недеља, 15. новембар 2009.

ОТВОРЕНО ПИСМО ВЛАДИМИРА МОСА И СХИМОНАХИЊЕ ЕФРОСИНИЈЕ АРХИЕПИСКОПУ ХРИЗОСТОМУ АТИНСКОМ


East House, Beech Hill,
Mayford, Woking.
GU22 0SB.
Tel. +44-1483-763218.
e-mail: vladmoss@aol.com

October 25 / November 7, 2009.

Његовом Блаженству Архиепископу Хризостому (Киусису)
Манастир Панахранту
Мегара, Грчка
Ваше Блаженство!
Благословите!

Пишемо вам пре свега, да просимо Ваше молитве за нашег духовног оца, Јеромонаха Акакија, који је озбиљно болестан, а потом и да изразимо нашу изузетну узнемиреност кризном ситуацијом која је настала у Цркви ревизијом одлуке Светог Синода да се уђе у општење са Истинском Православном Црквом Русије под Архиепископом Тихоном Омским.
Одлучили смо да Вам пишемо отворено и директно, без дипломатског изражавања.

Надамо се да ћете разумети да то није из непоштовања према Вама, за кога верујемо да сте истински и канонски вођа Грчког Православља. Међутим, када ледени брег кога је демон послао удари у брод Цркве и он се опасно нагиње на страну, прекасно је за вечерња одела, здравице, комплименте и духовите говоре – морамо се понашати у складу са тежином ситуације.
Када је, 13/26. септембра Свети Синод одлучио да нема догматских или канонских препрека за уједињење Истински Православних Цркава Грчке и Русијеи одређен је датум заједничког прослављања 13/26. новембар, дан Вашег Светитеља-заштитника Св. Јована Златоустог – многи Православни Хришћани су се веома обрадовали, а верујемо да су се и Светитељи на Небу радовали. Одлука је одмах објављена у Руској црквеној штампи и црквени коментатори из других јурисдикција су се сложили да је ово веома важан догађај, можда почетак краја уситњавања Истинског Православља у целом свету. Замислите њихово горко разочарање када је, само неколико дана касније, Синод преиначио своју одлуку – до даљњег, без и једне речи званичног објашњења или оправдања! Један коментатор који је првобитну одлуку са задовољством прихватио рекао је да ова нова, потпуно контрадикторна одлука, доказује да је Грчки Синод „изгубио контролу“. По нашем виђењу, ово је, трагично, исправан закључак... Други коментатор је рекао да сада Руси треба да престану да траже уједињење са Грцима. Ми се искрено надамо да се то неће догодити, али не можемо искључити још трагичније могућности....
Дана 12/25. октобра Митрополит Калиник Коринтски неочекивано је допутовао у Србију и рекао да су Грчки јерарси „једногласни“ у својој одлуци да зауставе процес уједињења. Међутим, свима је познато да је преиначење првобитне одлуке донето на инсистирање Митрополита Калиника и да је већина Грчких епископа, укључујући и Вас, била за уједињење са Русима, али сте се сви подредили вољи Калиника ради очувања унутрашњег јединства у Грчкој Цркви. Он је у Србији такође изјавио да су остали Грчки епископи који су били наклоњени уједињењу „неискусни“!!! Дакле, Калиник је искуснији чак и од Вас, Ваше Блаженство! Нисмо имали представу да је он толико стар и да је толико дуго вођа Цркве!
Митрополит је такође, рекао да је приликом примања преобраћеника јерархија Руске Истински Православне Цркве следила праксу пререволуционарне Цркве у Русији. То није тачно! Очито је да он није читао одлуке Сабора Руске Истинске Православне Цркве одржаног у Одеси прошле године, који је већ прогласио праксу која је значајно строжија и од Руске Цркве пре револуције и од Руске Заграничне Црквеод које Ваш Синод изводи апостолско прејемство. Шта више, познато нам је од Архиепископа Тихона лично, када је био у Атини, да он чврсто прихвата принцип да свако ко долази у његову Цркву из Московске Патријаршије а није био крштен канонски, мора бити крштен.
Истина је, наравно, да неки свештеници Архиепископа Тихона, који су прешли из Руске Заграничне Цркве, нису канонски крштени. Али ако Митрополит Калиник инсистира да ови свештеници морају бити крштени пре него уђемо у општење са Архиепископом Тихоном, желели бисмо да му поставимо неколико питања:

1. Какво право он има да, према Светим Канонима, диктира епископу друге Помесне Цркве како и када ће примењивати акривију или икономију? Верујемо да он нема такво право.
2. Хоће ли сада прекинути општење и са бугарским свештеником у нашем Синоду, оцем Јованом Василевским, који никада није канонски крштен и другим бугарским свештеником нашег Синода оцем Мартином, кога је крстио „некрштени“ свештеник (отац Јован)? Ако не прекине општење са њима, онда његово одбијање да уђе у општење са Русима сматрамо хипокризијом.
3. Хоће ли сада прихватити да су и он и сви епископи Истинске Православне Цркве Грчке примили своје апостолско прејемство од неканонске Цркве, РЗЦ, јер је РЗЦ имала много свештеника, па чак и епископа, који нису канонски крштени? Ако ни ово не прихвати, онда је опет хипокрита.

 Ваше Блаженство!

