понедељак, 09. август 2010.

РЕФЕРАТ НА ТЕМУ ОБЈЕДИЊЕЊА (Истинске) РЗЦ

Септембар 2009. са уједињујућег сабора Грчке и Руске ИПЦ
Први слева протојереј Виктор Мелехов као званични члан делегације РИПЦ


УЈЕДИЊЕЊЕ РАЗДВОЈЕНИХ ДЕЛОВА НЕКАДА ЈЕДИНСТВЕНЕ
РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ

Протојереј Виктор Мелехов
мај 2010

по благослову Синода епископа
Руске Истински Православне Цркве

Недавно је  више чланака и писама објављених  и ширених путем интернета адресовано на различите делове Руске Цркве (тј. онe који се не слажу са Московском Патријаршијом и недавно јој прикљученом РЗЦ под Митрополитом Иларионом).  У тим писмима и чланцима се апелује на дотичне групе да се уједине у јединствено тело јерарха и верних. Поједини аутори су били критички настројени према  епископима ових различитих јурисдикција, оптужујући их за личне амбиције, мане, па чак и фанатизам и екстремизам.  Други су кривили неке јерархе  да су, због њихових строгих Православних ставова и тумачења, довели целу ствар у пат-позицију…




Овде је пригодно да укратко објаснимо термин „фрагмент“.  Света Црква Христова не може бити подељена, још мање може бити разбијена на такозване „фрагменте“.  Овај термин је ушао у употребу кроз црквено новинарство непажњом неких веома познатих аутора.  Међутим, ми, деца Руске Православне Цркве, не смемо користити тај термин да објаснимо стање у Цркви због његовог нецрквеног значења и његовог омаловажавајућег карактера у односу према Цркви Христовој. Сматрамо, такође, неопходним  да напоменемо да је израз „Алтернативно Православље“, чест у употреби од стране модерних самозваних и самоуких теолога, такође неприхватљив у црквеним полемикама,  јер Православље може бити само истинито.  У било ком другом случају, то више не би  било Православље.

Свакако да је позив за уједињење не само за похвалу, већ је и врло пожељан.  Критика појединаца као оних који спречавају овај процес ретко је конструктивна, чак и када је можда основана.  Наш приступ уједињењу мора се заснивати на ономе што нас окупља, без обзира на поједине личности, амбиције или порекло.  Ми треба да се  ујединимо на основу онога што је за све нас, и клир и мирјане, основни  разлог за посећивање Цркве. Надамо се да ћемо тамо наћи заједницу са свима присутнима.  За Православне Хришћане ова заједница налази се у испуњавању Божијих заповести:  „Љуби Господа Бога свога изнад свега,  и свога ближњег као самога себе“.  Надаље, ми верујемо да где су двоје или троје окупљено у Његово име ту ће и сам Христос бити са њима.  Ова схватања су  заснована на еклисиологији и каноничности.  Еклисиологија је наше исповедање Вере, која мора бити у сагласју са свим Оцима, од Апостола до данашњих исповедника.  Каноничност је наш правни статус, који почиње са апостолским прејемством, а завршава се са данашњом чврстом приврженошћу канонима.  Стога, да бисмо се могли ујединити, ови различити делови Руског Православља морају имати неповређену канонску основу и Православно исповедање вере. Од каноничност без Православног исповедања вере мало је користи, а исто тако као и са Православним исповедањем вере без каноничности.

У процесу приближавања овом жељеном јединству,  биће од помоћи да прво направимо кратку анализу постојећих Синода - могућих кандидата за улазак у општење.  Међутим, почећемо прво са Грчким Синодима, а онда ћемо прећи на оне у Руској Цркви.  Да бисмо боље разумели проблеме еклисиологије и каноничности у Руској Цркви данас, неопходно је проучити историју ових двеју Цркава, бар од времена када је РЗЦ обновила јерархију Грчке Православне Цркве.  Ово није због тога што ми желимо или не желимо да уђемо у општење са овим или оним  Грчким Синодом као сестринска Црква или у неком сличном односу.  Ово је неопходно јер је Руска црква, почев од РЗЦ на челу са Светитељем Митрополитом Филаретом, а потом и под Митрополитом Виталијем, повремено била врло блиско повезана са Грчком Црквом у периоду дужем од пола века, а са некима и данас.

Најважнији синоди Грчке Цркве који би се могли разматрати данас су: Синод Архиепископа Хризостома, Архиепископа Макарија (Калиниковци), Митрополита Оропоса и Филија Кипријана (Кипријановци), Матејевци (који имају своје међусобне поделе, а самим тим и различите првојерархе) и Света Правосалвна црква Северне Америке (коју води Митрополит Јефрем Бостонски).

Синод Архиепископа Хризостома

Овај Синод је директно везан за апостолско прејемство РЗЦ, тиме што је РЗЦ обновила њихову јерархију.

