавање душа.

Да резимирамо: Наша намера је од почетка била да примимо непоходну, али привремену помоћ у тешкој ситуацији обудовелости Српске Цркве. Привремена помоћ се преобратила, ако не намерно, онда по инерцији, у очигледно непроменљиво неправилно стање, за које решење није понуђено нити су границе постављене, а то стање је у директној супротности са Црквеном мисијом спасавања душа. Хитно је да се осмисли јасан, обавезујући план који ће за СИПЦ обезбедити Њен епископат и Њену Црквену организацију, а који ће отпочети одмах.

Ова потреба је сада још хитнија због активности епископа Артемија, који је недавно направио раскол у Српској патријаршији. Епископ Артемије је добро познати антиекумениста и припадник традиционалистичке струје из редова официјалне Српске цркве. Он тренутно оснива на територији Србије своју нову конзервативну, антиекуменистичку црквену структуру, али не на принципима Истинског Православља, што је веома опасно. Готово сви антиекуменисти у Србији или су му се већ прикључили или чекају да виде какав ће он курс заузети. Многи претпостављају да је то пут митрополита Кипријана Куцумбаса и његове еклисиологије отпора.

Тако, у овом тренутку, имамо, са једне стране врло познатог антиекуменисту који је очигледно епископ Српске цркве, а не неке друге националне цркве, и са друге стране нашу групицу Истински Православних клирика који су званично уписани у спискове Грчке Цркве, и који помињу Грчког епископа, и тиме уверљиво показују да су они у ствари представници туђе Цркве која безаконо делује на канонској територији Српске Православне Цркве. Управо због овакве ситуације неки од наших верника су нас већ напустили и пришли владики Артемију.

У светлу свега овога, не само да је време , већ је и прошло време за свети Синод ГИПЦ да предузму хитну и одлучну акцију да оспособе и потврде независну организацију СИПЦ под српским епископом.

Високопреосвећене владике, ваша је дужност да се по савести и искрено подсетите времена када је ваша удовствујућа Грчка Црква била у истој ситуацији, и када сте тражили помоћ од Руске Заграничне Цркве. Тражили сте – и добили – само једну ствар: рукоположење Грчких епископа, за Грчку Цркву. Руска Црква ни једним покретом, ни једним симболичним гестом није посегла на вашу аутокефалност, нити се мешала у ваш унутрашњи живот, организацију, међусобне несугласице и одлуке, нити су манипулисали вашом свешћу и делили вас да би доминирали вама.

Нама је јасна чињеница да због мале бројности ми нисмо у практички истој  ситуацији као Грчка ИПЦ 1961. године, али смо у потпуно истој канонској ситуацији. Ако сте искрени морате да прихватите ову стварност и делате у складу са њом. Када би постојала само воља са ваше стране да прихватите и делате према овој канонској стварности, и када бисмо имали нашег српског владику, и сами управљали нашим пословима, наше бројно стање би се врло брзо повећало, бројност свештенства и монаштва би такође порастао, и онда би , у врло кратком року био довољно одговарајућих кандидата за епископат који би сачинио мали, али савршено каноничан и савршено функционалан синод, остајући у општењу са вашом светом Црквом. Да ли је ово оно што желите за нас? Или више волите да нас оставите малим, подељеним и зависним од вас? Будите искрени! Које су ваше намере?

Критична, од животне важности за нас ситуација, захтева да вас молимо, Високопреосвећене Владике за јасан, благовремени одговор и за изјаву са ваше стране да ћете сарађивати у конкретном плану за спровођење у дело независног функционисања СИПЦ, са јасним временским роком. Знамо да нам на ово питање не можете одговорити одмах, али вас разумно и одсечно молимо да нам дате формалан, писани одговор до празника Педесетнице, 30. маја (ст. кал.) ове године.

Званично тражимо одговор на ова питања, од светог Синода ГИПЦ:

1. Да ли Синод ГИПЦ признаје да нема канонско право да управља Српском Црквом?

2. Да ли је намера Синода ГИПЦ да омогући Српској Истински Православној Цркви да има свој епископат и да управља својим пословима без ометања од стране јерархије Грчке Цркве ?

3. Ако је одговор на оба, горе наведена питања позитиван, да ли ће онда Синод ГИПЦ предузети конкретну и брзу акцију, одмах после Педесетнице, ове године, да потврди ауторитет Главног Управног Одбора СИПЦ, и да без одлагања поради са истим  на успостављању и доношењу званичног плана, са установљеним временским роком за рукоположење епископа из редова српског клира и независног управљања СИПЦ?

Викокопреосвећене владике, са захвалношћу за ваше доброчинство које сте нам показали у прошлости и за вашу помоћ коју очекујемо у будућности,

свештеници Српске Истински Православне Цркве.

Јеромонах Акакије

Јеромонах Нектарије

Јереј Стефан

Као и монаштво и верни народ који непоколебиво стоје иза ових ставова

У време попраздништва светог Богојављања,

месеца јануара, године спасења 2011.