Актуелности из Истинског Православља широм света

Протојереј Константин Фјодоров

Од редакције блога СИП: Пре неких месец дан на интернету се појавио реферат, наводно припреман за Сабор једног дела распаднуте Руске Заграничне Цркве (оних који нису пратили унију са екуменистичком и сергијанском Московском Патријаршијом), познатијег као Мансонвилски Синод који предводи епископ Владимир (Целишчев). Као аутор реферата наводи се, тј. потписан је протојереј Константин Фјодоров иначе историјска личност РЗЦ - свештеник који је цео свој живот посветио служењу Истинском Православљу и Руској Заграничној Цркви. Баћушка Константин је био веома близак светитељу Филарету Вознесенском кога је пред само блажено упокојење лично причестио. Баћушка Константин се пре скоро једне децениј  из Америке преселио у Русију где и сада живи и служи у граду Костроми. Његов ауторитет и име је злоупотребио његово бивше духовно чедо Роман Павлов који је својевремено напустио РЗЦ и прикључио се Суздаљском Синод, а на крају завршио код Грчких екстремних старокалендараца познатих као Матејевци. Тај исти Роман који је у међувремену постао матејевски свештеник је у ствари истински аутор наводног реферата написаног у духу зилотског екстремизма и изразите пристрасности својој црквеној партији која оштро прелази границе објективности, тако својственог Матејевцима. У реферату се величају матејевци као једина исправна опција, док се са друге стране реферат обрушава већ добро познатим матејевским конструкцијама на  Истински Православну Цркву Грчке. И све то не би било толико страшно да у место себе као матејевца није потписао свог бившег духовника о. Константина Фјодорова. Реферат лажно и злонамерно потписан са именом о. Константина постављен је на интернет и на тај начин је изазвао велики немир међу Истински Православном јавношћу. Сви који познају о. Константина су већ после читања првих пасуса могли закључити да ово није дело о. Константина. Е-мејлови су стизали о. Константину из целог света где су Истински Православни са неверицом питали да ли је истина да је он заиста аутор и потписник тако специфичног текста својственог само загриженим матејевцима. Отац Константин је био веома изненађен и повређен поступком свог бившег духовног чеда – о. Романа и убрзо по томе је написао демант у коме јавно каже: “ја нисам аутор реферата и реферат није написан у мом духу“.  Између осталог он наводи да када се пре неколико година разговарало о писању таквог реферата његов основни циљ је био како да се уједине сви Истински Православни – Руси, Грци и други народи у заједничку борбу против злих духова и свих одступника од истине. Са Божијом помоћи то се може и десити. Верујем да светитељ Филарет и сви Небожитељи то исто желе. Изворни текст овог подметнутог реферата можете наћи на Руском религиозном сајту ПОРТАЛ КРЕДО. У наставку доносимо текст чтеца Владимира Моса који је написан као одговор о. Роману Павлову. Може бити интересантно да демант о. Константина до дан данас на поменутом сајту није објављен.    

У ОДБРАНУ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ГРЧКЕ

Против напада Оца Романа Павлова

Владимир Мос

Пишући под именом Протојереја Константина Фјодорова, али без његове дозволе(1), Отац Роман Павлов је објавио клеветнички напад у духу грчких Матејевских расколника на Истинску Православну Цркву Грчке коју предводи Архиепископ Атински Хризостом (Кјусис) - такозване „Флоринце“.  Желећи да прикаже Истинску Православну Цркву као екуменистичку или као полу - екуменистичке јеретике и расколнике, отац Роман ставља у исти кош ову групу истинских исповедника са  групом познатом као „Синод Супротстављених“ или Кипријановци, испуштајући потпуно да појасни да су Кипријановци створили раскол  одвајајући се од Истински Православне Цркве  1984. године на основу исповедања вере које је Истински Православна Црква званично и формално одбацила.  Шта више, Отац Роман напада упокојеног првог јерарха Истински Православне Цркве, Митрополита Хризостома Флоринског (+1955), при томе искривљујући неке важне чињенице, а неке потпуно игноришући.   Кроз врло пажљиво обликовану историју, он покушава да извуче закључак да његов сопствени Руски Синод, избегавајући грешке РЗЦ-а у односима са новокалендарцима и Флоринцима,  треба да уђе у општење са Матејевском Црквом Грчке и Кипра.