У почетку, овај Синод, још под руководством Архиепископа Авксентија, свог првог јерарха, био је признат од стране Митрополита  Филарета (Неопходно је напоменути да је нешто касније Сабор РЗЦ из 1975 одлучио да не уђе у општење са иједном Грчком групом док они сами не дођу до јединства међу собом).  У овом Синоду је касније дошло до поделе и постојале су две гране, једна под арх. Авксентијем, а друга под арх. Хризостомом, док се арх. Авксентије није упокојио у Господу. Руска Загранична Црква није признала овај Синод 1994. када су, под вођством Митрополита Виталија  епископи РЗЦ прогласили да је њихова еклисиологија једнака еклсиологији Кипријановског Синода. Синод Архиепископа Хризостома је рашчинио Митрополита Кипријана и сматра његово учење јеретичким.

Према свим мерилима, само Синод Архиепископа Хризостома има Православно исповедање и легитиман канонски статус.

Синод Архиепископа Макарија (Калиниковци или Јефтимијевци)

Овај Синод се одвојио од Арх. Хризостома очигледно из административних разлога. Са овим Синодом је повезано (више) моралних оптужби за хомосексуализам.  Један од њихових епископа је и званично осуђен за моралне преступе и служи затворску казну. Из овога Синоду у Русији има неколико клирика и чак и једнан епископ који су иначе самопроглашени Имебошци.
Због горе наведеног овај Синод има дискутабилну еклисиологију и неканоничан статус.

Синод Митрополита Оропоса и Филија Кипријана (Кипријановци)

Митрополит Кипријан и његови следбеници одвојили су се из Синода Митрополита Калиста.  Пре тога Митрополит Калист се одвојио од Синода Митриополита Авксентија.  Очигледно, Митролит  Кипријан је направио овај раскол како би створио свој сопствени синод са јединственом самоствореном (и јеретичком) еклисиологијом.  Ову групу су  због тога рашчинили и Синиод арх. Авксентија и Синод арх. Хризостома, а њихова еклисиологија је осуђена.  Као што смо навели раније, године 1994. РЗЦ под Митрополитом Виталијем напустила је дугогодишње односе са Синодом Арх. Хризостома и прогласила да је њена еклисиологија једнака са Крипријановском.
У овом моменту, због Кипријановског утицаја на РЗЦ у то време као и садашњег на Руску Цркву данас, неопходно је да размотримо неке детаље еклисиологије Кипријановаца, њену сврху и потребу да је РЗЦ усвоји. Јер је баш овај догађај означио прекретницу у историји и усмерењу Руске Цркве.

            Проблем са Кипријанизмом и опасност за оне који се њега придржавају

Док, на први поглед, Кирпијанизам брани Православни „стари календар“, њихова еклисиологија дозвољава онима који служе са јеретицима да верују да су и даље у Цркви.  Кипријанизам потврђује да Мајка Црква (тј.новокалендарска државана Црква Грчке, која често саслужује са Католицима, Протестантима, Јеврејима итд.) не може бити сматрана јеретичком.  Она само „болује“. Ово је свакако у односу на свете Оце ново тумачење.  Само увести појам „болесна“ за Цркву је већ јерес по себи.  Неки следбеници учења  Митрополита Кипријана инсистирају да је ово учење само теза и да још није ни доказана ни оповргнута.  Покушавају да је прикажу у светлу филозофије, као да учење може да постоји независно од праксе или само као интересантан аргумент за дискусију. 

Ако бисмо  тако наивно прихватили Кипријанизам само као тезу, као за и против аргумент, уз то бисмо, уклонивши своје неверовање као такво, могли прихватити и комунизам или социјализам.  И они би се могли сматрати просто тезом или идејом Карла Маркса.  Наравно, неко би се са правом могао побунити  да је упоређивање атеистичког комунизма са учењем верујућег епископа неправедно и чак можда непристојноМеђутим, када би на тему идеја, поставили  паралеле између две идеје, у светлу погрешности и неправилности, то би несумњиво престављало суштински материјал за интересантну дискусију или разговор.

Истина је да за оба ова случаја постоје сви подаци као и резултати који су показали своје право лице.  Ни једна ни друга појава више нису на нивоу просте дискусије или разговора.  Није потребно даље размишљати о  будућем развоју догађаја или последица тих идеја.  Обе су своје слободно-мислеће следбенике одвеле у пропаст. Као и комунисти, данашњи Кипријановци имају своје опредељене и убеђене последоватеље, и обе ове групе инсистирају на доказима својих „успеха“.

Без залажења у анализу разних питања која су нам доступна из многобројних извора данас, за потребе ове дискусије, узмимо најосновније, само оно што је већ опште познато о стварању „Кипријановог Синода“.  А то је: 1984. Епископ Оропоса и Филија Кипријан (Куцумбас) разишао се са колегама и формирао свој Синод - „Синод супротстављених“, другачије познат као „Кипријанов“ Синод - „Кипријановци“.