Верујемо да, ако се не одупрете „ревности не по разуму“ Митрополита Калиника, биће врло широких и озбиљних последица и за Истинско Православље као целину и за поверење у Истинску Православну Цркву Грчке посебно, из следећих разлога:

а. Тренутна ситуација је понижавајућа и за Вас лично и разарајућа за целу структуру синодске власти у Цркви. Према Апостолском Канону бр. 34 епископи свакога народа морају имати главу, архиепископа, а архиепископ се мора саветовати са осталим епископима, и епископи се морају саветовати са архиепископом. “Јер тако ће имати јединство и Бог ће се прославити“. Међутим, ми сада видимо да постоји друга глава Синода, Митрополит Калиник и да је он моћнији од Вас. Он надвладава мишљења других епископа, које назива „неискуснима“ и објављује лажи да се други слажу са њим. Можда је оваква ситуација до сада била позната у Грчкој, али сада то зна цео свет. Ако желите да обновите поверење у Ваш Синод и у Вашу личну позицију у Синоду, неопходно је поставити Калиника на његово место. У сваком случају, шта сте добили тиме што сте попустили Калиниковим уценама? Сигурно нисте добили подршку наших Америчких епископа и свештенства, који су разјарени – али чије је изванредно протестно писмо било ублажено из дипломатских разлога.  
Сигурно нисте добили подршку Ваше Западно-Европске и Српске пастве, које су врло изоловане и имају потребу за комуникацијом са Истински Православним Русима. И одбили сте од себе најбоље представнике велике Руске Цркве и народа, која Вам је обезбедила апостолско прејемство. Каква ужасна цена коју сте већ платили! А то је тек почетак...  

 б. Формално говорећи, ако одбијете да будете у општењу са Руском Истински Православном Црквом, постављате себе у позицију расколника у односу на Цркву Русије. Епископ Фотије је већ темељито проверио догматску и канонску ситуацију РИПЦ и дошао је до закључка да су они Православни. Ми верујемо да је његов закључак исправан, а да је Ваша одлука (како смо чули) да учините даље проверавање канонског статуса једноставно „изговор за грех“ – то је покушај да се прикрије недостатак љубави за Руске Православце и страх од претњи Митрополита Калиника смоквиним листом канонског покрића. С обзиром на то да многи
од епископа нису ни прочитали 40 страна извештаја епископа Фотија, зашто би неки други извештај донео неко ново просветљење-откриће? И зашто би други извештај било кога другог био ишта бољи, кад је епископ Фотије, уверени смо, боље упознат са Руским Православљем од било кога у Синоду? Зато, ако одбијете општење са Руском Истинском Црквом, постављате себе у позицију расколника према њима. То ће ослабити Ваш ауторитет у целом Православном свету.

в. Мада је Синодска одлука јавно повредила и понизила јерархе РИПЦ и кроз њих цело Руско Православље, ми их не жалимо, јер знамо да су они поступили у циљу јединства Цркве, у истини и љубави, и Бог их неће напустити. Али шта ће се десити са Вама? У 17-том веку Руски раскол Старовераца је настао зато што расколници нису хтели да буду у општењу са Грцима, сумњичећи их да су у јереси и да су им обреди неправилни. Да ли сада правите исту грешку у односу на Руску Истински-Православну Цркву? Ми знамо да је Митрополит Калиник већ неколико година „Грчки Староверац“, филетиста и непријатељ Словенског Православља. Знамо јер је о томе писао у “Themata Pisteos: Orthodoxoi kai Ellines”, volume 1, nos. 4-5, July-October, 1994: “Словени – за разлику од Грка, који верују `прво у Христа, па у Грчку` - верују `прво у своју домовину, па онда у Христа`“. „И тако“, наставља он, „Словени су користили Православље као средство остваривања својих националних интереса. То значи да никада нису били добри Православци... Такви су разни народи Словенског порекла, а изнад свих Руси“ (стране 57-58,60). Овај ужасни напад на Словенско Православље и Словенске Светитеље никада није кажњен од стране Вашег Синода. А сада жањете плодове избегавања да исправите Калиника: уништио је јединство Истински Православних Грка и Руса – ако Ви не обновите канонски ред и тако одржите Јединство и Саборност Цркве....

На крају, желимо да поставимо нека питања Светом Синоду. Обоје смо се већ причестили у Руској Истински Православној Цркви, са знањем и благословом јерарха Истински Православне Цркве Грчке; и знамо да Амерички епископи дозвољавају узајамно причешћивање са Истински Православним Русима у Америци.
Али у Србији, епископ Фотије је изјавио да је сада Свети Синод одлучио да забрани општење са Руском Истински Православном Црквом. У светлу овога, желимо да питамо Свети Синод да ли Истинска Православна Црква Русије има благодат Светих Тајни? Ако нема, када је престала да је има?
С друге стране, ако се слажете да Руска Истински Православна Црква и даље има благодат, какво право има било ко да нам забрани општење са нашом браћом и сестрама у Руској Цркви којој Христ наставља да даје Своје Најсветије Тело и Крв?


Просећи Ваше свете молитве,
с љубављу у Христу
Схи-монахиња Ефросинија, настојатељица манастира Нови Стјеник, Србија
Чтец Владимир Мос.

24 коментара:

РЕСАВСКИ МИСИОНАР је рекао...

Благодарим брату професору Владимиру Мосу што је смогао снаге да напише отворено писмо (мало ме подсећа на стил светога Јована Златоуста који је без увијања се обраћао и Царици и браћи епископима и верном народу и искрено се надам да Вас не чека Његова земаљска судбина али Вам жели Његову небеску плату) своме пријатељу и духовном оцу Архиепископу Најблаженијем Хризостому. Верујем да ће наш архиепископ разумети љубав и забринутост коју сте написали, а мати са Вама потписала. Ако нешто значи рећи списак потписа испод тог писма био би знатно већи да сте то од нас тражили. Ваш у Христу брат, јереј Стефан.

Dejan је рекао...

Поздрав и све честитке брату Владимиру на оваквом отвореном и оштром писму.
Вероватно ће се наћи неко ко ће рећи када буде читао ово писмо "можда није требало овако тврдо" или неки сличан коментар,али ја увек подржавам да се истина изнесе отворено,директно,без увијања у шарени папир.Да истина зна да боли,али тако и треба да буде,јер она делује увек као "горак" али сигуран лек према ономе који је прима.
Толико од мене.
Надам се да сте ма схватили.
Свако добро од Господа Вам желим.
Помените мене грешнога у Вашим молитвама.