Али, погледајмо какве су стварне чињенице...

*

Године 1924. Државна Црква Грчке је усвојила нови календар. Отпор овој новотарији водила је прво  неколицина свештеника, углавном са Свете Горе и неколико стотина хиљада лаика. Године 1935, међутим, три епископа су се вратила у Стари, Јулијански календар из Државне цркве:  Митрополит Герман Димитријадски, Митрополит Хризостом Флорински и Митрополит Закинтоса  Хризостом. Пошто су званично изјавили да је новокалендарска Државна Црква шизматичка и да нема благодат светих тајни, три епископа су одмах рукоположила четири нова викарна - епископа.  Импулс који су ова збивања дала Старокалендарском покрету алармирао је грчке власти, које су одмах отпочеле прогон наведених епископа, услед чега су се Митрополит Закинтоса Хризостом и два викарна епископа вратила у Државну Цркву, остављајући у Истинском Православљу два епископа и два викарна епископа.

Године 1936. Митрополит  Хризостом Флорински је путовао на Средњи Исток, где је покушао да обезбеди подршку Старокалендарских Патријарха Антиохије и Јерусалима да сазову Васељенски или Свеправославни  Сабор који би осудио нови календар. По повратку у Грчку, Митрополит Хризостом је заједно са Митрополитом Германом, председавајућим Синода, почео да изјављује да су новокалендарци тек потенцијално расколници, али не још актуелно (стварно) шизматици и да могу бити свргнути и сматрани дефинитивно изван Цркве само после одлуке Васељенског, Свеправославног или , најмање, великог Локалног Сабора.  Ово је алармирало два викарна епископа Матеја Брестенског и Германа Кикладског, који су одмах (у наредних пар недеља) прогласили двојицу епископа отпадницима, екскомуницирали их и  уклонили са катедри и почели их ословљавати називима као „бивши Митрополит Димитријадски“ или „монах Хризостом“.

Запањени овим зилотизмом, који је по њиховом мишљењу, отишао далеко преко граница акривије или строгости, два Митрополита су осудила Матеја и Германа и тако је настао раскол у редовима Истински Православних. У раним 1940-тим Митрополит Герман је умро у изгнанству - егзилу, док су се два викарна епископа раздвојила. Године 1948 Епископ Герман (Кикладски) се окренуо Митрополиту Хризостому и ова два епископа су ушла у међусобно општење.  У међувремену епископ Матеј је једнолично рукоположио четири нова епископа и они су га произвели у „ранг“ Архиепископа.  Године 1950. епископ Матеј се упокојио.  Митрополит Хризостом је тада издао енциклику у којој се врло понизно покајао што је новокалендарце назвао само „потенцијално“ шизматицима и апеловао на Матејевце да се врате у општење са њим.  Они су одбили овај преокрет и наставили да га одбијају као отпадника до његове смрти 1955. (Епископ Герман  се упокојио у затвору као исповедник 1951.  године).

