Осврт на актуелно стање у СИПЦ

Јеромонах Акакије
ОСВРТ НА ПРОБЛЕМ ЛОШЕГ СТАЊА У КОЈЕМ СЕ НАЛАЗИ СИПЦ И ПРЕДЛОГ ЊЕГОВОГ РЕШЕЊА


Осврнимо се на канонско и статусно стање у којем наша Српска Истински Православна Црква пребива већ 13 пуних година. Почнимо од основног принципа дефинисаности СИПЦ као Црквене структуре која једина на територији Србије верно чува јасно зацртану позицију Истинског Православља које је услед трагичне апостасије свеукупности православних Цркава у 20. веку, преузело свети барјак борбе за веру над екуменизмом савладаним палим црквеним јерархијама. Српске црквене јурисдикцијске границе, Српске помесне Цркве, историјски су црквено признате и данас, када у Србији нема законитих и канонских епископа који чувају веру Православну, и надамо се да то нико не спори.

После Другог светског рата Српска Црква је рапидно почела да пропада у бездан савременог отпадништва оличеног у сергијанизму и екуменизму, да би тачку на своју каноничност и православност ставила отвореном екуменистичком делатношћу безаконо изабраног псеудо патријарха Германа. Свака борба, изнутра - о. Јустин Ћелијски, и споља - епископ Николај Жички, није суштински уродила плодом да се курс Српске Цркве промени ка бољем. Удео Српске Цркве је на жалост био исти као и свих тадашњих православних помесних цркава – дубоки пад у свејерес екуменизма. Средином деведесетих буди се и код нас у Србији Истинско Православље, истина много касније него у свим осталим традиционално православним земљама. Истинско Православље у Србији добија своју ноту озбиљности и каноничности посредством и уз помоћ Грчке Истински Православне Цркве. Грчка ИПЦ је недвосмислено не једном изјављивала да даје руку помоћи сестринској Српској Цркви, те је јасно да Грчка ИПЦ поштује помесност наше Цркве. Од тада до сада је прошла више од једна деценија. У току овог временског периода показало се да однос Грчке ИПЦ није грађен на реалним и црквено суштинским потребама Српске ИПЦ, нити је био руковођен неким минимумом испуњавања канонских одредби када је у питању црквена област која је остала без епископа, већ је препуштен случају, а касније личним проценама једног епископа – митрополита Калиника Коринтског. За тих 13 година овај надлежни епископ коме је од Синода додељена територија Србије, да је надзире и да се брине о њој, посетио је Српски клир и паству само два пута (други пут у веома чудним околностима скоро приватне ненајављене посете). Нећемо на овом месту наводити мноштво негативних последица које су проистекле из оваквог односа епископа према клиру и пастви али свакако нећемо прећутати да су последице многобројне и несагледиве. Другачије не може ни бити јер је немогуће надгледати и управљати са неком црквеном облашћу са раздаљине од преко 1000км. Наравно, такво стање се могло толерисати првих пар година као привремено решење али чињенице нам говоре да је то стање остало непромењено више од једне деценије, што је недопустиво. Српска паства на челу са клиром је не једном апеловала светом Синоду Грчке ИПЦ да је то једноставно не одрживо и чак је писана званична молба светом Синоду да се такво стање прекрати доделом другог активнијег епископа, посвећеног свом високом позиву. Свети Синод Грчке ИПЦ се оглушио на ту молбу, али уз благи бољитак, пошто су решили да нас повремено обилази било који други епископ који има воље и слободног времена да посећује Србију. Тај епископ је игром случаја постао владика Фотије Маратонски. Ствари су се тако наизглед промениле, али никако не суштински. Владика Фотије је почео да нас посећује довољно често (два до три пута годишње). Али то није никако било решење проблема него више некакав компромис који се из ко зна којих разлога, немогућства договора светог Синода са митрополитом Калиником преломио преко нас. Тако да данас епископ Фотије у Србију долази у својству помагача, не као законити епископ који посећује своју територију. Иако, после доста посета, упознат са људима, стањем, ситуацијом, проблемима и потребама он као епископ ни за најмању ствар нема епископску власт да донесе било какву одлуку, исто тако, ни за најмање епископско чинодејство на територији Србије, што је више него трагично. За све мора да се пита митрополит Калиник који, авај нема реалне додирне тачке са ситуацијом у Србији и који је заиста суштински не познаје. И поред свега тога такво неприродно стање се наставља. Неки га равнодушно примају као нормално, неки га чак бране, а од никога гласа протеста, па и најмање критике.


Упоредимо овакво тренутно стање са црквено историјском праксом уз осврт на каноне који се односе на ову тему.