Анониман је рекао...

Љубљена у Христу оци, браћо и сестре,
овог пута нисам се отео напасти да напишем своје мњење у вези ове ствари, можда ни близу истине, али мени, у овом тренутку,блиско(напорно је мојој лењости да по интернету јурим ко, где,кад,како и зашто је нешто изјавио, не бих ли тако "имао потпуну слику").
Тренутно је у току сахрана патријарха СПЦ-е, Павла, а ја хватам себе у помислима да вагам, и одређујем да ли ће неко у рај или у ад. Не дај Боже ћоравог посла! Јер, толико пута ми се у животу десила ствар, за коју сам корио и своје и туђе. То је ваљда оно из Књиге: да пазе они, који мисле да стоје - да не падну. Рекао бих да је то било израженије, што сам у грдњи био оштрији - ја грешник.
Зато ћу се трудити и овде да не унесем немир, јер наш је Бог, ваљда, бог реда и мира.
Елем, кроз читаво време постојања истинског православља у Србији, провлачи се идеја о ширењу, јачању и умножавању пастве. То је природно и разумљиво, али не постоје увек услови за то. Чак и апостол каже у једној од посланица, да му се отвори простор за рад, што значи да беше време и кад није могао успешно да проповеда. Дакле,за све постоји право време - и кад се човек труди и кад се убире плод труда.
Према отвореном писму господина Владимира Моса, рекао бих да је идеја ширења изражена и на глобалном плану.Заиста, то испуњава срце и греје душу - помисао да имамо снаге за борбу и на истоку, и све то под здруженом командом. Међутим, често, ми имамо планове "боље него сам Бог",знамо "боље него Он", и када нам се очекивања не испуне, то нам тешко пада. Ако смо још у то унели читаво своје биће, чини нам се да нам се свет руши, позивамо на узбуну. Али, не бој'мо се, ако смо искрено и са потврдом савести убеђени да је истинита ствар за коју се залажемо,Бог ће нас или удостојити испуњења, или скинути копрену заблуде у вези те ствари.
Конкретно говорећи, мени би много теже пало да после исхитреног уједињења дође до разлучења две стране.
Друга ствар о којој размишљам јесте примерени начин учествовања појединца у пословима цркве. Наслеђе "демократије", која пружа илузију одлучивања о свим битним стварима у животу државе, као и ситуација да је већина наших верних отказала послушност владикама, који пребивају у јереси екуменизма, даје крила неколицини, да, пређе границу, или дозвољеног, или доброг укуса. Ово је разумљиво за релативно младе заједнице, али неприхватљиво као пракса, јер се тако доводи у питање само функционисање цркве. Блиско је памети, да ако се овим путем настави, долази се до референдума као начина одлучивања о црквеним стварима. Истомишљеници у већини остају где су, а мањина, највероватније, формира нову фракцију. Дакле један, по ефектима, протестански модел функционисања. Ако сам добро разумео, канони не дозвољавају мирјанима да се мешају у послове цркве (вероватно не без благослова).

Анониман је рекао...

наставак
Сада, нешто у вези стила и начина обраћања нашим владикама у писму. Браћо, лакше је бити оштар на речи, него бити делотворан.
Колико ме памћење служи, велика светила Цркве су се у својој преписци са великодостојницима других помесних цркава, чак и онима који би упали у какву заблуду, или јерес, најчешће обраћали титуларно, и благим тоном покушавали да наведу на размишљање о датој ствари. Дакако да је било изузетака, али, то су биле и изузетне ситуације и изузетни људи. Дакле, назвати свог, или владику најближег по достојанству врховном, у обраћању, хипокритом, најблаже речено је неприхватљивo. Колико људи би на тај начин приволели да размисле о нашим предлозима? Тешко ми је да о томе још, било шта кажем.
Врх леденог брега, за мене је коришћење форме "отвореног писма".
Писмо је, увек, адресирано на неку особу или установу, али је његов садржај тајна за све остале. Шта то значи писати писмо неком, а дати га, да га сви читају. Дакле, рекао бих да би отвореном писму пре одговарао назив посланица. Е, писање посланице у цркви, то је већ озбиљна ствар.
Сигурно да има ситуација у којима је јавно обраћање неопходно, али, за мене, то је крајње средство, кад су сва остала исцрпљена. Ипак мислим, да се унутрашње ствари цркве не решавају на овај начин, чак и да је аутор отвореног писма у чину владике. Као што је ружно видети жену како јавно ружи свог мужа - главу своју, тако мислим да је недолично критиковати јавно, пред целим светом, сам врх цркве, и то без тога да се чује и друга страна. Да не говорим о оном евангелском трикратном опомињању, ако би све наведено и било истина (у шта не верујем).
Уместо само да критикујем изнето у писму, навешћу нека своја искуства.
Ретко ко је имао непосредан контакт
са својим владиком, а да нема лични однос према њему, јер објективан однос, код човека, изгледа, и не може да постоји. Мој доживљај владике - митрополита Калиника, нарочито по "словенском питању", ниуколико се не слаже са оним наведеним у писму. Ја нисам читао његове публикације и не знам дан шта носи, али за време боравка код њега у Коринту, НИ ЈЕДНОМ нисам имао ни помисао о лошијем третману зато што сам Словен. Оно што сам тада видео, говорило је баш супротно - мноштво свештеника којим је митрополит окружен, били су словенског порекла. То не иде у прилог тези наведеној у писму. Дакле, не негирам различитост наша два православна народа, и различите путева којим нас Бог приводи себи, али ја, до сад, не могу да се пожалим на "посебан третман" и недостатак љубави од стране владике Калиника.
Да закључим: Ако пренебегнем чињеницу да је написано као отворено, да се директно уплиће у послове цркве(да ли са благословом?) и да је написано (рекао бих) непримерено оштрим тоном, само писмо, не пружа много простора за дијалог. Апсурдно, али оно као да не тражи да се на њега одговори, нудећи опције од којих ни једну не видим као реалну.
Браћо моја, не видим разлог за узбуну и брзоплетост, нарочито не у овим стварима. Ако смо нашли мир у лађи спасења, зашто немиром тражимо сад нешто друго. Ако неко не види ову лађу као своју, има слободу, људима Богом дану, да нађе ту, за коју мисли да је за њега права. Нема разлога да на силу вуче све у овој лађи.
Желећи оцу Акакију, молитвама св. Филарета, брзо оздрављење, поздрављам вас христољубиви,
ја грешни.

serbiantrueorthodox је рекао...

