петак, 01. април 2011.

ДОКУМЕНТ: Званични захтев свештеника Српске Истините Православне Цркве




Редакција блога СрбинИП објављује званични документ који је средином месеца фебруара предат од стране дела свештенства СИПЦ Грчкој ИПЦ, тј. њеном Првојерарху г. г. Калинику. Документ који је преведен на енглески и грчки језик адресиран је на Св. Синод Грчке ИПЦ и носи назив: „Званични  захтев свештеника Српске Истините Православне Цркве, Синоду Цркве Истинитих Православних Хришћана Грчке, за разјашњење односа између наших двеју Цркава“. Документ је предат у синодским просторијама у центру Атине (трг Канигос) после састанка свештенства СИПЦ са Првојерархом, Његовим Блаженством Архиепископом Калиником. Састанку су присуствовали и двојица архијереја Грчке ИПЦ Високопреосвећени Хризостом митрополит Атички и Преосвећени владика Фотије епископ Маратонски, секретар Св. Синда Грчке ИПЦ. Српско свештенство су представљали јеромонаси Акакије и Нектарије и јереј Стефан Николић. Одсутан је био само јереј Атанасије Крстић. У својству преводиоца присуствовали су јеромонах Аверкије (србин који живи и служи у манастиру св. Теодора Студита код села Атикија,Коринтске области) и монах из Србије (из околине Ваљева) о. Јосиф Микић. Састанак није донео конкретна решења дугогодишњих проблема, а који су углавном повезани са односом Грчке ИПЦ према Српској ИПЦ, тј. непризнавања помесности и самосталности Српске ИПЦ и дугогодишњег лошег и неканонског управљања грчког егзарха на јурисдикцијској територији обудовеле Српске ИПЦ.
Неочекивана изјава Њ. Б. Архиепископа Калиника да су наводно националне цркве, њихово оснивање и постојање највећа грешка у историји цркве и да стога питање националних цркава не треба подизати јер оне наводно не постоје изазвало је велико негодовање српског свештенства. После доста тешке и чак непријатне полемике није се дошло до решења које би задовољило обе стране. На крају, Владика Калиник је предложио да се оснује заједничко управно тело СИПЦ састављено од две подељене групације оних који се залажу за Српску помесну и самосталну Цркву на челу са српским истински православним епископом и оних који су против тога и који се залажу за апсолутно потчињавање грчким епископима и који сматрају да су истински православни хришћани у Србији само грчка мисија и грчка епархија на територији Србије. Јеромонах Акакије је такав предлог назвао неизводљивим и неприхватљивим јер те две групе немају ни најмању заједничку основу за било какву сарадњу.
Сутрадан (19 фебруара по грађанском календару) у катедралном храму св. Атанасија великог – архиепископији одслужена је заједничка литургија. Уједно тај дан је био и имендан Владике Фотија. У литургији су узели учешће четворо епископа преко десет свештенослужитеља и два ђакона.


Следи документ:

Званични  захтев свештеника Српске Истините Православне Цркве, Синоду Цркве Истинитих Православних Хришћана Грчке, за разјашњење односа између наших двеју Цркава

Ми, доле потписани свештеници Српске Истините Православне Цркве (СИПЦ), формално захтевамо од Синода Цркве Истинитих Православних Хришћана Грчке (ГОХ) , прецизну и јасну изјаву, у писаном облику, како ви разумете однос наших двеју Цркава, тако да можемо да дођемо до договора о нашем будућем саживљењу и садејствовању, у сагласности са канонима и вековним предањем Православне Цркве.

Добро је познато да је Српска Црква још од почетка тринаестог века аутокефална Архиепископија, која је нешто касније прерасла у Патријаршију. Ниједна од Православних Цркава никада није  оспоравала овај статус, са изузетком Цариградске Патријаршије, која је први пут под Патријархом Јеремијом I у првој половини 16. века и још једном 1976. под патријархом Самуилом, покушала да потчини себи Српску Патријаршију за време тешког периода турског јарма.

Каноничност Српске Цркве је била дубоко уздрмана после Другог светског рата и комунистичког преврата, да би шездесетих година двадесетог века коначно пала у свејерес екуменизма.

Године 1995-96, група монаха и верника, чланова обудовеле Српске Цркве - која је остала без православног епископата услед јереси екуменизма – затражили су помоћ од Грчке ИПЦ и привремено уточиште под Грчким архијерејским Омофором. ГИПЦ се љубазно одазвала и пружила нам основну помоћ за потребе организовања живота Српске Цркве у виду рукоположења клирика, достављања Антимиса и св. Мира као и материјалне помоћи. Од самог почета, међутим, често се говорило, и сви који су имали везе са тим разумели су, да је рукоположење и интронизација српског епископа за Српску Истиниту Православну Цркву, неопходно због организације нормалног црквеног живота и омогућавања нашој Цркви да задобије поверење и поштовање већег броја Срба, а не да изгледа као изолована инострана „мисија“ која нема везе са историјском, правом Српском Православном Црквом. Ипак, Синод ГИПЦ, се до данашњег дана, никада није позабавио овим питањем, увек га остављајући по страни и занемарујући, тако да сада већ више од једне и по деценије Српском И. П. Црквом управља Грчки егзарх.

Ми смо убеђени да нема оправдања за остављање Српске Цркве у стању обудовелости толико дуго, нарочито под светлом чињенице да је локална управа заједнице Истинских Православних Хришћана Србије – „Главни Управни Одбор“ – била отворена, јасна и крајње упорна поводом ове ствари.

