Божићна посланица Високопреосвећеног Тихона, Архиепископа Омског и Сибирског, Председавајућег Архијерејског Синода Руске Истински Православне Цркве

Христос се роди!

Христос раждается прежде падший возставити образ.

Драга у Господу сабраћо Архипастири, часно свештенство, у Христу ђаконство, ви који монахујете, браћо и сестре!

Ево наступио је дуго очекивани дан Рођења Христовог, Божић, који нас је све сабрао у храмовима Божијим, ујединио молитвом и божићном радошћу. Затворивши за собом двери храма ми као да смо ступили у други свет, где људи радосно и чисто, једним устима са Анђелима, узносе хвале Христу и Богородици; као да смо се на тренутак нашли у Витлејемској пећини и заборавили на то у какво време и у каквом свету живимо.

Но, богослужење је завршено и ми сада поново отварамо двери храма како бисмо ушли у савремени свет, где ћемо и нехотице морати да гледамо и слушамо све оно што се око нас догађа, а што има тако мало везе са данашњим слављем. Свет се радује својим радостима, грми својом музиком, увлачи у вртлог страсти. А ми усред свега тога живимо, посматрамо тај свет, његова бука и његова спољашња привлачност утичу у извесној мери и на нас. Ми смо у контакту са људима који нас окружују и запањени смо пред размерама провалије која лежи између радости овог света и божићне или васкршње радости православног хришћанина. Ужасавамо се и тугујемо због тога што су наши ближњи понекад тако далеко од истинске радости, мада је она ту, на дохват руке – само подигни очи ка небу и од срца уздахни: "Господе, помилуј!"
У Откривењу светог Јована Богослова постоје следеће речи које се односе на последња времена: "Ко чини неправду нека још чини неправду и нечисти нека се још прља; а ко је праведан нека још чини правду и ко је свет нека се још освећује" (Отк. 22,11). То је једно од обележја последњих времена – јасно одвајање између људи, као да се река раздваја на два тока који одлазе сваки на своју страну.
Таква се подела данас одвија пред нашим очима. На једном крају је Црква са својом светошћу, док се на другом губи било каква представа о честитости, некористољубивости, искрености, целомудрености... Некакав страшан, невероватан разврат.
Ми не можемо а да не приметимо да се свет све више удаљава од Бога. Ако су се људи раније делили на верујуће и атеисте, сада се раширила равнодушност према вери у Бога. Борбени атеизам готово да се више не може срести, али равнодушности има колико год хоћеш. Људи су навикли да изналазе компромисе са сопственом савешћу: они нити верују, нити поричу Бога – једноставно не размишљају о томе, не покушавају да разреше тај проблем у себи. Такав живот је веома лагодан, јер ни на шта не обавезује; али он истовремено унижава образ Божији у човеку и своди човека на раван бесловесне животиње која се не труди да разреши проблем личног спасења, него су све њене бриге усмерене на то да задовољи примитивне инстинкте.
Незаинтересованост представља духовну смрт, коју Бог строго осуђује у Откривењу Апостола Јована Богослова: "Пошто си млак, и ниси ни врућ ни хладан, избацићу те из уста Мојих..."
Бог је створио човека и обдарио га је разумом. Разум је човеку дат не зато да би могао да заобилази питање постојања Божијег, него напротив – да би могао да се замисли над тим, и да у себи реши проблем спасења и вечног живота, да трага за непролазном радошћу постојања, да тражи непрестану љубав. Зато је човеку дата и слободна воља: да мисли, да трага, да се учи на својим погрешкама, и као резултат свега тога – да би могао да буде уверен у сопствени избор.