Свима је познато да је о овоме већ много писано. Тако да сматрамо да је за потребе овог писма већ наведено довољно података. Из горе наведеног, издвојимо минимум:  мада се о јеретичком учењу митрополита Кипријана говори као о једноставној „тези“,  Митрополит Кипријан је прекинуо општење са својим претходним Синодом и осталим Грчким епископима због ове „тезе“ и формирао сопствену Цркву на основу ове „тезе“.  Мада неки воле игре речима, и тврде да „Кипријанизам“ не постоји,  историја показује да је ова  Кипријановска „теза“ одавно постала исповедање вере - еклисиологија „Синода супротстављених“.  Иначе, чему би служио раскол, чему друго име?  И шта друго то ново име значи, него да су „Кипријановци“ Синод оних клирика који се противе правцу Цркве, (тј. новокалендарској Државној Цркви Грчке) којој они и даље припадају као један њен део?

Дакле, Кирпијанова Теза у Грчкој Цркви више није теза.  То је у пракси исповедање вере -еклисиологија која је већ изазвала бар један раскол.  Ипак, можда неки у Руској Цркви још увек желе да је интелектуално сматрају „тезом“?  Без обзира на њену једноставност или можда баш због ње, Синод РЗЦ 1994 прогласио је еклисиологију Митрополита Кирпијана за своју.  Свако би се запитао, зашто би РЗЦ  са својим дугогодишњим односима са Синодима арх. Авксентија и Арх. Хризостома Истинске Православне Цркве Грчке (од којих су оба одбацила Кипријанизам), изненада одбацила такве везе да би на брзину усвојила контраверзну еклисиологију Митр.Кипријана и саслуживала са Кипријановским епископима?

Године 1983. Синод РЗЦ је једногласно  усвојио следећу Анатему Против Екуменизма:

            „Онима који нападају Цркву Христову и уче да се Црква Христова поделила на гране које се разликују по своме учењу и начину живота, и тврде да Црква не постоји на видљив начин, него ће настати од грана, раскола и иноверја, њиховим сједињењем у једно тело; и онима који не разликују истинско свештенство и тајне Цркве од  јеретичких, него уче да су крштење и евхаристија јеретика довољни за спасење; и онима који свесно имају општење са горепоменутим јеретицима, или им помажу, или штите њихову нову јерес Екуменизма умишљајући да је то братска љубав или начин уједињења раздељених Хришћана: Анатема!“

Кроз све постреволуционарне године постојања РЗЦ, ово је био први јасан став о њеној еклисиологији у вези савремених збивања.  Светитељ Митрополит Филарет довео је свој Синод Епископа до кристализације  и дефинисања ове историјское прекретнице, оцртавајући границе Истините Вере.

На несрећу, у жељи да се уједине са Московском Патријаршијом, а и да би били признати у очима „Светског Православља“ епископи РЗЦ су 1994.  нашли еклисиологију која се уклапала са њиховим жељеним усмерењем.  Званично одбацивање Анатеме из 1983. би алармирало многе вернике и довело до оптужби да мењају правац Цркве који су установили вољени Митрополити.

Уместо тога, Епископи РЗЦ 1994. бирају да „узнапредују“, како модерни политичари више воле да кажу, прогласивши јединомислије са еклисиологијом Митр. Кипријана и наравно, његовог Синода. Ризиковали су, претпостављајући да нико неће приметити да њихова нова еклисиологија замењује и одбацује анатему из 1983. тј. њихову ранију еклисиологију. И успели су.  Неколико свештеника се побунило, неколико је напустило РЗЦ.  Остали су прихватили да саслужују са новим грчким пријатељима, док су , сада одбачена, њихова ранија грчка браћа све ово гледала са неверицом.  Само је један епископ РЗЦ-а протествовао - епископ Григорије (Грабе) који је претходно принудно  пензионисан. Између осталога рекао је следеће:

            „При објављивању своје Одлуке у вези општења са групом Митрополита Кипријана , наш сабор, на несрећу, није имао на уму текст Одлуке донете раније, у време председавања Митрополита Филарета,  којом је анатемисана јерес Екуменизма.  Између осталих у њој су и следеће речи: 'и онима који свесно имају општење са горепоменутим јеретицима, или им помажу, или штите њихову нову јерес Екуменизма умишљајући да је то братска љубав или начин уједињења раздељених Хришћана: Анатема!'(12)
Заиста, не испитавши проблем дубински и заборављајући ово раније потврђено анатемисање Новокалендараца/Екумениста (или можда зато што се нису усуђивали да укину ову резолуцију), наш  Сабор је, ма колико то застрашујуће било признати, пао под своју сопствену Анатему. (Цитат из текста „Сумњиво Православље Групе Митрополита Кипријана“ погледајте прилог)“

На срећу, Митрополит Виталије је живео довољно дуго да увиди своју грешку при доношењу одлуке из 1994  и одбацио је Кипријанизам 2001. (Погледајте прилог) Чињеница да је Митр. Виталије изабрао да ову одлуку донесе као једну од првих  одлука после разлаза са лажном браћом из новог Синода Митрополита Лавра, надаље подвлачи опасност ове еклисиологије као јереси, а не као обичне `тезе`“.