Привремена управа Грчог егзаарха, тј. администратора, продужила се у недоглед, код многих створивши утисак да се обудовела Српска Црква једноставно потчинила Грчкој, остајући трајно у њеном власништву и под њеном доминацијом. Тако дугогодишње управљање Грчког егзарха нанело је Српској Цркви вишеструке штете. Ефикасност проповеди Истинског Православља међу Србима смањена је на минимум, пошто је у Србији стечен општи утисак да се прекидањем општења са екуменистичком званичном црквом и преласком у Истинско Православље, напушта Српска Црква, што је за већину православномислећих Срба, антиекумениста било и јесте незамисливо.

Не назире се решење за овај проблем, а због стагнације у ширењу и мисији СПИЦ,  која је проузрокована оваквом деструктивном политиком , код многих се појавила безнадежна равнодушност. Свако се повукао у своју парохију или манастир и отпочео да живи самостално , без икаквог интересовања за саборни рад у име узвишених интереса целе Српске Цркве. Ова политика неактивности од стране Синода ГИПЦ, у Србији је уништила најосновнију мисију Цркве – спасавање душа.

Да резимирамо: Наша намера је од почетка била да примимо непоходну, али привремену помоћ у тешкој ситуацији обудовелости Српске Цркве. Привремена помоћ се преобратила, ако не намерно, онда по инерцији, у очигледно непроменљиво неправилно стање, за које решење није понуђено нити су границе постављене, а то стање је у директној супротности са Црквеном мисијом спасавања душа. Хитно је да се осмисли јасан, обавезујући план који ће за СИПЦ обезбедити Њен епископат и Њену Црквену организацију, а који ће отпочети одмах.

Ова потреба је сада још хитнија због активности епископа Артемија, који је недавно направио раскол у Српској патријаршији. Епископ Артемије је добро познати антиекумениста и припадник традиционалистичке струје из редова официјалне Српске цркве. Он тренутно оснива на територији Србије своју нову конзервативну, антиекуменистичку црквену структуру, али не на принципима Истинског Православља, што је веома опасно. Готово сви антиекуменисти у Србији или су му се већ прикључили или чекају да виде какав ће он курс заузети. Многи претпостављају да је то пут митрополита Кипријана Куцумбаса и његове еклисиологије отпора.

Тако, у овом тренутку, имамо, са једне стране врло познатог антиекуменисту који је очигледно епископ Српске цркве, а не неке друге националне цркве, и са друге стране нашу групицу Истински Православних клирика који су званично уписани у спискове Грчке Цркве, и који помињу Грчког епископа, и тиме уверљиво показују да су они у ствари представници туђе Цркве која безаконо делује на канонској територији Српске Православне Цркве. Управо због овакве ситуације неки од наших верника су нас већ напустили и пришли владики Артемију.

У светлу свега овога, не само да је време , већ је и прошло време за свети Синод ГИПЦ да предузму хитну и одлучну акцију да оспособе и потврде независну организацију СИПЦ под српским епископом.

Високопреосвећене владике, ваша је дужност да се по савести и искрено подсетите времена када је ваша удовствујућа Грчка Црква била у истој ситуацији, и када сте тражили помоћ од Руске Заграничне Цркве. Тражили сте – и добили – само једну ствар: рукоположење Грчких епископа, за Грчку Цркву. Руска Црква ни једним покретом, ни једним симболичним гестом није посегла на вашу аутокефалност, нити се мешала у ваш унутрашњи живот, организацију, међусобне несугласице и одлуке, нити су манипулисали вашом свешћу и делили вас да би доминирали вама.

Нама је јасна чињеница да због мале бројности ми нисмо у практички истој  ситуацији као Грчка ИПЦ 1961. године, али смо у потпуно истој канонској ситуацији. Ако сте искрени морате да прихватите ову стварност и делате у складу са њом. Када би постојала само воља са ваше стране да прихватите и делате према овој канонској стварности, и када бисмо имали нашег српског владику, и сами управљали нашим пословима, наше бројно стање би се врло брзо повећало, бројност свештенства и монаштва би такође порастао, и онда би , у врло кратком року био довољно одговарајућих кандидата за епископат који би сачинио мали, али савршено каноничан и савршено функционалан синод, остајући у општењу са вашом светом Црквом. Да ли је ово оно што желите за нас? Или више волите да нас оставите малим, подељеним и зависним од вас? Будите искрени! Које су ваше намере?

Критична, од животне важности за нас ситуација, захтева да вас молимо, Високопреосвећене Владике за јасан, благовремени одговор и за изјаву са ваше стране да ћете сарађивати у конкретном плану за спровођење у дело независног функционисања СИПЦ, са јасним временским роком. Знамо да нам на ово питање не можете одговорити одмах, али вас разумно и одсечно молимо да нам дате формалан, писани одговор до празника Педесетнице, 30. маја (ст. кал.) ове године.

Званично тражимо одговор на ова питања, од светог Синода ГИПЦ:

1. Да ли Синод ГИПЦ признаје да нема канонско право да управља Српском Црквом?

2. Да ли је намера Синода ГИПЦ да омогући Српској Истински Православној Цркви да има свој епископат и да управља својим пословима без ометања од стране јерархије Грчке Цркве ?

3. Ако је одговор на оба, горе наведена питања позитиван, да ли ће онда Синод ГИПЦ предузети конкретну и брзу акцију, одмах после Педесетнице, ове године, да потврди ауторитет Главног Управног Одбора СИПЦ, и да без одлагања поради са истим  на успостављању и доношењу званичног плана, са установљеним временским роком за рукоположење епископа из редова српског клира и независног управљања СИПЦ?

Викокопреосвећене владике, са захвалношћу за ваше доброчинство које сте нам показали у прошлости и за вашу помоћ коју очекујемо у будућности,
свештеници Српске Истински Православне Цркве.