Помаже Бог анонимни брате. Хвала на овако лепом и пристојном коментару без узавреле крви помешане са личним предрасудама. Заиста леп лични осврт на „Отворено писмо“ упућено Њ. Б. Архиепископу Хризостому, аутором чтецем Владимиром Мосом.

Пре свега желео бих да кажем неколико речи о самом аутору. Чтец Владимир Мос је широм света познати ветеран борбе за Истинско Православље, који је лично учествовао у многим важним дешавањима разних Помесних Истински Православних Цркава током мноштва деценија. Упознао је многе великане Истинског Православља (неке од њих је Бог данас већ прославио као свете) са њима разговарао и живо општио. Један од његових великих идеала је био јединство Истински Православних, који су се из дана у дан све више раздељивали слабећи тако борбу за Истинско Православље до крајњих граница. Идеали су му били велики Божији људи који су већину животних снага дали за тај свети чин - јединства Истински Православних: Свети Филарет Њујоршки, свети Гликерије Слатиорски, Блажене успомене Епифаније Кипарски као и многи други оци.

Владимир је од самог почетка помно пратио како трагични завршетак Руске Заграничне Цркве, тако и Васкрсење једног њеног мањег дела, предвођеног блаженопочившим Митрополитом Виталијем, блаженопочившим Архиепископом Лазаром, архиепископом Вењамином као и спорним викарним епископом Варнавом (који се нажалост предао и прешао у МП). Од тих епископа никла је здрава и беспрекорно канонска грана која је усвојила у потпуности Истински Православно исповедање вере, а коју данас предводи Његово Високопреосвештенство Архиепископ Тихон.

Грчка ИПЦ је пре неколико година ступила у контакт са њима и убрзо су уследили чести писмени контакти на званичном нивоу као и два званична сусрета, у Француској и Украјини. Детаљно су испитана сва могућа спорна питања и са једне и са друге стране и дошло је до обостраног закључка (после Синодских заседања) да нема никакве препреке да дође до пуног општења међу тим двема Црквама. Током свих тих преговора једина озбиљна препрека био је и остао Митрополит Калиник који је од Руске Цркве тражио да ону Грцима приђу у покајању и дам им Грци, тобоже, требају дати каноничност. Уз све то тражио је скоро комплетно прекрштавање како Руских Архијереја, тако и свих Руских клирика. Уз то је тврдио да су они КГБ агенти. Држећи са таквих крајње екстремних ставова све време је претио св. Синоду да ће направити раскол ако до сједињења са Русима дође без испуњавања услова које је он поставио.

serbiantrueorthodox је рекао...

НАСТАВАК

Подсетимо се како је окарактерисала такве ставове целокупна Америчка митрополија Грчке ИПЦ на Сабору на коме су учествовали Амерички епископи, целокупан клир и неколико епископа изасланика из Грчке: „Мањина која се не слаже верује да ми сами представљамо свеукупност Христове Цркве на Земљи. Ово је секташки менталитет само -задовољних, против кога се морамо борити тако што ћемо бити у општењу са другим Истински Православним Хришћанима.

Одустати због мале али бучне групе неистомишљеника по овом питању значи охрабрити их и ојачати их, до обарања Синодског система. У будућности, они ће увек уцењивати Синод да испуни њихове захтеве претећи расколом. Морамо се директно суочити са проблемом група које су спремне да направе раскол због небитних питања. Не можемо дозволити да наша Црква буде заточеник и талац ових људи. Не можемо дозволити себи да будемо паралисани до неактивности од стране мале групе неразумних људи.“

Наравно „група“ није именована, али је свима познато да се те речи односе на владику Калиника, његовог верног викара Теодосија и на пар фанатичних клирика који их окружују.

Владимир Мос је био преводилац свих обостраних Синодских писама и докумената које су у процесу дијалога ове две цркве размењивале. Био је присутан на заједничким разговорима и у Француској и у Украјини, а на крају и на самим завршним одлукама у Грчкој. На такав начин он је човек који је потпуно упућен у сва дешавања током овог процеса. Уз то он је стари познаник Архиепископа, још из давних времена када је он још био митрополит Солунски. Требало је видети какав је то срдачан сусрет био када је Архиепископ угледао Владимира на једном од заседања.

Значи, такав човек који је све време званично и овлашћено од оба Синода учествовао у дијалогу као и у самом завршном процесу сједињења двеју Цркава, на крају када је видео којим током је скренуо процес сједињења код Грка и то на притисак горе поменуте „групе“, потпуно чисте савести упутио је свој протест великој црквеној неправди и паду Грчких Архијереја у малодушност под утицајем страха од унутрашњег раскола.

Не тако давно, Владимир је оштро устао критикујући Синод због иницијативе да се уђе у општење са Кипријановцима, који су се лукаво престављали да је код њих дошло до суштинских промена. Владимир је упутио Синоду доста писама која су раскринкавала лукавство Кипријановаца и после неког времена дијалог је прекинут.

У овом Владимировом писму не видимо ништа лоше, него искрени вапај једног великог црквеног делатника који је цео свој живот предао Христу борећи се за Истинско Православље. Молимо Господа да му и надаље подари ум и снагу за ову свештену борбу.