Потрага за истинском радошћу и истинским смислом живота доводи нас до мисли о томе како је недовољно само објаснити себи истинитост хришћанства, назвати се православним, донекле се држати црквених правила и не чинити то што она забрањују... Но, поред тога потребно је још нешто. Потребно је да човек буде свестан не само да га је Бог створио и да га посматра с висине, него и да научи да општи са Богом, да прими Бога у себе, да се уподоби Богу и сједини с Њиме. Само у томе је извор истинске радости, само у томе је смисао живота, о чему сведочи хиљадугодишњи опит отаца – подвижника побожности Православне Цркве. Богу нису потребни богати храмови или раскошни празници, њему је потребан само наш одговор – узвратно осећање на Његову љубав према нама. Сећате ли се шта је Христос одговорио неком књижевнику који је пожелео да иде за Њим? Рекао му је да Он, Христос, нема где главу да склони. Није ли тако и са нама, када изјавимо жељу да примимо Господа у своје срце, али Он у нашем срцу не налази место где главу да склони. Наше срце је пуно свега што му удахне свет, свега што ми примамо у срце из света, и Господу ту не преостаје ништа сем сасвим малог угла – у нашем срцу нема узвратног осећања према Богу, оно није способно да воли...
Нека брига о припремању срца за примање Господа постане наше свагдашње дело. Нека мисли о Богу, о Његовом Промислу, о смислу живота, о задобијању љубави, постану наше свагдашње мисли. Нека то што себе називамо православнима буде повезано не само са испуњавањем правила, него и са дубоким схватањем суштине Православља, са расуђивањем и са мудрошћу, јер због тога нам је Господ и дао разум, као и слободу мисли и деловања. Нека се наше срце испуни непрестаним славословљем и благодарношћу Творцу због живота који нам је даровао, нека се испуни оним осећањима која створење уподобљавају Творцу: љубављу, милошћу, разумевањем, састрадавањем, пажњом према ближњима, бригом о другима, жељом да се опрости и помогне. Нека Православље за нас постане не нешто спољашње, не само систем забрана и обавеза, него наше унутрашње биће, источник радости за нас саме и за наше ближње. Тек тада унутар нашег припремљеног срца догодиће се оно што се пре две хиљаде година догодило у витлејемској пећини – родиће се Христос.
Ако се то догоди, онда, кад се након службе отворе двери храма и изађемо у свет, ми ћемо у своме срцу сачувати Оваплоћеног Христа. Божићно славље се за нас неће завршити са крајем богослужења и изласком из дома Господњег. Ми ћемо га изнети у свет и пронећемо га као свећу по том свету, светлећи не само себи, него и другима, дарујући радост и својим ближњима. А они ће, кад виде наша добра дела и наша радосна срца, такође почети да прослављају Оца нашег небеског, по речима Спаситеља. Наше срце тако неће моћи да прими у себе пусте обмане света, јер је преиспуњено љубављу Божијом.
Сад кад је Христос у срцу, свет око нас, свет који у злу лежи, није нам више тако страшан – ми смо у стању да разликујемо оно што је у њему добро од зла и нећемо подлећи искушењу, а у људима који нас окружују моћи ћемо да видимо Образ Божији. Више нећемо тако болно осећати границу између храма и света, јер ће са нама и у нама непрестано бити Христос, па ћемо у себи да осетимо снагу за живот у савременом свету, јер тако је благословио Господ.
Све је ближе Други долазак Христов, све су јаснији његови предзнаци. Нашој Цркви, и са Њом свима нама, Њеним чедима, предстоји пролазак кроз многа тешка искушења, која су у ово лукаво време посебно суптилна, подла и смртоносно опасна. Али уз помоћ Божију, носећи у срцима данас рођеног Богомладенца Христа, ми ћемо пронаћи своје место у овом свету, место где ћемо служити Богу и ближњима. Можда ће наша незлобивост, наша добра дела и пажња коју указујемо ближњима учинити овај свет макар мало чистијим и продужити бар на кратко његово постојање.
Радујмо се у данас рођеном Спаситељу, очишћујмо и припремајмо наша срца за Њега; искрено служимо Богу, па ће та служба постати извор непролазне радости за нас и за наше ближње!
Амин!

+Тихон
Архиепископ Омски и Сибирски
Председник Архијерејског Синода
Руске Истински Православне Цркве