Јеромонах Акакије

Јеромонах Нектарије

Јереј Стефан


Као и монаштво и верни народ који непоколебиво стоје иза ових ставова

У време попраздништва светог Богојављања,
месеца јануара, године спасења 2011.              
   

24 коментара:

Анониман је рекао...

Да никогда не будет церква в том смисле о которым вы пишете.
Время уже не то.
Всякий распад на национальные церквей будет не то унищожителен для Церков (потому-что Церква сама по себе не уничтожимая), но для тех которых все это подумали сделать.
Опомнитесь пока не поздно.
Да вы и архиепископа не понимаете.
Он то для вас думает.
Больно мне для вас.
Вы открито издеваетесь с Г.О.Х.
Да будет Воля Божия.
Бог да вразумит и вас и меня.

Анониман је рекао...

Ja i moja desetoclana porodica kazemo AMIN na komentar naseg brata ili sestre. Bolje nije moglo da se kaze!
Bog s nama

Грешни Милоје II је рекао...

А шта је рекао брат понтијски грк, да ли је ико разумео. Он каже да никада црква не буде таква каква је описана у наведеном документу српских клирика. Шта то значи? Значи да треба да буде по Калиниковом рецепту како би брат понтијски грк и десеточлана породица били задовољни (из ко зна којих разлога). А то је да Срби не треба да имају своју националну цркву са својим епископом србином и не треба самостално да управљају својом сопственом црквом него треба да буде све обрнуто: Срби треба да буду под грчком црквом (како грчком кад нема националних цркава?)и да им архипастир буде грк (како сад грко па зар то није национална одредница?) и да се подчињавају управи грчког епископа који би вршљао Србијом и радио шта му падне на памет, а по најмање би се бринуо за интересе Српске Цркве. Значи, светог Саву и свето Светосавље (Боже опрости) треба да окачимо мачку о реп и да престанемо да га славимо као равноапостолног оца и првопрестолника нашег јер је он по г. Калинику највећи промашај који је проузрокавао највећу грешку у историји Цркве - стварање националне црлкве.

Још нас брат понтијски грк учи да је "распад" (!?!) на националне Цркве распад самих оних који то покушавају да ураде. То је морбидна и ужасна мисао! Уместо да каже да је папоцентрализација православља, тј. црквена глобализација (денационализација) пут уништења православља он оптужује оне који бране православље одбраном националних помесних цркава да дођу себи док још није касно јер како каже "ви не разумете архиепископа (Калиника)". Брату понтијском грку је јако жао због нас срба бунтовика јер се ми наводно ругамо ГОХу.

Е молим те брате понтијску грку немој да се бринеш много о нама. Ви грци имате своју цркву и своје епископе шта ће мо вам и ми срби, пустите нас да имамо своју цркву и своје епископе и живећемо у пријатељству и миру и не хулите на нашег "другог спаситеља" (како га назива наш свети владика Николај) - СВЕТОГ САВУ СРБСКОГ јер нападајући националну и самосталну Српску Цркву нападате и њега и вређате нас!!! Нека тебе и теби сличне Бог уразуми!

Анониман је рекао...

Помаже Бог браћо, одмах да кажем да неразумем ни грчки ни руски и бојим се да ни овај брат који на српском блогу се обраћа нама Србима, на страном језику , неразуме да смо ми Срби и да ми не тражимо ништа од браће Грка јер ми Светосавску Српску Цркву имамо .Не разумем архиепископа Калиника ,зашто не разуме и он нас ...Воља је Божја да се спасавамо ,али где је тај надлежни Архиепископ да решава све наше проблеме...зар да нас родбина ,пријатељи и браћа Срби из Спц,зову издајницима јер смо бежећи од екуменизма отишли под скуте Грцима, а ми Грци нисмо!!!И неће Срби да напусте свој брод који тоне Спц да би постали Грчка Црква.А како је уопште и могуће да смо ми Грчка Црква кад нисмо Грци?...Браћо Грци,на свему вам хвала ,али немојте нам више помагати !

Момчило је рекао...

Свјетско православље попут папизма, протестантизма, калвинизма, комунизма.. ствара један хладни, ледени, прагматични свијет, народе и људе. Доказ; царска Русија је за братску Србију ушла у рат а онда дала ултиматум Француској да пошаље Србима бродове или ће на Источном фронту потписати мир што би Французима значио сигуран пораз. Бродови су стигли, Руска војска је остала на фронту а Интернационала је зверски побила царску породицу. 1999. комунистичка и екуменистичка Русија за Србију није ни прстом мрднула када је деветнаест земаља напало на једну већ изморену ратом и санкцијама. За увођење тих санкција од тзв. Савјета безбедности Русија је била суздржана? Тај прагматизам се увукао у све поре живота па чак и фамилије, породице. Људи иду сваке недеље у Цркву а занемарују родитеље, пуни су старачки домови. Људи се повлаче, заграђују својим правима па се гађају чим стигну. Онда утрчава невладин и владин сектор да гаси пожар бензином. Остају растурени бракови, унесрећени појединци који имају привид слободе а у ствари су робови своје себичности. Нико ни за кога није спреман да се жртвоје, да дио свога комодитета.Честите мајке и домаћице су на маргинама друштва а полуголе Хиливудске звијезде,грандовке су идоли и хероине младима. Улицама парадирају изопачени гејови, уништавају се села а стварају некаква етно, виртуална само за туризам и показивање, мито, корупција... Ријечју, дубоко је укорјењено патолошки болесно друштво које је осуђено на пропадање и умирање.
Хаос у првославном свијету настаје успостављањем совјетске цркве у Русији и преласком Грка на Нови календар који је дјело папских безбожних астронома. У таквом окружењу се данас налази истински православна Црква која наставља своју мисију на Земљи, а то је да спали гријех у човјеку и припреми га за вјечни живот. За разлику од ње јерес нема ту моћ, па онда у очају пале човјека на ломачи тј. припјегавају репресалијама за непослуше.
Грци би морали да знају да су за сада сигурно утопљени у НАТО, али то је зато што је истинско Православље маргинализовано екуменизмом и Кипријанизмом. Ако би народ почео масовно да им прилази морају рачунати на фактор Турске, њихову сјекиру над вратом којој ће Запад дати зелено свјетло. Ко ће да их брани ако сада због историских предрасуда да они морају бити лидер, коче уз брдо, спутавају Србе да обнове трон Св. Саве? Па онда "попују" Русима који су им удахнули живот и Апостолско пријемство. Зашто то раде кад је јасно као дан овако не иде, умјесто да Србима дају епископат они дијеле и оно мало зилота. О каквој они међународној цркви причају кад им с неба није дато да говоре језике свих народа, или сви треба да уче грчки? Ми им никада нисмо узели за зло што је њихова флота превезла Муратову армаду пред Косовск бој. Нисмо ни Латинима што су се кукавички заклонили иза Србије када је на њу навалило пола Азије.
"А Цар Лазар мач диже високо,
Крст начини, па кликну ко соко:
За крст Часни витезови красни!
Па загази у сами цик зоре,
У дубоко Муратово море..."
Воистину, Грци, наша браћа у Христу морали би имати више слуха за Србе и Србију. Поготово сада, када "српски Кипријанизам" пуста дубљи корјен па би и СИПЦ требало дати нови замах. Помози Боже свима, па и нама многострадалним Србима.