Поновимо још једном, неко ће и даље желети  да интелектуално сматра „Кипријанизам“ као обичну тезу.  Међутим, она је била званично учење - еклисиологија РЗЦ неких 16 година и доживели смо да видимо њене плодове: унију са Московском Патријаршијом, отворена врата према „светском Православљу“ и потпуну издају Руских Новомученика и вере наших Отаца.

И поред свега овога Кипријановци ће износити чињеницу да Екуменизам и Нови календар нису још осуђени од стране Васељенског Сабора.  Осврнућемо се још једном на екстремне примере као што су Комунизам и Бољшевичка револуција, Сергијанизам, Московска Патријаршија основана Стаљином, Руске Новомученике мучене и убијане рукама Комунизма и Московске Патријаршије, прогон катакомбне Цркве Русије и опстанак РЗЦ под прогоном у изгнанству до 1994. године. То су резултати и плодови  комунизма/социјализма.  За неке, то су још увек пожељни резултати.  За већину, они представљају прогон, трагедију и пропаст.  Да ли морамо чекати Сабор да осуди овакве грозоте пре него што их сами осудимо?

А сада, погледајмо плодове Кипријанизма.  Он је изазвао раскол  у Грчкој Истински  Православној Цркви. У РЗЦ довео је до уније са Московском Патријаршијом са све Совјетским Сергијанизмом и Екуменизмом и отворио прозор Светском Православљу (тј.  још већем Екуменизму).  И овде, за неке је то пожељан исход.  За Православног Хришћанина ови исходи представљају прогон, трагедију и пропаст. Да ли треба да чекамо Сабор да осуди овакве тужне догађаје, пре него што их и сами осудимо?  Хоћемо ли чекати Сабор док све више душа пати и пропада?  Наш Спаситељ је рекао да их можемо познати по плодовима њиховим.  Кипријанизам је по свим стандардима учење - еклисиологија и уз то још и јеретичка.

Због тога Синод Митрополита Оропоса и Филија Кипријана (Кипријановци) има јеретичку еклисиологију и неканонични статус.

Матејевци

За разлику од претходно поменутих грчких Синода, овај синод није повезан са РЗЦ кроз рукоположења.  Њихово апостолско прејемство произилази из неканонских једноличних рукоположења од стране једног епископа.  Пре својих саврмених  подела, Матејевски Синод је тражио од РЗЦ под Митрополитом Филаретом регуларизацију - хиротесије.  Пошто су их добили, касније су их се одрекли и прогласили да је РЗЦ безблагодатна.
Матејевци имају следбенике у Русији од којих и једног епископа.  Познати су по својој строгости и суровости.

Еклисиологија и канонски статус Матејеваца се могу сматрати сумњивим.

Света Православна Црква Северне Америке (Бостонци или HOCNA)

Ова група клирика и мирјана напустила је РЗЦ у време Митрополита Виталија, са објашњењем да РЗЦ постаје екуменистичка и тражи уједињење са Московском Патријаршијом. Пришли су под омофор Арх. Авксентија (види горе) 1987. године.  Синод Арх. Авксентија је већ одбацио раскол Митрополита Кипријана заједно са његовом еклисиологијом. Овај став је заузела и Бостонска група.  Синод Арх. Авксентија је рукоположио два епископа за америчку групу (Епископа Јефрема и Епископа Макарија) који су потом постали чланови тог Синода. Након упокојења Арх. Авксентија, рукоположен је у Америци епископ Мојсије. Недуго затим, остали епископи у Грчкој су напустили овај Синод, остављајући три епископа у Америци.  Ова тројица епископа су се прогласили аутономним и основали Америчку Цркву (HOCNA) неканонским поступком по свим стандардима.

Треба нагласити да, у оквиру ове групе, на Синод и његове одлуке велики утицај има клир Манастира Светог Преображења (Бостон).  У вези са овим потребно је навести да постоји знатан број неистражених моралних оптужби против клира у овом Манстиру.

Овај Синод има Православну еклисиологију, али неканонски статус. Због подложности утицају манастирског клира, канонско функционисање овог синода је под знаком питања.

Пошто смо укратко размотрили разне Синоде Грчке Цркве, обратимо сада пажњу на разне делове Руске Цркве. То су: Синод Митрополита Валентина (Суздаљ - РПАЦ), Синод Арх. Тихона (РИПЦ), остаци разбијеног Синода Митрополита Виталија (после напуштања РЗЦ-Лавра), Синод Митрополита Агатангела (РЗЦ-А) и Генадијесекачевски Синод.

Синод Митрополита Валентина (РПАЦ – Руска Православна Аутономна Црква)

Овај Синод су формирали Митрополит Валентин и Архиепископ Лазар, оба канонски епископи РЗЦ у време Митрополита Виталија. Помагао им је добро познати теолог РЗЦ епископ Григорије (Грабе). Мада се ово догађало пре било какве званичне одлуке о приступању Московској Патријаршији, било је јасно већ тада да РЗЦ намерава да утиша своје епископе у Русији ради олакшавања срамне уније са МП. Овај Синод се чврсто изјаснио против савремених јереси Екуменизма и Кипријанизма.