Завршавамо једним пасусом Посланице Америчког Сабора упућене по овом питању Синоду у Грчкој: „Ако нема догматског разлога који спречава уједињење, ми смо обавезни да имамо потпуну заједницу са другим Православним Хришћанима. Одбити јединство на основу оваквих проблема је негирање саборности Цркве. Постајемо борци против Цркве као што су и Екуменисти, само што се боримо против ње изнутра.“

Редакција блога СИП

ЈОВАН БАТАЈНИЧКИ је рекао...

Заиста,ово је историјска прилика да дође до уједињења истински православних. Неопходна је свест о томе да је у не тако далекој прошлости нанета велика штета због одсудства саборности истински православних.Саборност ће донети са собом силу и снагу Цркви у овим апокалиптичним данима да се уздигне и заштити многе душе од погибли. То је свето дело!

Анониман је рекао...

Писмо на први поглед заиста изгледа недолично, са обзиром коме се упућује. Али када се сагледа цела хронолошка ситуација и сама личност г. Владимира који је био директан овлашћени учесник у датом процесу ступања у евхаристијску заједницу Грчке и Руске ИПЦ, као и доста саблажњиво понашање Грка, онда се првобитни утисак мења. Када сам рекао: "саблажњиво понашање Грка" мислио сам на њихову основну црквено - дипломатску пристојност и указивање основне људске пажње сабраћи у Христу, Руским архијерејима. Дакле, колико ја знам, од момента када се међу самим Грцима десио неочекивани мистични преокрет, они (Грци)нису до дан данас ни једним мејлом, факсом, телефонским позивом, па ни једном речју обавестили Русе о томе шта се дешева или на шта се чека. Тако нешто није уобичајено у сличним црквеним званичним преговорима високог ранга. Између осталог то нам показује да Грци имају велики унутрашњи проблем који неће да објављују јавности. А да је већина архијереја једногласно против општења са Русима, како је то изјавио митрополит Калиник у Смедереву, одавно би такав став био објављен и Русима и целој јавности. Тренутно стање је преседан у црквеној дипломатији и званичним односима две помесне Цркве. Таква веома лоша status quo ситуација оправдава ово или друга слична протесна писма. У сваком случају овај догађај ма како се завршио оставиће на Грчкој Цркви црну мрљу која ће се памтити.

serbiantrueorthodox је рекао...

У потпуности се слажемо са вашим закључцима брате Анонимни.
Вашу тврдње потврђује вест из Грчке да је Синодско заседање одложено због недоласка неких епископа. Није прецизирано којих, али како сазнајемо, јуче је секретар Синода ишао у Коринт на званичан разговор са митрополитом Калиником и са неколико његових клирика, фанатичних противника сједињења са Русима.
Таква нагла званична посета Коринту, може да нам наговести ко то опет није дошао на заседање Синода, као и ко то одуговлачи и кочи цео овај процес.

Редакција блога СИП

ЈОВАН БАТАЈНИЧКИ је рекао...

Навео бих овом приликом повест једног брата коју сам данас чуо на агапи у манастиру св.Кирила и Методија: "Ове године сам био у Сан Франциску и том приликом посетио храм Свих Жалосних Радост и целивао том приликом мошти св.Јована Шангајског, и молио се св.Јовану да ме укрепи и утеши, и да ми помогне где да одем да се причестим св. Тајнама. При изласку из храма, угледао сам свештено лице које даје благослов једном свештенику.Пришао сам и ја да ме благослови,потом сам осетио велику благодат од које су ми сузе потекле. Упитао сам ко сте ви? Он ми је одговорио да је он Архиепископ Омски и Сибирски Тихон,и затим рекао: Видиш ову лепу велику цркву, а моја црква је у катакомбама. Сузе су ми и даље текле низ образе, нисам могао да се одвојим од њега, остао сам док није отишао са још неким монасима ". Поменуо бих да овај брат није члан ИПЦ, али да је уистину побожан и верујући човек. Можда није случајно што смо ову повест чули данас када славимо помен св.Филарета,великог поборника јединства Истински Православних,којег курса је наследник Археп.Тихон. Будимо у духу Цркве која се моли за јединство свих Светих Цркава на свакој св.Литургији.

serbiantrueorthodox је рекао...

Заиста чудна повест. Архиепископ Тихон јесте ове године био у посети Америчким парохијама и манастирима оног дела Истинске РЗЦ који се привремено налази под Омофором РИПЦ. Али случајност да се владика Тихон као поклоник моштију нађе у време када се један Србин такође као поклоник моли у храму пред моштима св. Јована Шангајског (незаборавимо да је тај храм сада фактички у власти МП-а)је заиста Божији прст. И ево данас видесмо тог поклоника Србина у Врдничкој манастирској оази СИПЦ. Нека га Бог води даље ка Истинском Православљу.

Иначе, при сусрету са владиком Тихоном није само овај Србин имао овакво благодатно искуство. То су сведочили многи други. Данашњи владика Стефан Сабелник, рукоположен од РИПЦ за потребе истинске РЗЦ у Америци, град Трентон, иначе лични добри познавалац св. Филарета и ученик владике Аверкија, при првом сусрету са владиком Тихоном је својој сабраћи свештеницима пренео утиске овог сусрета. Упоредио је харизму владике Тихона са св. Филаретом и осталим великим личностима РЗЦ "старог кова", којих данас на жалост више нема.
Необичан осећај благодатности при сусрету са владиком Тихоном су потврдили и оци Акакије и Нектарије са мати Ефросинијом после повратка са Сабора из Одесе.

Хвала брате Јоване на овој лепој повести.

Анониман је рекао...