Анониман је рекао...

Коначно,после скоро 15 година постојања Истинских Православних Хришћана у Србским земљама (СИПЦ), упућен је, од стране клира СИПЦ и подршку монаштва и великог броја верника, јасан и чврст захтев Синоду Истинито Православних Хришћана Грчке-о потреби њиховог изјашњавања о односима ДВЕ ПОМЕСНЕ ЦРКВЕ. ПОДСЕЋАМО : ПОМЕСНЕ ЦРКВЕ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ ПОСТОЈЕ ВЕКОВИМА И СВЕ ОНЕ ЧИНЕ-ЈЕДНУ,СВЕТУ,САБОРНУ(КАТОЛИЧАНСКУ=ВАСЕЉЕНСКУ) ЦКВУ. У Православној Цркви столећима су признате Помесне Цркве,од наранијих Апостолских Цркава(Патријаршија): Константинопољске(Цариградске),Александријске,Антиохијске и Антиохијске(Васељенски сабори:2-ги,381.г;4-ти,451.г.).Рим је отпао 1055.(Раскол од Истоћних Цркава).У ТОКУ СРЕДЊЕГ ВЕКА НА ИСТОКУ СУ НАСТАЈАЛЕ НОВЕ(наставак) (АУТОКЕФАЛНЕ)ЦРКВЕ

Анониман је рекао...

(наставак) САМОСТАЛНЕ(АУТОКЕФАЛНЕ) ЦРКВЕ-ПАТРИЈАРШИЈЕ КОД: БУГАРА,СРБА,РУСА,РУМУНА И ГРУЗИЈАНА. Поред Патријаршија,да подсетима, постојале су и постоје САМОСТАЛНЕ ПОМЕСНЕ ЦРКВЕ,НЕКЕ ОД СТАРИНА А НЕКЕ МЛАЂЕ, А ТО СУ: КИПАРСКА АРХИЕПКОПИЈА,ЈЕЛАДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА (ГРЧКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА),СИНАЈСКА АРХИЕПИСКОПИЈА,ПОЉСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА,ЧЕХОСЛОВАЧКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА,

Анониман је рекао...

ФИНСКА ПРАВОСЛААВНА ЦРКВА,ЈАПАНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА,АЛБАНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА.ПОСЕБАН ЈЕ СТАТУС БИО И ЈЕСТЕ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ. Све наведене официјелне Помесне Цркве су у Светском Савезу Цркава- у СВЕЈЕРЕСИ ЕКУМЕНИЗМА.Јерусалимска Паријаршија је иступила из ССЦ,али је у општењу са осталим Помесним Црквама. Следи наставак.

Анониман је рекао...

Ljepo je sto se svi porimo za istinu!
Dali je delegacija bila kod Episkopa Artemija da porazgovara sa njim?
Postoji mogucnost da bi mogli da spoite r.r.Kalinika sa Vladikom Artemije!

Анониман је рекао...