Мора се напоменути да је Митрополит Валентин претрпео многа оптуживања за педофилију. Упркос томе, Митрополит Валентин, на жалост,  није видео потребу да буде осетљивији по оваквим питањима. Не обраћајући пажњу на протест свог сопственог Архиепископа Антонија Јаранског и бројног клира, рукоположио је извесног јеромонаха, који је сам отворено признавао своје неморално односе са децом других људи. Пре свог рукоположења за епископа, ова иста особа отворено је признала да је напустила породицу и одбила да обезбеди своју сопствену децу.

Синод Митрополита Валентина има Православну еклисиологију, као и исправан канонски статус.  На жалост, ово је мало битно када Синод изгуби морални ауторитет.

Синод Архиепископа Тихона (РИПЦ -  Руска Истински Православна Црква)

Овај Синод су формирали канонски епископи РЗЦ убрзо пошто је Митрополит Виталије заузео став против одлуке РЗЦ под Митрополитом Лавром да се уједини са Московском Патријаршијом. У то време, Синод је подржавао став Митрополита Виталија. Синод је такође заузео јасан став против савремених јереси Екуменизма и Кипријанизма.

Синод Архиепископа Тихона (РИПЦ) има Православну еклисиологију и легитиман канонски статус.

Остаци разбијеног Синода Митрополита Виталија (после напуштања РЗЦ - Лавра)

Већ пре упокојења Митрополита Виталија, нови Синод,  са седиштем у  Мансонвилу (Канада), почео се осипати.  Међусобни сукоби новорукоположених епископа, уз интерне и екстерне проблеме са епископијом у Француској довели су до одступништва Архиепископа Варнаве и разбијања јединства епископата овог Синода.  Упокојење Митрополита Виталија само је учврстило разлике и поделе које су оне изазвале.

Епископи Владимир (Целишчев) и Анастасије (Суржик) су покушали да формирају свој синод.  Они су осудили Екуменизам и Кипријанизам.  Њихова еклисиологија уопштено изгледа Православна.  Међутим, њихов тренутни канонски статус је дискутабилан.

Митрополит Антоније (Орлов) са својим епископима прогласио се Митрополитом Москве и целе Русије и митрополитом Лос Анђелеса и Сједињених Држава.  Он столује у Калифорнији са  својом попадијом. И еклисиологија и каноничност су дискутабилне.

Синод Митрополита Агатангела (РПЦЗ(А) – Руска Православна Црква Загранична - Агатангел)

Митрополит Агатангел је био канонски епископ у РЗЦ под митрополитом Лавром.  Он је напустио РЗЦ  непосредно пред саму унију са Московском Патријаршијом.  Неопходно је, међутим, нагласити да је Митрополит Агатангел потписао и сагласио се са свим документима РЗЦ који су претходили унији са Московском Патријаршијом.

Уместо да потражи уједињење са другим Руским епископима, који су већ били у сличној ситуацији (како је предвидео Светитељ Тихон, Патријарх Московски у свом Указу бр.362 од 20.Новембра 1918), Митрополит Агатангел се обратио Кипријановом Грчком Синоду (види горе).  Пошто је рукоположио више епископа са Кипријановсим епископом, кренуо је у стварање сопственог синода, који га је прогласио Митрополитом Руске Заграничне Цркве - РПЦЗ(А).
Митрополит Агатангел није одбацио Кипријанизам, већ га је потврдио као своју еклисиологију саслуживањем и заједничким рукополагањем са епископима Грчког Синода супротстављених. Митрополит Агатангел инсистира на томе да је еклисиологија његовог Сионда иста као еклисиологија РЗЦ под Митрополитом Лавром пре уније са МП.

Узимајући у обзир став Епископа Григорија (Грабе) о еклисиологији Синода супротстављених у светлости Анатеме против екуменизма из 1983, уз идентичан став Митрополита Виталија и осталих синода Руске Цркве данас, мора се извући закључак да Синод Митрополита Агатангела нема Православну еклисиологију нити се може сматрати канонски исправним.

Генадијесекачевски Синод     

Оппште је позната у Русији, а и према мојим личним разговорима са клирицима овог синода, еклисиологија  Генадијесекачевског Синода. Она се разликује од епископа до епископа.  Појединци чак исповедају неку врсту „беле магије“.

Ако се базирамо на одредницама РЗЦ под Митрополитом Виталијем, као најмањим захтевима,  можемо закључити да је канонски статус и апостолско прејемство ове групе немогуће утврдити.

Следи, да Генадијесекачевски синод не можемо сматрати канонски исправним.