Нашавши се без епископа, такозвани „Флоринци“ или „Хризостомовци“ поднели су захтев Архиеопископу Јовану Максимовичу да им помогне. Он је гајио симпатија према њиховим молбама, и упутио их на Митрополита Анастасија.  Међутим, Митрополит није желео да им помогне да не би разгневио Васељенску Патријаршију, са којом је РЗЦ желела да остане у добрим односима... Године 1960. Флоринци су послали свог првог кандидата за епископа, Архимандрита Акакија(Папаса), заједно са његовим нећаком, садашњим Митрополитом Дијавлијским Акакијем, у Америку, где је отац Акакије старији био рукоположен у чин епископа рукама Архиепископа Серафима (Иванова) Чикашког и Епископа Теофила (Јонескуа) румунског новокалендарског епископа који је припадао Синоду РЗЦ.  Пошто Митрополит Анастасије није благословио ово рукоположење, оно је било потпуно неканонско, на страну чињеница да се Епископ Теофил одрекао да  је икада учествовао у овом рукоположењу.  Касније, 1962. Године Архиепископ Леонтије Чилеански отпутовао је у Атину, где је, заједно са епископом Акакијем , рукоположио Архимандрита Авксентија и још неке у епископство.  И ово је такође било неканонски, јер је поново урађено без благослова митрополита.  Међутим, архиепископи Јован Максимович и Аверкије Таушев су сматрали да рукоположења треба признати и, коначно, 1969. Цео Синод РЗЦ под руководством Митрополита Филарета званично је признао новостворени „Флорински“ Синод.

Узбуњени стварањем овог ривалског Синода, Матејевци су послали делегацију у ЊуЈорк 1971. Тражећи од Синода РЗЦ да пресуди о канонској исправности или неисправности њихових једноличних хиротонија које је учинио епископ Матеј. У пажљиво избалансираној оцени, Синод РЗЦ  се уздржао од осуде рукоположења епископа Матеја као и од потпуног прихватања истих.  Двојици епископа Матејевске делегације Митрополиту Калисту Коринтском и Епифанију Китијском у епископском одјејању положене су руке (хиротесија на Грчком, рукоположење руку на Руском) и уз то су обавезани да исто полагање руку ураде над својом сабраћом епископима при повратку у Грчку, док су ови били у обавези да то исто учине над својим свештеницима.  Обавезали су их да уђу у општење са „Флоринским“  Синодом под Архиепископом Авксентијем.  Епископ Лавр, секретар Синода РЗЦ, тумачио је хиротесије као потпуне хиротоније,  сугеришући неисправност Матејевских рукоположења.  Међутим, Митрополит Филарет и Протопрезвитер Георгије Грабе називали су ове хиротесије у разним временима „разрешном молитвом“ (због греха Матејевих једноличних рукоположења) и „благословом“.

По повратку Матејевских епископа у Грчку, остали епископи су примили хиротесије од њих, али је већина свештеника одбила, покренути теолозима лаицима Елефтеријем Гудзидисом и Мином Кондојанисем (будућим „Митрополитом“ Кириком Месогијским) да одбију цео поступак као Масонску заверу креирану да негира њихово апостолско прејемство и униште Истински Православну Цркву Грчке.(2)

Тако је 1984 Матејевски Синод званично изјавио да је унија са РЗЦ и хиротесија из 1971. била „разбојнички акт, који су унапред припремили непријатељи Цркве.“(3)

Незадовољан и овим, 2005. године „Митрополит“  Кирик Месогијски је направио раскол у главном Матејевском Синоду под Архиепископом Николајем, проглашавајући их јеретицима који су издали Истинску Цркву Грчке прихватањем хиротесија из 1971....

*

Дакле, да ли је Митрополит Хризостом Флорински отпао од Истински Православне Цркве 1937?  Наравно да није!  Нема преседана у историји Цркве да је старији митрополит отпао од Цркве само зато што се двоумио око тачног канонског статуса Локалне Цркве која је грешила.  Колико је Православних јерарха кроз столећа од 1054. на овамо имало амбивалентан однос према Римокатоличким јеретицима!  Па ипак ни један од њих није изведен на суд, а камо ли осуђен, за такву амбивалентност! Само је у екуменистичком двадесетом веку Истинска Црква заузела строжији став према таквој амбивалентности – јер је ранија амбивалентност  била замењена потпуним признавањем јеретика (не говоримо о „потенцијалном“ расколу у овом случају!), заједничким молитвама са њима,  уклањањем анатема са њих и напуштањем догме о Једној Цркви. Митрополит Хризостом, мора се нагласити,  није учинио ништа од овога; никада није саслуживао са новокалендарцима (за разлику од неких РЗЦ јерарха) и никада није повукао анатеме са новог календара, само се питао да ли је Синод Истински Православне Цркве Грчке компетентан да прогласи новокалендарце већ анатемисаним.