(наставак 4)ПОМЕСНЕ ЦРКВЕ И ПИТАЊЕ КАЛЕНДАРА У официјелним Православним Црквама по питању календара стање је следеће: 1.ЈУЛИЈАНСКИ КАЛЕНДАР,КАО ЦРКВЕНИ И ПАСХАЛИЈУ држе:Јерусалимска,Руска,Грузијанска и Српска Паријаршија,као и Св.Гора Атонска. 2.ГРИГОРИЈАНСКИ КАЛЕНДАР А ЈУЛИЈАНСКУ ПАСХАЛИЈУ држе: Цариградска,Александријска,Антиохијска,Румунска и Бугарска Патријаршија,као и Грчка православна Црква(Јеладска архиепископија),Кипарска архиепископија,као и аутономне Помесне Цркве које су зависне од Цариградске апатријаршије.3.Финска православна Црква је прихаватила и календар и пасхалију по григоријанском календару.(Православне Помесне Цркве,аутор-Протојереј-ставрофор др Радомир В.Поповић-БГ;2009.г.) Држање различитих календара и кршење црквених правила(канона) Православне Цркве.није препрека да официјелне Помесне Цркве имају међусобно пуно општење. КА0 ЗАКЉУЧАК МОГАЛО БИ СЕ ИЗВУЋИ СЛЕДЕЋЕ: 1.ПОМЕСНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПОСТОЈЕ ОД НАЈРАНИЈЕГ ПЕРИОДА ХРИШЋАНСТВА,ПА ДО ДАНАС(ЗВАНИЧНО ОД 4-ОГ ДО ДАНАС,2011.ГОД.).2.НЕМА КАНОНСКИХ ПРЕПРЕКА ДА СИПЦ ДОБИЈЕ ЕПИСКОПАТ,И НАСТАВИ ЦРКВЕНИ ЖИВОТ КАО АУТОКЕФАЛНА,САМОСТАЛНА, ПОМЕСНА ЦРКВА. 3.ТРЕБАЛО БИ И ДА СИПЦ ДА ПУНИ ДОПРИНОС ЗА ПРИБЛИЖАВАЊЕ И МЕЂУСОБНОМ ОПШТЕЊУ ИСТИНСКИХ ПРАВОСЛАВНИХ ЦРКАВА У ГРЧКОЈ,РУСИЈИ И СРБИЈИ.МиГ

serbiantrueorthodox је рекао...

Одговор анонимној особи на питање:

Dali je delegacija bila kod Episkopa Artemija da porazgovara sa njim?
Postoji mogucnost da bi mogli da spoite r.r.Kalinika sa Vladikom Artemije!

Не, нико од клирика СИПЦ у својству неке званичне акције није ишао на разговор са Вл. Артемијем, а то стога што још не постоје индикације о томе да је Вл. Артемије макар мало наклоњен или заинтересован за Истинско Православље. Напротив, он све време својом делатношћу и изјавама потврђује лојалност Светском екуменистичком православљу. Апсурд је тај да он оптужује Београдску патријаршију (БП)за јерес екуменизма, док остале помесне цркве из породице Светског православља, које ништа мање нису у екуменизму од БП подржава и тражи од њих да га признају као канонског и валидног епископа рашкопризренске епархије некакве апстрактне СПЦ. Треба нагласити да су те помесне цркве Светског православља које Вл. Артемије признаје и препознаје као православне у пуном евхаристијском општењу са БП, тј. СПЦ, док са њим наравно нису. Све док се Вл. Артемије држи таквих нелогичних еклисиолошких позиција СИПЦ нема о чему да преговара са њим. Остаје само да се за њега молимо да га Господ просветли, оснажи и доведе у познање истине. Одговор на друго питање је сличан овоме.

Анониман је рекао...

Sta ovaj rus prica,dal je on normalan?Ne daj Boze da ga strefi
svetosavska kletva.Sta se on mesa u nasa crkvena pitanja a drzi stranu grcima?!?

serbiantrueorthodox је рекао...

Опомена ананомној особи!
Опција коментара на блогу испод сваког текста је замишљена као отворена полемика и размена искустава и мишљења, тј.ставова. Свако има право да искаже своје мишљење ако оно прати тему и ако је у границама пристојности и наравно, барем минимално подркрепљено неком црквеном или историјском аргументацијом. Претње неистомишљеницима некаквим клетвама су неумесне. Намерно смо допустили објаву вашег коментара како би вас јавно опоменули за наук свим читаоцима.
Редакција блога СрбинИП

Анониман је рекао...

Помаже Бог и срећан празник Благовести!

Желео бих да са Вама поделим недавно пристигли коментар, заправо једно нарочито интресантно bliz-krig скенирање неких односа и релација које су разматране више пута на Вашем блогу.

Аутор датог пресека (а у форми приватног мејла упућеног мојој маленкости) је брат наш Тома, новопечени Московљанин.

Напомена: виђење брата Томе уопште није инспирисано темом коју сте поставили; шта више, он и не зна да му делић писма крадем и објављујем на Вашем блогу.
Ствар се једноставно потрефила - он је написао нешто што се уклапа у све ове коментаре на теми коју сте објавили и ја то нешто делим са Вама.

Поздрав,

Див Господин Рајковић

Анониман је рекао...

Следи део Томиног писма(подебљања су његова):

"Ја у Москви са вашим Тихоновцима.
Имају лепу исихастирију ту близу Москве.
Имамо и ми свог свештеника у МОскви и неког милијардера.

Тачно се и у МОскви види. ГЕРМАНИ СУ ЈЕДИНИ НОСИОЦИ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ У Европи, СВЕ ОСТАЛО ЈЕ БУРАНИЈА, СЛОВЕНИ - РУШИОЦИ И ВАРВАРИ. Грци су у праву, ма колико нама то сметало."

serbiantrueorthodox је рекао...

О пренетом цитату брата Томе и придавања важности истом (цитату) од стране Дива Рајковића требало би рећи пар речи.
Други део цитата, коме и јесте придата важност је веома кратак, те га дословце наводимо:

"Тачно се и у МОскви види. ГЕРМАНИ СУ ЈЕДИНИ НОСИОЦИ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ У Европи, СВЕ ОСТАЛО ЈЕ БУРАНИЈА, СЛОВЕНИ - РУШИОЦИ И ВАРВАРИ. Грци су у праву, ма колико нама то сметало."