?
Pomaze Bog svima koji prate blog +
Skoro da sam u 'Wordu'zavrsio pisanje komentara na pismo brata Vladimira kad evo, pogledavsi pred finalno uoblicavanje sopstvenog teksta da li je pristigao neki novi komentar na njegovo pismo - videh da neki prethodno objavljeni komentari nedostaju. Konkretno komentar izvesnog brata 'anonimnog' cije pismo je od strane jednog brata cak pripisivano mojoj malenkosti.
Hoteci da tu sumnju odagnam demantijem i hoteci da se i slozim sa dosta toga napisanog u tom pomenutom komentaru, ipak prvenstveno htedoh da se osvrnem na pismo brata Vladimira.
Sada mi je nestajanjem pomenutog komentara razbijena forma i smisleni sled pisma koje sam pripremio a koje se u odredjenoj meri i oslonjalo na komentare 'anonimnog' kao i na redakcijski odgovor Njemu.
Ako situacija iz kakvih god razloga ostane ovakva kakva sada jeste, odnosno ako se iscezli prethodnonapisani komentari ne repriziraju, potrudicu se da u svakom slucaju napisem moje vidjenje izrecenog u pismu brata Vladimira.
Molim urednistvo liste za objasnjenje.
Srdacno,
Lazar Div

serbiantrueorthodox је рекао...

АЛАРМ! ОД РЕДАКЦИЈА

Поштовани читаоци, брат Лазар нам је обратио пажњу да неколико коментара на овој теми фали, и да несрећа буде већа коментар који фали је критички али врло добар и важан, као и одговори редакције који су такође избрисани.

То нас је веома изненадило, зато што нико од чланова редакције то није урадио, нити је икада такав обичај постојао, да се већ објављен коментар накнадо брише.

Први корак безбедности који смо одмах направили је промена лозинке за улаз у контролу блога СИП.

Мораћемо преконтролисати и друге текстове и коментаре јер смо очигледно имали уљеза. Сумњамо да се овај упад могао десити једино на следећи начин. Наиме, уредници често улазе у контролни одел блога и са туђих компјутера, где се понекад деси да је дотични компјутер запамтио регистрацију и сачувао лозинку откуцаном (у виду тачкица). Имали смо неколико таквих пријава од поштених верника или пријатеља којима се то десило и они су одмах обрисали дату меморију комјутера.

Ко и из којих разлога је уклонио баш тај коментар са одговорима редакције остаће за сада непознато.

Тражимо опроштај од свих читалаца за обрисан коментар и одговор, али и разумевање да је блог СИП на неки начин проваљен и да о томе редакција није ништа знала.

На овај начин опомињемо чланове редакције да када користе туђе комјутере да увек провере да ли случајно регистрација није меморисана.

Иако очекујемо хакерске ударе на наш блог, и ова мала провала нас је довела до стања општег аларма.

Редакција СИП

serbiantrueorthodox је рекао...

РАДАКЦИЈА СИП

Још нешто молимо читаоце да обрате пажњу да ли је још нешто промењено или обрисано.

Хвала.

Анониман је рекао...

Оци и браћо,
било ми је мало необично што су коментари које сам послао, иако критички обојени, али без намере да испровоцирају ружне емоције, били избрисани. И не само они, већ и одговори уредника блога, који је, наравно са своје тачке гледишта, наставио у истом тону, са жељом да се, без тешких речи и провокација, дође до заједничке слике о писму господина Моса .
Нисам имао намеру да се жалим, јер верујем да бих тиме само доливао уље на ватру, што ми није намера, а оставио сам и могућност техничке грешке.( Напомена за техничко одржавање блога: док нису извршене данашње измене, бројна вредност коментара на главној страни блога разликовала се од броја коментара на страни са коментарима ).
Пошто брата Лазара знам као оног који се са добром вољом труди да, дође до спознаје, и који ће своје ставове, у шта не сумњам, поткрепити аргументима, покушаћу да уредништву проследим и коментаре главног уредника и своје (ако их немају сачуване). На њима је да коментаре уприличе тако да не дође до забуне чији је који.
Од Бога вам свако добро.

serbiantrueorthodox је рекао...

Ах, какво олакшање смо осетили када смо данас видели на контролној табли сачуване коментаре који су "волшебно" нестали.

Заиста се неизмерно захваљујемо брату Анонимном који је сачувао не само његов коментар него и одговор редакције. Пошто су сачувани коментари подељени на много делова треба ће нам нешто времена да их сврстамо и повратиму у рубрику за коментаре под постом "Отворено писмо Владимира Моса..."

Још једном се извињавамо због техничке грешке (?) или ненаданог упада у наш блог, и везаног са тим, нестанка баш та два коментара (коментара и одговора редакције).

Огњен НС је рекао...

Сад сам видео да је и на подтеми 'АКТУЕЛНОСТИ' где се расправљамо око сједињавања с Русима нестао коментар, не знам који али засигурно знам да их је било 68 а сад их има само 67. Ја не верујем да је ово 'напад' зато што је исувише миноран али никад се не зна. Нестајања коментара је већ било али су се враћали данас или сутра па није било потребе да се пријављује, у сваком случају лозинку треба променити и обратити мало више пажњу на безбедност овог, сад већ, веома обимног блога.

serbiantrueorthodox је рекао...

Интервенција редакције блога СИП
ПОВРАТАК НЕСТАЛИХ КОМЕНТАРА
Прво следи коментар брата Анонимног (подељен у три дела)

Молимо читаоце да у овом кометару не придају значаја техничком уводу „serbiantrueorthodox је рекао...“, јер редакција под датим именом враћа нестали коментар брата Анонимног, а технички увод је немогуће одстранити.

1.део
Љубљена у Христу оци, браћо и сестре,
овог пута нисам се отео напасти да напишем своје мњење у вези ове ствари, можда ни близу истине, али мени, у овом тренутку,блиско(напорно је мојој лењости да по интернету јурим ко, где,кад,како и зашто је нешто изјавио, не бих ли тако "имао потпуну слику").
Тренутно је у току сахрана патријарха СПЦ-е, Павла, а ја хватам себе у помислима да вагам, и одређујем да ли ће неко у рај или у ад. Не дај Боже ћоравог посла! Јер, толико пута ми се у животу десила ствар, за коју сам корио и своје и туђе. То је ваљда оно из Књиге: да пазе они, који мисле да стоје - да не падну. Рекао бих да је то било израженије, што сам у грдњи био оштрији - ја грешник.
Зато ћу се трудити и овде да не унесем немир, јер наш је Бог, ваљда, бог реда и мира.
Елем, кроз читаво време постојања истинског православља у Србији, провлачи се идеја о ширењу, јачању и умножавању пастве. То је природно и разумљиво, али не постоје увек услови за то. Чак и апостол каже у једној од посланица, да му се отвори простор за рад, што значи да беше време и кад није могао успешно да проповеда. Дакле,за све постоји право време - и кад се човек труди и кад се убире плод труда.
Према отвореном писму господина Владимира Моса, рекао бих да је идеја ширења изражена и на глобалном плану.Заиста, то испуњава срце и греје душу - помисао да имамо снаге за борбу и на истоку, и све то под здруженом командом. Међутим, често, ми имамо планове "боље него сам Бог",знамо "боље него Он", и када нам се очекивања не испуне, то нам тешко пада. Ако смо још у то унели читаво своје биће, чини нам се да нам се свет руши, позивамо на узбуну. Али, не бој'мо се, ако смо искрено и са потврдом савести убеђени да је истинита ствар за коју се залажемо,Бог ће нас или удостојити испуњења, или скинути копрену заблуде у вези те ствари.

serbiantrueorthodox је рекао...

2. део
Конкретно говорећи, мени би много теже пало да после исхитреног уједињења дође до разлучења две стране.
Друга ствар о којој размишљам јесте примерени начин учествовања појединца у пословима цркве. Наслеђе "демократије", која пружа илузију одлучивања о свим битним стварима у животу државе, као и ситуација да је већина наших верних отказала послушност владикама, који пребивају у јереси екуменизма, даје крила неколицини, да, пређе границу, или дозвољеног, или доброг укуса. Ово је разумљиво за релативно младе заједнице, али неприхватљиво као пракса, јер се тако доводи у питање само функционисање цркве. Блиско је памети, да ако се овим путем настави, долази се до референдума као начина одлучивања о црквеним стварима. Истомишљеници у већини остају где су, а мањина, највероватније, формира нову фракцију. Дакле један, по ефектима, протестански модел функционисања. Ако сам добро разумео, канони не дозвољавају мирјанима да се мешају у послове цркве (вероватно не без благослова).
Сада, нешто у вези стила и начина обраћања нашим владикама у писму. Браћо, лакше је бити оштар на речи, него бити делотворан.
Колико ме памћење служи, велика светила Цркве су се у својој преписци са великодостојницима других помесних цркава, чак и онима који би упали у какву заблуду, или јерес, најчешће обраћали титуларно, и благим тоном покушавали да наведу на размишљање о датој ствари. Дакако да је било изузетака, али, то су биле и изузетне ситуације и изузетни људи. Дакле, назвати свог, или владику најближег по достојанству врховном, у обраћању, хипокритом, најблаже речено је неприхватљивo . Колико људи би на тај начин приволели да размисле о нашим предлозима? Тешко ми је да о томе још, било шта кажем.
Врх леденог брега, за мене је коришћење форме "отвореног писма".
Писмо је, увек, адресирано на неку особу или установу, али је његов садржај тајна за све остале. Шта то значи писати писмо неком, а дати га, да га сви читају. Дакле, рекао бих да би отвореном писму пре одговарао назив посланица. Е, писање посланице у цркви, то је већ озбиљна ствар.

serbiantrueorthodox је рекао...

3. део
Сигурно да има ситуација у којима је јавно обраћање неопходно, али, за мене, то је крајње средство, кад су сва остала исцрпљена. Ипак мислим, да се унутрашње ствари цркве не решавају на овај начин, чак и да је аутор отвореног писма у чину владике. Као што је ружно видети жену како јавно ружи свог мужа - главу своју, тако мислим да је недолично критиковати јавно, пред целим светом, сам врх цркве, и то без тога да се чује и друга страна. Да не говорим о оном евангелском трикратном опомињању, ако би све наведено и било истина (у шта не верујем).
Уместо само да критикујем изнето у писму, навешћу нека своја искуства.
Ретко ко је имао непосредан контакт
са својим владиком, а да нема лични однос према њему, јер објективан однос, код човека, изгледа, и не може да постоји. Мој доживљај владике - митрополита Калиника, нарочито по "словенском питању", ниуколико се не слаже са оним наведеним у писму. Ја нисам читао његове публикације и не знам дан шта носи, али за време боравка код њега у Коринту, НИ ЈЕДНОМ нисам имао ни помисао о лошијем третману зато што сам Словен. Оно што сам тада видео, говорило је баш супротно - мноштво свештеника којим је митрополит окружен, били су словенског порекла. То не иде у прилог тези наведеној у писму. Дакле, не негирам различитост наша два православна народа, и различите путева којим нас Бог приводи себи, али ја, до сад, не могу да се пожалим на "посебан третман" и недостатак љубави од стране владике Калиника.
Да закључим: Ако пренебегнем чињеницу да је написано као отворено, да се директно уплиће у послове цркве(да ли са благословом?) и да је написано (рекао бих) непримерено оштрим тоном, само писмо, не пружа много простора за дијалог. Апсурдно, али оно као да не тражи да се на њега одговори, нудећи опције од којих ни једну не видим као реалну.
Браћо моја, не видим разлог за узбуну и брзоплетост, нарочито не у овим стварима. Ако смо нашли мир у лађи спасења, зашто немиром тражимо сад нешто друго. Ако неко не види ову лађу као своју, има слободу, људима Богом дану, да нађе ту, за коју мисли да је за њега права. Нема разлога да на силу вуче све у овој лађи.
Желећи оцу Акакију, молитвама св. Филарета, брзо оздрављење, поздрављам вас христољубиви,
ја грешни.

serbiantrueorthodox је рекао...

ОДГОВОР редакције брату Анонимном (подељен у три дела)

Помаже Бог анонимни брате. Хвала на овако лепом и пристојном коментару без узавреле крви помешане са личним предрасудама. Заиста леп лични осврт на „Отворено писмо“ упућено Њ. Б. Архиепископу Хризостому, аутором чтецем Владимиром Мосом.

Пре свега желео бих да кажем неколико речи о самом аутору. Чтец Владимир Мос је широм света познати ветеран борбе за Истинско Православље, који је лично учествовао у многим важним дешавањима разних Помесних Истински Православних Цркава током мноштва деценија. Упознао је многе великане Истинског Православља (неке од њих је Бог данас већ прославио као свете) са њима разговарао и живо општио. Један од његових великих идеала је био јединство Истински Православних, који су се из дана у дан све више раздељивали слабећи тако борбу за Истинско Православље до крајњих граница. Идеали су му били велики Божији људи који су већину животних снага дали за тај свети чин - јединства Истински Православних: Свети Филарет Њујоршки, свети Гликерије Слатиорски, Блажене успомене Епифаније Кипарски као и многи други оци.

Владимир је од самог почетка помно пратио како трагични завршетак Руске Заграничне Цркве, тако и Васкрсење једног њеног мањег дела, предвођеног блаженопочившим Митрополитом Виталијем, блаженопочившим Архиепископом Лазаром, архиепископом Вењамином као и спорним викарним епископом Варнавом (који се нажалост предао и прешао у МП). Од тих епископа никла је здрава и беспрекорно канонска грана која је усвојила у потпуности Истински Православно исповедање вере, а коју данас предводи Његово Високопреосвештенство Архиепископ Тихон.

serbiantrueorthodox је рекао...

2. део
Грчка ИПЦ је пре неколико година ступила у контакт са њима и убрзо су уследили чести писмени контакти на званичном нивоу као и два званична сусрета, у Француској и Украјини. Детаљно су испитана сва могућа спорна питања и са једне и са друге стране и дошло је до обостраног закључка (после Синодских заседања) да нема никакве препреке да дође до пуног општења међу тим двема Црквама. Током свих тих преговора једина озбиљна препрека био је и остао Митрополит Калиник који је од Руске Цркве тражио да ону Грцима приђу у покајању и дам им Грци, тобоже, требају дати каноничност. Уз све то тражио је скоро комплетно прекрштавање како Руских Архијереја, тако и свих Руских клирика. Уз то је тврдио да су они КГБ агенти. Држећи са таквих крајње екстремних ставова све време је претио св. Синоду да ће направити раскол ако до сједињења са Русима дође без испуњавања услова које је он поставио.

Подсетимо се како је окарактерисала такве ставове целокупна Америчка митрополија Грчке ИПЦ на Сабору на коме су учествовали Амерички епископи, целокупан клир и неколико епископа изасланика из Грчке: „Мањина која се не слаже верује да ми сами представљамо свеукупност Христове Цркве на Земљи. Ово је секташки менталитет само -задовољних, против кога се морамо борити тако што ћемо бити у општењу са другим Истински Православним Хришћанима.
Одустати због мале али бучне групе неистомишљеника по овом питању значи охрабрити их и ојачати их, до обарања Синодског система. У будућности, они ће увек уцењивати Синод да испуни њихове захтеве претећи расколом. Морамо се директно суочити са проблемом група које су спремне да направе раскол због небитних питања. Не можемо дозволити да наша Црква буде заточеник и талац ових људи. Не можемо дозволити себи да будемо паралисани до неактивности од стране мале групе неразумних људи.“

Наравно „група“ није именована, али је свима познато да се те речи односе на владику Калиника, његовог верног викара Теодосија и на пар фанатичних клирика који их окружују.

serbiantrueorthodox је рекао...

3. део
Владимир Мос је био преводилац свих обостраних Синодских писама и докумената које су у процесу дијалога ове две цркве размењивале. Био је присутан на заједничким разговорима и у Француској и у Украјини, а на крају и на самим завршним одлукама у Грчкој. На такав начин он је човек који је потпуно упућен у сва дешавања током овог процеса. Уз то он је стари познаник Архиепископа, још из давних времена када је он још био митрополит Солунски. Требало је видети какав је то срдачан сусрет био када је Архиепископ угледао Владимира на једном од заседања.

Значи, такав човек који је све време званично и овлашћено од оба Синода учествовао у дијалогу као и у самом завршном процесу сједињења двеју Цркава, на крају када је видео којим током је скренуо процес сједињења код Грка и то на притисак горе поменуте „групе“, потпуно чисте савести упутио је свој протест великој црквеној неправди и паду Грчких Архијереја у малодушност под утицајем страха од унутрашњег раскола.

Не тако давно, Владимир је оштро устао критикујући Синод због иницијативе да се уђе у општење са Кипријановцима, који су се лукаво престављали да је код њих дошло до суштинских промена. Владимир је упутио Синоду доста писама која су раскринкавала лукавство Кипријановаца и после неког времена дијалог је прекинут.

У овом Владимировом писму не видимо ништа лоше, него искрени вапај једног великог црквеног делатника који је цео свој живот предао Христу борећи се за Истинско Православље. Молимо Господа да му и надаље подари ум и снагу за ову свештену борбу.

Завршавамо једним пасусом Посланице Америчког Сабора упућене по овом питању Синоду у Грчкој: „Ако нема догматског разлога који спречава уједињење, ми смо обавезни да имамо потпуну заједницу са другим Православним Хришћанима. Одбити јединство на основу оваквих проблема је негирање саборности Цркве. Постајемо борци против Цркве као што су и Екуменисти, само што се боримо против ње изнутра.“

Редакција блога СИП

Анониман је рекао...

Уједињење да, али само у Истини!