Највише за шта Митрополит Хризостом може да буде оптужен је недоследност: 1937 године он је умекшао врло тврд став заузет 1935.  И опет његово двоумљење је било разумљиво:  он се саветовао са Антиохијском и Јерусалимском патријаршијом о сазивању Васељенског Сабора који би осудио новокалендарце, а знао је да те патријаршије, које су још увек у општењу са новокалендарцима, неће никада прихватити да су они већ осуђени. Наравно, са Матејевске позиције, већ сам покушај задобијања сарадње са овим патријаршијама био је некаква  издаја; јер, према речима Св. Јована Златоуста које су волели да цитирају: “онај који општи са екскомунициранима - одлученима је и сам одлучен“;   тако су Антиохијска и Јерусалимска патријаршија - заиста, као и све Помесне Цркве - биле, према њиховом схватању, ван Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве.

Ако су два митрополита показала извесну недоследност у односу на своје претходне ставове, ова недоследност бледи до безначајности према суштинској контрадикторности строге Матејевске позиције.  Размотримо нешто од тога:

1. 11. октобра 1934. Управни одбор Старокалендараца је поднео захтев РЗЦ да им РЗЦ рукоположи епископе.  Ништа није произашло из овог захтева, али су овим захтевом Старокалендарци (укључујући и будуће епископе  Матеја и Германа)  показали да још признају каноничност епископа који су остали у општењу са новокалендарцима –као што је РЗЦ био у то време.(4)  Поново у Мају 1935.  три јерарха у званичној комуникацији нису одбили Старокалендарске Помесне Цркве које су биле у општењу са новокалендарцима (Антиохија, Јерусалим, Србија, итд.), већ су тражили „сарадњу“ са њима.(5)  Па. ако ове цркве остају у Једној Светој Саборној Апостолској Цркви иако су у општењу са новокалендарцима, како је могуће осудити Митрополита Хризостома који није био у општењу са новокалендарцима?
2. Ако су новокалендарци изгубили Благодат  чим су прихватили нови календар 1924. тада су и три епископа који су се касније вратили у стари календар такође изгубили благодат епископства у то време. У том случају, кад су се вратили у Стари Календар, они су били обични лаици. А ипак  их је заједница клира и верних примила у њиховом епископском чину.  Они нису јавно изјавили покајање, говорећи да су покушали да раде на враћању Јулијанског календара изнутра у Државној Цркви.  Они су примљени на своје катедре само јавним исповедањем истините вере.(6)  У сваком случају, група свештеника и мирјана, ма како велика и запажена била, не може доделити  благодат епископату, нити је обновити ономе ко ју је изгубио. То показује да су три јерарха била прихваћена у Старокалендарце (укључујући будуће епископе Матеја и Германа) као исправни епископи у периоду 1924-35. Године.
3. Два епископа су правдала своје одвајање од два митрополита као и њихову осуду 15-тим каноном Прво-другог сабора у Константинопољу (861.), који дозвољава одвајање од епископа и пре саборне одлуке ако јавно проповеда јерес.  Али коју јерес је Митрополит Хризостом  проповедао?  Двоумљење да ли су новокалендарци у Цркви или ван ње није јерес.  У сваком случају, као потпуна доследност за тренутак  прекида општења не може се сматрати увођење новог календара 1924, већ прво јавно прокламовање јереси екуменизма 1920. Али, у том случају, Васељенска Патријаршија је изгубила благодат још 1920... И у том случају је цела Православна Црква постала безблагодатна , јер ни једна Помесна Црква није прекинула општење са Васељенском Патријаршијом....

*

Такве су апсурдности и контрадикције у које води ултра - стриктна Матејевска позиција....