Иако није све баш најјасније покушаћемо да протумачимо изречено запажање. Колико знамо брат Тома је пре Русије боравио неко време у Немачкој и вероватно се одушевио германском културом и цивилизациом. После тога је посетио Русију, тј. Москву и сагледавање руско - словенске културе и цивилизације довело га је до наведеног закљука. О чему се ту заправо ради? Русија више није Русија у правом смислу те речи. Савремена Русија, тачније постсовјетска Русија је само бледа и оронула слика некадашње дореволуционарне велике Руске православне империје, империје велика два последња православна самодржца Александра III и светог Цара мученика Николаја II. У њихово време успон Русије, како економски тако и на свим нивоима био је у вртоглавом порасту превазилазећи по том питању и Америку и западну Европу. Заједно са овим у историјским аналима не запамћеним прогресом расла је и свенародна православна свест као и широко распрострањен покрет панславизма. Русија је постала страх и трепет непријатељима православља, а њен православни Цар царствовао је "на страх врагам", како то сликовито описују речи руске царистичке химне!
Такву Русију напада сва преисподња силесија западних краљевина и Америке на челу са међународним ционизмом који почињу полако али сигурно да је подкопавају изнутра поганим породима западне културе и цивилизације - комунизмом, марксизмом и револуционизмом. То су на крају лукаво и успели. Русија је убрзо у потпунсти брутално уништена крвавом револуцијом и претворена у Совјетску Сатанократију разних белосветских револуционара, већином јевреја који су организовали стравичну Совјетску власт милитантног безбожништва. Није случајно што су идеолози овог демонског безумља немци Маркс и Енгелс, а ни то да је вођа (читај шатровачки) револуције В. И. Лењин послат у Русију у запечаћеном вагону баш из те исте Немачке.
Савремена Русија није Русија него Совјетија која се само прикрила маском Горбачовљеве и Путинове демократије и пуштања на широка врата канализационих тековина западне културе и цивилизације. Ко и један дан проведе у Москви све ово о чему говоримо одмах ћему бити јасно. Узгред, у Москви и даље гордо стоје Лењинови споменици, у метроу његови мозаични портрети, а буквално на сваком ћошку могу се видети црвене петокраке и хвалоспеви Стаљиновој Црвеној армији. Химна Руске Федерације је и даље Совјетска химна, итд. У тој земљи је православље тактички уништавано и уништено, а на његово место доведена његова замена - Анти црква или како је другачије зову Совјетска црква која је раме уз раме са милитантном богоборачком влашћу истински епископат, клир и верни народ који се крио по катакомбама буквално физички истребила. Такву земљу која није доживела ни трунку од истинског препорода данас неправедно називају Русијом. Сагледавајући савремену Руску Федерацију, њено становништво, културолошки и цивилизациони ниво постсовјештине помешане са наглим и неконтролисаним упливом западних канализационих тековина несумњиво доводи до поразне слике. Али у тој духовној пустињи постоји оаза у којој је време стало и чијег се тела ова прљавштина није дотакла. Тела кога Божанска благодат чува, васпитава и храни, а то је Руска Истински Православна Црква. То је илегална од овог света сакривена Света Русија која се са покољења на покољење на мистичан начин преносила и до данас опстала. Е, о тој Русији, истинској Русији треба говорити.

(следи наставак)

serbiantrueorthodox је рекао...

(наставак)

Каква је то европска цивилизација чији је носиоц германска раса и којој се овде придаје велики значај са примесом дивљења и хвалоспева. Да ли су то тековине Првог или Другог светског рата или још више болесне идеје Дарвиновске надмоћи Трећег Рајха и германског паганизма, није нам баш најбоље јасно? Зар вандалистичко и злочиначко дивљање Евроатланске цивилизације и културе широм света, у којој је Немачка врло важан фактор није рушилачко и вандалско? Рушилаштво и варварство ви приписујете словенима, на основу чега, побогу?!? Разумем ако се то односи на постсовјетске генерације у контексту културе али будимо реални, данас постсовјетском Русијом влада псеудокултура увезена са запада - антикултура коју је изнедрио постхришћански безбожни и либерално секуларистички запад. Култура блуда, дроге, хедонизма, насиља, первезњаштва и изопачености, материјализма, егоизма и много тога слично овоме. Иста ова антикултура хара и Америком и Западном Европом, па и Грчком и Србијом. Ко се може похвалити да је имун на ово тај нека и баци камен на измучени постсовјетски руски народ.

И на крају свему овоме се додају и позападњачени и демократизовани Грци као параметар нечије исправности или неисправности. Узгред, грци су својевремено нарочито били престрављени експанзијом моћи Руске православне Империје. Света Гора је скоро била преузета одстране руса, а на помолу је било и преузимање Цариграда од стране руса. Нарочити страх изазивао је код грка панславизам. А вечни комплекс кога грци нису могли никада да потисну, била је идеја Трећег Рима - МОСКВЕ! Тако да им је пад Руске Империје донео нажалост, више радости него жалости. Заузврат таквом размишљању Цариград је и даље остао у рукама мухамеданаца, а малоазијска катастрофа је разбила и последњу наду панхеленизма и идеје велике Грчке. После Другог светског рата постали су америчка колонија. Са монархијом су рашчистили пригрливши западну демократију. Црква је била такође под строгом контролом која је кулминирала преласком на нови календар, а потоњим уласком у Европску Заједницу изгубили су сваку самосталност како војну и економску тако и сваку другу. Свакако, и у Гркој данас постоји благодатна оаза истинског православља која колико толико чува свете и часне тековине некадашње славне православне Грчке и Византије.

Дакле, цела ова поставка не само да није на свом месту, него је и крајње незрела, неумесна и у неку руку вређа здрав разум православног хришћанина словенског порекла.

Шта је Див Рајковић хтео овом поставком да каже, опет понављамо, није баш најјасније нарочито у вези теме о којој полемишемо.

Анониман је рекао...

Обзиром да је инспирисан само једном реченицом брата Томе коју сам пренео, Ваш коментар је заиста исцрпан и свеобухватан, понегде чак и духовит, што посебно поздрављам.