Закључак

Покушао сам да прикажем тренутну ситуацију у Цркви на основу чињеница које су мени познате, не да појачам сукобе, нападе, и против-нападе, већ да пронађем позицију са које би могли почети евентуалну дискусију  и да подвучем значај потребе за заједничком Православном еклисиологијом на канонској основи као циља жељеног уједињења.
Ако желимо да ујединимо растурене делове Руске Цркве, који немају никакву комуникацију међу собом, то мора бити на чврстој основи: чисто исповедање Вере са безусловним канонским ауторитетом.  Ако разговори спадну на ниво носталгије за ранијим дружењима са манстирима или другим утицајним групама или индивидуама, ми ћемо промашити циљ и нећемо успети у намери.
Надаље, без обзира на многобројност оних који сада схватају трагичност грешке Кипријанизма, самоубилачки преокрет у историји РЗЦ 1994. (прихватање Кипријанизма као своје еклисиологије) остаје основни и саставни део еклисиологије Митрополита Агатангела  и данас. Ова појава само служи да подвуче потребу Руске Цркве да свеобухватније разуме савремену историју Грчке Истински Прваославне Цркве. Они који су напустили МП, а инфилтрирали се у РЗЦ (нпр. Митрополит Лавр, Архиепископ Марко, Митрополит Иларион итд.) само су искористили ову болесну јерес, коју је ИПЦ Грчке одбацила,  као замајац за уједињење са МП.  То је била једина сврха одлуке из 1994. Сада имамо оне који би да је се држе као камена темељца своје еклисиологије, а у исто време покушавају да остваре уједињење свих разједињених делова Руске Цркве.

Мора се схватити да уједињење око еклисиологије сличне оној РЗЦ-а после 1994. може само одвести све учеснике у нешто слично Московској Патријаршији, а можда и горе. Ти јерарси и клир, који су 1994. потписали јерес Кипријанизма као своју еклисиологију, заједно са онима који су од тада прихватили то лажно учење, треба да следе примеру митрополита Виталија.  Они морају признати своју грешку одбацујући Кипријанизам и прихватити Анатему против екуменизма из 1983. Они који се не врате еклисиологији Светитеља и Оца који је међу светима, Митрополита Филарета, биће осуђени да понове исте грешке које нам је историја већ открила.

Еклисиологија уједињене Руске Православне Цркве, којој тежимо, мора осликавати укупну и канонску еклисиологију РЗЦ, исту еклисиологију која је постала путеводитељ и нада остатку Православног света.  Само тада, моћи ће наша заједница тврдити да има Православну еклисиологију и каноничност Светих Отаца.


Прилог
Сумњиво Православље Групе Митрополита Кипријана
Аутор: Епископ Григорије Грабе

(Преведено из „Црквених Новости“ са руског језика, број 5, Септембар-Октобар 1994, страна 2-4)

Новине „Православна Русија“ у броју 17 од ове године, објавиле су Одлуку Руске Заграничне Цркве о успостављању молитвеног евхаристијског општења са групом Старокалендараца које предводи Митрополит Оропоса и Филија Кипријан.
У свом закључном делу Одлука открива разлоге који су навели Сабор да предузме овај корак.  Међутим, ни у једној од својих 6 тачака не помиње да је Сабор из 1975. године закључио да не ступа у општење са грчким групама док се оне међусобно не уједине, и да је Синод коме је већ председавао Митрополит Виталије, потврдио ову мудру одлуку у пролеће 1993., дакле једва пре пола године.  Сви се слажу да се не може сматрати да су грчке групе постигле јединство, па ипак, садашња Саборна Одлука не нуди никакво објашњење зашто Сабор крши своје претходне одлуке.
Тако је у одлуци наведено: „После разматрања и анализе свих аспеката ових питања (у вези са историјом и идеологијом ове групе) Сабор Епископа сматра да у садашње време, када се отпадништво шири, а такозвани званични представници Православља, као што су Цариградска Патријаршија и друге патријаршије, потпадају и прихватају ставове модерниста и екумениста, веома је важно да се Истински Православни уједине, заузму заједнички став  и супротставе се издајицама Православља Светих Отаца. У том смислу Сабор Епископа је одлучио:

„1) Да успостави молитвено и евхаристијско општење са Грчким Старокалендарским Синодом Митрополита Кипријана, као и са Његовом Светошћу, Епископом Фотијем Тријадицким који води Бугарску Старокалендарску Епископију.“