Али постоји и даља, још озбиљнија контрадикторност у ставу Оца Романа Павлова.  Прихватајући ултра - стриктну Матејевску еклисиологију и Матејевску осуду Митрополита Хризостома Флоринског, логично је у обавези да осуди и правац РЗЦ под руководством своја прва два првојерарха и да баци РЗЦ у исти амбис осуде и безблагодатности у који баца и Митрополита Хризостома.  Јер, као што и сам наводи, РЗЦ није направила радикалан прекид са Светским Православљем до времена Митрополита Филарета и његове Анатеме против екуменизма 1983. Године. Чак и тада  јерарси попут Архиепископа Антонија Женевског игнорисали су или искривљавали анатему и наставили да признају Светско Православље  и да остану у општењу са некима од њих. Чак је и 1994. РЗЦ под Митрополитом Виталијем званично прихватио Кипријановску еклисиологију, која признаје Светско Православље као део Истинске Цркве, мада је истовремено Истинска Православна Црква Грчке не само осудила Кипријанизам, већ је званично осудила и новокалендарце као безблагодатне ни мање ни више него чак четири пута (1935, 1950, 1974, и 1991).

Новокалнедарска новотарија је стварно створила раскол, а новокалендарци су стварно потпали под Свеправославне анатеме из 1583., 1587. и 1593. Ово је Православно исповедање и сви они  који желе да остану у Истинској Цркви морају се прикључити овом исповедању.  Међутим, разлике у мишљењу када је тачно ова или она група пала у раскол и безблагодатност су дозвољиве, јер су увек биле дозвољене у историји Цркве.  Није важна математичка тачност, већ исправан став према новаторству и јереси. „Ревност без знања“ Оца Романа Павлова не помаже зилотском циљу, већ га омета падајући у очигледну контрадикторност и апсурде и, клевећући јерархе који су, иако су у неком тренутку као људи погрешили, исповедали праву веру до краја живота  и заслужили вечну памјат на небесима...

                                                                                                                                                        Јули 16/29,2010

(1)     Први део је објављен у  “РПЦЗ и Церковь ИПХ Греции и Кипра: история общения и проблемы его восстановления”- „РПЦЗ и Црква Грчке и Кипра: историја општења и проблеми његовог успостављања“ http://www.portal-credo.ru/site/?act=lib&id=2759 (на Руском)

(2)     Ревност Матејеваца је отишла и даље.  Године 1980. Председавајући Матејевског Синода Архиепископ Андреј, рекао је овом писцу да је РЗЦ у ствари у расколу од 1924. до 1971. и да су једине свете тајне стварно извршене у Њујорку 1971. биле оне које су обавили Матејевски епископи на епископима РЗЦ, чиме су Матејевци примили Цео Синод РЗЦ (невидљиво и без њиховог знања) из шизме назад и Истиниту Цркву!  Матејевски епископи нису ступили у општење са Русима док ови нису исповедили (вербално) да су новокалендарци шизматици.  Овим вербалним признањем они су, по претпоставци, невидљиво враћени у Истиниту Цркву посредством Матејевских Митрополита.  На жалост, отпали су поново 1976. када су Матејевци прекинули општење са њима..

(3)     Kirix Gnision Orthodoxon (Herald of the True Orthodox Christians) –Гласник Истински Православних хришћана - Март 1984. стр. 102-103м Посланица бр. 1897 од 1. Марта (на Грчком)

(4)     George Lardas, The Old Calendar Movement in the Greek Church: An Historical Survey,-Старокалендарски покрет у Грчкој: историјски преглед Б.Тх.Теза, манастир Св.Тројице, Џорданвил, 1983, стр 17.

(5)     http://www.genuineorthodoxchurch.net/images/GOCDemetrias1935eng.pdf; http://www.genuineorthodoxchurch.net/images/GOC1935DiangelmaBeng.pdf

(6)     Епископ Фотије Маратонски, приватни разговор, Март 5. 2008.