Самом мотиву преношења дате реченице не треба придавати никакав мистички значај; просто хтедох да (својствено Диву Рајковићу) убацим један каменчић у раскошан мозаик теме коју обрађујете, без жеље да њиме било шта подвучем или уобличим.
Сада пак, видећи труд Вашег уредништва око коментара на моју објаву, пренећу, као допринос општој дикусији парафразу једног слагања у мишљењима између брата Томе и мене.

...

У последње време, поред осталих ствари којима се занимам, проучавам и антрополошке студије о људима са ових (и нама сродних) простора, записе о њиховим обичајима и уопште њихово понашање које је скоро па искључиво одређено њиховим генетским маркерима.
Поента свих научних радова на које сам наилазио упућује на врло важне чињенице а то су:
1. да карактерне особине које одликују припаднике одређене популације скоро увек играју кључну улогу у ФОРМИРАЊУ ДОГАЂАЈА у свакој заједници које су они чланови, било да је та заједница економска, политичка, религиозна, итд.
2. наиђох на гомилу примера који нам кажу да се понашање једних истих особа у суштини не мења, односно да ће се једне исте особе на исти начин понашати и у партији националне провенијенције као што су се понашале својевремено у Савезу комуниста Југославије; на исти начин ће се понашати и у радничком синдикату, у кућном савету, навијачкој групи, Цркви и сл.
3. свака од побројаних социјалних организација (са истим особама-члановима и њиховим непромењеним карактерима) ће се на готово идентичан начин уобличавати, компоновати, раскољивати, напредовати, назадовати, цветати или одумирати.

Уверивши се дакле да идентичне манифестације својих карактерних особина људи уграђују у све системе којима се приклањају - а да следствено сви ти системи сами добијају своје идентичне особине које им касније долазе главе, слободно могу да повучем паралелу и са случајем Цркве Христове у којој се, и поред ОБАВЕЗНОСТИ сваког члана Цркве да СВОЈЕ ПОНАШАЊЕ УСКЛАДИ СА ЈЕВАНЂЕЛСКИМ ЗАПОВЕСТИМА, откривају идентичне психолошко/социолошке узрочно-последичне аномалије које у крајњој истанци најчашће доводе до пропасти саме заједнице - Цркве. (наравно, не и у апсолутном смислу до пропасти Цркве на планети Земљи, будући да нам је сам Господ гарантовао Њено постојање до Његовог другог доласка, већ до пропасти појединих црквених заједница које су део Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве).

. . . . . . . . . . . . . . . . .

Читава ова комплексна тема јесте у блиској вези са темом коју сте започели али је преширока за даље бављење њоме на Вашем блогу; заправо она потребује живо и општенародно третирање, ако већ њоме као средством желимо доћи до неког светлог циља.
Спровођење у дело терапијских метода које би кроз један здраворазуман и духован, наравно и кроз саборски уобличен закључак произашле из озбиљног сагледавања чињеница које сам само овлаш поменуо, сигурно би довело до очвршћења и оздрављења заједнице којој припадамо.
Овако, на хоризонту само нови и нови порази...


Д Г Р

O. Stefan је рекао...

Помаже Бог
Што се тиче званичнога захтева СИПЦ клира ( који је у Србији), не желим да га сада коментаришем, јер мислим да сам захтев даје и одговор какав је мој став и поглед на тренутну ситуацију и у Србији, а и у односима сестринске ГИПЦ и нас.
Оно што хтедох мало прокоментарисати је занимљиво становиште брата анонимуса који се потписује са иницијалима ДГР. Ако сам добро разумео последњи пост, наш брат нам објашњава да је човеково преображење немогуће? Ја као свештеник дужан сам не да образложим него да ободрим брата да верује у јеванђеље и силу преображења. Дајем пример светога апостола Павла, св. цара Константина, св. разбојника који се покаја распет на крсту са Господом. Чему ова надри психологија? Анализа да је деструктиван човек у свим друштвима деструктиван а позитиван у свим друштвима пожељан и позитиван. Ако ту саберемо и похвалу германизма (што само по себи могу и да прихватим да неко воли врлине немачкога народа типа рад ред дисциплина, мада обично ти који то воле најмање то и упражњавају бар на нашим просторима) долазимо до неке формуле либералног неонацизма. Либералног јер се одбија свака лична послушност сем самом себи, а неонацизам јер уздизање било кога народа у ружи народа коју је Бог створио само по себи је већ виђена деструкција и болест друштва, а на првом месту човека који се предао земаљским идеологијама на уштрб живота по јеванђељу. Посебно ми је интересантна последња реченица "Овако, на хоризонту само нови и нови порази..." Заиста је поражавајуће да ми хришћани који верујемо у Васкрсење видимо свуда око себе пустош коју само зло може да направи. И уместо да верујемо у добро и да положимо наду на Бога ми се унапред предајемо верујући својим "пророчанствима" и тако губимо снагу духа и воље... Заиста брате радујте се, Христос Васкрсе смрћу смрт поправи и онима у гробовима живот дарова. Знај драги мој брате да су ти гробови често и наши умови који сахрањују и затамњују и хладе сваку наду на васкрсење своје лично и општенародно. Не треба на себе узимати претешко бреме и процењивати пре Божијег благослова како ће нешто бити или се одвијати. Наручито је страшно подозревати у људско преображење и покајање и сумњати у могућност нечије промене. То нас наводи на закључак да и у своју промену сумњамо и одбацујемо свету тајну и покајања и преображења и васкрсења и на крају крајева жртве самога нашега избавитеља од смрти и лажи, Господа нашега Исуса Христа. верујмо у јеванђеље. И чувајмо се празнословља.

serbiantrueorthodox је рекао...

Иако смо Срби не будимо песимисти! (шаљива дигресија на изјаву патријарха Павла: "Будимо људи иако смо Срби")

Самокритика никада није наодмет али она не сме да се претвори у очајнички комлекс ниже вредности.

Пошто је Томина примедба са Рајковићеве стране недвосмислено постављена у контесту "антрополошких студија" у корист Германа(а на крају крајева и Јелина), а са друге стране дефинитивно као негативна и понижавајућа за Словене, уз то конкретно и Србе јер се на крају оправдава дискриминишући став Грка према Србима којег се, у остало и дотиче ова тема.

Свакако би се требали позабавити и овим феноменом - комплексом ниже вредности и бескичмењачког и беспотребног понижавања пред свим и сваким, а који се међу савременим србима све чешће присутан. Истина је да је наш народ кроз векове који су прохујали у ропству и многобројним устанцима и ратовима, утицајима разних наметнутих култура и идеологија претрпео много штете. Вековном селекцијом свега онога најздравијег, најчаснијег и најхрабријег док генерације нису стизале да се регенеришу, телесно гледајући губио је на квалитету. Као по правилу тек што се зашло у доба мира долазила су нова страдања и косидба нових недосраслих покољења. Разни спољњи утицаји, туђи нашој вери и култури такође су остављали неизбрисиве трагове. Тек што се завршило једно од најмрачнијих поглавља наше историје - комунизам, тај застрашујући процес је неумољиво кренуо у даље деструктивне походе. Све ове векове православна вера и Српска Црква су били носиоци наде даљег опстанка и препорода нашега народа. Баш та Српска Црква коју је свети Сава неодвојиво спојио са народом српским увек је изнова и изнова тај мученички народ васкрсавала и ране му видала, и на сваку га нову борбу охрабривала. Данас, су ова два суштински важна фактора срушена. Борба нас малих и недостојних за Истинско Православље је сизифовска и реално гледајући минорна у односу на светска кретања. Какви смо да смо, али једноставно радимо то што можемо и морамо јер нас наша светосавска савест на то позива. Дајемо све од себе са вером и надом у Свемогућег да та борба да прве озбиљније плодове! Подметати клип у точак који се и онако тешко и споро окреће и то сами себи, кроз песимизам и некакве комплексе ниже вредности чему води?

У осталом када се бориш мораш бити спреман и на поразе као и на то да их поднесеш јуначки и да се по опоравку вратиш на бојно поље, а безбожни песимизам је стран нашем христоименом народу и нашој отачкој вери!

serbiantrueorthodox је рекао...

НОВОСТИ
На званичном сајту ГИПЦ објављено је обавештење да је 2. марта по отачком календару (15. по грађанском) одржано редовно заседање св. Синода ГИПЦ у манастиру св. Николе, у области Пеаниа надомак Атине, иначе седишту Митрополита Акакија Папаса (млађег).

Између осталог на Сабору су тачке дневног реда биле:

Разматрање захтева клирика СИПЦ и усвајање смерница за одговор.

Саслушана је делегација ГИПЦ која је учествовала у дијалогу са делегацијом РИПЦ у Одеси почетком ове године. Делегација на челу са епископом Фотијем: јеромонах Калист Џулакидзе, јереј Михаил Константидис и монах Јосиф Микић је пред Синодом изнела ток преговора са делегацијом РИПЦ као и своје утиске поводом тога. Потом су одговарали на питања Архијереја. Свети Синод се са радошћу упознао са успелом мисијом делегације размотривши њен учинак изневши свој оптимизам надајући се да ће овај процес и његов добар исход коначно донети жељено црквено општење између Грчке и Руске ИПЦ.

Анониман је рекао...

...надамо се...

Анониман је рекао...

Pomaze Bog dobri ljudi, svestenstvo i ostala braco,moja porodica i ja bismo zeleli krstenicu i vencani list na kojem stoji da smo Srbi istinito pravoslavni,a ne Grci.Ko to moze da nam osporava,nama Srbima u sred Srbije ? A sto se tice episkopa - ja ga nikad ne videh ocima , a da idem u tu stranu zemlju nemam para .Ako nemoze da se brine o nama u Srbiji ,neka da episkopstvo drugome , a za to da smo mi Grcka Crkva - e za to neka izvini,ako ne treba da postoji nacionalna crkva ,zasto se onda oni drze svoje nacionalnosti?
Oprostite na otvorenosti ...

Анониман је рекао...

Христос Воскресе!

Браћо, макар колико да знања имамо, немамо га довољно. Свети Сава је увек имао надљудско стрпљење у својој бризи за Православље. Видим овде много писанија која подсећају на свађалачке интернет форуме, и која реско и оштро држе лекције "противничкој" страни. Време је да се одучимо од оваквог разговора, време је да трагамо за смирењем, па чак и онда кад смо уверени да смо у праву.
По мени, аутокефалност србске Цркве је била потребна у време Св. Саве јер је он тиме хтео да САЧУВА Православље, а не због тога што је он хтео да уздиже национализам. Није аутокефалност била сама себи циљ. У целој овој расправи не видим ни један одговор са грчке стране, а било би добро кад би биле наведено њихово виђење, мало детаљније и јасније.
Не слажем се да би једно уједињено Православље обавезно било "хладно" и Србима страно. Византија (Ромејско Царство) је хиљаду година било дом и Србима, као и свима другима. То је највеличанственија људска творевина у историји, и да није било Ромејског Царства, не би ни нас данас било. Кад је то царство било на издисају, баш су га национализми, грчки првенствено, докусурили. Али, то не значи да је сада таква иста ситуација.
Волео бих да неко ко много више о овој теми зна каже коју реч, јасно и смерено, о свему томе.

Праштајте,

Драган Милетић