Осврнимо се уназад, у време када је Дух Свети кроз свете Оце устројавао Свету Апостолску Цркву кроз каноне догматског карактера, али и кроз каноне који обезбеђују поредак у Цркви. Црквена позитивна пракса је кроз свештену црквену историју показала да су прве организоване црквене области и општине које су обавезно поседовале сталност епископа и свештенства, биле нека врста духовних породица, које су се непрестано препорађале и увек подмлађивале, а у којима је епископ био као ОТАЦ, а остала свештена лица његови помоћници који су у тим духовним породицама, својом свештеном делатношћу утврђивали и развијали, и делом и речју, хришћанску побожност. Ова сталност свештенства била је изазвана практичном коришћу саме цркве, јер делатност једног епископа, а исто тако и његових помоћника у црквеној служби могла је да да стварну корист само када је у дотичној цркви епископ познавао свој народ, и када је народ познавао свог епископа. „Свака црквена област тј. епархија се оснива“, примећује познати каноничар и византолог, као и преводилац Номоканона светога Саве, Др Миодраг Петровић, “са циљем да има свог епископа и паству вођену њиме догматски и управно. Да би верски живот и црквени поредак једне епархије били на висини, неопходно је стално присуство надлежног епископа, испољено не само кроз администрацију него и кроз настојање да лично упућује своју паству у црквеност. То је један од основних разлога што су епископије у древној Цркви биле релативно мале, јер епископ полаже рачуне за сваку поверену му душу. Данас у Православљу, понегде, постоје тако велике епархије да надлежног епископа ретко виде и црквене општине, а камоли сваки верник. Постоји и нешто овако: упражњеном епархијом управља се администрирањем из друге епархије, и то на неодређено време, за шта у црквеним канонима нема оправдања. Такав начин управљања најсигурније води духовном слабљењу верника и гашењу црквене области“. Но, чак и администрирање неком црквеном облашћу подразумева редовне посете упражњеној епархији од стране епископа коме је та упражњена епархија поверена на старање. Прижељкивање од стране неких појединаца остајања наше Цркве у оваквом, у односу на каноне, ненормалном стању, показује њихову нецрквеност и крајњу безосећајност за општу добробит целе наше Српске Цркве, засновану на заслепљености неким личним интересима који се претстављају под видом ревновања за добробит Цркве.
Шта нам је чинити? Како да у оваквим условима ипак, колико толико одржимо ситуацију под контролом? Како одржати јединство у заиста тешким условима када ми заиста за све ово време не искусисмо живот са епископом као суштинском главом, а не као до сада са формалним епископом који се налази негде тамо? Како неговати међусобну љубав при веома реалној могућности скорог пораста броја свештенослужитеља, монашких обитељи, парохија и верног народа? Како? Јединствени одговор на ово питање је: Јерархија, по словенски Свјашченоначалије или ти у преводу на српски: свештеновласт или чак власт над свештеницима. Јерарх, архипастир или епископ (значење ове треће речи је онај који надзире - надзорник) је онај део црквене пуноће, црквене Хијерархије без кога Црква не може да одоли нападима вукова који непрестано вребају да распуде словесно стадо Христово. Ко може да усагласи неусаглашене свештенике? Ко има власт од Бога да свештенство тј. пастире води путем Христовим, да их опомиње, добре похвали, лоше казни, непокорне покори и на крају крајева недостојне рашчини? Ко има власт од Бога да суди и пресуђује како свештенству, тако и верном народу. Само архипастир - епископ и то епископ који са лица места познаје своје стадо и кога стадо познаје. Само са таквим ОЦЕМ, са таквим НАЧАЛИЈЕМ - влашћу могу се, ако не потпуно искоренити, онда са великом ефикасношћу смирити и свести на минимум: сукоби, страсти, интриге, клеветања, непокорности, самовоље као и остале негативне појаве које се услед дејства духовних вукова - демона могу појавити међу словесним стадом Христовим или чак његовим пастирима - свештеницима.

Ако смо далеко од добијања за Србију сталног српског епископа, не смемо се помирити са тренутном ненормалном ситуацијом која нас може одвести на потпуну странпутицу чији је крај нејединство и коначни раздор стада, монаштва и свештенства. Без јединства у епископу нема истинског и неразрушивог јединства свештенства и верног народа, а без честог присуства и живог контакта пастве и пастира са Архипастирем - епископом, нема ни тог благословеног јединства у епископу. У предању Цркве је познато да је сва паства учествовала у избору епископа, и да је он обично из месног клира био биран тј, паства је познавала свог епископа и епископ своју паству, осим тога, свеза једне Цркве са својим епископом представљала се најтешњом, као брачна између епископа и Цркве, те се по смрти њеног епископа та Црква називала удовом. На основу тога се може закључити колико је тесна и непосредна била свеза између епископа и његове Цркве и како се светом и неразлучном иста та веза сматрала да се чак епископима канонима строго забрањивало да напуштају своје, чак и под изговором црквене користи, и прелазе у друге Цркве тј. епархије. То потврђује пример постојања упражњене епархије, епархије без епископа или удове епархије која је свештеним канонима допуштана само у временском периоду од три месеца. Канони оправдавају продужење тог канонског рока само при веома озбиљним околностима, као што је окупација града, односно епархије, од незнабожаца, што је престављало реалну препреку да се епископ постави и живи у дотичној области. Например, у 25-том канону Халкидонског сабора читамо следеће: „О томе да не треба дуго да буде удова епископија, него до три месеца, више од тога само по великој потреби, у противном, кажњава се онај који врши хиротонију...“. Дуго је и предуго, наша Српска Црква удова. Дуго је и предуго наша духовна породица, наша отачаствена Црква без истинског оца (више од пола века). Дуго и предуго смо лишени те свете, тесне и непосредне свезе истински православног епископа и Истински Православне Српске Цркве - честог, живог контакта свештенства, монаштва и верног народа са својим надлежним епископом и такво стање надаље не може донети никакав напредак, него напротив само велику штету и ране од којих неке можда нећемо моћи никад ни да исцелимо.

Шта чинити да се овакво стање промени?
Или се помирити са таквим стањем као и са свим трагичним догађајима везаним за нашу отаџбину и Цркву и показати се као пасивни посматрач или не преостаје ништа друго осим опет, тражити од светог Синода смену митрополита Калиника у корист владике Фотија који се показао као веома заинтересован да помогне Српску Цркву барем до времена када она буде имала свог рођеног Српског епископа. Равнодушност, пасивност и малаксалост су приметни код свих нас, зато са вером у Бога устанимо и учинимо све да у СИПЦ дође до реалног напретка. Не смемо препустити случају или Грчкој незаинтересованости будућност Српске Цркве. Сваком од нас је дато време у којем треба да дела, можда ће убрзо доћи људи савеснији и озбиљнији који ће све много брже покренути на бољитак Српске Цркве.