Епископа Фотија рукоположио је за Бугаре самозвани Митрополит Кипријан, стога је његова легитимност директно условљена легитимношћу Митрополита Кипријана.
Интересантно је да наш Сабор, тражећи сједињење са „Истински Православним“ грчким групама, није учинио никакав покушај ка уједињењу са многобројнијом и пристојнијом групом Архиепископа Хризостома (Кјусиса) Атинског, у чијем је синоду чак 19 Епископа.
Друга тачка (одлуке) бави се информисањем пастве у иностранству о овом догађају.
У тачки три се каже: „ у току разматрања, ставови противника уније су такође узети у обзир и у њима се поставило питање канонске исправности групе Митрополита Кипријана и њиховог наводног неправославног учења о Благодати.“
Поред његовог личног учења о благодати (више о томе у наставку), Митрополит Кипријан је био оптужен и да проповеда јерес хилијазма.
Што се „каноничности“ ове групе тиче већ је довољно и речено и писано. Али шта је онда са њиховим „наводно неправославним учењем о Благодати “?
Припремајући терен за могућу унију са Заграничном Црквом знатно раније, Митрополит Кипријан је издао памфлет насловљен „Еклисиолошка теза или експозе о учењу Цркве, за Православне које се противе јереси Екуменизма“.  Изгледало је, судећи по наслову памфлета, да нема шта да се каже против таквог програма.  Памфлет је врло наочито штампан, до тачке да је коришћена стара ортографија (пререволуционарна).  Широко је дистрибуиран и сваки члан Епископског Сабора је несумњиво добио примерак.  Међутим, са великом пренераженошћу  и збуњеношћу,  приморани смо да напоменемо да  очито и сами чланови Епископског Сабора који су лично испитивали Грчко питање, као и сви чланови Епископског Сабора, нису довољно обратили пажњу на оно што се могло прочитати „између редова“ овог памфлета, који врви од  античке слаткоречивости и вешто је састављен, али недовољно објашњава односе савремене еклисиолошке ситуације.
Шта више, јасно је да су они мало обратили пажњу на каноничност (врло сумњиву!) Групе Митрополита Кипријана, јер та тема уопште није ни мало поменута у Саборској Одлуци. Слично овоме јасна је чињеница да комисија није узела у обзир мотиве који су стајали иза наших претходних одлука. 
Покушајмо сада да установимо тачно какво Православље Митрополит Кипријан исповеда и да ли се може рећи чисте савести да и он и његов синод  „држе у потпуности исте еклисиолошке и догматске принципе као и наша РЗЦ“ (пета тачка Саборске  Одлуке).
У поглављу(памфлета) под насловом „Црква и Јерес“ страна друга, каже се: „ Грешници и они који греше у погледу тачног разумевања Вере, а који још нису кажњени црквеним санкцијама - казнама, једноставно се сматрају болесним  члановима Цркве.  Свете Тајне ових неосуђених чланова су валидне као такве, према ставовима Седмог Васељенског Сабора, као што нпр. Председавајући сабора , Св.Тарасије примећује: „(њихова) рукоположења су од Бога“
Касније, у трећем поглављу, аутор прелази на ствар „Поделе у Цркви због Екуменизма“- како он то назива.
Чудно је од Епископа који се назива Православним чути идеју да Црква може бити „подељена“.  Свети Оци су учили да је Она увек била, сада је и биће невидљива Невеста Христова-  човек само може отпасти од Ње или Јој се поново присајединити кроз покајање.  Митрополит Антоније (Храповицки) нарочито је наглашавао својим свештеницима неопходност да се после исповести прочита старинска Разрешна Молитва која садржи следеће речи: “...и присаједини га Твојој светој Цркви“, тиме означавајући да онај ко греши отпада од Цркве. Мада лична исповест може излечити личне моралне падове, она никако не лечи нити уклања јавна и упорна скретања ка јереси.
Митрополит Кипријан исправно наглашава да је почетак болести било увођење Новог календара у живот Цркве 1924. Али касније он развија мишљење које се никако не  слаже са садашњом еклисиолошком ситуацијом. „Следбеници календарске новотарије“ каже он, “још нису директно осуђени на свеправославном сабору, како то ради Православна Црква. По писању Св. Никодима Светогорца,  кршитељ установљеног поретка се сматра осуђеним, ако га је осудио други ентитет (што може бити Сабор или Синод). Од 1924. новатори чекају осуду и биће осуђени на основу одлуке светог Сабора, и Васељенског и Локалног и, ради сигурности, на основу еклисиолошких прогласа из шеснаестог века против онога што је тада звано папским предлогом промене календара. Исти тако постоје и они који су себе оградили од новатора тако што су прекинули општење „пре саборне или синодске осуде“ што је дозвољено 15-тим каноном Прво-Другог сабора.  Из свега овога изводи се закључак да су новатори још увек неосуђени. И стога следи (по учењу Митрополита Кипшријана) да су њихове Тајне валидне (Подвукао аутор)
Митрополит Кипријан користи згодан цитат из овог канона који одговара његовој сврси, али намерно не цитира наставак текста канона о онима који се
одвоје од својих предстојника пре синодске осуде у ситуацијама када се јерес проповеда отворено:
„Такве особе не само да неће бити предмет канонске казне што су се одвојили од лажи - епископа пре синодског разјашњења, већ напротив, сматраће се веома вредним и достојним части међу Православнима.  Јер нису епископе, већ лажне епископе и лажне учитеље осудили и нису јединство Цркве поцепали шизмом, него су се здушно трудили да Цркву спасу.(15.Канон Прво-Другог Сабора)“.
Припадници римокатолицизма у Русији од давнина наглашавају чињеницу да ни један васељенски сабор није осудио Римокатолике и стога, кажу они, то није јерес. Такво мишљење је било прилично широко распростањено међу нашом интелигенцијом и, нарочито, у војним круговима.
Поглавље четврто је насловљено „Покајање и Повратак“. Оно што се у њему износи у вези принципа покајања је потпуно исправно и у сагласности са канонима.  И док нам нуди обиље примера покајања која су се догодила  на овом или оном Васељенском Сабору, Митрополит Кипријан ни не помиње чињеницу да Новокалендарци/Екуменисти не да немају никакву намеру да се покају, већ напротив, они прогоне Истински Православне на најсуровији начин. Пред нашим очима видели смо недавно пример како су, рекао би човек, „удавили“ Патријарха јерусалимског Диодора, који је намеравао да брани Праославље Светих Отаца.  Нема ни неколико месеци од како су-помоћу застрашивања  изгнањем из манастира и канонским санкцијама, приморали на покајање пред њима, последњи бастион Православља , Свету гору, - која је бранила Цркву од странпутица јереси Екуменизма.
Митрополит Кипријан не види основ за прекид општења са Новокалендарцима/Екуменистима до времена када ће их неки Васељенски Сабор   осудити.  Али ко може, а да не буде свестан (укључујући Митрополита лично) да већ готово двадесет година Екуменисти припремају програм за будући - ни најмање Православан - Осми Васељенски Сабор?  Предсаборска Комисија је већ у више наврата објављивала своје нацрте извештаја који ће бити поднети на овом будућем „Сабору“.  Међу питањима која ће се на њему разматрати су и уједињење свих Хришћана, потпуно одбацивање постова, жењени епископат и другобрачност свештенства.
Ко ће, онда, бити присутан на овом срамотном скупу, који би, по сањаријама Митрополита Кипријана, требало да осуди Екуменисте/Новокалендарце?  Очигледно тај  потајни Римокатолик, Васељенски Патријарх Вартоломеј и они слични њему ће доказати да су чланови истог скупа:  Патријарх Александријски, Партеније (који је званично прогласио да је Мухамед велики пророк и лично га сматра Апостолом!); Патријарх Антиохијски (који је већ издао директиву свом свештенству дозвољавајући им да саслужују са јеретицима Монофизитима), Патријарх Московски (који је потписао и Баламандску унију и споразум са Монофизитима и који је чак иницирао дијалог са Јеврејима “на највишем могућем нивоу“)
Пружила ми се прилика да се упознам са садржајем неколико писама које је писао један од епископа групе Митрополита Кипријана. Из њих је јасно да он и његови саепископи исповедају своју личну, ни мало Православну, доктрину о могућности Благодатног делања Духа Светога у црквама које су постале у пракси  јеретичке. „Сви Новокалендарци су - без изузетка - у том смислу активни Екуменисти.“ Старокалендарске  Цркве (Руска и Српска) исто већ дуго исповедају ову јерес. 
Али, пазите, овај јерарх групе Митрополита Кипријана инсистира на мишљењу да, како он каже:“Новокалендарци, заокупљени јересју Екуменизма и новаторства, нису ускраћени за Благодат(10), или у сваком случају, није у нашој надлежности  да такву изјаву дамо... не говоримо о унији са Велијаром, већ (само) са онима оболелим у вери, од којих је некима потребно духовно лечење... у том смислу, ми не прекидамо потпуно општење са њима.“ У другом писму тај исти јерарх износи мишљење-потпуно неприхватљиво и апсурда са догматске тачке гледишта и позиција Светих Отаца - да се ова група, док признаје да Екуменисти имају Благодат, само „ограђује од њихових грешака“.
 При објављивању своје Одлуке у вези општења са групом Митрополита Кипријана, наш Сабор, на несрећу, није имао на уму текст Одлуке донете раније, у време председавања Митрополита Филарета, којом је анатемисана јерес Екуменизма.  Између осталих у њој су и следеће речи: „и онима који свесно имају општење са горепоменутим јеретицима, или им помажу, или штите њихову нову јерес Екуменизма умишљајући да је то братска љубав или начин уједињења раздељених Хришћана: Анатема!“
Заиста, не испитавши проблем дубински и заборављајући ово раније потврђено анатемисање Новокалендараца/Екумениста (или можда зато што се нису усудили да укину ову резолуцију), наш  Сабор је, ма колико то застрашујуће било признати , пао под сопствену Анатему.  Да је пажљивије проверио предлог који је пред њим постављен, никада не би објавио такву контрадикторну одлуку.
Наш ранији Епископски Сабор никада није покретао засебно питање да ли имају Новокалендарци Благодат или не.  Али чињеница да раније саслуживање са њима није било дозвољено, сведочи довољно јасно да их је Загранична Црква сматрала безблагодатним .
Морамо ли закључити да је наш Синод пошао путем издаје Предања Светих Отаца  или је само учинио грешку због небрижљивог расуђивања коју још није прекасно исправити на следећем заседању Сабора које ће се одржати у Новембру у Француској?
Епископ Григорије
15/01/М
16/29 Децембар 2001

Нема коментара: